ШТА ЈЕ СВЕТА ЛИТУРГИЈА?
Осећај лепоте, оне која ће, по Достојевском, спасити свет (јер је Христова, а Христос, по псалмопојцу Давиду, „најлепши од синова људских”) веома је снажно присутан у православној Литургији.
Када је руски кнез Владимир бирао веру којој ће његов народ приступити, послао је своје изасланике широм васељене, да му опишу своје утиске и препоруче шта изабрати – за вечност.
Осећај лепоте, оне која ће, по Достојевском, спасити свет (јер је Христова, а Христос, по псалмопојцу Давиду, „најлепши од синова људских”) веома је снажно присутан у православној Литургији. Када је руски кнез Владимир бирао веру којој ће његов народ приступити, послао је своје изасланике широм васељене, да му опишу своје утиске и препоруче шта изабрати – за вечност.
Изасланици који су дошли из Цариграда испричали су о свом присуствовању на служби у храму Свете Софије, Премудрости Божје, задужбини цара Јустинијана. Рекли су да не знају јесу ли били на небу или на земљи – такво је било богослужење: појање, кађење, кандила, покрети свештеника – све је говорило о нечему вечном, непролазном, надземаљском. И кнез Владимир се, због те литургијске лепоте, определио за православно хришћанство.
Култ (богослужење) је средиште културе. Свештеник Павле Флоренски, вишеструко талентовани руски стваралац, говорио је да богослужење преображава оно што је „природно”, приземно, случајно у свештено и хармонично, у идеално. Богослужење устројава целокупно човеково биће, помажући му да изрази пуноту свих осећања (радости и туге, пре свега.)
Свако људско осећање кроз богослужење долази до безграничног простора катарзе – покајног самоочишћења. Човек у својој самозатворености не може у потпуности да се искаже – црквена служба му у томе помаже, узводећи га, како каже Флоренски, у стање „идеалне човечности, створене по обличју Христовом, чиме се наше патње преносе на Чисту Човечност, на Сина човечијег, и, растерећујући нас, ослобађа нас, исцељује, окрилаћује” (Зар много пута са службе Божје нисмо изашли такви – ослобођени, исцељени, окрилаћени? Јер смо доживели да нас Христос, у Литургији присутан, учини таквима.)
Богослужење је, по оцу Павлу Флоренском, кључна човекова делатност: њоме се сједињују вештачки подељени светови – земаљски и небески, духовни материјални. Светост Божја у Литургији освештава, кроз свештено одазивање човеково, космос. Она се јавља не само кроз Свете Тајне и свештена лица, него и преко свештених предмета – икона, крстова, путира, дискоса, кадионица, одежди. Они јесу и нешто материјално (то је њихов „спољашњи смисао”), али у духовном смислу то су духовне драгоцености, светиње. Они у себи спајају вечно и времено, вредност и стварност – и зато су символи. Символ није само значењска јединица – он је и битијно нешто. Он не само да означава оно Друго, Божанско; он га и носи и јавља. Символ у богослужењу обједињује два света – онај коме припада и онај кога пројављује. Зато он није само означитељ, него и стварно јављање означеног. Литургијски символ је носилац благодатних божанских сила и енергија.
Зато је богослужење синтеза свих уметности. У тој синтези учествује архитектура (храмовно зидање), сликарство (живопис), резбарство (иконостаси, дрвенарија), музика (појање), песништво (богослужбени текстови), кореографија свештеничких покрета, визуелна (колоритно-светлосна) и мирисна (благоухана) атмосфера. Свака црквена уметност улази у синергију (садејство, саборно дејство) са осталим црквеним уметностима, и може да се схвати само у „храмовном дејству” које је, за Флоренског, синтеза уметности. Зато црквени предмети у музеју делују отуђено и хладно: икона се може доживети само под нежним, топлим, разнобојним трепетом кандила. Да и не говоримо о томе какав је храм који снима камера у току богослужења: па то је само сенка, ако не и карикатура, литургијске стварности. У храму, дим тамјана скоро до у бескрај шири архитектонски простор, омекшава хладне и строге линије, све покрећу и оживљава.Целосно јединство пластике и покрета свештеника, игра и преливи светлости на раскошним тканинама, појање и песништво, мириси, свеће, кандила… Заиста, како каже и Свети Јован Кронштатски, право „небо на земљи!” Све се креће ка једном циљу, у правцу који Флоренски овако означава: „порта, припрата, храм, олтар, антиминс, путир, Св. Тајне, Христос, Отац.”
А може ли се то видети на телевизији?
