O ČEMU JE REČ?
Pitamo se – zašto izumiremo ovakvom brzinom. Zašto se ne rađamo? O čemu je reč? A reč je o onome što je govorio Sveti vladika Nikolaj – blud ubija život. Blud je razorio ljubav, a gde nema ljubavi – nema ni života.
Poznati srbski književnik, Svetozar Vlajković, životnim traganjem došao je do Hrista i Crkve. To svoje traganje potresno je opisao u knjizi „Povratak izgubljenog“ (objavila je ju je izdavačka kuća „Bernar“ iz Starih Banovaca 2017. godine ) koja pokazuje svu istinitost evanđeljske priče o bludnom sinu. Vlajković je prošao dva braka dok je došao do istinskog bračnog druga, a u međuvremenu je, tragajući za smislom postojanja, lutao od žene do žene. Njegovo pokajničko iskustvo je dragoceno za svakog onoga ko želi da shvati zašto su čednost i čistota duše tako nasušno važni savremenom čoveku. Knjigu svim srcem preporučujemo.
TAJNA RAĐANJA NOVOG ŽIVOTA
Vlajković ističe da je tajna rađanja, nastalog iz zajednice muškarca i žene, nasušno čudo: “Dolaskom na svet, dobijamo talente ili talante, kako se nekada govorilo. Talenat je suženo značenje talanta, odnosi se na vidljive darove, poglavito za stvaralaštvo.
Već samo naše začeće je talant. Roditelji to tek dva meseca kasnije uoče. Katkad, posle mesec dana. Zar to nije čudno, prečudno! Nismo postojali, odjednom, začeti smo. O tome, u trenutku začeća, niko ne zna, osim Boga. Znamo svakako i mi, začeti, ali nije nam dato da to zapamtimo. Šta bi uistinu trebalo da se zapamti, zar ono neobjašnjivo, to čudo: do maločas nismo postojali, i sad, hop, stvoreni smo. Biolozi kažu da su se spojile dve ćelije, muška i ženska. To tako izgleda sa strane. Neka i bude tako, ali taj nastanak, ipak ostaje čudo. Nećemo valjda biološke sastojke organizma, dve ćelije koje se spoje, da smatramo tvorcima nastanka jednog čoveka. Taj dotle nepostojeći čovek ima svest i sve ostalo što čoveka čini čovekom, dušu i začetak tela, pa i duh, duboko skriven kao i u odraslima. Zar to nije čudo nad čudima? Time se ne umanjuje čudo stvaranja jednog pileta u jajetu, međutim, mi nismo pilići, mi smo ljudi, svako od nas je čovek, biće drukčije od drugih bića, biće koje, eto, odjednom poseduje telo, dušu i duh i za njih će biti zadužen, sve dok bude trajalo u vremenskom svetu.“
ZADATAK PRED NAMA
Da bismo živeli kao ljudi, stalno pred sobom treba da imamo smisao postojanja. Jer, kako kaže Vlajković: “Bog nas ne dovodi na ovaj svet kao siromahe u nepoznatu zemlju, bez igde ikoga i bez ičega. Opskrbljeni smo ne samo da preživimo, već i da uspešno poslujemo. Opskrbljeni smo Carstvom nebeskim koje je u nama. Ali, život jednoga čoveka zahteva trud. Pomislimo samo koliko se trudi jedna travka ispod prekrivača od smole na uličnom trotoaru, da probije tu koru i stigne do svetlosti dana. Koliko li je tek potrebno čoveku? Jednom izašla iz tame, biljka se povija pod smenama dana i noći, mnogi ljudi i na svetlosti sunca ostanu u tami. Neophodan je stalni, obavezni, nesagledivi, težak trud da bi se stiglo do neveštastvene svetlosti. Trka koju treba uspešno završiti.“ To je ono št je Ljubomir Simović otkrio u stihu:“Ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver“. Mi nismo, kao životinje, samo data, nego smo i zadata bića. Pred nama je zadatak čoveštva koje treba graditi. Na žalost, često ne uspevamo da se izdignemo iznad sebe, nego padamo. Greh je, pre svega, pad.
PRARODITELJSKI PAD
Vlajković uzrok našoj ogrehovljenosti traži u praiskonskom, u padu praoca Adama i pramajke Eve: “I kao kad u sasud pun čiste vode kapnemo mastiku te se voda sva uzmuti, tako se dogodi promena čoveka pri prvoj bračnoj prevari. Setimo se da posle prvog poljupca za nas nema više prvog poljupca, setimo se Adama koji je stvoren sa čistim telom i čistom dušom, i bio bezgrešan, jer ga je Tvorac uveo u biće zvano Čovek, i takav je bio dok nije zagrizao zabranjenu jabuku. Odjednom se skroz izmenio, samim tim i njegov porod, Čovečanstvo. I sav zemaljski domostroj je izmenjen: životinje, i minerali, i cveće, i vode. Slično uzmućivanje dogodi se pri prvoj bračnoj prevari. Stvarajući Adama po svom liku, Bog je u njega udahnuo svoju neuporedivu čistotu, tako je prvi čovek, posle svog greha, potomstvu ostavio trag svoje promene posle pada. Nezamislivo je šta bi se desilo da je Adam imao potomstvo pre sagrešenja. Razlika između njegovih sinova pre i posle sagrešenja bila bi kao između čistog i palog Adama. Zar bi Kain ubio Avelja da su živeli u Raju, da su bili deca bezgrešnog Adama? Naravno da ne bi. U Raju nije bilo zavidljivosti, takmičarstva, pohlepe i ostalih strasti, pa nije moglo da bude ni ubistava, pljački i ostalih nepočinstava. Posle izgona iz Raja ljudi su se rađali noseći teret prvorodnog greha. Istovremeno, bili su i nevini zbog nedostatka greha koji bi učinili po sopstvenoj volji. Ono prvo ne može se ispraviti sopstvenim naporom. Oproštaj svojevoljnog greha dobija se po milosti Božijoj tek posle iskrenog pokajanja. „Idi i ne greši više“, kaže Isus Hristos isceljenome.“ Ostali smo da živimo u dolini suza, i greh nas, malo po malo, ako se ne trudimo da živimo po zakonu Božjem , razjeda i raskopava. Jedan od ključnih grehova što ruše našu celovitost je greh bluda.
BLUD KAO UZALUDNO TRAGANJE
Blud je, po Vlajkoviću, često samo uzaludan pokušaj potrage da se nađe smisao u međuljudskim odnosima: “Čudio sam se svaki put kad sam bio sa nekom novom ženom. Čudio sam se i kad bih se sreo sa nekom ranijom. Zašto se to dešava, čemu sve to? Zbog snage života, u celini uzev. Život je jači od nas i od naših razmišljanja o njemu. Zato se dešava.“
U telesnosti, čak i onaj najdaljoj od unutarja, telesnosti čisto spoljašnjoj, krije se pokušaj da se dopre do duše: “Detalji, veštine, sve to je sporedno. Dva tela pokušavaju da postanu jedno, najmanje važan deo susreta sa jednom ženom je onaj telesni. Opisi u književnosti, ili priče svedoka o tome kakvo je ovo ili ono telo, šta ume ili ne ume da radi, delo su mašte koja oblikuje stvarnost kako joj odgovara u nedostatku istinske stvarnosti koja izmiče jer telo, ma koliko bilo stvarno, čak stvarnije od sve stvarnosti za koju znamo, s obzirom da ga u ogromnoj meri poistovećujemo sa našim bićem, ipak je samo posuda čiji nam sadržaj, duša, ostaje nevidljiv./…/ Nikad nisam pogledao žensko telo sa pažnjom, razgledajući detalje, nikad, ni jedan detalj. Konkretno telo, tu, u sobi, na pustoj obali mora, bilo gde, nestajalo bi, ma koliko me i dalje snažno privlačilo i rastvaralo se u mom, kao i moje u njemu, pa ako sam negde zapisao da su sve žene iste kad se svuku, onda je to bio samo tadašnji način da iskažem ovo o čemu sada govorim. Kad dobro promislim, nikad nisam bio sa nekom telesnom ženom.U celini uzev, telesnost ljudi mi je nevažna. Kad nekoga pogledam, vidim mu dušu, ostalo nekako nestane, kao ambalaža, koju zanemarim zbog sadržaja. Sadržaj je duša.“
PRELJUBA: IZDAJA KOJA JE POSTALA NORMA
Živimo u doba kada je preljuba, izdaja bračnog druga, postala nesto uobičajeno. I to je, po Vlajkoviću, strašno: „Danas bračna prevara nije greh, ne uračunava se u razloge za razvod, ni za dodelu dece jednom od roditelja, ne uzima se nizašta. Pojam bračna prevara za mnoge je gotovo komičan. Nazovimo je preljubom, opet im je komično. Sva praksa ukazuje da je promiskuitet većinska pojava, te da verni supružnici postaju izuzetak dostojan podsmeha. Živimo u doba razvrata i izopačenosti. Samo su čedni ljudi podvrgnuti iskušenju bračne prevare. Mrtvaci varaju, ne trepnuvši. Za njih prevara ne postoji. Osim, da, osim ako ih biće sa kojim žive izneveri, pa onda viču, plaču, žale se. Dakle, varaju drugi. Zbog toga je jedan privremeni filozof, naš savremenik, izgovorio slogan – pakao, to su drugi.“
Vlajković opisuje svoje iskustvo preljube, kada je odstupio od dotadašnje vernosti jer je izgubio zajedništvo sa suprugom, što se, iz ovih i onih razloga, otuđivala: “Meni je moja bračna prevara bila žestok udarac. Olakšanje mi je stiglo od izneverene žene tako što ona ništa nije primetila. Iz toga sam zaključio da me ona, zapravo, ne primećuje. To se kasnije često potvrđivalo.
