ОД КОВИДА ДО КОВИНА
Унапред да кажемо: треба се борити против пандемије. Треба помоћи људима да оздраве. Треба се трудити да се понашамо одговорно. Треба помоћи оне којима је потребна помоћ.
Па ипак, и у доба пандемије, треба мућнути главом. Није баш упутно да нам глава служи само за одлазак код фризера.
Мали вирус короне је, за најкраће могуће време, преврнуо свет. Ништа више није као пре. Људи су у изолацији, самоизолацији, с маскама на лицима, трпе полицијски час. Највећи број потомака Адамових сматра да је то, с обзиром на пандемију, нормално. И да ће све бити као што је било, чим пандемија прође: опет ћемо пловити, летети, путовати, и трошити паре. За сада можемо, да би нас излечили, да живимо и у лудници. Вирус ковида нас је, нагло и изненада, довео до душевног стања које нас шаље у правцу Ковина. А господари глобализма раде радњу. Преуређују свет, да би им опет били пуни џепови. Присуствујемо ономе што се у америчкој војној доктрини зове „управљање опажањем“ (или, да будемо постмодерни, „менаџмент перцепције“ ). Ушле ти убице и пљачкаши у кућу, ти зовеш у помоћ, а они ти стављају руку на уста и уче те бонтону: “Тише, пробудићеш комшије!“
Али, има и оних који неће да ћуте. Знају да се не могу далеко чути (ту су „мејнстрим“ медији, који нам шаљу слике италијанских војних камиона што превозе лешеве „ковидираних“ на спаљивање, али ми не видимо мртвачке сандуке, а ни лешеве, видимо само камионе); па ипак, не могу да ћуте.
И потписник ових редова је међу њима.
ГЛОБАЛНЕ МАРКАЛЕ, ОПЕТ
Вирус корона је преименован ( јер се римује са „морона“, да се случајно не би певало:“Ој Србијо/ свете у власти морона, зар ће тебе уништит` корона?“), па се сад зове COVID 19. Сваком бистријем је јасно: направљена је лудница, сасвим у складу са планом клана Рокфелера званим „Закључавање“, објављеним још 2010, о чему је потписник ових редова писао 2012, у свом тексту „Глобалне Маркале“. У уводу текста рекао сам, између осталог: “Човечанство, бар његов најумнији део, више није наивно. Свим озбиљним аналитичарима је одавно јасно да је пред нама Трећи светски рат. Недавно је руски председник, Владимир Путин, обраћајући се руским амбасадорима, рекао да моћ Запада слаби под утицајем економске кризе, па се треба спремити за опасну сутрашњицу. Додао је: „Борите се за интересе Русије где год је то потребно. Будите спремни за било какав развој ситуације, па чак и за оно најгоре“. Ако знамо да нациглобалистичка врхушка има план за огроман сукоб, који би им предао власт над целим светом, једном и заувек, при чему би се број становника планете свео на „златну милијарду“ – док би остали били побијени – јасно нам је о чему Путин говори. Да, али како почети Трећи светски рат? Шта може да мобилише масе на такво безумље, поготову што се зна да ће у глобалном сукобу бити коришћено и оружје за масовно уништење? Потребан је један планетарни догађај, после кога ће ужас кренути, при чему ће бити заборављено ко је први почео, а поготову се нико неће сећати да би требало да се спроведе истрага о догађају који је до сукоба довео. Срби из Босне су тако нешто већ доживели: режим Алије Изетбеговића је, уз прећутно одобравање ментора са Запада, изазвао погибију на пијаци Маркале у Сарајеву, да би НАТО могао да интервенише у корист муслиманске зараћене стране.Дакле, сада су потребне „глобалне Маркале“.“
Тада сам додао :“Но, ако су ово тврдње „ параноичних теоретичара завере“, да видимо шта пише у стратешком документу Фондације Рокфелер (Rockefeller Foundation), објављеном 2010. под насловом Сценарији за будућност технологије и међународни развој. Очито, стари клан супребанкара, вампира савременог човечанства, није се овде бавио играма футурологије, него је наговештавао којим правцем би догађаји могли да крену ако се гради свет под њиховом влашћу, сведен на „златну милијарду“. Рецимо, они деценију од 2010. до 2020. зову „деценијом пропасти“: најављују епидемију која убија 20% светског становништва, што доводи до успостављања ауторитативнијих власти широм планете и масовног увођења биометријске идентификације; велики земљотрес и цунами који уништавају Индонезију, глад у Источној Кини, масовну смрт због лоших вакцина, ГМО тероризам, итд.“( http://www.srpskilist.net/gledista/globalne-markale)
Ко не верује, нека сам чита: ево електронске адресе ( https://www.slideshare.net/workingwikily/gbnrockefeller-scenarios-on-technology-development )
Баш у ове, „ковиддане“, вредно је сетити се приче глобалистичких сатаниста о „златној милијарди“, по којој све нас треба побити да би њих милијарду срећно живело на планети Земљи, еколошки чистој и безбедној. Јер, пандемија ковида као да је наручена баш у склопу те приче.
Ствар је, наравно, у томе што је сваки мит глобалиста, па и онај о пренасељености планете, лаж, лаж, лаж и само лаж.
СТАНОВНИШТВО НЕ РАСТЕ, СМАЊУЈЕ СЕ
Недавно је и код нас изашла књига Дарела Брикера и Џона Ибитсона, „Празна планета/ Шок глобалног опадања становништва“. У њој, између осталог, пише:“Велики пресудан догађај XXI века – један од оних пресудних у историји човечанства – догодиће се за три деценије, отприлике, када глобално становништво крене да опада. Када то опадање једном почне, никада се неће зауставити. Не суочавамо се са изазовом популационе бомбе, већ популационог банкрота – немилосрдног проређивања људског стада из генерације у генерацију. Ништа налик томе никада се раније није десило.
Људско крдо су у прошлости проређивали глад и куга. Овог пута, проређујемо сами себе; бирамо да нас остане мање. Да ли ће наш избор бити трајан? Одговор је – вероватно да.
Мада су власти понекад успевале да увећају број деце које су парови вољни да имају кроз великодушне дечје додатке и друге видове помоћи, никада нису успевале да стопу плодности врате на заменски ниво, од просечно 2,1 детета по жени, који је потребан за одржање популације. Сем тога, такви програми су веома скупи и често бивају обустављени током економских недаћа. А и дискутабилно је да ли је неетички да власти покушавају да убеде неки пар да има дете на које се иначе не би решио.