Наравно да не може. Јер, још је Маршал Меклуан то знао, медијум је порука. Шта год да прикажеш на телевизији, то губи висину и дубину. Ни Литургија није изузетак. Ко може да се моли Богу преко малог екрана? Који Свети Оци то препоручују? Зато је „литургијски ријалити“ духовно празнији од протестантске проповеди. И зато ће „народ“ који више није ни Божји, ни светосавски, радије гледати срамне ријалитије од ТВ преноса – Господе, чега? – Тајне над тајнама.
Кад све ово знамо, треба то и да творимо. Јер, православно подвижништво је „филокалија”: љубав према Добру које је у исти мах Лепота и Истина – а то је Христос Богочовек. Стремећи ка Христу, подвижничко-литургијским животом преображавамо се у синове и кћери Божје по благодатном усвојењу. Зато и одлазимо на Свете Литургије, које су само срце нашег постојања у овом свету.
Но, како да то чинимо кад смо вирус короне прогласили за „бога“?
ШТА НАС ЈЕ СНАШЛО
О, страшног ли доба! До чега стигосмо, и шта нас снађе! О, вируса се уплашисмо, а Живог се Бога не убојасмо! О, зар да нам час дође да нас вируси од живог Бога Христа, и Тела и Крви Његове одвајају! О, зар нам државне власти, трулежне и пролазне, могу рећи да од Христа побегнемо и сакријемо се у мишју рупу карантина!
Колико људи у овој јадној, окупираној земљи живи само зато што је Литургија њихова утеха, по речи песника Осипа Мандељштама:
“И Евхаристија, као вечно подне, траје./Сви играју и поју, причешћени./А наспрам свију, сасуд божаствени/божанско весеље излива и даје.“
У овој чудесној песми, под „јулском куполом” храма, свештеник у руци држи васељену као јабуку, а ми уздишемо за оном ливадом „где време не бежи”… Песма се да превести, али не и препевати; но, Мандељштамова интуиција да је Литургија вечно подне, зенит битија, и сабор што се никад не разилази, јесте оно најважније што се може рећи.
Па зар сад, због белосветске багре која свим народима заповеда да се плаше вируса, а не Бога, да се не служи Света Литургија за причасни народ светосавски?
Света Литургија је само срце Цркве: Црква почива на Светој Литургији. А срце Литургије је Свето Причешће Телом и Крвљу Христовом. А шта су Тело и Крв Христова?
Још верујемо да је ово истинита Жртва која умилостивљава, која се приноси за све благочестиве живе и мртве и као што је речено у молитвама ове Тајне, које су предали Цркви Апостоли, по заповести Господњој, „за спасење свију”.
Још верујемо да је ова Жртва како до употребе одмах после освећења, тако и после употребе, када се чува у светим сасудама за причешћивање оних који су на умору, истинито тело Господње, нимало не различно од Његовог тела, тако да и до употребе после освештања и у самој употреби, и после ње, увек остаје истинитим телом Господњим. Још верујемо да се под речју пресуштаствљење (претварање) не објашњава начин на који се хлеб и вино претвара у тело и крв Господњу; јер то не може нико докучити, осим самога Бога и усиљавања оних који желе то постићи, могу бити последица само безумља и безбожности: већ се показује само то да се хлеб и вино после освећења прелаже у тело и крв Господњу не образно, не символично, не прекомерношћу благодати, не саопштењем или наитијем самог божанства Јединородног, и не прелаже се никаква случајна принадлежност хлеба и вина у случајну принадлежност тела и крви Христове, неком разменом или мешањем, већ као што је горе речено, истинито, стварно и битно, хлеб постаје само истинито тело Господње, а вино сама крв Господња.
Још верујемо да ову Тајну Свете Евхаристије не обавља свако, већ само благочестиви јереј, који је добио свештенство од благочестивог и законитог епископа, као што учи источна Црква. Ово је скраћено учење васељенске Цркве о тајни Евхаристије, ово је истинито исповедање и исконско предање које они који желе да се спасу и који одбацују нова и гадна и лажна мудровања јеретика, ни на који начин не смеју мењати: напротив, дужни су да чувају у целини и неповређено ово законито предање. Оне пак који ово кваре, саборна Црква Христова одлучује и проклиње.” То и такво Свето Причешће је ЈЕДИНИ ЛЕК БЕСМРТНОСТИ КОЈИ ПОСТОЈИ. Другог лека нема. Њему не могу ништа никакве клице, вируси, бактерије. Оно је наше једино здравље и срећа.
КО МОЖЕ ДА СЕ ЗАРАЗИ ВИРУСОМ НА ЛИТУРГИЈИ ИЛИ ОД СВЕТОГА ПРИЧЕШЋА?
