Ne pomiči stare međe koje postaviše oci tvoji (Priče Solomonove, 22:28)
GRANICE NISU VAŽNE?
Nesrećnika na mestu Predsednika Srbije, na prvi pogled samo Klovna Bez Smisla Za Humor, oduvek doživljavam mistički, kao oličenje bezbožničke tajne bezakonja, čiji je konačni cilj da Srbe izbaci iz svetosavskog i svetolazarevskog zaveta. Najznačajniji dokaz da je u pitanju duhovni, a ne samo politički, razoritelj Srbstva jeste njegovo nastojanje da Kosovo i Metohiju preda Arbanasima i NATO-u, pod izgovorom menjanja granica zarad „uspostavljanja trajnog mira i bezbednosti na Balkanu”. Pri čemu on, naravno, zna da Kosovo i Metohija nisu za nas puka teritorija, nego stožer identiteta. Uostalom, priča o granicama uvek je mistička, bez obzira na dvodimenzionalnu političnost. I to nije priča samo o našim granicama, naravno.
Ako je nešto važno, granice su važne, mada srbski idioti (u antičkom značenju te reči – oni koji ne brinu o poslovima zajednice) od nastanka nesrećne Jugoslavije o tome nisu mnogo mislili.
Kad su 1939. godine pravili Banovinu Hrvatsku, u nju su uključili teritorije koje nikad nisu bile hrvatske, sa sve Dubrovnikom.
Isto su to činili i kad su, kao Titove slugeranje, pravili avnojevske granice, za koje su tvrdili da su samo administrativne, i da ćemo „ćuvati bratstvo i jedinstvo kao zjenicu oka svoga”, kao što im reče Debeli Mrtvac Groz. Tako je neka ništarija, major iz Kraljeva, Dušan Ristić, na kongresu ASNOS-a u Beogradu u jesen 1944. godine pretio onim svojim sunarodnicima koji su se zanimali za granice: “Moramo prečistiti sa svima onima koji danas nama čangrizaju, te pričaju: Ne znam dokle će granice biti, čije će Kosovo biti, nadvladaće nas Hrvati! /…/ Svesne narodne mase pregaziće sve te špekulacije”.[1]
POSLEDICE NEBRIGE O GRANICAMA
Kasnije, kad se raspadala Jugoslavija, granice šumske skupštine brozoglavaca, crtane u Jajcu 1943, postale su itekako važne. O tome je, još početkom devedesetih godina prošlog veka, pisao blistavi srbski um u dijaspori, dr Marko S. Marković: “Budimo svesni da je „srpska krivica” bila izmišljena zapadnom propagandom i zapečaćena za stolom evropske Arbitražne komisije kojom je predsedavao Rober Badenter. Završni akt Helsinške konferencije zahteva pregovore među susedima pre stvaranja novih država. Ali onima koji su odlučivali o našoj sudbini nije bio cilj mir nego rat. Stoga je Badenter pronašao jednu staru izreku rimskog prava: “Ut possidetis iuris” (Doslovno: „Kao što imate”. Ili: „Po pravu kojim već raspolažete”).
A šta Izetbegović „već ima”? Ima Bosnu, koju je Tito, po svome ćefu, proglasio republikom i za sobom ostavio. Znači, sva pravnička komedija Arbitražne komisije se svodila na priznanje tog nasledstva. Time je ujedno, sa sigurnošću, izazvan i rat na toj teritoriji. Teorijski, pregovori nisu odbačeni, ali ako budu neuspešni ili ukoliko do njih uopšte ne dođe, granice federalnih republika su, po tom načelu, morale biti automatski priznate kao državne. Drugim rečima, pregovori su bili obezvređeni. U interesu Tuđmana i Izetbegovića je bilo da pregovore izbegnu. Utoliko pre, što je Badenter precizirao da, posle priznanja novih država, Srbi neće imati pravo da silom menjaju granice. Eto kako su jednim pravnim trikom Srbi od opljačkanih postali pljačkaši i od napadnutih unapred bili žigosani kao napadači.”[2]
Zbog „nebitnih” granica proteraše Srbe iz nove NDH, i toliko ljudi pogibe u strašnom ratu za jugoslovensko nasleđe.