Tada, u tom prelomnom času, nisam mogao ništa da učinim kako bih izbrisao osećanje greha. Baš ništa. Što je najgore, iskušenja su me toliko spopala, i savladavala, da sam gubio ono malo zdravog razuma koji bi mi omogućio da prikočim na svojoj stranputici. Ništa od toga. Jedini spas je vera, a ja sam i u tom pogledu zatajio. Marksizam, Čubura, Novo doba, tražili su od mene naknadnu naplatu višegodišnjeg boravka u Raju. Kao da sam njima bio dužan, a ne Gospodu koji mi je sve omogućio, pa i Raj.
Griža savesti gorak je lek, ali lek.
Zašto je do toga došlo?
Zar da ona večna devojka/žena izgubi sva ona svojstva kojima sam je ovenčao i time mi pruži opravdanje za uobičajeno ponašanje savremenog čoveka? Zar time nisam istovremeno i ja postao banalno biće čija je uznesenost skršena kao krilo ptice? Samim tim, pad je morao da bude žestok.
Ornitolozi su otkrili da je vrabac veran, da vrapci žive u parovima, kad jedan nestane, drugi ne traži novog partnera. Koliko je taj mali vrabac veličanstven u poređenju sa nama, umišljenim skotovima civilizovanog čovečanstva! Ljudi su slični jedino pacovima koji pod određenim okolnostima postaju čak i homoseksualni!“
NERAĐANJE DECE KAO UZROK BRAČNOG BRODOLOMA
Jedan od uzroka tragedije brakolomstva kod savremenika leži i u odbijanju da se rađaju deca. Vlajković piše: “Prijatelj mi se požalio na svoj problem sa ženom. U strahu da ne zatrudni, posle nekoliko pobačaja, o kojima je odlučivala ne pitajući ga, žena je tražila da je pazi. Nisu imali decu, voleli su se, tvrdili su oboje i tako zaista mislili, naročito on. Dobro sam ga poznavao da mogu to da svedočim. Nije htela pilule, on nije hteo ono sablazno pomagalo za muškarce koje poništava prirodni odnos sa ženom. Dakle, nagodili su se da pazi. To je značilo da njihov odnos nikad ne bude dovršen na prirodan način.
Zašto nisu imali dece? Zato što je žena smatrala sebe nezrelom za materinstvo. Tim rečima se izgovarala kad god bi je on upitao dokle da čekaju? On joj je verovao. Pokušavao je da joj pomogne da postane zrela, iako ni on sam nije bio zreo, ako uopšte taj pojam nešto određeno znači. Godine su prolazile.
- Kad ćeš da sazriš? pitao je muž hiljaditi put.
Došlo je dotle da je prijatelj i pored venčane žene zapravo bio bez žene. To je zapazio kad god bi se u blizini našla neka druga. Njegov očuvani nagon bi se hitro probudio. I sve brže. Kolena, kukovi, grudi, usne, bezbroj drugih izazova pokretalo je alarmna zvona. Kako se odupreti? Kako? Maslačak ne može da procveta u avgustu kad se to njemu dopada, već kad ga sunce potera. Laste ne odleću na jug u januaru. Govor njegovog tela u tom pogledu bio je sve češći i žešći. Počeo je da shvata tipove koji pribegnu silovanju žena, mada je bio protiv toga. Razumeo ih je. Nagon je stariji od pameti. Dok pamet proradi, nagon je već na delu.
U njegovoj blizini bilo je puno žena, mladih, lepih, slobodnih. Glumice, balerine, pesnikinje, koje svoje dostojanstvo potvrđuju promiskuitetom, ima li težih zadataka za jednog čoveka koji je zdrav, vedar, snažan, a pritom neiskorišćen. I šta sad? Prijatelj se čuvao da dodirne bilo koju od njih. Otvoreno su mu se nudile. Njegova žena to nije uočavala. Gle! Zar ona time zapravo ne pokazuje svoju ravnodušnost prema njemu? To je bila podrivajuća novost. Podrivala je njegov ideal o jedinoj ženi. Počeo je i nju i sebe drukčije da sagledava. Nju kao ravnodušnu, sebe kao raspolućenog: duša hoće jedno, telo srlja suprotno.
Savest uznemirena, mada ništa nije učinio, osim što je sebe krotio i sve više pored žene bio bez žene. U snovima, u trolejbusima, u pozorištu, na svakom koraku - iskušenje. A on, predan svojoj ljubavi, željan očinstva. Žena nepopustljiva. Čeka da postane emotivno zrela. Najzad joj je rekao da ne odgovara za njihov brak, ukoliko ona ostane na tome da se zabavljaju kao i proteklih deset godina.
Bila je sigurna da je sve u njenim rukama. On ponajviše. Nije mnogo grešila u proceni. Pogrešila je samo u proceni dokle može da ide.“
I onda se sve srušilo. Jer, kad čovek ne živi po zakonu Božjem, sve se iskrivi i kljokne, kao ruševna kuća. Vlajković svedoči: „Tada je došao onaj prijatelj i rekao da mu je žena priznala neverstvo. Toliko godina se krio, zagorčavao sebi najlepše trenutke sa raznim lepoticama. Uzalud se preganjao sa tom suprugom, samoproglašenom prosvetiteljkom, koja je svojim raznim ulagivanjima krčila sebi put za nekakvu karijeru, iako nije imala šta da ponudi. Obmanuti ljudi su je oberučke prihvatali. Bila je vešta u podilaženju sujetama praznoglavaca! – uzviknuo je.
Koliko suvišnih, pogrešnih, hulnih reči upotrebimo kad smo povređeni. A kako se uzdržati kad smo ošinuti nečijom pohlepom, lažljivošću, glupošću. I najinteligentnije ljude pohlepa načini glupacima. U tehničkom smislu, oni ostaju inteligentni, ali suštinski gube.
- Dakle, inteligentna je, rekoh.
- Nesporno.
Nadalje smo pričali o njegovim namerama dok je srljao u blato sa drugim ženama. Nije mu padalo na pamet da se rastane od te glupače koja je neosporno inteligentna. Šta je zapravo inteligencija, upitali smo se obojica dok je njegova ispovest trajala.
Voleo je tu ženu, kakva god da je bila. A bila je izuzetna, jedina i jedinstvena, dok ju je voleo. Pa i kad mu je otkrila svoje neverstvo. Nadao se da bi jedan otvoren razgovor, pun ljubavi, mogao da ih vrati na prave staze. Priznajući svoj tajni život sa čovekom koga je dotle predstavljala kao beznadežno zaljubljenog poslovnog saradnika, i kao takvog dovodila u kuću dok je moj drug bio na službenim putovanjima, i zbližavala ga sa njihovim detetom, ona je, začudo, odbacila svako opravdanje za njegove detinjaste izlete izvan braka, uzrokovane njenim odbijanjem osnovnih bračnih dužnosti.
Kakvo prokletstvo, biti sa tom osobom! - osetio je prvi put promašaj njihove veze.
Ispričao je prijatelj još more gadosti od kojih sam se ježio, prepoznajući sličnosti sa svojim iskustvom.
- Čemu to njeno priznanje? pitao sam.
- Htela je da prihvatim njihovu vezu.
- A kad si joj ispovedio svoje avanturice sa nedužnim jednodnevnim prijateljicama?
- Vrisnula je, prenerazila se. Nazvala me najgorim monstrumom koji je ikad postojao na zemlji.
- I, šta sad?
- Još ne znam, zato sam i došao kod tebe.
- Koliko protivrečnosti u toj osobi, u toj ženi! S jedne strane, vara muža, s druge, osuđuje njegove izlete.
- A znaš li da se dripac u međuvremenu zaglibio u svom braku, rekao je moj prijatelj, kao da mu je zbog toga milo.
- Šta bi drugo nego da se zaglibi. I sad, šta? Treba očekivati vaše razvode i njihovo venčanje, rekao sam proročanski, kao da gledam sopstvenu sudbinu.
- O, ne, gospođa je smislila nešto bolje. On neka se razvede, nas dvoje ćemo da ostanemo u braku, a ona će da nastavi svoju vezu.
- Ne razumem. Čemu to?
- Bolje je da ima dva famulusa nego jednog, eto čemu.
- A ti, valjda se i ti pitaš?
- Razvod, šta bih drugo izabrao, rekao je i - otvorismo bocu vrhunskog vina! Dobro nam je išlo. Iza zavesice na polici bilo je još nekoliko boca, tako da nismo ni o čemu brinuli.
Verovatno ovog trenutka milioni prevarenih muževa, koji su ulazili u život sa idealizovanom ženom, nekoga gnjave.
- Sad, treba da otpatim sve to, a najviše svoju grešnost, rekao je, ne čekajući moj odgovor.
