Pred nama je knjiga Vladimira Dimitrijevića „Da se zna/ Poverenik za zaštitu ravnopravnosti protiv slobode mišljenja i izražavanja“.
Ona se bavi nastojanjem ideologa političkog homoseksualizma, i njihovog pokrovitelja u Srbiji, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, da ućutkaju branioce porodičnih vrednosti i sve one koji misle drugačije, i da Srbiji nametnu, kao meru i proveru, svoju protivporodičnu ideologiju.
Iako je Evropski sud za ljudska prava 2016. doneo presudu kojom se ističe da pravo na brak za homoseksualce, lezbejke i ostale „nestandardne seksualne orijentacije“ ne spada u korpus temeljnih ljudskih prava, u Srbiji se ka legalizciji ovih „brakova“ ide koracima od sedam milja, a oni koji drugačije misle se inkvizitorski ućutkavaju. U knjizi su, pored slučaja Vladimira Dimitrijevića, pažljivo pomenuti i slučajevi profesora dr Milana Brdara, naučnog savetnika dr Miše Đurkovića, profesora dr Branislava Ristivojevića, kao i pisca iz Herceg Novog, Nikole Malovića, koji se na udaru ideoloških progonitelja našao u Crnoj Gori.
Godine 2018, Udruženje „Da se zna“ tužilo je za diskriminaciju Vladimira Dimitrijevića zbog teksta „U odbranu prirodne porodice“, zbog čega je Povernik za zaštitu ravnopravnosti poveo postupak protiv ovog poznatog hrišćanskog apologete i intelektualca, da bi ga, na kraju, proglasio diskriminatorom. Odmah posle toga, Vladimir Dimitrijević je od udruženja „Da se zna“ tužen pred Višim sudom u Beogradu, čime se progon slobode mišljenja i izražavanja nastavio.
Tužilac se pozvao na član 21 Ustava RS, na član 2 stav 1 tačka 1, član 12 i član 13 tačka 6 Zakona o zabrani diskriminacije i član 14 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Kada je u pitanju član 21 Ustava RS treba imati u vidu sledeće: Član 21 Ustava RS o zabrani diskriminacije definiše pojam diskriminacije u ustavno-pravnom poretku Republike Srbije, a pripada grupi ustavnih odredbi koje su sudovi i drugi organi dužni neposredno da primenjuju (član 18 Ustava RS). Ustav Republike Srbije diskriminaciju definiše kao pravnu nejednakost, time što proklamuje da su „pred Ustavom i zakonom svi građani jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije“ (čl. 21).
Ukoliko se činjenice koje su navedene kao dokaz da je dr Vladimir Dimitrijević izvršio akt diskriminacije podvedu pod ustavni pojam diskriminacije kao pravne nejednakosti, jasno proizilazi dr Dimitrijević nije mogao da izvrši diskriminaciju. Objavljivanjem svojih vrednosnih sudova građanin Dimitrijević nije mogao drugom građaninu da po osnovu seksualne orijentacije ili porodičnog statusa uskrati jedno od Ustavom zagarantovanih ličnih i političkih prava ili da ga zbog navedenih ličnih svojstava dovede u nejednak položaj prema drugima kada ostvaruje takvo pravo, što je prema čl. 21 Ustava RS neophodno da bi postojala diskriminacija.
Jer, građanin Dimitrijević ne vrši javno ovlašćenje, pa samim tim nije ni mogao da dođe u situaciju da izvrši diskriminaciju. Uz to u javno iznetim vrednosnim stavovima dr Dimitrijevića nema ni jednog protivpravnog elementa, koji bi činio biće nekog krivičnog dela koje može da se izvrši na verbalni način. Niti je pozivao na nasilje, niti je propagirao uskraćivanje bilo kog prava pripadnicima LGBT zajednice, osim onog koje im već ne pripada po Ustava RS – pravo na zaključenje braka (čl. 62 st. 2).
