Не помичи старе међе које поставише оци твоји (Приче Соломонове, 22:28)
ГРАНИЦЕ НИСУ ВАЖНЕ?
Несрећника на месту Председника Србије, на први поглед само Кловна Без Смисла За Хумор, одувек доживљавам мистички, као оличење безбожничке тајне безакоња, чији је коначни циљ да Србе избаци из светосавског и светолазаревског завета. Најзначајнији доказ да је у питању духовни, а не само политички, разоритељ Србства јесте његово настојање да Косово и Метохију преда Арбанасима и НАТО-у, под изговором мењања граница зарад „успостављања трајног мира и безбедности на Балкану”. При чему он, наравно, зна да Косово и Метохија нису за нас пука територија, него стожер идентитета. Уосталом, прича о границама увек је мистичка, без обзира на дводимензионалну политичност. И то није прича само о нашим границама, наравно.
Ако је нешто важно, границе су важне, мада србски идиоти (у античком значењу те речи – они који не брину о пословима заједнице) од настанка несрећне Југославије о томе нису много мислили.
Кад су 1939. године правили Бановину Хрватску, у њу су укључили територије које никад нису биле хрватске, са све Дубровником.
Исто су то чинили и кад су, као Титове слугерање, правили авнојевске границе, за које су тврдили да су само административне, и да ћемо „ћувати братство и јединство као зјеницу ока свога”, као што им рече Дебели Мртвац Гроз. Тако је нека ништарија, мајор из Краљева, Душан Ристић, на конгресу АСНОС-а у Београду у јесен 1944. године претио оним својим сународницима који су се занимали за границе: “Морамо пречистити са свима онима који данас нама чангризају, те причају: Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати! /…/ Свесне народне масе прегазиће све те шпекулације”.[1]
ПОСЛЕДИЦЕ НЕБРИГЕ О ГРАНИЦАМА
Касније, кад се распадала Југославија, границе шумске скупштине брозоглаваца, цртане у Јајцу 1943, постале су итекако важне. О томе је, још почетком деведесетих година прошлог века, писао блистави србски ум у дијаспори, др Марко С. Марковић: “Будимо свесни да је „српска кривица” била измишљена западном пропагандом и запечаћена за столом европске Арбитражне комисије којом је председавао Робер Бадентер. Завршни акт Хелсиншке конференције захтева преговоре међу суседима пре стварања нових држава. Али онима који су одлучивали о нашој судбини није био циљ мир него рат. Стога је Бадентер пронашао једну стару изреку римског права: “Ut possidetis iuris” (Дословно: „Као што имате”. Или: „По праву којим већ располажете”).
А шта Изетбеговић „већ има”? Има Босну, коју је Тито, по своме ћефу, прогласио републиком и за собом оставио. Значи, сва правничка комедија Арбитражне комисије се сводила на признање тог наследства. Тиме је уједно, са сигурношћу, изазван и рат на тој територији. Теоријски, преговори нису одбачени, али ако буду неуспешни или уколико до њих уопште не дође, границе федералних република су, по том начелу, морале бити аутоматски признате као државне. Другим речима, преговори су били обезвређени. У интересу Туђмана и Изетбеговића је било да преговоре избегну. Утолико пре, што је Бадентер прецизирао да, после признања нових држава, Срби неће имати право да силом мењају границе. Ето како су једним правним триком Срби од опљачканих постали пљачкаши и од нападнутих унапред били жигосани као нападачи.”[2]
Због „небитних” граница протераше Србе из нове НДХ, и толико људи погибе у страшном рату за југословенско наслеђе.
САКРАЛНО ЗНАЧЕЊЕ ГРАНИЦЕ
У древности, границе су биле свештене. Познати италијански философ Ђорђо Агамбен, у свом огледу у Кафкином „Замку”, бележи, између осталог, и ово: “Земљомер је, с обзиром на своју улогу у постављању граница или међа, имао посебну важност у Риму. Како би неко постао agrimensor (или, према називу свог инструмента, gromaticus) морао је да прође веома тежак испит, без чијег је полагања бављење овом професијом могло бити кажњено смрћу. У Риму границе су имале до те мере свети карактер да је онај ко би их брисао (terminum exarare) постајао sacer и било ко га је могао некажњено убити. Али постојали су и једноставнији разлози за важност земљомерства. Како у грађанском тако и у јавном праву могућност познавања граница територија, утврђивања и додељивања комада земљишта (ager) и напослетку одлучивања у граничним споровима, условљавало је само спровођење права. Земљомера су, утолико, дакле, што је био finitor – онај који успоставља, познаје и одређује границе – звали и iuris auctor, стваралац права и vir perfectissimus/…/ Изворна небеска природа ове темељне constituio limitum за Римљане је била неупитна. Из тог разлога Хигинова расправа „Успостављање граница” почиње овим речима: “Међу свим ритуалима и чиновима који се односе на мере, најистакнутије је успостављање граница. Оно има небеско порекло и непрекидно трајање /…/”[3]
То се види и у србској историји.