Prijateljstvo podrazumeva međusobno ispovedanje. Njegova tuga povećala je moju. Pa neka, i to je deo prijateljstva.“
BEZ LJUBAVI NEMA ŽIVOTA
Blud je, kako smo videli, jadni surogat ljubavi. Bez ljubavi nema života. Vlajković ističe:“Svakome je poznata blagotvornost ljubavi. Niko ne spori da će domaćica pripremiti ukusan ručak ako je dobro raspoložena. I obratno, ako vreme iznad plotne na šporetu prolazi u jadikovkama, jelu će nedostajati ukus. Bljutavo, gorko, kakvo drukčije da bude, kuvarica je prenela u jelo svoj jad.
To je jedan od razloga zašto sam nerado jeo u restoranima. Nikad ne znamo ko spravlja hranu i šta pritom misli. Drugi razlog, a možda i važniji, bio je stid da mi neko priprema jelo po narudžbini. Treći razlog, unaokolo je dvesta masnih usta u koja se trpa ova ili ona hrana. Taj prizor stvara muku. A sve to, uz muziku klavira u izvođenju pijaniste koji je svojevremeno očekivao da svira na Kolarcu. Četvrti: bar milijardu njih u ovom trenutku nemaju šta da stave u usta, crkavaju od gladi, iznemogli, odbačeni. Peti...
Još očiglednije dejstvo duše na organski svet je razgovor koji vodimo sa biljkama na sopstvenom balkonu. Kad im ispričamo priču o Malom princu one porastu do neba.
Šta tek reći za osetljivost vode? Mutna voda se razbistri pod dejstvom molitve. To su potvrdili Japanci čiji je duhovnik svojim molitvama izbistrio potok. Ali, kao i svako čudo, tako i ovo, brzo se zapamti kao anegdota, kao neka beznačajna zanimljivost.Tako je i sa drugim tajnama. Suočen sa tajnom, čovek okreće leđa onome što dobro poznaje, ili mu se čini da dobro poznaje – njegova sakodnevica.
Dejstvo ljubavi na nahočad istakao je psiholog Erih Bern u knjizi „Koju igru igraš“. Preneo je ono što su zapazile negovateljice. Napušteno dete kopni i vene ako mu se ne pruži ljubav. „Suši mu se kičma“, kažu negovateljice. I uzmu detence, pomiluju ga, da mu se biće okrepi.
Svi smo deca. I sa sto godina. Svima se suši kičma, ako nam nedostaje ljubav. Treba li, posle toliko hvalospeva ljubavi, da kažem koliko nas oplemeni, ako je imamo, koliko nas izmeni nabolje - od kukavica načini heroje, od slabića jake.
Bezbrojni su primeri požrtvovanosti iz ljubavi. Setimo se žene koja se ponudila Jevrejki da ode na streljanje umesto nje, jer nije imala decu, dok bi iza Jevrejke ostalo dvoje siročadi. O tome je pisao Antonije Blum.
Priča o filadendronu detektiva Klajva Bakstera obišla je svet, ljudi su se začudili osetljivosti te biljke kad bi u njenom prisustvu ubacivali žive račiće u ključalu vodu. Prestrašenost filadendrona je zabeležena na poligrafu. Još je čudnije kad je Klajv bio službeno u Evropi, a filadendron reagovao u Americi, u onom trenutku kad je detektiv doživeo saobraćajku. Ljudi se začude, ali odmah zaborave čuda. Nastave sa svojom ravnodušnošću, kao i dotad.
Ako se već na takvim prizemnim primerima očituje ljubav, kakva tek dejstva ima naša ljubav prema Bogu i Njegova prema nama. I kakva tek pustoš nastaje kad odemo od Njega!
A onda?
Onda, u zamenu, prilepimo se za neku ženu koja nam uskrati prirodni vid spoja sa njom i još sebe uveravamo da smo imali mnogo sreće u životu.“
RAZORNO DEJSTVO SEKSUALNE REVOLUCIJE
Vlajković u „Povratku izgubljenog“ otkriva koliko nam je zala nanela tzv. „seksualna revolucija“, koja je stvorena s ciljem da razvrati čovečanstvo. Ona je razorila same temelje postojanja, pod izgovorom slobode. Na udaru su se našli brak i porodica, a pojedinac je dobio alibi da greši: „Kad je počela takozvana seksualna revolucija, šezdesetih, bio sam ravnodušan prema tim manifestacijama. Ni truni od bilo kakve revolucije, znao sam odmah. Nekome je stalo da upropasti mladi naraštaj nudeći mu lažnu slobodu nazvanu pravo na izbor, lažni prezir građanskog establišmenta, lažni spas u istočnjačkim religijama, i mnoge druge smicalice zavođenja za neosvešćene. A pošto je neosvešćenih premnogo, onda su i neke gužve na drumovima, motorciklisti sa maramama u kosi, kokain i gitare stvorili privid da se nešto važno dešava. Još kao da vidim onu grupicu munđaroša ošišanih do glave, u rozikastim haljinama, koji spopadaju prolaznike po pariskim kejovima nudeći im zvončiće i svete knjige na neduhovan način. Toliko ružnih i mikroglavih muškaraca nikad ranije nisam video. A iz njih je vrcala nadmenost onih koji znaju sve tajne i sad nas jure, hvataju za rukave da nas prosvetle. U suštini, svi ti ašrami, mantre i portreti buda na svili, mirišljavi štapići i marame, sve je to bio biznis. Glavni novac bio je, zna se, u zapadnim bankama koje su držali, zna se, poklonici zlatnog teleta.
Cilj tog pokreta, projektovanog u budžacima od mermera i zlata u bildinzima šiljatoga grada, bio je, između ostalog, opšte opadanje moralnih kriterija, zarad pogodnog polazišta za ovladavanje novim masama debila. Punjenje prazninom počinjalo je od najmanjih nogu gradske dece. Detetu tutnu takozvanu igricu dok je na noši, ono zaboravi zašto je selo tu gde su ga spustili, zatupljivanje se nastavlja i kad doručkuje, zagledano u TV, dok mu neka ruka trpa kašicu u usta.
Bezmerna propaganda, podložnost slabih ljudi sugestiji, hvatanje za unapred naznačene zvezde, oterala je sa oranice omladinu, navukla ih na gradove gde niti imaju šta da rade, niti znaju ko su, među betonskim i železnim petljama, podzemnim prolazima, u kućerinama - apsanama.
Zbogom, polja i nebo!
Zbogom, osetljivosti!
Zbogom, nado.
Dobro jutro, tugo.
Viva la muerte.
Smišljeni su novi zanati, čija imena ne mogu da se zapamte, ljudi su uterani u kancelarije, dozvoljeno im je da za vikend potraže olakšanje u dimu, alkoholu, u buci rok-kulture. Prethodnica hipika bili su bitnici. Njihova jalovost, počev od Ferlingetijeve knjižare u San Francisku, njihov promiskuitet i biseksualnost, opijanja u Big Suru, gde je iz nepoznatih razloga kasnije skončao i Henri Miler, njihova histerična literatura, šarlatanstvo Timotija Lirija i sve ostalo, preselilo se na Istočnu obalu, a odatle na obližnju Evropu, gde je gnjilost raspadajućeg ateizma dobila svoja dekorativna obeležja uz pomoć modnih revija i Lorealovih sredstava za podmlađivanje baba. Uključimo i babe u mladost! To je pravi nastavak dugog putovanja od nokšira i papica do na kraj pakla.
Sve to sam pratio, najpre sa gnušanjem, onda sam otupeo prema svem tom buncanju. Ali, ne sasvim. Kad god mi se pružila prilika govorio sam i pisao protiv svega toga. Talasi ništavila brisali su moje slabe otiske na pesku svakidašnjice.
Uz pomoć filozofa kontrakulture, uvodničara u kraj filozofije, istorije i ostalih zamajavanja, svakojaka zbivanja na površini dobila su ubrzanje, nigde smirenog, mudrog čoveka. Svetovnost, upredena svetlucavim mrakom potrošačkih trikova, zatrpavala je svest gromoglasnim medijima, nastojala da zbriše sve razumno i dobronamerno. Politika je preuzela ulogu vodiča u budućnost satkanu od floskula. Nemoguće je bilo napisati ni haiku pesmicu, a da neko iz redova tumača, neki filozof, politikolog, antroplog i drugi pastiri novog doba ne pronađu u tome ono što im je potrebno za sopstvene ciljeve – uspeh, karijera, moć.
Na književnim i filozofskim tribinama nezaobilazni mediokriteti ovenčani vencima neprevaziđenih genija! Ne skidaju se ni sa ekrana. Novine po zadatku zabeleže svaku njihovu ispraznu reč. O Bože, nije lako sve to gledati i podnositi. Mi, koji smo svedoci tog opšteg pada, mi smo svakako zaslužili te muke, ukoliko nismo i sami saučesnici, a da to i ne primećujemo. Nasrtaji na porodicu omogućili su afirmaciju demokratije. Teže je vladati ako postoje u društvu čvrste ćelije koje se drže na ljubavi i moralu. Zato, najpre srušiti porodicu. Porodica je buđava starudija, zagrmeo je hor mediokriteta, ateista, gejeva, samozvanih humanista bezbrojnih nevladinih organizacije od kojih je većina osnovana od strane vlada. Hor od milion pevača traži smrt porodici! Zauzvrat, organizuje parade ponosa za takva nevaljalstva.
