JEDAN SIMBOLIČKI ČINJEDAN SIMBOLIČKI ČIN
U januaru mesecu 2018, uoči Savindana, javnost je saznala da Železnička tehnička škola treba da se proda na licitaciji. Zgrada, površine 6 355 kvadratnih metara, pored Hale Pionir, čija je vrednost procenjena na više od 483 miliona dinara, našla se, po tvrdnji ministra prosvete Mladena Šarčevića, na licitaciji „slučajno“, i on je rekao „da škola neće biti prodata i da su državi potrebni kadrovi koje školuje“. Tako je ministar ponovo ispao majstor za pravdanje „slučajnosti“, kako je činio sa LGBT priručnicima za sprečavanje „rodno zasnovanog nasilja“, protiv kojih je ustala Srbija u proleće 2017. Pokušaj prodaje jedne škole je bio simboličan trenutak za sagledavanje istine o stanju našeg obrazovanja. Koje je, po ko zna koji put, zaplovilo reformskim vodama.
RASTEREĆENJE ĐAKA – OPET ISTA ŽVAKA
U intervjuu koji je dao Tanjugu početkom 2017, ministar Šarčević revolucionarno je kliktao: „Imamo obavezu da obučimo ljude da drugačije predaju, da rasterećuju sadržaj. Ono što porodica i đak očekuju od nastavnika je zanimljiva škola i da znanje brže stiču. Planove i programe moramo da rasterećujemo, da povezujemo kroz predmete. Recimo, romantizam možemo povezati i obrađivati na časovima srpskog jezika, engleskog, na časovima umetnosti i učenici će bolje da shvate, a ne da uče kao izdvojenu celinu“.
Krajem 2017, njegova saborka iz Centra za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, Gordana Mijatović, uskliknula je s ljubavlju novim tehnikama učenja i reformama: “To znači da se nastava i učenje više neće svoditi na puko nabrajanje i memorisanje činjenica, već će naglasak biti na problemskoj i programskoj nastavi, na međupredmetnom povezivanju. Komunikacija, timski rad, uvođenje preduzetništva i celoživotno učenje neke su od veština koje će se više razvijati, učenici će sami dolaziti do nekih podataka, ali biće i više kritični. Izborni predmeti postaju sekcije, a uvodi se čas projektne nastave na kojem bi učiteljica sa decom obrađivala pojedine teme kroz više predmeta, a grupe đaka bi radile i određene projekte da bi polako shvatali šta je to timski rad. Đaci će pri tome koristiti i telefone i računare za učenje. Program za prvi razred usmeren je na detetovu najbližu okolinu da bi ono širilo vidike kako bude raslo. Program za peti razred je najviše rasterećen, sadržaji su ili izbačeni ili prebačeni u više razrede.“ Najavljeno je i radikalno čišćenje gimnazijske lektire od nepotrebnih sadržaja, među kojima je i dubrovačka književnost (Šiško Menčetić, Džore Držić), kao i barok (tu je Dživo Gundulić, pesnik „Osmana“) – valjda da se Hrvati ne bi ljutili što im Srbi otimaju literaturu, iako su Dubrovčani svoj jezik zvali „lingua serviana“.
OPET „ŠKOLIGRICA“
Ljudi koji se, poput potpisnika ovih redova, već dve decenije bave obrazovanjem prepoznali su, u izjavama ministra i ministrove glasnogovornice, jednog prethodnog reformatora, pokojnog DOS-ovog Dositeja, Gašu Kneževića. Knežević je u „Prosvetnom pogledu“ 20. marta 2003. izjavio: „PROSVETA JE EKSPERIMENT UŽIVO I SVE SE DEŠAVA U REALNOM VREMENU.“ On je isticao: “Problem naše škole su zastarele metode rada, koje su dovodile do pasivizacije dece, a to je put ka mržnji. Mnogi đaci starijih razreda imaju negativan odnos prema školi, koji je čak u nekim školama kulminirao mržnjom prema školi i nastavnicima. Naš je cilj da novim metodama rada promenimo taj odnos i da dete od objekta pretvorimo u subjekt obrazovanja, a time ćemo uspeti da smanjimo količinu negativnih emocija prema školi.“ Rasterećenje, vesela dečica i još veseliji roditelji, timski rad, mobilni telefoni u školama, kompjuteri, informatika, „životne veštine“ (life skills): ili, kako bi rekao Gaša Knežević, „školigrica“. To je bilo pre petnaest godina, i to je, opet, sada.