НАШИ СВЕТИ ЗЕМЉОМЕРИ
Свештено постављање граница било је на почетку србске државе какву данас знамо. Први васпоставитељ сакралних граница бејаше Свети Симеон – велики жупан Стефан Немања, о коме његов син Сава пише: “Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине.”[4]
Границе Немањине дедовине биле су границе србске Отаџбине: јер, да парафразирамо Владику Николаја, граница се не пружа тамо докле мач може доћи, него тамо где су земље отаца.
И први архиепископ србски беше велики agrimensor, о коме Жељко Познановић пише: „Свети Сава је, у складу са канонима, националну Српску цркву поделио по географским целинама. Особита пажња при томе је обраћена на крајеве који су били верски заостали или су били под утицајем римокатоличке пропаганде. Осим тога, он је обратио пажњу и на национални карактер наше Цркве. У Призрену је пре његовог доласка био епископ Грк, кога је поставио охридски архиепископ, па га је Свети Сава приморао да поднесе оставку и на његово место је поставио епископа Србина. Поред старих епископија у Расу, Призрену и Липљану, основане су још две на Приморју – Хумска, са седиштем у манастиру Пресвете Богородице на Стону, и Зетска, са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Котора, као и шест епископија у унутрашњости Србије (Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка). За епископе нових епархија Свети Сава је поставио своје ученике монахе – аскете Хиландарце − и предао им аутентичан препис свих црквених књига, одредивши да се преписи по епархијама могу вршити само из тих аутентичних примерака. Епархије су биле подељене на протопопијате, чија је дужност била непосредно просвећивање народа, крштавање и венчавање. На тај начин се преко јачања Цркве и сакрализовања породице јачала и сакрализовала сама држава /…/ То је и време одржавања црквеног сабора у Жичи на коме је Свети Сава још једном утврдио основе праве вере, проклевши све јереси. Сва епископска седишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста и духовним тврђавама, која су тако и просторно, дакле геополитички, одређивала српску нацију”.[5]
Да је ова темељност сакралних граница била веома битна, знамо и из новије историје: на Лондонској конференцији 1913. Беч је вршио притисак на велике силе да Високи Дечани припадну Албанији. Скадар и Елбасан, србски градови (у Елбасану су почивале мошти првог србског свеца владара, Јована Владимира), већ су доживели такву судбину. Јован Цвијић је окупљенима приказао фото-документацију о Дечанима и изложио истраживања француског византолога, Габријела Мијеа, па је план Аустроугарске да нам Албанци узму Дечане − пропао.
КОСОВСКА СВЕШТЕНА ГРАНИЦА
Косово и Метохија су срце нашег духовног земљомерја. Јасно је да су они то пре свега својим православним храмовима и олтарима. Колевка народа је ова област нарочито од 1253, кад други србски архиепископ, Свети Арсеније Сремац, средиште аутокефалне цркве премешта у Пећ, која се, у то време, налазила у дубини србске државне територије (Жича је стално могла бити на удару римокатоличких крижара, Угара). Велике светиње, попут Пећке патријаршије, Грачанице, Девича, Љевишке, Дечана, Светих Архангела биле су и остале србске тапије на Светој земљи, као и најбоље сведочење о Светородној лози Немањића, која се, по угледу на лозу Јесејеву, налази осликана, са двадесет два лика, у задужбини Стефана Дечанског, на источном зиду. Косовски бој је крвљу Лазара и његових саподвижника заувек запечатио светосавско опредељење за истину и правду, макар и у поразу (привидном, јер је пролазан). Он је мученичком крвљу својом и својих витезова запечатио и наше свете границе. Као што је писао Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову”: „Избор бојишта није случајан: простор испод Лаба и Ситнице, на брежуљцима испод Приштине, не само што је у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса, него је у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Подунавља воде ка Јадрану, односно из Повардарја на север и северозапад ка Босни, преко старог Раса и Лима. Како је то формулисао Јован Цвијић: ко држи Косово, тај не влада само Србијом, него и централном балканском облашћу око Скопља. То је дакле једна од најважнијих стратегијских позиција на Балканском полуострву”.[6]
Ове су границе потврђене крвљу оних јунака из Србије и Црне Горе који су, као Срби Лазареви, пали у Првом балканском рату 1912, па нам, са оне стране гроба, кажу: “За Косово Куманово”. Оне су запечаћене и крвљу голготника што пређоше Албанију, да би се после, преко Солунског фронта, вратили и донели нам слободу 1918. године.
Како онда, тако и данас – косметске су границе свете. Зато се нашим непријатељима жури да Вучић потпише коначну предају, да бисмо заувек били избачени из Завета.