Brak? Brak je, razume se, grozna prepreka. A prilično laka za obaranje. Kad se brak omalovaži, lakše je ugroziti i porodicu. Došlo se dotle da je, uz mnogo radosnih usklika feministkinja, brak proglašen terorom muških svinja nad nevinim ženicama, oličenje monotonije, leglo stereotipa i još koječega, srazmerno količini nedostatka pameti protagonistkinja spomenutih slogana.
Šta je zapravo demokratija? Demokratija je diktatura bolesnika. Imao sam, dakle, bezbroj opravdanja za svoje preljubništvo. Osim one koja je meni dolazila iz mene samoga: savest. Savest me nije napustila. Savest me mučila. Savest me je držala, koliko toliko, na talasu poželjne ljudskosti. Utoliko više bio sam na udaru raznih neprijatelja. Čovek koji poželi Dobro, istog trena dobije šamar.Tu sam. Da, bio sam tu, dobijao šamare i teturao se. Nisam pomišljao da me žena vara. Moj romantizam nije do kraja istruleo. Doba pada nije završeno. Naprotiv, naprotiv...“
KAKO SE STUPA U OLAKE VEZE I KAKVE SU POSLEDICE TOGA
Vlajković sa bolnom iskrenošću opisuje svoje padove sa ženama, ali i posledice koje preljuba ima po čoveka: “Pre no što sam započeo bavljenje drugim ženama, moji poroci su bili pušenje i pomalo alkohola. Najpre pomalo, onda sve više. Žene na koje sam nailazio nisu volele što pijem, osim nekih koje su smatrale da će me u pijanom stanju nagovoriti da ostavim onu koja nije dostojna, po njihovom mišljenju, da bude moja zakonita žena, već su one toga dostojne. Neke su isticale svoju štedljivost, neke kuhinjske veštine, ali najviše njih me je lovilo na one veštine koje muškarcu donose telesna zadovoljenja. Navodile su me na obećanje ozbiljnosti naše veze. Niti sam pravio veze, niti sam išta obećavao, ma koliko popio. Veze izvan braka sam duboko prezirao, kao usotalom i sama neverstva, tako da o nekakvoj ozbiljnosti nije moglo biti govora. Toliko, ipak, nisam propao. Moj otpor im se ne bi dopao, najposle ni alkohol. Proglasile bi me alkoholičarem, kad bi se uverile da od obećanja nema ništa. I tako smo brzo završavali naše neostvarene romanse.
O tome da žene najlakše padaju kad popiju koju rakiju, ne treba govoriti. Često sam odustajao kad žena neće da okusi alkohol, jer sa takvima treba utrošiti mnogo vremena. Duga priprema bi vodila ka dugoj vezi, a ja nisam bio ni za kratke veze, samo za brzi kontakt i prijateljski rastanak. Obavezno prijateljski! Znao sam da su povređene žene opasne i da uvek treba održati prijateljstvo.
Kao što posle prvog poljupca nema više prvog, tako i posle neverstva, nema više čistote. Preljubniku je na raspolaganju niz opravdanja, uključujući i pokajanje, uzalud, on se izmenio.
Šta ga je izmenilo? Dodir druge žene mogao je da mu donese izvesna nagonska uzbuđenja, ali nije isključeno da se to drugo telo na nepoznat način ugradilo u telo preljubnika. Makar time što je došlo do međusobnog strujanja tokom telesnog zbližavanja.
I telo pamti, čak i kad pamćenje ne dopre do svesti.
Pamti, da. Neka se zadržimo samo na toj sitnici, na tom pamćenju, i eto nepovratne izmene koja se dogodi ukupnoj ličnosti preljubnika.
O duševnoj tegobi, o savesti koja pridavi dušu, kažnjavajući je, nije trebalo govoriti u tim vremenima, kad je preljuba nešto značila.
Onima koji znaju užas preljube nije potrebno išta reći, a onima koji to ne znaju ne vredi govoriti.
Ne vredi? Neka ne vredi. Naša je obaveza da kažemo, pa neka se podsmevaju.
Svidelo mi se Paracelzusovo učenje da su sve stvari otrovne, samo od doze zavisi mogu li da budu i korisne, ali nisam bio dovoljno jak da ga primenim i na učestalost uzimanja.
Smirenje sa drugom ženom traje najviše jedan sat. Ukoliko i dođe do smirenja. Jer, jednu vrstu smirenja zameni uznemirenost druge vrste: savest i još ono mučno potiranje tragova neverstva na sopstvenom telu, laganje gde sam se toliko zadržao, pamćenje tih laži da ne bih bio uhvaćen i stotinu drugih neprijatnosti. Pa neka je smirenje trajalo jedan sat, šta se onda desi? Odmah nailazi novo iskušenje!“
TUGA
Pesnik Teodor Retke jednom je zapisao: “Dosta mi je žena. Hoću Boga!“ O tom iskustvu svedoči i Sveozar Vlajković: “Tokom mnogih bekstava, begunac se zamori. Otupi. Ukoliko se ne trgne i ne osudi sebe i odluči da prekine sa tim.
Za sve to vreme njegova duša je žedna. Čega žedna? Žedna ljubavi, a nadasve, zamorena duša želi da se očisti, odmori, da izbaci iz sebe tugu koju joj donosi neverstvo tela.
Nedostajala mi je uteha, odmor od te tuge, ali i odmor od tuge koja me prati od malena. Da, tako je to bilo sa mnom. I kad bih se radovao nečemu, dešavalo bi se to na nevidljivoj podlozi koju je sačinjavala – tuga. Nisam znao kako da se utešim. To iskustvo oduzelo mi je unapred utehe za kojima sam sad posezao - žene, alkohol, duvan, putovanja, druženja - naprotiv, sve više sam se ukopavao u nemoći i ništavilu. Uteha nisu bili slični bednici koje sam sretao tu gde sam se vrzmao. Ne, nisu oni bili uteha. Začudo, nijednu ženu nisam smatrao bednicom, samo poneku jadnicom. Tada mi je bilo još teže.
Valjda sam se zbog toga dopadao nesrećnim lepim ženama, koje su se iznenadile - njihova lepota nije im ništa dobro donela, sve pad do pada, neko ih je obmanuo. Tražile su sebe u ogledalu, naročito ujutro kad ustanu izobličene, pre krema i masaže.
Da im kažem da lepota nije ono što one misle da jeste, ono što se vidi u ogledalu? Da im kažem da lepota nije telo, nisu naušnice, donji veš, garderoba, nakit?
Čeznuo sam za čistotom koju sam izgubio.
Bio sam žedan ne samo ljubavi nego i istine. Tu žeđ sam već dve decenije pokušavao da utolim knjigama iz filozofije i raznih nauka. Sve više pročitanih knjiga, sve jača žeđ. Kuda sve to vodi, pitao sam se u avionu, leteći nekud bez ikakvog razloga, kao da je samo letenje bilo razlog. Da, dešavalo mi se da odem na aerodrom „Beograd“, pogledam raspored letova, sednem u prvi avion koji ide na Zapad i sednem u levi red letilice da me dohvati sunce, barem ću se osunčati ako već nemam drugo opravdanje za takav postupak.
U to vreme nije bilo toliko gužve na aerodromima, niti su nam izuvali cipele da provere nosimo li u štiklama atomske bombe. Letele su Karavele, zgodne za dremanje dok motori zuje.“
UTROBNA ČEDOMORSTVA
Blud vodi ka ubistvu. I to ka ubistvu najnevinijih – dece. U „Povratku izgubljenog“ Svetozar Vlajković je o tome pisao sa dubokim osećanjem svečovečanskog kajanja: “Nasilnim prekidanjem trudnoće lekar ubija po jednog malog Isusa, rekao je nedavno papa. I mnogo pre njega rečeno je bezbroj puta da pobačaj predstavlja zločin. Ožalošćeni ljudi nemoćno prate legalizovani genocid koji odnosi više žrtava nego svi svetski ratovi.
Samo u Srbiji, godišnje se obavi, pod nadzorom zdravstvenih radnika, oko trista hiljada ubistava koja nose medicinski naziv – abortusi.
Kad se dogodi neko nasilničko ubistvo, u nekoj američkoj školi ili kasarni, digne se najveća galama. Tog istog dana ubijeno je hiljade tek začetih Amerikanaca i svi tome aplaudiraju, sa olakšanjem. I u svim društvima zapadne civilizacije dešava se isto. Devojkama lakne što su se oslobodile budućeg tereta zvanog detence, muškarcima takođe, jer im je tako komotnije, rodbini, jer ne mora da laže unaokolo o tome šta se zbilo, ko je otac i ostalo, lekari broje novac i trljaju ruke.
Da sam tu izjavu čuo u godinama kad su još bar tri žene sa kojima sam imao dodir ostale u drugom stanju, slegnuo bih ramenima, kao što sam to činio kad su se dešavala ubistva te moje (i moje!) nerođene dece. Da su sve te žene rodile, koliko mi je poznato, danas bih imao osmoro dece, i svu bih prihvatio. Ali, bio sam lebdeći element, mek i neodlučan. Svoju mlakost ne pravdam, samo pokušavam da objasnim sebi šta se zapravo dešavalo i kome to meni. Osnovno je bilo pravo tih žena da raspolažu svojim telom, te samim tim – po njihovom mišljenju – i onim što se začne u njima. Izvesno je, ipak, da ni u jednom slučaju ne bih odbio svoje očinstvo da su te žene sa kojima sam bio u odnosu odlučile da budu majke, ali pošto se to nije desilo, ostaje mi mlakost kao teret na duši. Šta je trebalo da radim? Trebalo je da se ne petljam sa ženama! Trebalo je, da, ali telo je bilo jače, bilo je vodič.
