Pripreme za pesmu
Šantić je, poduhvatajući se sazdavanja svog magnum opus-a, pisao pesme koje su, suštinski, bile svojevrsne „praslike“ “Pretprazničke večeri“. One su karakteristične po nostalgičnom sećanju na detinjstvo kao na rajsko doba, nad kojim je svoj pokrov rasprostrla nežna majka, po osećanju duboke usamljenosti u sadašnjosti, po svesti o rastakanju porodičnog doma, po tugovanju zbog smrti najbližih. U njima, međutim, nema nade u nadilaženje prolaznosti, u izlazak iz beznađa i konačnosti samotništva; jednom rečju, nema praznika.
Tako u pesmi „Pod našim krovom“ Šantić daje enterijer sličan onom u „Pretprazničkoj večeri“ (s tim što je u „Večeri“ više pažljivo odabranih podrobnosti, koje imaju veću značenjsku nosivost – tu je, recimo, orah koji golim granama udara u prozorsko okno, a prostorija u kojoj pesnik samuje se pretvara, iz rajskog vrta detinjih dana, u „gluhu jamu“ groba ):“Soba mi je topla, žar iz peći grije,/ Ali moje srce tako hladno biva,/ Kao da ga sobom mračna ploča krije, / Pa svelo i pusto san turobni sniva/…/“ Javlja se, iz prošlosti, lik majke:“Pod našijem krovom rajska milost bdije,/ Slatkim nam se glasom mila mati javlja,-/ Ona nam je sunce što nas toplo grije,/ Mi cvjetovi njeni, puni svježeg zdravlja/…/“Međutim, nad svime u sadašnjosti gospodari smrt:“Pod našijem krovom sad je gluho doba,/ Moje milo, drago sve je žrtva groba,-/ Crna smrt se kezi, Boga se ne boji…“[1]
U pesmi „Badnje veče“ predbožićnje vreme, u kome se čeka javljanje Bogočoveka u Vitlejemu, sjedinjeno je s osećanjem usamljenosti i napuštenosti:“Tvoj zlatni pohod i ubogu godi/ i vidi Boga u časima ovim;/ Nada mnom samo mrak studeni brodi,/ I dušu bije nemirima novim.// U pustoj sobi sam, k`o sjenka bona,/ U sebi slušam glas pogrebnih zvona/ I stiskam srce jadno i kukavno.//Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše!/ Jer ovdje niko ne čeka te više -/ Svi moji mili zaspali su davno.“[2]
Najvažnija pesma iz kruga praslika je sonet „Naš stari dome“, u kome trepere svi mračni tonovi „Pretprazničke večeri“:“Ovdje mi negda bješe raj…A sada?/ Na moje srce grobna zemlja pada,/ I ja se rušim k`o ti, dome stari…“[3]
„Pretprazničko veče“ se, dakle, za razliku od stihova „Pod starim krovom“, „Badnje večeri“ i „Naš stari dome“, posle svih tamnih tonova, ipak otvara ka smislu i razrešenju, ka svetlosti praznika koja ne potiče od ovoga sveta, ka svečanoj, rajskoj „muzici sfera“.
Kako je do toga došlo?
Šta je praznik?
Praznik je prodor večnosti u vreme. Vreme teče, vrtloži, odnosi ljude, i nezaustavljivo je. Ono je Hronos koji proždire. Ali, praznik preseca neumitni tok; on vertikalno, odozgo, ulazi u horizontalu vremena, i spušta se do praosnova bitija. Praznikom se čovek ne spaja samo sa Bogom, nego dolazi u dodir i sa svojim precima koji su taj praznik takođe slavili; jer, kako je rekao Vladimir Solovjov, svaki narod je zajednica pokojnih, živih i nerođenih.[4] Njihovo prisustvo na praznik je upravo dokaz da je smrt pobeđena, i da, između ostalog, ne može više sprečavati u opštenju pretke i potomke. U tome je Jevanđelje – Blaga vest hrišćanskog praznika.