Када се скрасимо у све мањи свет, да ли ћемо славити или жалити што нас је све мање? Да ли ћемо се мучити да сачувамо раст, или ћемо без кукања прихватити свет у коме људи просперирају и мање се упињу? Не знамо...“
ПОПУЛАЦИОНИ БАНКРОТ, А НЕ ПОПУЛАЦИОНА БОМБА
Они кажу да се не суочавамо се са изазовом популационе бомбе, већ популационог банкрота – немилосрдног проређивања становништва из генерације у генерацију. Ништа налик томе никада се раније није десило. Уједињене нације прогнозирају да ће наше становништво нарасти са седам на 11 милијарди у овом веку, пре него што се раст заустави после 2100. године. Али, све више је демографа широм света који верују да су процене УН превисоке.
Много је вероватније, истичу они, да ће становништво планете достићи врхунац од близу девет милијарди негде између 2040. и 2060. а онда почети да опада, и нуде Уједињеним нацијама да прогласе симболичну смрт којом би тај догађај био обележен. До краја овог века можемо се вратити тамо где смо управо сада и да нас равномерно остаје све мање.
Ево Брикерових и Ибитсонових увида:“Становништво већ опада у двадесетак држава у свету; до 2050. тај број ће порасти на око 35. Нека од најбогатијих места на свету имају све мање људи сваке године. Јапан, Кореја, Шпанија, Италија, већи део Источне Европе. „Ми смо одумирућа држава“, јадиковала је италијанска министарка здравља Беатриче Лоренцин 2015. године. Али то није велика новост. Велика новост јесте да ће највеће нације у развоју такође почети да се смањују, јер њихове стопе плодности опадају. Кина ће почети да губи људе за неколико година. До средине овог века, Бразил и Индонезија ће следити тај пример. Чак ће и Индија, која ће ускоро постати најмногољуднија земља на свету, доживети да се број становника стабилизује за отприлике једну генерацију, а затим почне да опада. Стопе плодности остају веома високе у Подсахарској Африци и деловима Блиског истока. Чак и тамо, међутим, ствари почињу да се мењају како младе жене стичу приступ образовању и контроли рађања. Вероватно ће Африка окончати своју неконтролисану експлозију рађања много пре него што мисле демографи УН.“
По ауторима „Празне планете“, опадање становништва је увелико почело:“Ми га осећамо данас, у развијенијим државама од Јапана до Бугарске, које се муче да ојачају своје економије упркос томе што се кохорте младих радника и потрошача смањују, што отежава пружање социјалних услуга или продају фрижидера.
То видимо у урбанизованој Латинској Америци, па чак и у Африци, где жене све више сопствену судбину узимају у своје руке. Видимо то да сваком домаћинству у коме деци треба све више времена да се одселе, јер не журе да се скрасе, а и не помишљају да добију дете пре тридесете. И видимо то, трагично, у узбурканим водама Средоземног мора, где избеглице из сиромашних крајева притискају границе Европе, која већ почиње да се празни.“
НЕ ЖЕЛЕ ДА РАЂАЈУ ДЕЦУ
Ствар је у томе што се све мање жели рађање деце:“Неки од оних који страхују од оног негативног што доноси смањење становништва залажу се за то да се државним политикама увећа број деце које парови имају. Али докази указују да је то узалудно. Замка звана мала плодност осигурава да, када једно или два детета постану норма, то и остаје норма.
Парови више не гледају на добијање деце као на дужност коју морају испунити да би задовољили своју обавезу према својим породицама или свом богу. Уместо тога, они бирају да дете одгајају као чин сопственог испуњења. А испуњавају се брзо.“
Пољски философ, Јеврејин Зигмун Бауман, указао је у својој књизи „Флуидна љубав“ колико је данашњи човек отуђен од рађања деце због идеја на које је пристао. Бауман каже да је сва наша култура рођена из стваралачког сусрета полова, али да је, после сексуалне револуције, тријумфовао Еросов брат Антерос, који је некад био страствен као Ерос, при чему је, кад је освојио власт, постао тиранин који је наредио да се сексуалност мора рационално укротити.
У област сексуалности која је, уместо репродуктивне, постала рекреативна, уплела се медицина, која нуди да се бирају деца из каталога. Некада је полни однос био узрок продужења врсте, својеврсне биолошке борбе за бесмртност, а деца су се рађала као помоћници и наследници. Данас су, вели Бауман, она постала несигурна инвестиција: дете је пуки „објекат емотивне потрошње“. Уосталом, каже Бауман, „у чисто монетарном смислу, деца коштају више него луксузни, најмодернији аутомобил, крстарење око света, чак и здање на које сте поносни. Још горе, укупна цена ће порасти током година и њен износ не може бити унапред утврђен, бити процењен уз било коју дозу сигурности“. Бауман додаје: „Осим тога, имати децу је у наше време ствар одлуке, а не случајности – околност која још више погоршава узнемиреност. Имати или немати децу је неспорно одлука са највише последица, која има најтрајнији утицај међу свим другима, и зато је то одлука која највише тестира живце и ствара највише тензија с којима се неко може сусрести током целог живота“. Стварање породице је, вели Бауман, скок наглавачке у вир неизрецивих дубина. Одбацивање и одлагање неиспробаних потрошачких радости зарад стварања породице је жртва која је у раскораку са „навикама разборитог потрошача“.
Ко има децу, угрозиће своју каријеру, и преузеће обавезе које су против модерне флуидности јер, како каже Бауман, „радости родитељства изгледа да долазе у пакету са тугом саможртвовања и страховима неистражених опасности“. Зато се кренуло у потрошачку логику везану за децу – бирање из каталога „квалитетних” донатора сперме већ је постало уобичајено. Сексуалност без љубави је норма живота у нашој епохи – зато се и деца не доживљавају као плод љубави, него као „пројекат“. Оргазам је постао циљ самом себи, својеврсна дрога – интензиван, али пролазан и периодичан. Ни њему деца нису потребна. Због тога је, каже Бауман, у сексуалној револуцији победа секса без љубави својеврсна Пирова победа: „Чини се да тај акутни лек ствара болести и патње не мање бројне и неспорно акутније од оних које је требало да излечи“. Терапеут сексуалности из Немачке, Фолкмар Сигуш, каже: „Пошто смо боље погледали и скинули маску, наишли смо на неиспуњене тежње, излизане нерве, разочараност у љубав, повреде, страхове, усамљеност, дволичност, уображеност и примораност на понављање“.