Najzad, pošto je postalo očigledno da mojoj venčanoj ženi ne pada na pamet da sebe proglasi emotivno zrelom, počele su svakodnevne i svunoćne rasprave. U jednoj od njih, podsetio sam je na letovanje kad smo brodićem prelazili iz Zadra na ostrvo Ugljan. Na tom brodiću bile su seljanke sa korpama posle završenog pazarnog dana i nas dvoje. Jedna od njih, zapodenula je razgovor sa mojom ženom. Koliko ste godina u braku? Evo, već osam. Gde su vam dečica? Nemamo decu.
Seljanka ju je pogledala pažljivo, zatim i mene.
- Jadnice, rekla je sažaljivo, tako si lepa, a nemaš decu. A i ovaj tvoj, deluje zdravo. Šta li si Bogu zgrešila?
Upitana nije ništa odgovorila. Gledao sam u sumrak koji se hvatao za obalu na koju smo pristizali. Bio sam bednik, bednik. Ne znam kako se osećala ta moja žena. Seljanke sa korpama otišle su uskom putanjom kroz makiju svojim kućama, gde ih je čekala obitelj. Zvezde su se povećavale, dok smo nas dvoje drumom išli prema iznajmljenoj sobi na samoj obali mora. Tamo, u našem odredištu, u seocu, čekala nas je tuđa soba, u kojoj je do juče tu ležao neko drugi, isto tako bezrazložno doputovao, pod izgovorom da se kupa, sunča i od nečega odmori. Od čega? Od pustoši, u kojoj živi usred luksuza. Kao da je to moguće dvonedeljnim bekstvom na neko ostrvo gde su nas primili, jer im je tako lakše doći do novca, nego ribarenjem, gajenjem vinove loze, bavljenjem maslinama. Svi zajedno, u istoj smo mračnoj vreći na kojoj piše: progres.
Turizam je podstrek za lenjost dojučerašnjih seljaka koji više neće raditi u poljima, u šumama, u maslinjacima i vinogradima, nego će peglati posteljine i prikupljati rentu od zaludnih turista.
Nosio sam na ramenu kofer „Samsonite“ i bio sam bednik.“
BOLEST KAO POSLEDICA
Gde nema čistote, nema ni zdravlja. Zdravlje je uvek izraz ljudske celosnosti. Vlajković iz svog iskustva kaže:
„O tome koliko je telo zavisno od duše dobio sam prvu jasnu poruku tih godina kad sam započeo svoja skitanja u senci braka. Jednoga dana osvanuo sam sa herpesom na onom bitnom mestu. Šta je to, pitao sam se, pojurio kod lekara, kod nekoliko njih, jedan mi je rekao da će proći, kad otklonim teškoće koje su se nagomilale.
Imao sam uši, čuo sam, ali nisam znao šta je pravi lek.
Ni ta moja žena, kojoj sam najpre prijavio svoju bolest, nije povezala rad savesti sa ovim znakom koji je ličio na arhipelag crvenih ostrvaca na ružičastom mesecu. Izronio je pred našim pogledima, jedne noći, dok smo još bili telesno bliski, kao simbol koji nismo umeli da protumačimo. Njoj nije palo na pamet da mene muči savest. Tada sam, zapravo, primetio da me ne prati, da ne oseća što i ja. Da li sam ja osećao ono što ona oseća? Ne, nisam. O njoj sam razmišljao kao da je ona devojčica koju sam sreo kad je imala šesnaest godina. Tako mi je odgovaralo, očigledno. Događaj sa herpesom mogao je da mi otvori oči, ali bilo je prerano, prerano da priznam poraz svojih romantičarskih konstrukcija ljubavi udvoje.
Tokom dve i po godine lečenja herpesa, pa i kasnije, praveći poređenja sa drugim posledicama svojih duševnih stanja, izučavao sam odnos duša-telo.
Svaki pokret duše – osećanja, namere, misli, savest – utiče na telo u celini, na svaki njegov najsitniji delić. Jasno je zbog čega kristalno telo umre kad se duša uprlja. Moja griža savesti i razlozi za nju odrazili su se upravo na organu koji je najviše zaslužan da bude napadnut. Bio je to višestruki napad, ne samo zbog griže savesti već i zbog nevolja na poslu, u književnom životu, sa prijateljima.
U to vreme otkrio sam varljivost prijateljstva, zakulisni život poznatih ličnosti čije su biografije za javnost pravili mediji, rovitost i jalovost umetnosti, te mnogo toga još što me uzburkavalo. Ključni uzrok je, ipak, bila moja savest, to jest, moja duša koja se protivila.
Duša je istovremeno i ljubav u nama.
Ako bismo dušu zamislili odvojeno, onda bi ljubav bila matrica duše. Ljubav i sloboda su neizostavan spoj. Bez slobode, nema ljubavi. Bez ljubavi, nema slobode. Preljuba je izneveravanje ljubavi prema biću koje nas voli i koje volimo. Dvostruko izneveravanje: izneveravanjem drugoga, izneveravamo sopstvenu dušu. Duša se tome protivi i zarati sa telom. Kad telo nastavi sa svojim potrebama protivnim duši, eto herpesa.
Svaka bolest je posledica duševne borbe. Bezbroj grehova, bezbroj bolesti. Kako će se i kad ispoljiti bolest pitanje je za medicinu. Lekari sve češće sležu ramenima. Pouzdanje u napredak nauke nije im olakšalo tumaranje po magli. Samo ih odvodi od skromnosti i zaluđuje.
Zdravlje je prirodno stanje svakog bića. Bolest je svojstvena samo ljudima. Životinje se uboleste jedino u blizini čoveka. Orao nikada nije bolestan. Psi i mačke koje čovek neguje redovno se uboleste.
Tajanstveno je rastvaranje tela pod uticajem duše kad je u toku grehopad. Baš kao što je blagotvorno delovanje duševnih stanja kad smo smireni, ispunjeni ljubavlju i delatni shodno tome. O svemu ovome saznavao sam tokom tih godina agonije u svom prvom propalom braku. Koliko god da je to bio težak period, odrazio se na prikupljanje iskustva koje je moglo da me odvede do mudrosti.
Pogledajmo sve te kafane, kafiće, barove, kućne zabave, turizam usred arheoloških iskopina, brodska krstarenja, teniska igrališta, luna-parkove, diskoteke, nudističke plaže, javne kuće, naučne skupove, tribine konjskih trkališta, koncerte ispijenih muzičara na poljanama sa mirisom marihuane i hašiša, kabriolete pune plavih kosa na vetru, porno filmove, robne kuće i ogledala, rasprodaje kupaćih kostima, izloge sa optičkim spravama za daljinsko osmatranje golotinje i zvezda, zbirke ogrlica, stjuardese u avionima, domaćice vozova prebrzih linija i višespratnih brodova, društvanca za stolovima pokera i ruleta, udahnimo miris hodnika u hotelima sa pet zvezdica i zaplačimo, drugovi i prijatelji, zaplačite i vi, tuđe žene, koje postajete svačije bez ikakvog razloga, a sa mnogo posledica. Voda u hotelskom bazenu se grči pri vašem ulasku, mehurići u kristalnoj čaši menjaju oblik kad ih dotaknu vaše usne. Zaustavimo se svi na vreme, ako ga uopšte ima.
Eto mojeg ridanja na nekom ivičnjaku izvan grada, gde sam zamoren od lutanja pokušavao da pronađem utešnu misao. Senke drvoreda padale su u provaliju noći bez zvezda, bez izgleda da se išta promeni. Raširenih ruku, jurio sam u susret nadi koja se nije videla.
I sve to je trajalo i trajalo.“
DOĆI SEBI
Pokajanje je jedini put ka sebi. I ono dolazi česo kad čovek shvati ono o čemu je govorio Sveti Maksim Ispovednik – da je svako čulno zadovoljstvo povezano sa lekovitom merom uzvratnog bola. Vlajković je to osetio:“Mnogi bauljaju, a misle da se uzdižu. Ja sam znao da nije dobro to što radim, video sam jasno da sam pao, da sam zanemario stare ideale, koji su bili unekoliko paganski, a novi se nisu pojavili.
Život je postao ponavljanje muke u vidu zadovoljstava. Još nisam naučio da se svako zadovoljstvo pretvara u otrov, ako se izgubi mera.
Samo ljudi koji skakuću od zadovoljstva do zadovoljstva znaju koliko je to gadno, neprijatno i nisko. Ukoliko su spremni da sebi priznaju samopustošenje. I, naravno, ako nisu tupi.
U odnosu na svoju decu, verujem čvrsto u to, bio sam čist. I u mislima i u postupcima. Voleo sam ih kao istinski roditelj, iznutra, iz srca. Zahvaljujući njima uspevao sam da i ja budem dete. Uzvišenih li trenutaka u mom opustošenom životu! Javljali su se kao podsećanje na mogućnost ponovnog rođenja, postajanje novim čovekom.