SAKRALNO ZNAČENJE GRANICE
U drevnosti, granice su bile sveštene. Poznati italijanski filosof Đorđo Agamben, u svom ogledu u Kafkinom „Zamku”, beleži, između ostalog, i ovo: “Zemljomer je, s obzirom na svoju ulogu u postavljanju granica ili međa, imao posebnu važnost u Rimu. Kako bi neko postao agrimensor (ili, prema nazivu svog instrumenta, gromaticus) morao je da prođe veoma težak ispit, bez čijeg je polaganja bavljenje ovom profesijom moglo biti kažnjeno smrću. U Rimu granice su imale do te mere sveti karakter da je onaj ko bi ih brisao (terminum exarare) postajao sacer i bilo ko ga je mogao nekažnjeno ubiti. Ali postojali su i jednostavniji razlozi za važnost zemljomerstva. Kako u građanskom tako i u javnom pravu mogućnost poznavanja granica teritorija, utvrđivanja i dodeljivanja komada zemljišta (ager) i naposletku odlučivanja u graničnim sporovima, uslovljavalo je samo sprovođenje prava. Zemljomera su, utoliko, dakle, što je bio finitor – onaj koji uspostavlja, poznaje i određuje granice – zvali i iuris auctor, stvaralac prava i vir perfectissimus/…/ Izvorna nebeska priroda ove temeljne constituio limitum za Rimljane je bila neupitna. Iz tog razloga Higinova rasprava „Uspostavljanje granica” počinje ovim rečima: “Među svim ritualima i činovima koji se odnose na mere, najistaknutije je uspostavljanje granica. Ono ima nebesko poreklo i neprekidno trajanje /…/”[3]
To se vidi i u srbskoj istoriji.
NAŠI SVETI ZEMLJOMERI
Svešteno postavljanje granica bilo je na početku srbske države kakvu danas znamo. Prvi vaspostavitelj sakralnih granica bejaše Sveti Simeon – veliki župan Stefan Nemanja, o kome njegov sin Sava piše: “Jer neka je znano svima nama i drugima, da Bog, koji tvori ljudima na bolje, ne hoteći ljudske propasti, postavi ovoga vaistinu priblaženoga gospodina nam i oca, ovoga samodržavnoga gospodina, narečenoga Stefana Nemanju, da caruje svom srpskom zemljom. I pošto je obnovio očevu dedovinu i još više utvrdio Božjom pomoću i svojom mudrošću danom mu od Boga, i podiže propalu svoju dedovinu i pridobi od pomorske zemlje Zetu sa gradovima, a od Rabna oba Pilota, a od grčke zemlje patkovo, sve Hvosno i Podrimlje, Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glbočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu. To sve mudrošću i trudom svojim sve ovo pridobi što mu je pripadalo od srpske zemlje, a oduzeto mu nekada nasiljem od svoje dedovine.”[4]
Granice Nemanjine dedovine bile su granice srbske Otadžbine: jer, da parafraziramo Vladiku Nikolaja, granica se ne pruža tamo dokle mač može doći, nego tamo gde su zemlje otaca.
I prvi arhiepiskop srbski beše veliki agrimensor, o kome Željko Poznanović piše: „Sveti Sava je, u skladu sa kanonima, nacionalnu Srpsku crkvu podelio po geografskim celinama. Osobita pažnja pri tome je obraćena na krajeve koji su bili verski zaostali ili su bili pod uticajem rimokatoličke propagande. Osim toga, on je obratio pažnju i na nacionalni karakter naše Crkve. U Prizrenu je pre njegovog dolaska bio episkop Grk, koga je postavio ohridski arhiepiskop, pa ga je Sveti Sava primorao da podnese ostavku i na njegovo mesto je postavio episkopa Srbina. Pored starih episkopija u Rasu, Prizrenu i Lipljanu, osnovane su još dve na Primorju – Humska, sa sedištem u manastiru Presvete Bogorodice na Stonu, i Zetska, sa sedištem u manastiru Svetog Arhangela Mihaila na Prevlaci kod Kotora, kao i šest episkopija u unutrašnjosti Srbije (Žička, Hvostanska, Budimljanska, Dabarska, Moravička i Toplička). Za episkope novih eparhija Sveti Sava je postavio svoje učenike monahe – askete Hilandarce − i predao im autentičan prepis svih crkvenih knjiga, odredivši da se prepisi po eparhijama mogu vršiti samo iz tih autentičnih primeraka. Eparhije su bile podeljene na protopopijate, čija je dužnost bila neposredno prosvećivanje naroda, krštavanje i venčavanje. Na taj način se preko jačanja Crkve i sakralizovanja porodice jačala i sakralizovala sama država /…/ To je i vreme održavanja crkvenog sabora u Žiči na kome je Sveti Sava još jednom utvrdio osnove prave vere, proklevši sve jeresi. Sva episkopska sedišta postavljena su u manastirima, mestima molitve i posta i duhovnim tvrđavama, koja su tako i prostorno, dakle geopolitički, određivala srpsku naciju”.[5]
Da je ova temeljnost sakralnih granica bila veoma bitna, znamo i iz novije istorije: na Londonskoj konferenciji 1913. Beč je vršio pritisak na velike sile da Visoki Dečani pripadnu Albaniji. Skadar i Elbasan, srbski gradovi (u Elbasanu su počivale mošti prvog srbskog sveca vladara, Jovana Vladimira), već su doživeli takvu sudbinu. Jovan Cvijić je okupljenima prikazao foto-dokumentaciju o Dečanima i izložio istraživanja francuskog vizantologa, Gabrijela Mijea, pa je plan Austrougarske da nam Albanci uzmu Dečane − propao.