Разочарани, саможиви, разорени својим заблудама, људи данашњег Запада не желе да се рађају.
А лудо се плаше телесне смрти.
И онда се на њима ( и на нама, кад кренемо за њима ), испуни реч Светог Писма:“Чега се безбожник боји, то ће га и снаћи“.
ДА ЛИ СЕ СВЕ РЕШАВА МИГРАЦИЈАМА
Брикер и Ибитсон су Канађани који верују да је канадски модел мултикултурализма идеалан за све. Ипак, кажу:“Нису све земље у стању да прихватају таласе придошлица са самопоуздањем какво има Канада. Многи Корејци, Швеђани и Чилеанци имају врло јак осећај шта значи бити Корејац, Швеђанин или Чилеанац. Француска инсистира да њени усељеници пригрле идеју да су Французи, мада многи од староседелаца поричу да је нешто такво могуће, остављајући досељеничке заједнице изоловане у њиховим banlieyes, издвојене и неједнаке.“
Шта ће бити са англосаксонским земљама? Ево њихових увида:“Пројекције говоре да ће становништво Велике Британије наставити да расте, до отприлике 82 милиона на крају века, од данашњих 66 милиона, али само ако Британци наставе да прихватају позамашан ниво имиграције. Као што је референдум око Брегзита показао, многи Британци желе да Ламанш претворе у одбрамбени јарак. Да би се избориле са умањењем становништва, државе морају да прихвате и усељавање и мултикултурализам. Оно прво је тешко. Оно друго се, за неке, може показати немогућим.
Међу великим силама, надолазеће опадање становништва погодује само Сједињеним Државама. Вековима је Америка поздрављала долазак придошлица, прво преко Атлантика, затим и преко Пацифика, а данас преко Рио Грандеа. Милиони су се срећно бацили у онај котао у коме се све стапа – обогаћујући му и економију и културу. Усељавање је XX век учинило америчким веком, а наставак усељавања ће XXI дефинисати као амерички. Осим ако… Сумњичав, нативистички, нарастајући талас „Америка на првом месту“ последњих година прети да угуши ток усељавања који је Америку учинио великом, подизањем зида између Сједињених Држава и свих осталих. Под председником Доналдом Трампом, федерална власт се није само обрушила на илегалне имигранте већ је смањила и легални пријем квалификованих радника, а то је самоубилачки потез за економију САД.
Ако та промена буде трајна, ако Американци услед бесмисленог страха одбаце своју усељеничку традицију, окрену леђа свету, онда ће и Сједињене Државе опасти и по броју становника, и по утицају, и по богатству. То је одлука коју сваки Американац мора да донесе: да подржи отворено, свеобухватно, гостољубиво друштво, или да залупи врата и вене у изолацији.“
ШТА ЋЕ СЕ ДЕШАВАТИ У СВЕТУ?
Они кажу и ово:“Мада су власти понекад успевале да увећају број деце које су парови вољни да имају кроз великодушне дечије додатке и друге видове помоћи, никада нису успевале да стопу плодности врате на заменски ниво, од просечно 2,1 деце по жени који је потребан за одржавање популације. Сем тога, такви програми су веома скупи и често бивају обустављени током економских недаћа. А и дискутабилно је да ли је неетички да власти покушавају да убеде неки пар да има дете на које се иначе не би решио.
Када се скрасимо у све мањи свет, да ли ћемо славити или жалити што нас је све мање? Да ли ћемо се мучити да сачувамо раст, или ћемо без кукања прихватити свет у коме људи просперирају и мање се упињу? Не знамо. И мада је то можда само опажање песника, по први пут у историји наше врсте човечанство се осећа старо.
У будућности нас чека нешто што уопште нисмо искусили: свет који се намерно бројчано смањује. Ако је депопулација данас само светлуцање – забрињавајућа статистика у неком владином извештају чију важност потпуно разуме само номенклатура – како ће изгледати, рецимо, за пола века када то светлуцање постане заслепљујуће? Како ће свет изгледати девојчици рођеној данас када доспе у средње године у време пада популације? Како ће тај свет изгледати њеном детету? Верујемо да ће у том свету бити много тога чему се треба дивити. Он ће бити чистији, сигурнији и мирнији. Океани ће почети да се опорављају, а атмосфера да се хлади – или ће барем престати да се загрева. Људи можда неће бити богатији, али то можда неће ни бити тако важно. Промениће се центри моћи – као и центри иновације и креативности. Живећемо у свету градова, са све мање нечега између. У многим деловима света живећемо у граду који осећа да стари.
Много тога зависиће од Кине. На конгресу комунистичке партије у октобру 2017. председник Си Ђинпинг је постао најмоћнији кинески вођа после Мао Цедунга. У свом познатом говору Си је изложио програм којим ће се побринути да Кина до 2050. има потпуно модернизовану привреду, „глобалне борбене способности“ и ауторитарни државни капитализам који „нуди нову могућност другим земљама и народима који желе да убрзају свој развој, уз очување независности“. Другим речима, Кина планира да уместо Сједињених Држава постане доминантна економска, војна и идеолошка сила.“
ДВОЈЕ ДЕЦЕ КАО ИДЕАЛ
У једном интервјуу, аутори „Празне планете“ су рекли да је најважнији репродуктивни орган код људских бића - ум. То, по њима, значи:“Ако промените нечије размишљање о репродукцији, променићете све.“ Они кажу да највећи учинак на плодност има степен образовања жена:“УН тренутно има ''мрачан поглед'' и предвиђања за Африку. Њихов став не предвиђа да ће се догодити промјене у смислу плодности, током прве четвртине века. Али велики делови Африке урбанизују се двоструко брже од глобалног просека. Ако данас одете у Кенију видјећете да жене имају исти ниво основног образовања као и мушкарци. Исто број и девојака и дечака сједи у клупама за матурске испите. Тако да ми нисмо спремни да потпишемо предвиђање да ће Африка стагнирати у руралном сиромаштву и током остатка века.“
Жене, свуда у свету, више не желе да рађају као некад:“Били смо у 26 земаља анкетирајући жене питањем "колико деце желе да имају", и без обзира на то где одете, одговор је обично "око двоје". Спољне силе које су диктирале услове у којима живе људи који имају веће, бројне породице - нестају свуда у свету. А то се најбрже дешава у земљама у развоју. На Филипинима, на пример, стопа плодности опала је са 3,7 на 2,7 одсто у периоду од 2003. до 2018. године. У САД, та промена се догодила много спорије, од око 1800. године па до краја "Бејби бума" (период 1960-их година). Ако мало преровите по подацима видећете да раст популације неће долазити од нових, младих људи који се укључују у збир, већ од старијих људи који све дуже живе, јер смо сваким даном све бољи у томе да продужимо и одржимо себи живот, да смањимо смртност. Како то утиче на одлуке о саобраћајној инфраструктури у Њујорку? Или о томе на који начин ће владе подржавати руралне заједнице које се тренутно свуда урушавају огромном брзином?“
Дакле, бива нас све мање, а не све више.