ЈЕДИНИ ВИРУС КОЈИ МЕЂУ НАМА ХАРА, И ЛОМИ ОНЕ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДУ ПАСТИРИ СВОМ СТАДУ, А НЕ РАСПУЂИВАЧИ СТАДА, ЈЕСТЕ ВИРУС МАЛОВЕРЈА И НЕПОБОЖНОСТИ.
СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И ЖЕНА ЗАРАЖЕНА БЕСНИЛОМ
Свети Божји угодници никад нису сумњали у силу Светога Причешћа. Ево примера из житија Светог Јована Шангајског, кога је Бог прославио многим чудима и нетрулежним моштима што почивају у Сан Франциску:
„Госпођу Мењшиков ујео је бесан пас. Одбила је да прими прописане инјекције или је то учинила немарно… и разболела се од страшне болести. Чим је за то сазнао владика Јован је са Светим Даровима пожурио код жене на умору. Кад ју је причестио одмах је имала напад: почела је да пени и испљунула је Свете Дарове које је управо била примила. Међутим, Свете Тајне не могу да се баце и владика их је прикупио и потребио иако их је испљунула болесна жена. Прислужитељи који су били с њим повикаше: „Шта то радите, владико?! Беснило је страшно заразно!“
Међутим, владика је мирно одговорио: „Ништа се неће десити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није десило.“
Ако се Светом Јовану Шангајском није десило да га порази беснило кад се причестио Светим Телом и Крљву Господњом које је из уста испљунула жена заражена беснилом, зар ми да не идемо у своје храмове и да се не причешћујемо Христом, и то у доба Светог и Великог Поста? О, Свети Саво, послушај нас грешне и расуди парбу нашу са безбожницима!
КАКО СЕ ПРАВОВЕРНИ БОРЕ ПРОТИВ ЗАРАЗЕ?
У VI веку у време када је страшна куга десетковала грађане Рима, епископ римски, свети Григорије Двојеслов организовао је велику литију по улицама прокаженог Рима са иконом Пресвете Богородице, чијом је чудотворном силом куга моментално заустављена и искорењена. Та икона се до данас поштује као заштитница Рима, а позната је по имену Богородица „спасење народа римског“.
Некада су смртоносне епидемије сматране казном Божијом за народне грехе, те је Црква заједно са владарима и народом реаговала не паником за очување телесног здравља, већ великим свенародним покајањем, усрдним молитвама, ванредним постовима, трудом на промени и усаглашавању живота са јеванђелским учењем и божанским заповестима. Речју, народ се масовно враћао себи и Богу, и највећи део пажње, поред мера техничког сузбијања заразе, био је усмерен на духовно оздрављење.
Можда би се могле пронаћи сличности тренутне ситуације, са једним догађајем из 1911.године. Наиме, на просторима Старе Србије ( Рашка, Косово и Метохија, Северна Македонија), која је тада још увек била под влашћу Турског царства, ширила се колера. Она је дневно односила више десетина живота. Интересантно, ниједно дете није било болесно. Власт је разним тада познатим методама покушала да сузбије епидемију. Међутим, није било ефекта. Сваког дана број умрлих и заражених био је све већи. Митрополија Рашко-призренска свакодневно је добијала депеше са бројем умрлих по градовима. Наравно, епидемија је била и у граду Пећи. Захваљујући сну једне девојке која је била Туркиња, и једног хоџе, власти је препоручено да траже од Срба и цркве да кроз град прође литија са иконом Пресвете Богородице из манастира Пећка Патријаршија. У суботу, литија је заказана била за недељу, умрло је чак 70 људи у Пећи. У недељу је после Литургије била литија са иконом, и на три важна места у граду водоосвећење. У литији је учествовала и турска војска, и власти и само становништво, међу њима и они исламске вероисповести. После литије епидемија је престала ( изузев осам жртава које су умрле, на сам дан литије).
Тако се данас против заразе боре наша православна браћа Грузини: свештенство се креће по градовима са литијским крстовима и барјацима, кропи народ светом водицом, поје Богу своме и радује се!
Како ћемо да бранимо Косово и Метохију ако се бојимо вируса?
Како ћемо душе своје одбранити бојећи се вируса?
Како ће нам Христос бити Бог ако нам је „бог“ вирус?
Ако је истинита реч патријарха Павла да ће Бог помоћи ако буде имао коме да помогне, остаје нам да се кајемо и тражимо милост Вишњега. Иначе ће нас, по речи Владике Николаја, покрити језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Или чак и без лепог имена и без шарене одеће, негом онаква каква је – вирусно искежена, демонски стравна.
Господе Исусе Христе, Боже нас, помилуј нас молитвама Небеске Србије. Амин.