Matej Arsenijević u svom ogledu „Pravoslavlje – praznik bogočovečanskog života“, ističe:“Iz neponovive lepote svakog praznika prosijava Večnost, čuje se glas koji govori: smrti nema! /…/I ako su freske i ikone – Jevanđelje u bojama, onda su praznici Jevanđelje u vremenu.“[5]
Slojevi prošlosti u „Pretprazničkoj večeri“
U Šantićevoj pesmi, hrišćanski praznik takođe spaja različite slojeve vremena sa večnošću. Prvi sloj prošlosti je pesnikova porodična prošlost: otac i majka, braća i sestre koji bdiju na Badnje veče, čekajući Božić. Njihova soba je rajski vrt, kroz koji, kao potok, teče „sreća krotka“.[6] Otac je zamišljen; pogled mu je „sanjiv, blag i mio“. On je „ograda“ oko porodične idile, dužan da prati ono što se zbiva u daljini, što dolazi iz budućnosti. Majka je unutarje rajskog vrta, čovečica od rebra čovekovog, neposredno uključena u život dece kroz šivenje svečanih, prazničnih košulja. Dečja graja, prepuna radosti zbog doba grudvanja koje je nastupilo, još je jedan glas srodničkog Edema. Odjednom, u vrt stupa komšija Petar, koji donosi drevna predanja. Time se zajednica sa porodice širi na celinu naroda, koji živi od zajedničkih sećanja i pripovesti. Praznik zatim prodire još više u dubinu: otac uzima gusle u ruke i počinje „lijepu pjesmu Strahinića Bana“, kojom se ulazi u skrivnice nacionalne prošlosti kao područja čiste čovečnosti ( jer, „netko bješe Strahiniću Bane“ ).
Najdublji sloj u pesmi je samo Roždestvo Hristovo, Božić, dan Boga Koji je postao Dete, i o kome je narodna pesma pevala:“Časne poste zapostismo,/ Novu građu iznesosmo,/ Belu crkvu sagradismo./ Tu mi poju svetitelji:/ Sveti Petar i Nikola./ Dve im seje otpevaju:/ Anđelija Svetom Petru,/ A Marija Nikolaju. / Tu se dala tanka staza. / Po njoj šeta Božja Majka,/ Vodi Boga za ručicu“.[7] Rođenje Bogodeteta je zarno unutarje Šantićeve pesme, iako se otvoreno ne pominje.
Šta se, međutim, kao znak rođenja Bogodeteta i osveštanja ljudskog postojanja, jasno vidi?
Vidi se porodica kao, po apostolu Pavlu, mala, domaća crkva. Kandilo je u pesnikovom domu radosno plamsalo pred kućnim ikonlukom, soba je bila okađena izmirnom, svuda su gorele sveće uždene zbog praznika. Sve se uklapalo u glavnu reč božićnog jevanđelja: “Slava na visini Bogu, i ne zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk.2,14).
Knjige jesu ptice
Praznik je, uvek i svagda, mogućnost epifanije, javljanja iz višnjeg sveta. Epifanijski potencijal praznika ostvaruje se u Šantićevoj pesmi kroz oživljavanje njegovih knjiga koje su do tada bile neme na stolu. Po Miodragu Pavloviću, „knjige počinju da se odazivaju pesnikovoj samoći“.[8] Iako su to pesničke, a ne sveštene knjige, zbirke stihova samog poete i njegovih prijatelja, one prestaju da budu samo to, i javljaju jednu drugu, drugačiju stvarnost.
Knjiga u hrišćanstvu nije običan prenosilac znanja. Ona je živa i životvorna: slatka i gorka, u isti mah. Prorok je jede – njome se pričešćuje ( Otk. 10, 9-10). U knjigama se nalaze reči koje su ikona reči Božje, Hrista.[9] Zato one mogu da ožive, da ustanu iz praha u kome leže na pesnikovom stolu, i da iz njih izlete ptice– ne obične, nego rajske ptice: „Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!.../ Jedna okolo kandila se vije,/ A neka bolno, kô da suze lije,/ Pred slikom dršće mrtve majke moje./ Neke bijele kao ljiljan prvi,/ Samo im zlatno meko perje grudi;/ Neke sve plave, tek im grlo rudi,/Kao da kanu kap zorine krvi.”
U tekstu Mihaela A. Rapenglika “Nebeski glasnici. Uloga ptica u kosmografiji i kosmovizijama drevnih kultura“, ukazuje se na činjenicu da u drevnim mitologijama najveći broj ptica simvolizuje sunčevu energiju, silu vazduha i neba, ognja i svetlosti.[10] U Australiji i Okeaniji veruje se da se iz njihovih jaja izlegao svet. Zraci izlazećeg sunca često su bili poređeni sa jatima ptica, a neke od ptica bile su smatrane precima sunca. Ptice predskazuju vreme; njihovo pevanje najavljuje osvit; njihove seobe su znaci promene godišnjih doba. One su gospodari trodimenzionalnosti, kadre da lete do nebeskih visina. Duše koje lete ka nebu su takođe ptice. Hrišćanska slika raja uvek podrazumeva čudesni poj i krasotu tamošnjih pernatih stvorenja.[11]
Ptice, glasnici večnog, biraju dva najsvetija mesta u pesnikovoj sobi, da bi se pred njima vile: jedna je uz kandilo, a druga drhturi pred slikom njegove pokojne majke.