KOSOVSKA SVEŠTENA GRANICA
Kosovo i Metohija su srce našeg duhovnog zemljomerja. Jasno je da su oni to pre svega svojim pravoslavnim hramovima i oltarima. Kolevka naroda je ova oblast naročito od 1253, kad drugi srbski arhiepiskop, Sveti Arsenije Sremac, središte autokefalne crkve premešta u Peć, koja se, u to vreme, nalazila u dubini srbske državne teritorije (Žiča je stalno mogla biti na udaru rimokatoličkih križara, Ugara). Velike svetinje, poput Pećke patrijaršije, Gračanice, Deviča, Ljeviške, Dečana, Svetih Arhangela bile su i ostale srbske tapije na Svetoj zemlji, kao i najbolje svedočenje o Svetorodnoj lozi Nemanjića, koja se, po ugledu na lozu Jesejevu, nalazi oslikana, sa dvadeset dva lika, u zadužbini Stefana Dečanskog, na istočnom zidu. Kosovski boj je krvlju Lazara i njegovih sapodvižnika zauvek zapečatio svetosavsko opredeljenje za istinu i pravdu, makar i u porazu (prividnom, jer je prolazan). On je mučeničkom krvlju svojom i svojih vitezova zapečatio i naše svete granice. Kao što je pisao Dimitrije Bogdanović u „Knjizi o Kosovu”: „Izbor bojišta nije slučajan: prostor ispod Laba i Sitnice, na brežuljcima ispod Prištine, ne samo što je u taktičkom pogledu pogodan za sudar većih oružanih masa, nego je u strategijskom pogledu ključ svih komunikacija koje iz Podunavlja vode ka Jadranu, odnosno iz Povardarja na sever i severozapad ka Bosni, preko starog Rasa i Lima. Kako je to formulisao Jovan Cvijić: ko drži Kosovo, taj ne vlada samo Srbijom, nego i centralnom balkanskom oblašću oko Skoplja. To je dakle jedna od najvažnijih strategijskih pozicija na Balkanskom poluostrvu”.[6]
Ove su granice potvrđene krvlju onih junaka iz Srbije i Crne Gore koji su, kao Srbi Lazarevi, pali u Prvom balkanskom ratu 1912, pa nam, sa one strane groba, kažu: “Za Kosovo Kumanovo”. One su zapečaćene i krvlju golgotnika što pređoše Albaniju, da bi se posle, preko Solunskog fronta, vratili i doneli nam slobodu 1918. godine.
Kako onda, tako i danas – kosmetske su granice svete. Zato se našim neprijateljima žuri da Vučić potpiše konačnu predaju, da bismo zauvek bili izbačeni iz Zaveta.
VUČIĆ I USTAVA PROTIV BEZAKONJA
Ustav Srbije, članom 8, jasno stavlja do znanja da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, a njena granica nepovrediva, a članom 97 naglašava da država mora štititi svoju teritorijalnu celovitost, na šta Aleksandar Vučić ne obraća pažnju, kršeći i svoju predsedničku zakletvu propisanu u članu 114 Ustava: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije RS, UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU kao njen sastavni deoˮ. Otvorenim zalaganjem za tzv. razgraničenje sa Albancima, što ne može biti ništa drugo nego najpre priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije, a onda i razgraničenje između dve susedne i suverene države, članice UN, kao i tajnim pregovorima o tome bez odobrenja Narodne skupštine Republike Srbije, Aleksandar Vučić je postao ustavorušitelj: jer, Ustav je „ustava”, brana ljudskoj samovolji, pa ma ko bio u pitanju. Bez Ustava, zemljom vlada pravo jačeg.
Aleksandar Vučić je, nasrnuvši na teritorijalne granice Srbije u ime „svetle budućnosti”, rešio da uništi i svaku drugu granicu koja ovu zemlju odvaja od divljaštva predpolitičkog doba. Ključni pokretač izdajničkih „Briselskih sporazumaˮ, koji su Kosovo i Metohiju izveli iz ustavnog okvira Srbije i postali osnova lažne države kosmetskih Arbanasa, nije se zaustavio na tome, nego je nastavio da ruši i hara.