ЛАГАЛИ СУ НАС
А то је зато што су нас господари глобализма лагали. Као што каже наш познати борац у Покрету за живот, др Немања Зарић:“Заговорници контроле рађања су све до Другог светског рата као једну од основа своје идеологије наводили еугеничке разлоге, односно потребу за стварањем “савршенијег” човека. Када се цео свет окренуо против Хитлерове Немачке и када је почео да се ужасава расистичке теорије крви и тла и онога што се догађало у концентрационим логорима, ови “културалисти смрти” су лансирали други слоган, кога се нису одрекли до данас – планета је пренасељена! Пре свега, нужно је знати да наша планета нема проблем пренасељености, али и те како има проблеме везане за производњу и дистрибуцију хране, економске и социјалне тешкоће које произилазе из чињенице да оне земље које данас доминирају светским тржиштем (од кога, нажалост све данас зависи) немају никакав интерес да хране сиромашне државе, пре свега Африке. Проблем, дакле не лежи у пренасељености, него у нашем односу према елементарним људским потребама, које су потпуно потиснуте нашим греховним опредељењем за новцем и моћи, уместо хришћанског опредељења за помоћ и службу ближњем своме.“
Како би могло да се живи у солидарном свету?
СОЛИДАРНИ СВЕТ НИЈЕ НЕМОГУЋ
Руски борац за породичне вредности, Алексеј Комов, каже:“Група швајцарских научника из области тзв. „комплексне теорије система“из Шва јцарског федералног технолошког института у Цириху, под руководством Џејмса Глатфелдера, обавила је математичку анализу веза између 43 060 транснационалних корпорација, и објавила резултате у часопису „New Scientist“. Закључак: релативно мала група компанија, углавном банака, држи диспропорционално велику власт над светском економијом. Група од 1318 компанија непосредно контролише 20% светског богатства. Они су открили и скривену супер – групу од 147 корпорација које су узајамно повезане и контролишу 40% светског богатства. 75% компанија те супер-групе су банке и финансијске институције: Њујоршка банка, Дојче Банка, Barclays Bank, JP Morgan Chase, Merrill Lynch, Goldman Sachs. Оне, као што знате, контролишу америчку Банку федералних резерви, и штампају долар.“
Дакле, свет у коме живимо је лудачки и у власти је злочинаца. Да није тако, све би било другачије. Немања Зарић каже:“Простом рачуницом је могуће доказати да је Земља далеко од пренасељености. Крајем 1995. године на планети је живело 5.750.000.000 људи. Када би свака породица имала шест чланова, и то оца и мајку и четворо деце, када би они живели у кући која би имала пет спаваћих соба, када би сваку од тих кућа поставили на ограђену површину(башту) од 627,05 квадрата, требало би нам 958.334.000 оваквих домова да удомимо све људе на планети. Сви ти домови би заузимали око 600.293 квадратних километара. Звучи као велика површина, зар не? Ипак једна Турска има површину од преко 300.000 квадратних миља, а о величини Русије и да не причамо. Други пример би био закључак Колина Кларка, једног од најугледнијих економиста у области демографије, који је показао да је са садашњим технолошким методама обраде земље могуће хранити између 35 и 105 милијарди људи, у зависности од начина исхране. То практично значи да ако прехрани приступимо онако како нас учи православље – дакле увек умерени пост, јести само до задовољења нагона глади, односно јести онако како модерна медицина, односно нутриционизам предлаже, не подлежући греху чревоугођаја, тј. преједавања, могли би смо да удесетостручимо планетарну популацију.
Ове просте рачунице нам показују да проблем пренасељености не лежи у de facto превеликом броју људи, већ пре свега у неправедној расподели добара којима располажемо, у корист малог броја богате и безбожничке олигархије на рачун огромне већине светске популације.“ Та безбожничка олигархија управља светом.
И они мрзе нас, обичне људе, и желе да нестанемо, да би цела планета припала њима.
КО УПРАВЉА ЛУТКАРСКИМ ПОЗОРИШТЕМ?
Зарић каже:“У постизању свог циља, припадници покрета који заступају Културу смрти само следе кораке свог гуруа и оснивача, Маргарет Сангер, која се од самог почетка свог деловања трудила да убеди што већи број људи да не треба да имају више од двоје деце. Та пропаганда је сада пребачена на националне нивое пре свега земаља у развоју из врло простог разлога. Наиме, онај народ који по породици има 2,1 или мање деце је народ који се просто репродукује. Све преко ове бројке значи да се један народ увећава, а то даље значи да он постаје све битнији економски, политички, војни и културни фактор у одређеном региону планете. Пошто је у стварању Новог поретка и реда нужно да постоји једна држава-полицајац, порота, судија и извршитељ (читај САД), онда је јасно да се мора спречити било какав развој других држава, односно народа. По подацима Популационог фонда Уједињених нација, процењује се да ће у наредних 55 година стопа наталитета у земљама у развоју стати на цифри од 2,1 детета по породици, што ће те државе и народе увести у период свеколике стагнације, и евентуалне пропасти.
Треба имати на уму да људи из ових организација, са њима сличним идеолозима и лидерима Новог доба представљају малу, елитистичку групацију, али ону која располаже огромним новчаним средствима, и која не жели да види мноштво младих, образованих, и за њих најгоре, ВЕРУЈУЋИХ људи који би их могли заменити на њиховим, тврдо ушанченим положајима.“
Зато се злотвори човечанства највише боре против религиозно – моралних вредности овога света.
Шта мислите, зашто су у доба „ковид – лудила“ ударили на богослужења православних и на Свету Тајну Причешћа?