I tada se jedna od njih oglašava, da bi donela Blagu vest.
Praznični smisao pesništva
Pesma inkarnirana u pticu progovara da bi objavila da pesnikov život nije i ne može biti uzaludan. Ni on, ni njegovi pokojni drugovi nisu slučajno prizvani u bitije – oni su jedna velika porodica stvaralaca smisla. Jer, pesme koje su pisali nisu nastajale kao „umetnost radi umetnosti“, nego su išle putem hristolikog služenja bližnjima:“Mi kao rosa na samotne biljke/ Padamo tiho na sva srca bona,/ I u noć hladnu mnogih miliona/ Snosimo tople božije svjetiljke.// Mi združujemo duše ljudi svije'!/Mrtve sa živim vežu naše niti:/ I s nama vazda uza te će biti/ I oni koje davno trava krije!“
Ljudi žive u svetu koji je, biblijski rečeno, „dolina suza“. Oni su „samotne biljke“ – odvojeni jedni od drugih zidovima nerazumevanja, egocentrizma, strasti. Patnju skoro svako nosi sam. Po Šantićevom shvatanju poezije, ona ima „blagodatni“ cilj – da u hladne noći ljudske samoće donosi „tople Božije svetiljke“: da im ukazuje na svečovečansko bratstvo, zajedništvo u višnjem, da ih upućuje na praosnovu bitija, koja je u ljubavi. Poezija je višnja rosa za namučene ljudske duše, upravo izraz te ljubavi, kao u „Slovu ljubve“ despota Stefana Lazarevića:“Ljubav David lepo ukrašava,rekavši: "Kao miro na glavu,što silazi na bradu Aronovu,i kao rosa aermonska, što na gore silazi Sionske".
Poezija je sušti izraz praznika, koji oko sebe okuplja i žive i pokojnike: oko nje se svijaju duše svih ljudi, a njene niti ne priznaju granicu između života i smrti. One, u isti mah, jesu stvaralački nastavak ozarenih reči koje su obasjavale Badnje veče u detinjstvu – pripovedanja starca Petra, koga su deca slušala, nema od uzbuđenja, i „lijepe pjesme Strahinića Bana“, kojom je otac, uz gusle, prenosio svom potomstvu predački moral. Miodrag Pavlović ukazuje na to da je patrijarhalnost u pesmi ipak „smeštena u perspektivu prošlosti, ona je, zapravo, odsutna i pri kraju pesme vidi se da se radi o samoći, o samrtnoj usamljenosti, iz koje se duhovnim uzletom izvršava prečišćenje i preporod.“[12]Međutim, rekli bismo da bez te porodične, patrijarhalne prošlosti ne bi bio moguć ni ovaj duhovni uzlet ka katarzi, oličenoj u suzama sreće, znamenju prazničnog susreta sa Smislom. Jer, reč „sreća“ potiče od starosrpske reči „srešta“, koja znači „susret“; ovde se pesnik susreće sa svima koji su otišli kao da su živi – oni i žive upravo u prazniku.[13]
Umesto zaključka
U doba moderne, poezija je na sebe preuzela ulogu religije. To je počelo da se zbiva još u romantizmu, kada je „religija srca“ trebalo da zameni religiju institucionalizovanog Otkrovenja. Šantićeva pesma „Pretprazničko veče“, međutim, nudi samosvojno rešenje; u njoj patrijarhalno, porodično hrišćanstvo ne nestaje da bi nova religija, u kojoj je poezija jedini autentični glas transcedencije ( makar i ispražnjene od verskog sadržaja, i pretvorene u, bodlerovski rečeno, putovanje do dna da se nađe Novo), nastala. Dešava se nešto sasvim drugo: smisao poezije se doživljava kao hristoliko služenje bližnjima u njihovom nastojanju da opstanu u svetu punom patnje i stradanja. Poezija povezuje žive i pokojnike, jer je svojevrsna praznična epifanija. Praznik je prodor večnosti u vreme; i pesništvo je, po Šantiću, to isto.
Za razliku od zapadnoevropske moderne, u kojoj dominiraju kolebanja čoveka razočaranog u metafizičku tradiciju svog tla, na Istoku je, u ovoj književnoj epohi, znatno uočljivije poverenje u teurgijsku moć pesništva ( ruski simbolizam i francuski simbolizam se, u tom smislu, suštinski razlikuju – prvi stremi novoj religioznosti, čak „Trećem Zavetu“, dok drugi ostaje u sferama esteticizma, u „kuli od slonovače“). Šantić je, u jednoj od svojih najboljih pesama, nedvosmisleno na strani poverenja u teurgijsko dejstvo stiha, u njegovu moć da stvara praznik čak i u trenucima najdubljih sumnji i razočarenja modernog čoveka.