U svakoj prilici, kad god bih zgrešio na način na koji greše bezbrojni ljudi oko mene, nešto bi me trglo. Pomisao na njih, na moju decu, eto šta.
Nigde mi nije bilo dobro, ni sa jednom od tih osoba od kojih sam očekivao olakšanje. Gde su ljudi koji mogu da me ohrabre, o tome sam neprekidno mislio. Očigledno, trebalo je još da se mučim, kao onaj sin koji je spao na čuvara svinja, pa i sam postao neka vrsta svinje.
Bludni sin stiže do kraja svojih ljudskih moći, odlazeći u pogrešnom pravcu, da bi se trgao i dosetio ko i šta mu zapravo nedostaje, da bi dobrovoljno kleknuo i zamolio za Milost./…/
Gde je more suza da operem svoje zablude, šta da činim?
To pitanje će naići kasnije. I ne samo jednom.
Ali, ni suze nisu po našoj želji, stignu iznenadno, kad naiđe talas koji ih donese. Lekovite, drage suze. Ko nije plakao, uskraćen je za najlepši deo sebe.
Dobio sam dar suza, upravo onda kad sam izgubio čednost!
Sećanje na raj, u kome sam jednom bio pa sam izgnan, donosilo mi je suze. Da, to je taj bitni razlog, bitni uzrok za otvaranje izvora. Često sam plakao, sve češće. Ali, još nije došlo vreme za odlučujuću promenu.
Spolja gledano, imao sam razloge da budem zadovoljan. Zabave na svakom koraku, žena preko svih želja i očekivanja, drugovi, putovanja, knjige, a na sve to zdravlje, telesno zdravlje! O, kako je divno biti zdrav, ali zdrav u Raju, gde drukčije i ne može da bude! Toga sam se često sećao, zdrav, na način čoveka koji je podlegao iskušenjima, ali još bio pod zaštitom, te mu je telo besprekorno postojalo.
Suze, suze iznenadne, bile su tajanstveni odgovor na pitanja koja je postavljao unutarnji čovek u meni.“
SHVATITI ŠTA SE DEŠAVA
Čovek mora da shvati šta mu se dešava. U Vlajkovićevom slučaju, to se zbivalo postepeno: „Šta li je mislila ta devojka kad me pozvala u stan i pripremila sto sa svećama, porculanskim tanjirima visoke klase, priborom koji je ličio na zlatni i samu sebe ukrasila hinduskom haljinom i japanskom frizurom, šta je očekivala kad je znala da sam oženjen i zašto sam prihvatio taj poziv kad sam znao da tu ne mogu da noćim, čak je i zadržavanje na večeri bilo preterano, s obzirom da sam morao da gledam na sat kako ne bih dao nikakav povod mojoj tadašnjoj ženi za sumnju. Bračne prevare su ogavne. Ni njeno ime nisam zapamtio, kao ni mnoga druga imena žena sa kojima bih se našao u glupom trenutku zajedničke pomame, svako je hteo da ne bude nesrećan i svako je znao da do toga neće doći, da se susreti udvoje završavaju u krevetu, kratkotrajni susreti posle kojih plima očajanja prelije i poslednji zrak osmeha.
Nisam mogao da uzmem ni zalogaj sa te trpeze.
Bila je zbunjena. Predstava koju je zamislila je odložena. Premijere neće biti, samim tim ni repriza.
Otišao sam uz tihi naklon koji je trebalo da znači da nju poštujem, ali da ne prihvatam glumu u njenom pozorištu. Nikad je posle nisam sreo. A ne znam ni kako je izgledala. Nisam znao ni tada, ulazeći u taj stan sa raskošnom trpezom. Nadam se da je izvukla korisnu pouku i da se kasnije nije obraćala oženjenim ljudima koji na sve to nisu ljubitelji pozlaćenog escajga.“
POVRATAK BLUDNOG SINA: TUMAČENJE BLUDNOG SINA KOJI SE VRATIO
Kako Jevanđelje otvara puteve?
U „Povratku izgubljenog“ Vlajković svedoči o svom egzistencijalnom doživljaju ovozavetne poruke:
„Nisam znao šta znači mrtav na nogama, kao ni to da se ta priča odnosi na mene.
A priča ovako počinje:
„I reče: jedan čovek je imao dva sina. I mlađi od njih reče ocu: oče, daj mi deo imanja koji mi pripada. I on im podeli imanje. A posle nekoliko dana mlađi pokupi sve, ode u daleku zemlju te potroši nemilice onde sav svoj imetak živeći raspusno. A kad je potrošio sve, nasta velika glad u onoj zemlji i on poče da oskudeva. Tako ode i pribi se kod jednog građanina one zemlje, koji ga posla na svoja polja da čuva svinje. I želeo je da napuni svoj stomak roščićima koje su svinje jele, ali mu niko nije davao.“ (Lk. 15 )
Ko da mi predoči tu priču?
Sam On, kad bude hteo i kako bude hteo./.../
„...Sin pokupi sve.“
Šta je to sin poneo, odlazeći? Šta je to sve? Poneo je sve što Otac daje svojim sinovima kao imovinu: čisto telo, čistu dušu, čist um i - slobodu. Sve zajedno sadrži se u Njegovoj ljubavi.
„Posle nekoliko dana...“
Mojih nekoliko dana trajalo je trideset godina. Jedan dan Božiji može da bude bezbroj godina.
„Ode u daleku zemlju...“
Gde je daleka zemlja? Svaka u kojoj sin ne očuva imovinu koju mu je otac podario. Svaka je daleka. Ako zamislimo da je to neka geografska zemlja, lako ćemo da utvrdimo gde bi mogla da bude: nigde. Toliko sam zemalja prošao, toliko video, toliko me nijedna nije privukla, da mi je od svega ostalo samo čuđenje zašto sam se ikad pokrenuo na neko putovanje. Pusti su ljudi koji putuju kao turisti. Koliko laži da im je to korisno, za zdravlje, za saznanje, za odmor. Turizam je jedna od najvećih prevara otkako se čovečanstvo zaglibilo u potrošnju.
„I on poče da oskudeva...“
Ima li ijedne zemlje gde se to neće desiti? Nema. Svaka zemlja je daleka, osim otačastva.
Da li je otačastvo geografski pojam?
Nije, kao što ni Otac nije biološki pojam.
„Živeći raspusno...“
Šta je raspusni život? Prljanje tela, duše i uma, zaborav ranijeg stanja, zaborav Oca.
„I nasta velika glad u onoj zemlji.“
Da, u toj zemlji je uvek glad za onoga ko oseća da propada, da je sve potrošio i sad u svemu oskudeva: u telu, u duši, u umu.
Kome da se obrati? Svakome je tuđinac, svako mu je tuđin. I došao je dotle da pomišlja na zasićenje roščićima. Ne, nije on bio za to zasićenje. Ne zasićuju restorani sa pet zvezdica, ni devojke sa visokim potpeticama, ni automobili od hiljadu konja, od roščića mogu svinje da se zasite, ali čovek ne. Sinu je potrebna drukčija hrana. Tu hranu mu niko nije davao, nju može da dobije samo kod Oca.
Tada ga je iznutra osvetlio zrak.
Šta je to? Šta se desilo? Sve je isto, a ništa nije isto.Kuda?
Prepusti se zraku koji će te voditi. Bićeš siguran u mrklim noćima, u nepoznatim zemljama, nećeš gladovati, nećeš propasti.
Seti se zemlje iz koje si otišao, okrilja u kome si bio zaštićen, očisti se, umij se, speri sa sebe taloge. Ne napuštaj nadu da će ti se to dogoditi. Odlazak je zavisio od tvoje volje. I povratak treba da bude voljan. Otac ništa neće učiniti nasilno da bi ti se približio, ali treba da budeš ispravan, da zaslužiš zagrljaj Onoga koji te čeka raširenih ruku
Nema nade bez Boga.
Kad to otkrijemo, zaprepastimo se kakve smo sve beslovesne radnje činili tokom dotadašnjeg života. Čudimo se kako je moguće nekome da živi bez Boga. Život bezbožnika je besciljan. Neverujući to ne znaju, ne haju za svetost, traće bogatstvo koje im je Otac predao.
Najpoznatiji pokajnik je Savle. Njemu se dogodio susret sa Gospodom, onda kad je to On hteo. Taj susret je Savlu ličio na udar munje. Do ovoga dana primer je suočavanja čoveka sa živim Bogom. Oslepeo je, da bi mogao da progleda, pretvoren u Pavla. Ubrojan u apostole, Pavle otada svedoči važnost vere i uči nas šta je potrebno da je učvrstimo i doprinesemo sopstvenom spasu.
Savle je progonio hrišćane, njegovo odstupanje od istinitog Boga bilo je drastično. Samim tim, munja povratka morala je da bude žestoka. Kao izabranik, on je odmah obasjan istinom.