BEZGRANIČNO BEZAKONJE
Profesori pravnih fakulteta Srbije već su se odavno oglasili ukazujući na Vučićevo razaranje ustavnih granica. On je, svojim najavama promena u krivičnom zakonodavstvu i kaznenoj politici, narušio podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, mešajući se u nadležnost Narodne skupštine (čl. 99 st. 1 tač. 7 Ustava); odbijanjem ostavke ministra policije – iako su ministri za svoj rad odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini – narušio član 125 st. 3 Ustava; tvrdnjom da neka lica nisu krivičnopravno odgovorna – iako je ovo domen sudske vlasti – narušio čl. 143 st. 1 Ustava; davanjem izjave o razvoju istražnog postupka – iako je za to nadležno javno tužilaštvo – narušio čl. 156 st. 1 Ustava.
Iako bi, po čl. 111 Ustava, prema kojoj predsednik Srbije „izražava državno jedinstvo Republike Srbije”, morao da podnese ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, on neprestano izražava svoju stranačku pripadnost i aktivno propagira partiju kojoj je na čelu. On na ovaj način ugrožava i negira ustavno državno jedinstvo svrstavanjem na stranu samo jedne političke opcije i vređanjem na ličnoj osnovi svih koji drugačije misle. Za ove potrebe on zloupotrebljava sve državničke poslove, javne i medijske nastupe, počevši od konferencija za medije, diplomatskih susreta, otvaranja fabrika stranih investitora… Niko ne može da razlikuje kada se obraća kao Predsednik Srbije a kada kao predsednik SNS. On drži konferencije za medije u stranačkim prostorijama SNS, daje saglasnost za nosioca izborne liste SNS na lokalnim izborima, saopštava rezultate lokalnih izbora umesto lokalnih izbornih komisija, koristi policiju za progon političkih protivnika.
Poistovetivši sebe i svoju partiju sa državom Srbijom, Aleksandar Vučić je prekršio Ustav koji kaže da „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi” (Čl. 5 st. 4). Iako Ustav garantuje da u „Republici Srbiji nema cenzure” (čl. 50), sloboda mišljenja i izražavanja (čl. 46) je pod stalnim udarom, kao i sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva (čl. 73); medijske slobode su skoro ukinute, iako prema slovu Ustava „svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju” (čl. 51); u takvim uslovima, najzad, i ustavna odredba koja kaže da su „izbori slobodni” (čl. 52) potpuno je obesmišljena.[7]
NAJSVETIJA LJUDSKA DUŽNOST
Cilj Aleksandra Vučića je nestanak sveštenih granica, ne samo teritorijalnih, nego i svih drugih. Zato on vlada preko zločinačkog nemorala rijaliti programa, preko čudovišnih laži u medijima, preko podmićivanja onih koji nemaju obraza, preko razaranja svake sigurnosti života, preko potapanja poslednjih spratova svetlosti u Srbiji.
Ipak, ovaj narod zna, kao što to zna (mada pokušava da uguši glas svoje savesti) i najneuspešniji student u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu, sada na mestu Predsednika Srbije: “Al` tirjanstvu stati nogom za vrat, /dovesti ga k poznaniju prava,/ to je ljudska dužnost najsvetija”. Njegoš nas je tome učio, sa visoke katedre na Lovćenu.
Borimo se, jer smo učenici velikog učitelja, vladike Rada, za obnovu sveštenih granica života, za pravo i pravdu. Onu pravdu koja drži zemlju i gradove.
dr Vladimir Dimitrijević
[1] https://srbin.info/2013/01/11/vladimir-dimitrijevic-platformersi-realizam-vuka-brankovica/
[2] Marko S. Marković, Pravoslavlje i Novi svetski poredak,
http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/03/Marko-S.-MarkovicPravoslavlje-i-novi-Svetski-poredak.pdf
[3] Đorđo Agamben, Golotinja, Rende, Beograd, 2017. (46-48)
[4] Sveti Sava, Žitije Svetog Simeona, https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/svsava-sabrana_06_c.html
[5] Željko Poznanović, Srpska ideja, Slobodna knjiga, Beograd, 1999. (102-103)
[6] Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, SANU, Beograd, 1986.
[7] http://www.nspm.rs/hronika/nakon-filozofskog-i-fakulteta-politickih-nauka-protest-gradjana-podrzalo-i-28-profesora-pravnog-fakulteta-u-beogradu.html