IZVORI
1. Šantić, Aleksa, Sabrana dela, Beograd: IP „Filip Višnjić“, DOB – Društvo za očuvanje baštine, Gacko, 2008.
LITERATURA:
1.Arsenijević, Matej, Pravoslavlje – praznik Bogočovečanskog života, u knjizi: Šmeman, Aleksandar, Tajne praznika/ Praznici pravoslavne crkvene godine, Cetinje: Svetigora, 1996.
2. Viđenje Nikolaja Turka, http://borbazaveru.info/content/view/1107/38/, pristupljeno 16. maja 2016.
3. Vlahović, Vlajko, Porodični život kod Srba, Cetinje: Svetigora, 1997.
4. Dimitrijević, Vladimir, Između ČEKE i GESTAPOa/ Ivan Iljin i vaskrs Rusije, Beograd: Catena Mundi, 2014.
5. Lepahin, Valerije, Ikona i ikoničnost, Kragujevac: Kalenić, 2014.
6. Pavlović, Miodrag, Poezija i kultura/ Ogledi o srpskim pesnicima XIX i XX veka, Beograd: Nolit, 1974.
7. Rappengluck, Michael A., Heavenly Messengers: The Role of Birds in the Cosmographies and the Cosmovisions of Ancient Cultures, https://www.researchgate.net/publication
8.Šmeman, Aleksandar, Tajne praznika/ Praznici pravoslavne crkvene godine, Cetinje: Svetigora, 1996.
_____________
[1] Šantić: 2008, str. 284-285
[2] Isto, str. 406-407
[3] Isto, str. 421
[4] U svom ogledu „Pretprazničko veče Alekse Šantića“, Miodrag Pavlović uočava:“Po definiciji, svim praznicima, pa čak i onim nemetafizičkim, pripada sećanje na mrtve, sećanje na one sa kojima se osećamo u filijaciji ideja ili tela./…/Prvu generaciju mrtvih čine porodica i sused, a drugu, davna vremena, Strahinić Ban. Kao konkretni korelat pesme ovde je ritual, igra, zamenjen osećanjem, pretvoren u igru osećajnosti“( Pavlović: 1974, str. 109 )
[5] Arsenijević: 1996, str. 203
[6] Otkuda pesnikova čvrsta uverenost da je detinjstvo raj? Osnovna čovekova tuga, po Šmemanu, potiče iz doživljaja prolaznosti i truležnosti svega, i on veoma rano počinje da je oseća, tražeći način da nadiđe sopstvenu ograničenost. Jedino doba kad te tuge skoro da i nema jeste detinjstvo:“Da, čovek za tu tugu ne zna samo u detinjstvu, no upravo se zbog toga čovek i seća detinjstva kao jednog neprekidnog praznika, čak i ako je to detinjstvo bilo proživljeno u senci siromaštva. Čovek upravo i počinje da odrasta tako što u njemu počinje da zamire ta prazničnost detinjstva, što u njemu počinje da se gasi to detinje i radosno osećanje života – života kao otvorenog prozora u radosno prolećno jutro, života kao bezbroja mogućnosti otvorenih pred čovekom – ustupajući, malo po malo, mesto osećanju života kao tamnice i zatvora.“(Šmeman: 1996, str. 23 ) Po Šmemanu, samo dete u čoveku može da razume Božić kao praznik Boga Koji se rađa kao Dete. Zato pesnikov povratak u detinjstvo jeste čežnja za detinjim, prazničnim osećanjem Boga, sveta i čoveka, za izgubljenim smislom postojanja, za verom koja je bila, ali koja je, u talasima smrti, skoro zauvek potonula.