Drugim ljudima povratak je spor, ukoliko do njega i dođe. U dugom periodu život im je – tumaranje! Zato će i povratak biti otežavan zavodljivom svetovnošću, navikom življenja u vlasti navika. Među takve spadam i ja.“
BOG SPASAVA POKAJNIKE
Nije se lako istinski pokajati. Ali, nije ni teško. Ako ti je Bog prijatelj. A Bog nikad nikog ne ostavlja, osim onog koji ostavlja Boga bez namere da Mu se ikad vrati. Evo Vlajkovićevog svedočenja:“Onaj bludni sin bio je gladan, a ja i gladan i preplašen. Gladan prave hrane, duhovne. Preplašen, da ne umrem neoduhovljen. Taj strah se pojavio kad sam osvestio koliko sam nepotrebnih knjiga pročitao, ne samo nepotrebnih već i štetnih, koliko sam ljudskih susreta ostvario bez ikakvog smisla. Mnogo toga ukazalo mi se kao zagađenje koje nije moglo da ostane bez posledica.
Uprkos tom podozrenju i strahu nastavio sam da pijem, da budem sa ženama, da izigravam pametnog, da kritikujem slične bednike od kojih sam još i gori, a povremeno sam dobijao neobjašnjive udarce – bez najave, odjednom, zanemoćao bih nasred ulice. Čovek može da bude ludo hrabar, strah koji stiže iz srži njegovog bića, kad mu se to dogodi, ne može da se postrani. Taj vrtlog smrti, taj valcer sa smrću ukoči svest, sprži volju, ostaje nemi vapaj da to prestane. Strah postane važniji od same smrti. Zapravo, ukine mišljenje. Kad mi se to dogodi, pretvoren sam u strah i pometnju.“
O NAJTEŽEM GREHU
Kako Vlajković svedoči, bluda se nije lako osloboditi. Na tom putu. Čovek zagađuje sebe, a ropstvo je sve teže, jer je ponekad povezano a nadom da će se naći izlaz u Drugome:
“Najteži moj greh i dalje je predstavljao blud.
Kasnije, kad sam čitao o putovanju Svete Teodore kroz podnebesje, utvrdio sam da je i njen strah na mitarstvu za blud bio veći od ostalih tokom tog ispitivanja.
Otkako sam napustio telesnu pripadnost samo jednoj ženi, dešavalo mi se da naiđem na izopačene osobe koje su bez ikakve zadrške tražile od mene da podelim njihovu izopačenost. Kao neporemećeno nagonsko biće, nisam imao porive te vrste. Izopačenost u telesnim kontaktima je u najmanju ruku prljava, o tome koliko se time otkriva ukupna nemoć izopačenih ne treba ni govoriti. Valjda je to i njima jasno. Zbog toga i nastoje da uvuku nekoga u sopstveni greh.
Nije bilo mnogo takvih žena, ali bilo ih je, svaka od njih bi me trovala svojim otrovima. To je kao i svako suočavanje sa zlom. Dodirneš zlo, uprljaš se. Koliko toga, koliko... Na sreću, dat nam je zaborav, kao lek za ozleđenu dušu. Meni je dat izobilno, doista. Možda stoga što mi je ovaj trenutak važniji od svih ranijih, i budućih. Moža to nekome deluje zaneseno, kao što ponekad i sam to osećam, tu zanesenost, ali da nije nje, zanesenosti, pamćenje bi me progonilo. I pamćenje lepih stvari progoni, kao i onih ružnih. Pamćenje lepih, u trenucima kad nam je teško, uvećava tugu. Pamćenje ružnih, u trenucima kad nam je lepo, kvari lepotu.
Mnoge od tih žena zaboravljao sam koliko do jutra. Ni imena da im se setim, čak i kad bi mi nanele neku neprijatnost. Zadovoljstvo se brže zaboravlja od neprijatnosti. U mom slučaju, brzina zaborava bila je istovetna. Pa ipak, nešto bi ostalo. Ponekad. Vrlo retko, ali bi ostalo. Šta? Ono što se dogodi kad se duše prepoznaju i stope. Najčešće, to nema nikakve veze sa bliskošću tela. Mogu tela da budu povezana najprisnijim prožimanjem, a da od svega ne ostane ništa. Otisak duše je prepoznavanje Večnosti u drugome, to je snažno osećanje postojanja sebe u večnosti, sopstvene večnosti! Zbog toga, zbog tih vrhunskih doživljaja, kad smo ukinuti kao vremenske ličnosti, a zadobijamo ono božansko, svoje bračne izlete nisam smatrao prevarom. Takvi izleti su se pretvarali u uzlete, a ja bih samo još jednom mogao da zažalim što mi se to ne dešava sa sopstvenom ženom, sa kojom bi vernost trebalo da bude garancija bliskosti, no umesto toga, sve više bi postajala svedočanstvo o našem otuđenju.“
KAKVA JE PRIRODA ZLA KOJE ČINIMO?
Vlajković je na svom primeru video šta znači zlo. On kaže: “Zlo je gadno, a ne čovek koji čini zlo. On ga zapravo i ne čini, već nešto u njemu što ga je zaposelo, tako da je počinitelj istovremeno i žrtva. On je žrtva zla koje se naselilo u njemu da bi preko njega činilo zlo drugim ljudima. U nezamislivo ogromnom sprektru. Odgovornost čovekova, recimo da je to i njegova krivica, sastoji se u tome što je dozvolio da ga zaposedne zao duh, što nije blagovremeno sprečio taj napad.
Suočavanje sa nevidljivim uzročnikom zla zastraši nas do srži. Neko će reći da je to metafora, opšte mesto. Ne, to je samo verbalni iskaz koji se približava neporecivom užasu kojim nas nevidljivi neprijatelj zahvati. Najpre je pred nama lice, žensko lice, neka žena koju smo sreli u pozorišnom bifeu, na primer, ili započeli razgovor na plaži, a nastavili ga u hoteloskoj sobi. To lice ima sve karakteristike običnog, lepog, ženskog lica. Onda se dogodi da poraste tenzija između nevidljivih magneta koji su u nama, tada se na spoljašnjosti tog lica ocrta neki osmeh, kao da je stigao iz neke druge sfere, iz pakla. Ubrzo otkrivam još niz znakova. Ali, bespomoćan sam. Šta je s magnetizmom? Ništa. Zlo pobedi, pad se nastavi u hotelskoj sobi, ili tamo gde smo se zatekli, otrežnjenje i kajanje nastupa odmah, ali još je jače ujutro, kad glava boli, kad je telo otrovano, kad ona osoba od noćas pokušava da prodre u moju misao, da se javi u vidu slike. Ali, ne, tad se pojavi moj spasilac, zaborav. Obriše je, obriše je zauvek. Ko nije iskusio ovakve stvari, neće razumeti ispovesti svetih ljudi koji su se suočavali sa demonima, podvizavajući se na pustim mestima, gde su bili sami naspram legije paklenskih sila. Sami? Ne, bili su sa Bogom, na taj način uspevali su da se odupru. U protivnom, bili bi uništeni. I ne znajući za sve to, u doba kad su mi se događale te strahote, bio sam spasavan, možda zato da bih se jednom, danas, svega toga setio i naknadno doživeo duboku zahvalnost za tu pomoć, za spas.
Pronalazeći sebe na spisku grehova kao bludnog sina, prvi put sam se zapravo suočio sa istinom o poreklu svoje istrajne nesreće koju mi je donosilo obilje žena. Što više njih, ja sve nesrećniji. Da situacija bude teža, oko mene su se ljudi hvalili onim što ih unesrećuje, ali nikako da to osveste, zagnjureni u viski, kako bi prebrodili još jednu noć. Neki zakasne zauvek.“
KAKO SE SAČUVATI?
Iskušenja treba savladati. Ali kako? Nemoguće je svojim ljudskim silama. Vlajković piše:“U društvu sa nepoznatom ženom bilo bi najprirodnije da to obavimo kako bismo mogli neopterećeno da budemo blizu u prostoru. Dok traje tenzija nema ljubavi, jer ljubav je sloboda, tenzija je prinuda. Da bi se stiglo do slobode valja osloboditi se tenzije koja se stvori čim muškarac i žena dođu blizu jedno drugome. Zbog toga se savetuje monasima da ne pogledaju ženu u oči. I pogled u oči je opasan. Ljudi očuvanog nagona ne mogu da se smire u toj blizini. Jedini spas je udaljavanje.
Ali, kako da se udaljim kad sam mlad, zdrav, neobuzdan i neobrazovan? Zatvoriti se u svojoj sobi, isključiti televizor, čak i radio, to je hitna pomoć. Izlazak na ulicu je opasnost. Žene se razgolićuju koliko god mogu, čak i zimi. Zagreju automobil, koji im je kupio muž, razgrnu krzneni kaput, razdrlje se, napune automobilsku školjku teškim parfemom, pa sad uđi unutra, pravi se kao da nije ništa i da nema ničega. Lako je reći: prođi i zažmuri. Ali, evo sledeće, i sledeće, i još jedne, i još dvesta. A na sedištu pored njih, zgužvane novine o tome kako su, jadne, izložene nasilju od strane muškaraca.
Takve žene koristile su moju sklonost ka duševnoj čistoti i uvlačile me u nečistotu. U njima se blizu mene razgorevala crna vatra greha. Kao i u meni blizu njih.
Greh ne spaja, jer u grehu nema ljubavi. Samo ljubav spaja. Grešnici su zajedno, jer ih na to navodi mržnja. Oni se međusobno mrze, stvara se aktivni odnos izopačenog zajedništva, oni se ne spajaju, kako to biva u ljubavi, već su u ropcu grešnog zagrljaja.