Они се боје Бога у Путиру, Бога Причесне Чаше, Бога Који је Лек Бесмртности.
А ми Га волимо.
Зато и ратују против нас.
КАКО ЈЕ У СРБИЈИ
У својој значајној књизи „Рат за породицу у Србији“ Миша Ђурковић истиче: „Највећи проблем и данашње Србије јесте убрзани демографски пад и пражњење територије које има страховите последице укључујући и безбедносне. Просечна старост у Србији већ је прешла 43 године, а по последњим подацима на једног запосленог долази један пензионер. Поставља се разумљиво питање одрживости пензионог система нпр. Становништво се слива у моравску долину и разумљиво концентрише у простор између Новог Сада и Београда где се производи две трећине БДП-а Србије. Секундарна, а нимало занемарљива последица оваквог кретања становништва јесте пражњење великих делова земље. У периоду између последња два пописа (2002 – 2011) источни део Србије изгубио је петину становника и демографи то с правом називају „бели појас“. Празне се села, велики делови Војводине, југ Србије. Празна, а природно богата територија, познато је из историје, призива насељавање страног становништва, тако да се може говорити и о опасним безбедносним последицама оваких демографских кретања, јер земљу више неће имати ко да брани. Све старије становништво, разумљиво, рађаће све мање деце, тако да се сада већ говори о спирали изумирања у коју је популација Србије неповратно ушла.“
Поред материјалних узрока наше пропасти, битни су и они духовни и морални.
НА КАКВИМ ВРЕДНОСТИМА СЕ ВАСПИТАВАМО?
По Миши Ђурковићу, наша омладина, која би требало да рађа, има противпородични систем вредности:“Провод, сексуална распусност, промискуитет и неодговорност доминирају над идејом дужности, патриотизма, одговорности и жртве. Деца се не рађају зато што их савремена култура представља као терет, непотребну обавезу, а сви облици креирања нормативности и обликовања погледа на свет којима је данашњи човек изложен, посебно у западном свету, усмеравају га ка животу без деце, или касном рађању и малом броју деце (једно до два).“
Да ли је са таквим системом вредности могуће рађати децу?
ГЛОБАЛИЗАМ КАО УЗРОК ПРОПАСТИ
Без глобалистичких господара мрака, не би било свеопште, па ни наше, пропасти:“Крупни капитал, Римски клуб, Сијера клуб, Билдерберг, еколошки покрети и други моћни и утицајни актери преко подстицања феминизма, неотроцкизма и сличних идеологија систематски раде на разарању природне породице, што је увек у директној вези са опадањем популације. У круговима глобалне елите одавно је распрострањена идеја о пренасељености земљине кугле и претерано брзом ширењу људске популације, на шта се реагује промовисањем идеологија и система вредности који треба да подстакну супротне тенденције. До сада су највише успеха имали у Кини и у западном, односно постхришћанском свету.
Рокфелерово и Сорошево Планирано родитељство је помагало у Кини приликом увођења политике огранчавања раста популације која је започета крајем шездестих и почетком седамдсетих са ограничавањем на два детета. Године 1979. ступила је на снагу озлоглашена политика једног детета која је остала на снази све до 2015. Она је вођена уз огромна кршења елементарних људских, породичних и родитељских права, али је и произвела катастрофалне последице по укупну популацију, укључујући и недостатак радне снаге, старење становништава и диспропорцију мушкараца и жена.
У Европи је ова идеологија произвела радикално заустављање раста становништва од шезедсетих година прошлог века. Просечне стопе фертилитета одавно су пале на неодрживих 1,6 уз значајне најбогатије делове у којима су ове стопе испод 1. То је довело до отварања европског континента за увоз радне снаге из других крајева света, пре свега из Азије и Африке, чиме је ислам, по први пут у модерној историји, након шпанске реконквисте поново постао део западноевропског живота и европског простора. Разлике између изворне европске популације која данас више не рађа децу и исламске популације у којој су породице са много деце и даље правило, постала је данас опште место и предмет бриге многих за будући изглед европског континента.“
РАТ ПРОТИВ ПРИРОДНЕ ПОРОДИЦЕ
Миша Ђурковић је јасан:“Поставимо ствари прецизно: у Србији се после 2000. године води систематски рат против природне породице. Будући да је 2000. године насилно промењена власт у пучу чији су главни организатори били обавештајне структуре неколико најмоћнијих западних држава, они су имали готово неограничене могућности да током претходне две деценије у Србији у потпуности наметну своју идеологију, систем вредности, начин уређења економских и друштвених односа, а тиме и правац у коме ће усмеравати образовање, те демографску и породичну политику. Две деценије после почетка „реформи“ веома су видљиви и јасни правци и циљеви који су тада постављени: смањење броја бракова, повећање броја развода и самохраних родитеља, смањење броја рођене деце, повећање броја ванбрачних заједница на уштрб легалних бракова, изједначавање такозваних истополних заједница са хетеросексуалним браковима, легализација хомосексуалних бракова и омогућавање да они могу и да усвајају децу или их добијају путем сурогације.“
У таквој земљи, наша демографска будућност је скоро запечаћена.
Ако се томе дода и прича о глобалним климатским променама, иза које, опет, стоје мегакапиталисти, све ће бити јасније.
ГЛОБАЛИСТИ И КЛИМА
Зато је увек важно да промишљамо информације које нам се, преко медија и интернета, нуде. Наш угледни правник, Бранислав Ристовојевић, позабавио се кампањом шведске ученице Грете Турнберг као средством успостављања власти глобалиста. Ево шта он каже у свом тексту „Нови светски климатски поредак“( https://www.standard.rs/2019/11/15/novi-svetski-klimatski-poredak/):
„О новом планетарном феномену младе шведске климатске активисткиње Грете Тунберг људи у Србији су сазнали тек сада када је одржала хистеричан и катастрофичан говор о истребљењу врста и крају врста у УН. Нажалост по нашу земљу и народ који живи у њој глобални друштвени, политички и економски токови који су условили њено појављивање постоје већ више од две деценије, али их у Србији нико не прати и нема појма какве ће последице они произвести по наше животе. Кажем нажалост зато што ће они донети толико негативних промена у нашој свакодневици да ће нам живот из времена санкција и кризе 90-тих година изгледати као лаке висинске припреме. Овај текст би требао да разјасни неколико најосновнијих појмова о овој проблематици.