[7] Cit. prema Vlahović: 1997,str.43
[8] Pavlović 1974, str. 108
[9] Ruski ikonolog Valerije Lepahin kaže da je, u idealnom smislu, ljudska reč ikonolik reči Božje, a kroz nju i ikonolik Logosa:“U jednom od svojih apsekata, svetost se u Pravoslavlju shvata i kao vaspostavljanje ikoničnog odnosa prema reči, kao sposobnost da se kroz ljušturu stvari i pojava pronikne u njihov suštinu ( sposobnosti koju je Adanm izgubio u grehopadu ), kao zadobijanjerealnog bogočovečanskog posedovanja reči kao božanske stvaralačke sile i energije. Ikonična reč jeste reč-delo, reč-delanje, sposobna da izmeni tok kosmičkih, prirodnih i istorijskih procesa“( Lepahin: 2014,str. 214)
[10]Michael A. Rappengluck, Heavenly Messengers: The Role of Birds in the Cosmographies and the Cosmovisions of Ancient Cultures, https://www.researchgate.net/publication
[11] Viđenje raja optinskog monaha Nikolaja Turka, između ostalog, sadrži i ovakvu sliku: „Sve je tamo beskrajno prekrasnije od našega ovde. Video sam tamo kao neka velika, predivna drveta, otežala od plodova. Ta su drveta bila raspoređena kao u aleje, kojima nije bilo kraja. Vrhovi njihovi splitali su se međusobno, u njima su bile kao ptice iz tropskih predela, samo što su ih beskrajno nadilazile svojom lepotom. Lepotu i harmoniju njihovog poja nije u stanju da predoči nikakva zemaljska muzika – tako je sladostan bio.“( http://borbazaveru.info/content/view/1107/38/, pristupljeno 16. maja 2016 )
[12] M. Pavlović: 1974, str. 107
[13] Praznično „vaskrsavanje“ pokojnika je karakteristično za pravoslavno hrišćanstvo. Evo jednog primera. Ruski filosof Ivan Iljin i pripovedač Ivan Šmeljov godinama su bili u prepisci. Šmeljov je, u građanskom ratu, ostao bez Sergeja, sina jedinca, i mnogo je zbog toga tugovao. Trećeg dana Vaskrsa 1933,18. aprila, Šmeljov piše Iljinu da je tri sedmice pred Pashu bio teško bolestan, i da nije mogao da se pomeri. A trebalo je ići na vaskršnju službu: „Kako ste Vi u pravu kada ste napisali: „Da nije vere i molitve, odavno ne bih živeo na ovom svetu.“ Shvatam, baš shvatam. Ovih dana sam to tako spoznao!Tri sam sedmice opet bolovao, i tako sam duhovno oslabio, da mi se nije milila ni svetlost. Da se podignem i pođem u crkvu – volje nisam imao. I Olga Aleksandrovna ( supruga Šmeljova, nap. V.D) se mučila. Nisam mogao da se molim... I dođe Velika Subota... Bolovi, tako, prestadoše – podigoh se, a srce se steže: pa kako to, da ne mogu da se pridignem da idem u crkvu, da dušu otvorim za molitvu! Slabost – ni rukama, ni nogama da mrdnem... I Olga Aleksandrovna tužno kaže – kako ćemo tako daleko do Podvorja (Svetosergijevvsko podvorje u Parizu, nap. prir.), da ostanemo (kod kuće, nap.V.D)... A tri godine na Vaskršnjem Jutrenju nismo bili, ili smo išli na daču, ili sam ja bio bolestan. Osetih ja kako je njoj bolno bez – crkve. Ne, morasve da se savlada! I odlučim se. Bolovi me muče. I, tako, oko pola devet... kroz ceo Pariz, iz Sevra. Bolovi su me ubijali, sav sam se skvrčio dok sam sedeo u metrou... U deset smo stigli do Svetosergijevskog Podvorja. Sveta tišina ozarila mi je dušu. Bolovi su prestali. I gle, počela je da mi dostrujava – da se u meni rađa... radost! Bodro, ne osećajući ni slabost, ni bol, s neobičnom radošću slušao sam Jutrenju, ispovedili smo se, odstojali celu Liturgiju, pričestili se... – i takva čudesna unutarnja svetlost je zasijala, takav spokoj, takvu bliskost neizrecivom, Božijem, osetih da ne pamtim – kad sam tako osećao! Kao da sam dodirnuo tajnu: nema smrti, sve što je otišlo – postoji, evo ovde, oko nas... I kad sam tako osetio, pogledao sam, sav u suzama, ponad ikonostasa, uvis... – to je bilo između Jutarnje i Liturgije... – nešto čudno se desilo! Mislio sam o našem dečačiću, Serjožici našem...-u duševnoj tihosti sam mislio, nema smrti, on je ovde, s nama... i sve s nama niti je „bilo“, niti će „biti“, nego jeste, večno jeste... I Karatašov (Anton Kartašov, ruski crkveni istoričar, nap. prir.), koji je sedeo tri koraka od mene,zbog nečega se podigao, prišao mi je, šapće!... – „kakva se pobeda sada praznuje!...treba samo paziti...! Jer nema smrti... svi umrli su živi... i nema ni živih, ni mrtvih... a sve je, sve – jedno...večno! Oteto od smrti i ada! Velikim čudom Vaskrsenja Hristovog!...“( cit.
dr Vladimir Dimitrijević
