RADUJMO SE BOŽIĆU, A DEDA MRAZA PREPUSTIMO KOKA KOLI I OSTALIM PRODAVCIMA PRAZNINE
Bespraznični svet i čežnja za praznikom
Praznik je prodor večnosti u vreme. Vreme teče, vrtloži, odnosi ljude, i nezaustavljivo je. Ono je Hronos koji proždire. Ali, praznik preseca neumitni tok; on vertikalno, odozgo, ulazi u horizontalu vremena, i spušta se do praosnova bitija. Praznikom se čovek ne spaja samo sa Bogom, nego dolazi u dodir i sa svojim precima koji su taj praznik takođe slavili; jer, kako je rekao Vladimir Solovjov, svaki narod je zajednica pokojnih, živih i nerođenih. Njihovo prisustvo na praznik je upravo dokaz da je smrt pobeđena, i da, između ostalog, ne može više sprečavati u opštenju pretke i potomke. U tome je Jevanđelje – Blaga vest hrišćanskog praznika.
Živimo u bespraznični čas.
Matej Arsenijević na jednom mestu piše: „Ima li besmislenijeg praznika od sekularne građanske Nove godine kojom su se bezbožnici tako uporno borili protiv Božića? Ljudi na taj dan žure i jure «pripremajući» se histerično za doček Nove godine. I ta jurnjava nije ništa drugo do posledica toga što su ljudi podsvesno «svesni» da u temelju njihovog «praznovanja» Nove godine nema radovanja godini koja dolazi, već panično bekstvo od besmisla stare godine u kojoj nije/…/bilo istinske sreće i istinskog života. Ljudi se svesno zavaravaju nadom da će kratkim samozaboravom u novogodišnjoj noći moći da se izbave od osećanja ponavljanja i besmisla vremena u kome je «čovek uvek na gubitku». A šta je ta noć ako ne upravo noć tragizma, samoće, očaja, grozničave potrage za «mrvama sreće», noć razočarenja i samoodbrane posle koje se ljudi bude samo još očajniji i ogorčeniji?
Sva ta brzina i buka, preglasna muzika i masovne žurke, rok koncerti i disko klubovi, celodnevni televizijski programi, modni i sportski spektakli sa konfetama i balonima... jednom rečju sav taj zaslepljujući «lajt—šou» savremenog sveta i nije ništa drugo do pokušaj bekstva od užasa besprazničkog života, uzaludni pokušaj potrage za izgubljenom zajednicom i izgubljenim praznikom, pokušaj koji ostaje na nivou jalovog simuliranja praznika i zajednice, simuliranja koje ljudima još više pojačava čamotinju i samoću.“
Očajanje – od „očajati“, uzalud čekati, uzalud se nadati. Jer, kako reče Šarl Bodler: „Uporno se greši, a podlo se kaje,/ za priznanje odmah nagrada se bere. / Mislimo da grehe bedna suza pere,/ pa svak opet lako na kaljav put staje“.
I tako od nove godine do nove godine.
A večnost se bliži.
Deda Mraz i Božić Bata
Još dok sam bio veroučitelj pri hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku napisao sam jedan misionarski listić, kasnije objavljen u knjizi „Zašto plače Sveti Sava?“. Izgleda da i danas može biti od koristi.
Ovih dana u okviru proslavljanja građanske Nove godine, deci se dele (u firmama i drugde) novogodišnji paketići. Paketiće je kao i uvek delio Deda Mraz, a niko se ni ne pita kako se on pojavio među nama.Davanje poklona deci i na evropskom Istoku i na zapadu oduvek je bilo povezano sa hrišćanskom tradicijom. Gospod Isus Hristos je govorio «Pustite decu da dolaze k Meni i ne branite im, jer je takvih Carstvo Božje». Deca su, zbog svoje čedne poverljivosti, neprestanog življenja u radosnoj sadašnjosti, lakog praštanja uvreda postala uzor odraslima. Crkva je uvek naglašavala da se srcem i duhom treba preobraziti u dete da bi se ušlo u Carstvo Nebesko. Hrišćansko vaspitanje mladih i na zapadu i na istoku podrazumevalo je da će deca biti nagrađena za svoju dobrotu od Višnje Stvarnosti. I tako je, na zapad, uoči Božića nastao običaj da se deci pod jelku ostavljaju pokloni koje, dok deca spavaju, donosi veliki svetac – Nikolaj Čudotvorac, predstavljen u crvenoj kardinalskoj odeći ( pošto je bio vladika). Deca se izjutra bude, i pod jelkom nalaze darove. Kod Srba su deca darove dobijala za predbožićne nedeljne praznike – Materice i Oce, prethodno, ona su imala svoju nedelju – Detinjce. I majke i očevi su deci «odrešili» kao i deca njima, nekim makar najskromnijim znakom ljubavi. Roditelji su kanapčićem vezivali decu, kao i deca njih, pokazujući time da su vezani neraskidivošću koja potiče odozgo, od zajedničkog Oca Nebeskog, koji je i dao zapovest: «Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji».Pa dobro, odkud novogodišnji pokloni i Deda Mraz?
Na Zapadu se Deda Mraz pojavio kao sekularna varijanta Svetog Nikolaja – u onoj meri u kojoj je Zapad zaboravljao svoje hrišćansko predanje, i u kojoj su multinacinalne kompanije tipa «Koka-kole», sazdavale komercijalne mitove, za bolju prođu sopstvene robe. Na Istoku je Deda Mraz uveden u Sovjetskom Savezu, upravo prodorom komunizma, opet kao zamena za Svetog Nikolaja i božićne darove deci. Odatle je na nesreću stigao i među nas Srbe.
Radujmo se Božiću, a Deda Mraza prepustimo Koka Koli i ostalim prodavcima praznine
Drugi zagonetni lik kome se treba obratiti je izvesni Božić Bata. Otkako su Srbi stali da se vraćaju pravoslavlju (makar i tradicionalistički), počelo je usrdnije slavljenje Božića, uz unošenje slave i badnjaka. Pored božićne trpeze, trebalo je obnoviti i običaje – spremanje česnice i ulazak u kuću mlađeg muškog čeljadeta, tzv. položajnika. U revnosti da se što pre obnovi ono što je zaboravljeno, neko se setio i dotičnog Božić Bate; muškog deteta u Srbskom narodnom odelu koje se pojavljuje na TV-u i u slikovnicama o Božiću...
Ali otkud božićni bata?
Srbi koji su okretali sveti hleb ovog dana, česnicu, znaju da se tom prilikom peva pesma: «Božić, Božić Bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata». Ovde «bata» nije imenica, nego prezent glagola «batati», što znači «stupati, koračati». To jest, Božić korača, dolazi da bi nam doneo radost.
I Bog ima majku, kaže naš narod, i peva: Časne poste zapostismo, / Novu građu iznesosmo, / Belu crkvu stradismo. / U njoj poju svetitelji: / Sveti Petar i Nikola; / Dve im seje otpevaju: / Anđelija Svetom Petru, / A Marija Nikolaju. / Tu se dala tanka staza, / Po njoj šeće Božja Majka, / Vodi Boga za ručicu… Bog Koga Majka vodi za ručcu je Bogić – Božić.
Radujmo se Božiću, a Deda Mraza prepustimo Koka Koli i ostalim prodavcima praznine.
dr Vladimir Dimitrijević