Клима се мења. Да, наравно. Па свако разуман види и да се временске прилике мењају из дана у дан. Природно је да се онда мења и клима. Право питање, међутим, није да ли се клима мења, већ зашто би то био проблем? Ако нам није проблем када се време мења, прилагођавамо му се (када је хладно обучемо се топлије, када пржи сунце намажемо се кремом...), зашто се не прилагођавамо клими која се мења? Промене времена и климе су природна и нормална ствар.
Клима постаје топлија. Врло вероватно. Свако разуман ко је проживео свој животни век је сведок томе. Кад сам био дете (1970-те) било је више снега и дуже се задржавао, данас га је мање и траје две седмице. Међутим, клима бива и хладнија. И једно и друго зна свако ко нпр. елементарно познаје историју за средњу школу, па је учио о „Римском топлом периоду“ (од почетка I до половине V века) када је било топлије него данас и који је проузроковао нагли успон те античке државе, или о „Мрачном средњем веку“ (од почетка VI века до краја X) када је било хладније и влажније а људи су умирали од глади јер су у тим условима усеви пропадали (отуд „мрачни“). Хегел у својој „Филозофији историје“ тврди да су у то доба државе у Европи једва и постојале. Познатији је ипак „Средњевековни климатски оптимум“ (од половине XI до краја XV века) јер су тада Викинзи открили Гренланд. Назвали су га „зелена земља“ јер су тамо затекли пашњаке и дрвеће, а Енглези су у то доба су гајили винову лозу. Иоле образованима познато је и „Мало ледено доба“ које је у Европи трајало од половине XVII до половине XVIII века, када се Темза у Лондону ледила више месеци годишње, а по Ламаншу су се људи најнормалније клизали. Закључак је да се клима стално мења и без човековог утицаја на њу.
Климу је могуће поуздано прогнозирати. Врло тешко, скоро никако. Пример за то су нам промашене временске прогнозе. Ако је већ метереолозима тешко да дају поуздану прогнозу времена само месец дана унапред, како је онда могуће да су толико поуздане прогнозе њихових блиских колега-климатолога по 30 или 50 година унапред? Подсећам да нас хистерични покрет за заштиту климе плаши да ће људска емисија CO2 довести до неког глобалног загревања планете (до којег иначе не би дошло) које ће Европу претворити у пустињу, а сав лед на Северном полу истопити и тако поплавити пола света.
Загревање климе је обавезно лоше. Како коме. Ако је тачно да ће се истопити сав лед и потопити приобалне земље онда је то лоше за оне који живе поред океана и мора, рецимо Американцима на Флориди. Међутим, зашто би глобално отопљавање било лоше за Русе? Њима ће се огромна подручја која су данас ледена пустиња у Сибиру претворити у обрадиво земљиште и храниће цео свет. Русија, Канада, Скандинавија и целокупна средња Азија немају разлога да се жале.
Климу треба заштити од промена. Ово је апсурд. То произилази из претходног. Клима се мења по свом природном ритму, то је у грубо приказано претходним излагањима. Она је у сталној динамици. Историја наше планете познаје како Ледена доба тако и топла раздобља. Некада је Сахара била зелена оаза са шумама и водотоковима (о чему сведочи тзв. „Пећина пливача“ описана у филму „Енглески пацијент“, а која се налази у сред западног Египта), данас је пустиња. Клима никада не стоји. Ко год тврди да се може постићи супротно мора поћи од апсурдне и сулуде претпоставке да се наша планета у геолошком и астрономском може умртвити (која би била равна оној глупости да је округла). И само помисао да је могуће климу зауставити у једном за све људе (а у ствари за Американце и друге који живе поред океана) повољном тренутку (нпр. вечних 24 степена, киша два пута недељно, али не викендом него радним даном и то када смо на послу, без поплава или временских непогода итд...) креће од сумануте претпоставке да је климу могуће учинити статичном. То је немогуће. Наша планета је у климатском смислу жив и изузетно динамичан организам.
Људи проузрокују промене времена. Да, врло вероватно. Људи могу да утичу на временске прилике (нпр. посипањем облака сребројодидом подстичу се падавине, ракетама се разбијају градоносни облаци). Међутим, питање није да ли утичу на време, него у којој мери? Да ли је утицај човека на време толико велик да буде пресудан, не само за промене времена, него и глобалне климе? Или је веровантија теза да људски фактор само у мањој у мери саузрокује климатским променема поред природних фактора? Поставка заговорника ове климатске хистерије је да људи емисијом CO2 пресудно мењају климу загревајући је. Ово је крајње контроверзно питање у науци тако да се не треба тек тако лако придруживати табору пророка климатске апокалипсе. Више о томе нпр. у петицији 500 заиста репрезентативних научних имена из целог света која носи назив „Нема климатске узбуне“: https://clintel.nl/wp-content/uploads/2019/09/ED-brochureversieNWA4.pdf
Захтеви покрета за заштиту климе јесу само нова климатска политика. Апсолутно не. У питању је једна нова економска политика. Климатске промене користе се као изговор за једну велику прерасподелу економских и природних ресурса у свету. Климатска политика се не може сагледавати одвојено до других великих питања глобализације. Климатски самити УН су у ствари највећи економски самити након Другог светског рата на којима се врши прикривена и перфидна експропријација енергетских природних богатстава (нафта, гас, угаљ) од држава које их имају у корист држава које их немају.
Како се врши ова експропријација рудних богатстава? Ово преливање зараде од природних богатстава се врши на два начина. Прв начин је увођење различитих пореза на емисију CO2, а други стварање великих тржишта хартија од вредности које су дозволе за емитовање CO2. Новцем од ових пореза ће се подстицати промене животних навика становништва да смањи емисију CO2 или развој технолошких процеса који немају ову емисију. Изграђене еколошке навике има становништво земаља где је трошење или сагоревање нафте или гаса скупо јер га увозе. Просто, навикли су да штеде јер је енергент скуп. То су исте државе које су довољно развијене да имају науку која ће осмислити технологије за смањење емисије или проналажење нових обновљивих извора енергије. То су, треба ли опет рећи, богате државе Запада. Дакле, ко не може да плати порез за емисију CO2 или да купи дозволе за емитовање не може да сагорева нафту, гас или угаљ. Планирано је да временом ови порези постепено постају све већи, а дозвола буде све мање, како би се цена емисије подизала до неподношљивости. Ко не буде могао да плати не може да сагорева угаљ, нафту и гас. Ко их не сагорева нема енергије за становништво и привреду. Енергију онда мора да увози од оних који је имају из обновљивих извора, а она је скупа. Ко у то сумња нека погледа рачуне за струју у Србији и нека види колико плаћамо Брнабићкином брату струју из ветрогенератора или Ђоковићевој ташти ону из мини хидроцентрала:http://www.politika.rs/sr/clanak/391053/Ekoloski-kilovati-skupi-za-drzavu. Енергију из обновљивих извора имају и имаће само богати јер имају новца да улажу у развој нових технологија непоходних да се оне развију. Речју, недовољно развијенима који имају нафту и гас (Русија, Иран...) ови енергенти неће вредети. А заједно са недовољно развијенима који их немају (Индија, Кина), скупо ће плаћати енергију из обновљивих извора.