ВУЧИЋ И УСТАВА ПРОТИВ БЕЗАКОЊА
Устав Србије, чланом 8, јасно ставља до знања да је територија Републике Србије јединствена и недељива, а њена граница неповредива, а чланом 97 наглашава да држава мора штитити своју територијалну целовитост, на шта Александар Вучић не обраћа пажњу, кршећи и своју председничку заклетву прописану у члану 114 Устава: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије РС, УКЉУЧУЈУЋИ И КОСОВО И МЕТОХИЈУ као њен саставни деоˮ. Отвореним залагањем за тзв. разграничење са Албанцима, што не може бити ништа друго него најпре признање независности Косова од стране Србије, а онда и разграничење између две суседне и суверене државе, чланице УН, као и тајним преговорима о томе без одобрења Народне скупштине Републике Србије, Александар Вучић је постао уставорушитељ: јер, Устав је „устава”, брана људској самовољи, па ма ко био у питању. Без Устава, земљом влада право јачег.
Александар Вучић је, насрнувши на територијалне границе Србије у име „светле будућности”, решио да уништи и сваку другу границу која ову земљу одваја од дивљаштва предполитичког доба. Кључни покретач издајничких „Бриселских споразумаˮ, који су Косово и Метохију извели из уставног оквира Србије и постали основа лажне државе косметских Арбанаса, није се зауставио на томе, него је наставио да руши и хара.
БЕЗГРАНИЧНО БЕЗАКОЊЕ
Професори правних факултета Србије већ су се одавно огласили указујући на Вучићево разарање уставних граница. Он је, својим најавама промена у кривичном законодавству и казненој политици, нарушио поделу власти на законодавну, извршну и судску, мешајући се у надлежност Народне скупштине (чл. 99 ст. 1 тач. 7 Устава); одбијањем оставке министра полиције – иако су министри за свој рад одговорни председнику Владе, Влади и Народној скупштини – нарушио члан 125 ст. 3 Устава; тврдњом да нека лица нису кривичноправно одговорна – иако је ово домен судске власти – нарушио чл. 143 ст. 1 Устава; давањем изјаве о развоју истражног поступка – иако је за то надлежно јавно тужилаштво – нарушио чл. 156 ст. 1 Устава.
Иако би, по чл. 111 Устава, према којој председник Србије „изражава државно јединство Републике Србије”, морао да поднесе оставку на место председника Српске напредне странке, он непрестано изражава своју страначку припадност и активно пропагира партију којој је на челу. Он на овај начин угрожава и негира уставно државно јединство сврставањем на страну само једне политичке опције и вређањем на личној основи свих који другачије мисле. За ове потребе он злоупотребљава све државничке послове, јавне и медијске наступе, почевши од конференција за медије, дипломатских сусрета, отварања фабрика страних инвеститора… Нико не може да разликује када се обраћа као Председник Србије а када као председник СНС. Он држи конференције за медије у страначким просторијама СНС, даје сагласност за носиоца изборне листе СНС на локалним изборима, саопштава резултате локалних избора уместо локалних изборних комисија, користи полицију за прогон политичких противника.
Поистоветивши себе и своју партију са државом Србијом, Александар Вучић је прекршио Устав који каже да „политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи” (Чл. 5 ст. 4). Иако Устав гарантује да у „Републици Србији нема цензуре” (чл. 50), слобода мишљења и изражавања (чл. 46) је под сталним ударом, као и слобода научног и уметничког стваралаштва (чл. 73); медијске слободе су скоро укинуте, иако према слову Устава „свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују” (чл. 51); у таквим условима, најзад, и уставна одредба која каже да су „избори слободни” (чл. 52) потпуно је обесмишљена.[7]
НАЈСВЕТИЈА ЉУДСКА ДУЖНОСТ
Циљ Александра Вучића је нестанак свештених граница, не само територијалних, него и свих других. Зато он влада преко злочиначког неморала ријалити програма, преко чудовишних лажи у медијима, преко подмићивања оних који немају образа, преко разарања сваке сигурности живота, преко потапања последњих спратова светлости у Србији.
Ипак, овај народ зна, као што то зна (мада покушава да угуши глас своје савести) и најнеуспешнији студент у историји Правног факултета у Београду, сада на месту Председника Србије: “Ал` тирјанству стати ногом за врат, /довести га к познанију права,/ то је људска дужност најсветија”. Његош нас је томе учио, са високе катедре на Ловћену.
Боримо се, јер смо ученици великог учитеља, владике Рада, за обнову свештених граница живота, за право и правду. Ону правду која држи земљу и градове.
др Владимир Димитријевић
[1] https://srbin.info/2013/01/11/vladimir-dimitrijevic-platformersi-realizam-vuka-brankovica/
[2] Марко С. Марковић, Православље и Нови светски поредак,
http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/03/Marko-S.-MarkovicPravoslavlje-i-novi-Svetski-poredak.pdf
[3] Ђорђо Агамбен, Голотиња, Ренде, Београд, 2017. (46-48)
[4] Свети Сава, Житије Светог Симеона, https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/svsava-sabrana_06_c.html
[5] Жељко Познановић, Српска идеја, Слободна књига, Београд, 1999. (102-103)
[6] Димитрије Богдановић, Књига о Косову, САНУ, Београд, 1986.
[7] http://www.nspm.rs/hronika/nakon-filozofskog-i-fakulteta-politickih-nauka-protest-gradjana-podrzalo-i-28-profesora-pravnog-fakulteta-u-beogradu.html