Ali, i najčedniji dođe u blizinu izopačenoga. Oni se spajaju preko svojih tela. Tela su sredstva. Čedan treba da je izuzetno jak da bi se odupro napasti sopstvenog tela./…/
Kad bih naslutio iskvarenu ženu, najčešće bih se brzo udaljio od nje. Ponekad, predosećaj prekrije nagon, mada nije lako otkriti šta se skriva u toj osobi koja je naizgled skladna, čista, mirišljava, dobro građena, čak smerna. Đavo je majstor prevare, pretvaranja, predstavljanja, zato se neiskusnim mladićima savetuje da se klone iskusnih žena. Sama činjenica da starija žena uzima mladića znak je za uzbunu. Ni ona sama ne zna šta je u njoj, otkuda joj ta želja.
Epoha u kojoj smo, veliča takve odnose, žene nalaze opravdanja, odlažu smisao i promišljanje, povode se za iskušenjem. Slično je i sa muškarcima sklonim izrazito mlađim ženama.
Iskustvo sa ženama otvaralo mi je vratnice pakla.
Moja radoznalost nije išla u tom pravcu. Naprotiv, pitanja koja sam sebi postavljao, zajedno sa nadama da je moguće na njih odgovoriti, odnosila su se na povratak izgubljenoj večnosti, tišini duše, radosti i bezazlenosti.
Hvalospeve tehnici vođenja ljubavi otpisao sam još u doba kad sam bio neiskusan. Za mene je plotski dodir bio deo sveukupnog spajanja.
Kasnije sam utvrdio da mnoge žene nemaju dušu.
O, kakve su grozote u duši izopačenih, kakvi se kolopleti bolesnih misli i jasnih otpora takvim mislima vode u ugroženom čoveku. I kakvi su, najzad, ishodi onih koji nisu mogli da se odupru! O tome, zaista, ne treba pisati. Čak ni šapnuti nekome. Osim, osim ako je u opasnosti i traži savet.“
POSTEPENOST POKAJANJA
Životna mudrost je moguća samo kao shvatanje da se ništa ne može pšostići preko noći. A ovo shvatanje je, na težak i odgovoran način, postalo deo Vlajkovićevog životnog stava:“Otkriće vere ne donese odmah novog čoveka. Novi čovek se izgrađuje, učvršćuje, pada i ustaje. Nagli uvid u savršenu umnost i zdanje vere mnogi ne bi podneli. Promisao se postarala da svako podnese koliko može. Novi čovek je slabašan, zbunjen pred poplavom otkrića. Njegova vera je snažna, primena sporo napreduje. Osim novog pogleda, koji ga očarava, neprekidno je pod teretom starih navika, starog čoveka koji se žilavo odupire promenama.
Iščitavam ,,Besedu na gori“, zaplačem, a onda odem u kafanu, sednem sa kolegama, pijem, slušam isprazne razgovore, odem.
Uporedo s tim, saznajem da je povratak na staro stanje navlačenje na sebe veće bede no što je čovek imao do očišćenja. Strah i neizvesnost povećavaju nam snage, pa ipak...koliko je palih. Ima i zagonetnih dana, kad se vera povlači, kad nam se čini da je gubimo, ti dani su teški, ali služe kao opomena, kao podsećanje na ono pusto vreme koje smo provodili u bezverju.
Po nekom tajanstvenom redosledu pristizali su uvidi šta me sve čeka. Iako nam Hristos kaže da je njegov jaram blag, a breme lako, mi se prepadnemo kad otkrijemo šta sve treba da shvatimo, prihvatimo, primenimo.
Briga o duši, pre svega.
Neprekidna smotrenost nad sopstvenim mislima i primislima. Odbacivanje nevidljivih uticaja koji nam prave haos u glavi ubacivanjem hule, beznadežnosti, osionosti i mnogo toga još, deo je nove duševne higijene, ozdravljenja.
Proniknimo u svoju pokvarenost!
Ne osuđujmo licemere pre no što sebe ne očistimo od licemerja. Čovekougađanje je rasprostranjeni oblik tog zla. Budimo skromni, pravedni, ozbiljni, odlučni u razobličavanju laži i nepočinstava. Uvek u ime Gospoda Isusa Hrista!
Naučimo se da trpimo, šta god da nas snađe. Trpimo i tuđe pohvale, i nalete sreće, a ne samo bol tela, rastanak sa bliskima, gubitak imovine.
Ne strašimo se usamljenosti. Ne jurimo kod nekoga čim za trenutak ostanemo sami. Ne, ne i ne! Ne dosađujmo drugome kad ne znamo šta ćemo sa sobom. Bolje da se zamislimo kako smo do toga dospeli, i kako se spasti te nevolje i poniženja. Spasitelj, čovek i Bog, usamljivao se da bi bio sa Ocem. A mi se rvemo sa dosadom! Kako su površni i škodljivi ljudi kojima je dosadno. Izbacimo iz svog okruženja takve, prepustimo ih osami, neka se ne poštapaju nama koji se i sami borimo, preuzimajući sad već bezbrojne zadatke. Neka nas ne potapaju.
Žale se da je život kratak, a ne znaju šta će sa svojim danom.
Hoće da zajedno upropastimo blagodat življenja.
Hoće da zajedno trošimo vreme uludo, pod izgovorm da se lepo družimo. Ne možemo tako, prijatelji, koji ste i samima sebi dosadni, dosta je bilo toga.
Odreći se nepotrebnih stvari. Svaki orman je dnevnik promašaja, krcat predmetima bez kojih smo mogli. Bezbroj opravdanja za kupovinu, bezbroj dokaza koliko smo vezani za prolaznost.
Sve nabrojano i još mnogo, mnogo toga predstoji verniku da sazna, usvoji, poštuje i preda se popravljanju. Nema povratka samo na rečima. Učinak se očekuje od dela, od njegovog uspešnog spoja sa verom. Put koji se otvara je uska staza./…/
U hrišćanstvu me ispočetka zbunjivalo osećanje greha koje su nosili najsvetiji ljudi naše vere. Nikada oni neće reći da je neko ispod njih, u bilo čemu. Poslednji, i samo poslednji među svim ljudima, svako od nas je najveći grešnik, to je stav hrišćanina. Zašto? Zato što bi stavljanje sebe ispred bilo kog čoveka bila gordost, izneveravanje Božijeg lika koji je svakome dat. Pa ipak, kad se preispitujemo, osim što sebe smatramo grešnicima, mi ipak možemo da merimo svoju zastranjenost. Samim tim da uočimo i neke osobine koje nisu za prekor. Ali, mi nikad ne znamo dokle smo stigli na svom putu očišćenja, i kakvi smo u Njegovom oku, preostaje nam samo da se skrušimo, trpimo, trudimo, verujemo i čekamo.“
PLODOVI POKAJANJA
Divni su plodovi pokajanja. O tome Vlajković u „Povratku izgubljenog“ jasno svedoči: “Vraćajući se Ocu, stalno sam razmišljao o svojoj prošlosti i o svojim grehovima. Kako se očistiti? Ispovest sa kajanjem. Molitva. I opet ispovest. To su sredstva i putevi. Tokom tog truda dešavaju se neprimetne promene. Važno je ne olenjiti se, nastaviti čak i kad se čini da nema pomaka. Ne osuđivati sebe. Osuda nije u našoj nadležnosti. „Ne sudi da ne bi bio osuđen“. Ako se to odnosi na osuđivanje drugih, zar se ne odnosi i na mene? Zna se u čijim rukama su ključevi pravednosti, ko vezuje i razdrešuje. Takođe, nemojmo jemčiti zakletvom ili na neki drugi način za svoju bezgrešnost u budućnosti. U svakom trenutku se saplićemo. Sveti ljudi se do poslednjeg trenutka mole da ne padnu. Kako mi onda, mi obični, da se zaklinjemo za svoju buduću bezgrešnost. Može se doneti odluka, ali ne smemo se zaklinjati. Odluka da se ne greši.
Čovek koji ne pije, ne puši, ne pravi karijeru, ne okreće se za ženama, ne fotografiše katedrale, ne hvali se mestima koja je obišao, koji je prestao da se prepire, koji nije društveni aktivista, piše svoje knjige, po ceo dan razmišlja o životu i Bogu, nikad mu nije dosadno, zadovoljan je šta god imao ili nemao, satima sedi ispred prozora i gleda u ništa posebno, takvom čoveku se ne putuje. On putuje na taj način što se njegovo vidljivo telo ne premešta od tačke do tačke. Takav bestelesno, ali kao da je telesan, postoji u punom pokretu svojih misli i osećanja usred lepota koje se i ne ocrtavaju. Takav sam postajao i ja.“
A Uzrok svake radosti naše je On, Hristos Gospod: „Taj krhki, predivni, prečisti, trpeljivi, preosetljivi, prozorljivi, svemogući Bog, uzeo je ljudsko telo i lik mladog učitelja, krenuo u svoju misiju da bi na kraju ispio svoju čašu za naše iskupljenje. Ni to nisam razumeo. Ali, moje osećanje je bilo tačno i pojačavalo se. Uskoro nisam mogao da zamislim život bez Isusa Hrista.“
dr Vladimir Dimitrijević