Покрет за заштиту климе само хоће да нам обезбеди нормалниу планету за живот и ништа више. Ово не може бити даље од истине. Иза захтева овог покрета крије се једна велика геополитичка игра у којој развијене државе Западног света, које су извеле индустријске револуције сагоревајући угаљ и нафту, сада спречавају друге да раде то исто да би се развили. Овом геополитичком игром су извори нафте и гаса бескорисни државама који их поседују. Оне не могу да се развију поред тог богатства. Богати тако одржавају монопол у светској тржишној утакмици, спречавају неразвијене земље да се развију и као такве буду њима барем привредно равноправне. Речју, покушавају да спрече развој неразвијених и одрже садашње стање односа у светској привреди где су једни те исти увек богати, а други увек сиромашни. Треба ли поменути да су највећи извозници нафте и гаса Русија, Иран, Ирак, Нигерија или Венецуела. Речју, прави извори проблема су државе на богатом Западу и Северу које су већ заситиле атмосферу емисијом CO2 за време 150 година своје индустријске револуције, и сада хоће да се последице те емисије осећају само на сиромашном Југу и Истоку. Наиме, развијене земље су одавно своје главне индустријске погоне због ниске цене радне снаге и загађења преселиле на сиромашни исток и југ, а себи су задржале високопрофитабилне финансијске, информационе и телекомуникационе услуге или развој нових технологија (биотехнологије, вештачка интелигенција) који не емитују CO2. Све и да хоће, они више не могу да емитију CO2, али југ и исток који се управо развија то мора, све и да неће. И сада им то не дозвољавају. Него их принуђавају да енергију за новопресељене индустријске погове са Запада сад плаћају скупо будући да потиче из технолошки захтевних обновљивих извора, том истом Западу.
Други, споредни, циљ је да се неке богате државе Запада зауздају у њиховој економској моћи и ослабе у односу на друге. Конкретно, Европа и њена предводница Немачка, треба да се овим мерама учине економски мање конкурентним САД-у. Отуд је климатска хистерија највише развијена управо у Немачкој. Грету нису послали у Енглеску, Француску или Италију да подржи уличне демонстрације климатских активиста, него у Немачку. Зашто? Зато што је Немачка привредно најјача земља Европе, и њу треба ослабити. Треба ли подсетити да САД још увек немају порез на емисију CO2, нити им деца седе на улици, док су дечији протести Немачку управо принудили да га уведе. Државе у које Грета није послата су или небитне или у њима не сме да организује озбиљне протесте. У САД је Грета иша да говори у УН, али не и пред америчким конгресом, а уличне протесте је видела на 15 минута.
Да ли су неразвијене земље неуке да не виде ове токове? Нису. И Русија, која би да извози енергенте и од тог прихода се развије, и Кина и Индија које би да их купе и сагоре како би се развиле, су овога свесне. Па зашто онда потписују светске климатске уговоре као што је Споразум из Кјота или Париски уговор? Па зато што је ова лажна климатска политика богатих подржана толико јаком медијском кампањом да она уништава све пред собом. Скоро се неки од циљева тих олигархија које се са мање или више успеха труде да владају светом није остваривала са тако разарујуће снажном медијском буком. Кини или Русији није потребно да још једном буду проглашени кривим за неку нову пропаст света. Да нису потписали прогласили би их за климатску осовину зла, били би кривци за климатску пропаст света путем топљења леда на Северном полу, а коју су изазвали својим неодговорним сагоревањем нафте и угља. Они ће на речима ићи низ длаку том новом светском климатском поретку, како би се могао превести појам new green deal који се појавио у САД недавно, без праве намере да испуне његове циљеве. У испуњавању ће отезати, тражити изговоре, продужавати рокове, вршити безначајне тактичке уступке и градити савезништва. Они ће ићи на игру замарања и исцрпљивања, којом су Руси, како нас историја учи, савладали своје највеће противнике (Наполеона, Немачку, Монголе...). У овом су, време показује и делимично у праву јер се и Немачка, која је споредно погођена, делимично определила за сличну тактику. Тако нпр. план немачке владе за смањење емисије CO2 који је уз фанфаре објављен на КЗШ 20.9.2019. у Берлину је, по општој оцени стручњака и новинара, обично замазивање очију климатском покрету. Тако је у склопу мера поскупљења горива како би се дестимулисало вожење аутомобила цена бензина подигнута за занемарљљивих 3 евроцента по литру.
Да ли су све земље Запада и њихово становништво у овоме?
И не и да. Неке јесу потпуно (САД), док су друге споредно погођене (у првом реду Немачка). Што се тиче становништва корумпирани део њихових елита јесте у овоме (поткупљени научници, политичари или потплаћени активисти НВО), док њихово становништво није потпуно свесно шта се дешава, па неки јесу, а неки нису. Тако главну улогу у климатском покрету имају они који не раде и не плаћају порез - покрет воде деца, омладина и поменути НВО плаћеници (као Карола Ракете која прво спасава мигранте из мора и тако их уваљује Немачкој, а сада протестује против климатских промена, опет у Немачкој). Супротно, нижи и средњи слојеви становништва које ће погодити нови порези није у овоме и протестује против нових пореза. О томе сведоче протести сиромашних - „Жутих прслука“ у Француској или покрета „Петак за запремину“ (Fridays für Hubraum) у Немачкој. Из њих је Меркелова научила колико кошта додатно опорезивање народа који мора да се вози колима на посао, а то су доња и средња класа. Зато она, да не изгуби власт на следећим изборима, што јој сугеришу резултати избора за Европски парламент у Немачкој где су зелени освојили већину, користи други рецепт за решавање климатским промена: уместо да кажњава ниже слојеве становништва за емисију CO2 великим порезима и таксама, она уводи мале порезе за емисију, и велике субвенције за добровољно смањење емисије. Речју, некорумпиране елите Западних држава се удружују са оним слојевима становништва које осећа шта се спрема и боре се против мера које намеће светска олигархија. Наравно то не раде због неправде према неразвијеним државама него због себе.