Uznemiravanje i ponižavajuće postupanje kao oblik diskriminacije iz člana 12 Zakona o zabrani diskriminacije tužilac tumači na način koji prevazilazi granice Ustavom određenog pojma diskriminacije. Mada je ustavnost samog člana 12 i celokupnog Zakona o zabrani diskriminacije upitna, u ovom slučaju redovni sud ne može da vrši kontrolu ustavnosti zakona, jer u Srbiji te poslove ne rade redovni sudovi, već posebni Ustavni sud. Imajući to u vidu, redovni sud bi u ovom i sličnim slučajevima morao da uznemiravanje i ponižavajuće postupanje kao oblik diskriminacije iz člana 12 Zakona o zabrani diskriminacije tumači u skladu sa članom 18 Ustava koji se neposredno primenjuje, a prema kome zakon ne sme da utiče na suštinu Ustavom i međunarodnim ugovorima i opštim pravilima zajemčenih ljudskih prava.
Jer, preširokim sudskim tumačenjem pojma uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja van granica Ustavom definisanog pojma diskrimnacije, zadiralo bi se u suštinu osnovnih ljudskih prava garantovanih članom 43 i 46 Ustava RS, koja uživaju svi građani, pa i pravoslavni Srbin dr Vladimir Dimitrijević. Reč je o slobodi veroispovesti i slobodi misli i javnog izražavanja mišljenja.
Jasno je da je Dimitrijević branio hrišćanski moral svog naroda, a presude Evropskog suda za ljudska prava ukazuju da ne postoji jedinstveni pojam moralnosti, pa se pojedinim državama ostavlja da odrede sadržaj i mere kojima se štiti javni moral (Handysidev. theUnitedKingdom od 07.12.1976; Mülleretautresc. Suisse od 24.05.1988). Osim toga, Poverenik je morao da citira one presude Evropskog suda za ljudska prava koje potvrđuju da među članicama Saveta Evrope ne postoji jedinstveni evropski standard o tome šta može da povredi religiozna osećanja drugih, pa su pojedine države shodno svojim verskim prilikama i kulturološkim tradicijama ovlašćene da samostalno odrede mere zaštite religioznih osećanja koje se potrebne radi očuvanja javnog reda i mira (Wingrovev. theUnitedKingdom od 25.11.1996; Otto-Preminger-Institutv. Austria od 1994).
Tek iz ugla ovakve prakse Evropskog suda za ljudska prava postalo bi jasno da izuzetna mera ograničenja slobode misli, veroispovesti i izražavanja radi očuvanja „morala demokratskog društva“, predviđena članovima 43 i 46 Ustava RS, ne bi mogla da bude primenjena protiv pravoslavnog publiciste dr Vladimira Dimitrijevića, koji u svojim tekstovima izražava tradicionalne verske i moralne stavove ogromne većine građana Srbije pravoslavne, islamske, rimokatoličke i jevrejske veroispovesti. Upravo suprotno, drastičnoj manjini koja propagira ideologiju političkog homoseksualizma moralo bi da bude ograničeno pravo na slobodu okupljanja iz člana 54 Ustava RS, jer se na tzv. prajdovima prostačkim, pornografskim i bogohulnim ponašanjem učesnika brutalno vređa javni demokratski (=većinski) moral i religiozna osećanja ogromne većine građana, čime se na najdirektniji način ugrožava javni red i mir.
Jednom rečju, u ovom slučaju se nišani na neućutalog pravoslavnog Srbina, dr Vladimir Dimitrijevića, a puca se u slobodu mišljenja i izražavanja i slobodu veroispovesti svakog građanina Republike Srbije.
Knjiga koja čitaocima postaje dostupna u PDF formatu je tu da nas podseti da se Srbija nalazi na putu u novi totalitarizam, i da je poslednji čas da se svi ujedinimo u borbi za osnovna ljudska prava i slobode, koje kolonijalni gospodari i njihove domaće sluge pokušavaju da ukinu.
Dr Zoran Čvorović
---
Srbin.info