Зашто је климатски покрет хистеричан и шири страх и ужас?
Зато што радни народ који плаћа порез није наиван и већ реагује протестима на њихове екстремне захтеве за плаћање нових пореза на емисију CO2, као поменути „Жути прслуци“ у Француској. Зато и морају да наведу људе на нове порезе на овај начин – ширењем кампање страха и ужаса да ће планета пропасти. Ово је зато што се људи не контролишу преко њихових врлина него слабости. Страх је слабост код човека. Уплашен човек би и могао да пристане на нове порезе, а престрављен би их сам тражио. Зато се и шири паника и хистерија око климатских промена, да би људи лакше пристали на огромне нове порезе које треба да плаћају. Нарочито ако се у току тог ширења страха људи убеде да су сами криви што су у ситуацију у каквој јесу. Ова климатска хистерија није само покрет за ширења страха него и за наметања кривице. Наводно смо сами криви што неодговорним трошењем необновљивих енергената као што су нафта и гас повећавамо емисију CO2 и тиме загревамо планету до климатског уништења. Ако смо већ криви онда треба да плаћамо док год не променимо животне навике на такав начин да не емитујемо CO2.
Зашто климатски покрет воде деца? Прво, деци се нема шта приговорити. Млади су, невини, неискварни, доборнамерни, несреброљубиви и из њихових уста не излази лаж. Они само желе будућност са себе и своје потомство и ништа друго. Друго, деца се не смеју физички напасти (нпр. када блокирају саобраћај током протеста). Ако би их неко напао свако нормалан би децу заштитио. У било којим околностима, а нарочито када протестују желе нам добро. Треће, деца се не смеју изложити неком тешком изазову Нпр. не смемо им поставити тешка питања као што је зашто неће у школу и да ли стварно има климатских промена? То је сувише за њихова нејака плећа. Они треба да буду заштићени од сурове свакодневице реалног живота што дуже је могуће. Нарочито ово све важи када је лидер тог покрета сирото болесно дете. Грета има читав низ психичких проблема са здрављем (аутизам, депресија, анксиозност) о којима сазнајемо јер она те инфомације дели са нама.
Да ли је ово крајње перфидно смишљено?
Да, нема сумње. Истурање деце у први план овог покрета је толика дрскост и неопевани безобразлук да је то просто невероватно. Злоупотреба деца на овај начин би морала бити јавно разобличена и осуђена. Па сама употреба деце за остварење било којих циљева разумном човеку треба да буде сумњива сама по себи. Сетите се само дечијих крсташких похода из XIII века које су римске Папе покретале или дозвољавале да умире бес народа незадовољног што је Рим био неспособан да заштити Јерусалим од Саладиновог освајања. Деца су утоварена на бродове и уместо у Јерусалим превежена на пијаце робља у северној Африци. Сетимо се и случаја Јованке Орлеанке где је тадашњи француски краљ искористио познати француски народни мит о девици која ће покренути рат за ослобођење од Енглеза. Пронашао је неко сирото женско дете именом Јована, прогласио га том митском девицом и искористио верски занос народа да у њима покрене нову енергију за рат. Када је дете након ратног успеха почело да стиче углед у народу (ослободила је град Орлеан па је по њему добила придев „Орлеанка“) који је претио да пољуља положај краљевске куће, предали су га тим истим Енглезима да га спале на ломачи. Управо у сврху стварања овакве исте климатске хистерије, већ је злоупотребљено једно дете 1992. године. Северина Кулис-Сузуки је злоупотребљена на исти начин као и Грета Тунберг данас, запаљивим и емотивним говорима на климатској конференцији у оквиру Уједињених нација (упоредни снимак оба говора на: https://www.youtube.com/watch?v=TJICmLMb06Y).
Искрено се надам да Гретини родитељи схватају да постоји опасност да се њихово дете, након што послужи као корисни идиот олигархији која влада светом за остварење овде описаних циљева, такође огреје на цепаницама зато што је у процесу злупотребе стекла довољно моћи да запрети постојећем односу снага у свету и релацијама моћу које су на њему изграђене.“
Чекају нас, сматра Ристивојевић, велике промене у нашој радној и животној свакодневици.
Што не значи да не треба да се боримо против лажи и глупости, где год их видимо.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Птичји грип, свињски грип, климатске промене, глобално загревање, мала Грета Планета – и никако да нас убеде да треба да живимо по логици Рокфелера и Ротшилда. Народ неће да се покори Четвртом рајху богаташа. А онда дође вирус короне, и све се обрну. Сад нас 24 часа дневно држе у становима као у кавезима, и треба да нас воде у логоре за оздрављење. Наравно, ја се не противим мерама за борбу против пандемије, него се питам – шта ће бити сутра? Да ли ће светски господари хаоса, онако како је то предвиђао Карл Шмит, ванредно стање претворити у наше редовно стање? И куда све то води?
Данас је 24. марта 2020, и прошла је двадесет једна година од НАТО бомбардовања Србије. Од последица осиромашеног уранијума сваке године умире на хиљаде људи, и нико не одговара. У праву је Драгомир Антонић, који у сваком броју „Печата“ пише: “Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.“
Колико је вас, драги читаоци, било на сахранама оних који су умрли од пандемије короне, а колико вас је било на сахранама оних који су умрли од рака, после НАТО бомби? Мени је од рака умрла мајка, 2008, и ташта, 2013. године. О рођацима и пријатељима да не говоримо.
Помиње ли то ко?
Или је то забрањено, а може само да се пише о ковиду 19?
Размишљајте, док сте у изолацији.
Размишљајте, у доба полицијског часа.
И кад све прође – размишљајте.
И верујте у Бога, а не у вирусе.
А гадове који их праве и шаљу у свет препустите Богу против Кога се, у име свог оца ђавола, боре. То су исти они који су на нас слали НАТО бомбе, и исти Христос, Бог наш, ће им судити.
И трудите се да будете Божји, јер овај свет ће постојати док год има људи који се, у Христу, спасавају.
др Владимир Димитријевић