GLASOVE RAZUMA NE SLUŠA NIKO
Početkom decembra 2017. godine, u Beogradu je, u organizaciji Unije sindkata prosvetnih radnika Srbije, održan skup na temu razaranja obrazovanja u doba neoliberalnog kapitalizma u Srbiji. Ukazano je na činjenicu da je, posle 5. oktra 2000, Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja više puta menjan, da su škole na ivici haosa, da su učenici gospodari na času, a učitelji lišeni skoro svakog autoriteta. Ministar prosvete je, novim zakonom, ostavio Nacionalni prosvetni savet bez uticaja, a u zemlji koja ima 13 univerziteta i 112 fakulteta, 40% stanovništva je i dalje funkcionalno nepismeno. Po rečima profesora filosofije i delatnika Društva direktora škola Srbije, Ivana Ružičića, kao što lekari u Srbiji više nemaju vremena da pregledaju pacijente, jer neprestano unose nekakve podatke u kompjuterski sistem, tako se i profesori svode na davaoce testova i administrativce, koji nemaju vremena za đake. Milo Lompar je rekao da je jedan od prvih ishoda razaranja školskog sistema raskid veze između osnovnog, srednjeg i univerzitetskog obrazovanja, pri čemu univerzitetski profesori još uvek nisu spremni da se bore za očuvanje celine sistema. Ako je jasno (a jasno je) da se proces okupacije Srbije pretvara u proces njene kolonijalizacije, onda se profesori Univerziteta uzalud nadaju da će uspeti da izbegnu neminovne posledice života u koloniji. Zato je, po Lomparu, smisao sindikalnog organizovanja prosvetara da se nadiđe sindikalna, a da se dostigne epohalna svest. Filosof Bogoljub Šijaković je naglasio da i onaj koji decu uči azbuci i onaj ko stoji iza univerzitetske katedre imaju isti cilj – obrazovanje kao ostvarenje ljudskih mogućnosti i vaspitanje kao zasnivanje moralne volje. Ako je cilj da se obrazovanjem ostvare znanje i sloboda, kao preduslov svakog napretka, onda je država dužna da mu posveti naročitu pažnju. Jer, od stanja školstva i zdravstva zavisi celokupno stanje u nekoj državi.
Kreatori „novog školskog poretka“ pričaju o „društvu znanja“ samo sa jednim ciljem – da bi sakrili suštinu svog lobotomijskog poduhvata; jer, obrazovanje danas postaje manipulativna obuka u cilju profitne iskoristivosti znanja. U takvom svetu, prirodne nauke služe razvoju tehnologije, a društvene se pretvaraju u servis za brze ideološke usluge. Zato se vodi rat protiv klasičnih jezika i filosofije. Po Šijakoviću, neophodno je braniti Univerzitet od pokušaja da se on pretvori u višu politehničku školu i svođenja čoveka na objekat eksploatacije i subjekat povećanja profita. Kao što zdravlje i dobrota imaju svrhu u sebi samima, tako i obrazovanje mora ostati polje u kome se oblikuje autonomna kritička ličnost i pronalazi životni smisao. U sličnom tonu govorio je i matematičar Aleksandar Lipkovski, pozivajući profesore Univerziteta da se uključe u zajedničku borbu.
Globalistički kapitalizam mrzi obrazovanje, istakao je Dijego Fuzaro, dragoceni gost ovog skupa. Zato se škole pretvaraju u preduzetničke ustanove na slobodnom tržištu: plebs ne sme da pojmi prošlost, sadašnjost i budućnost da ne bi mislio o alternativi divljačkom kapitalizmu. Tu je i priča o „dualnom obrazovanju“: Ministarstvo prosvete Italije dalo je na poklon petnaestak hiljada đaka „Mekdonaldsu“, koji, za sitne pare, u ovom lancu restorana brze hrane rade preko leta kao jeftina radna snaga u okviru prakse u sistemu tog „dualnog obrazovanja“. Italijanska reforma se, sasvim u skladu sa Orvelovim tezama da je sloboda ropstvo, a neznanje moć, naziva „Buona scola“, „Dobra škola“. Fuzaro je, međutim, naglasio da je proces razaranja školstva nije završen, i da prosvetni radnici, od osnovnih škola do univerziteta, skupa treba da ga brane.
KAPITALISTIČKI STANDARDI KAO CILJ OBRAZOVNOG PROCESA
Da je ideologija u našim školama neoliberalni kapitalizam, saznajemo, između ostalog, u „Opštim standardima i postignućima za kraj opšteg i srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja u delu opšteobrazovnih predmeta za predmet Srpski jezik i književnost“. Tamo piše da, na kraju školovanja, „učenik razume važnost lične aktivacije i pokazuje inicijativu u upoznavanju sa karakteristikama tržišta rada (zahtevi pojedinih radnih mesta, način funkcionisanja institucija, pozicioniranje u svetu biznisa; razume principe tržišta rada i shvata neophodnost stalnog usavršavanja u skladu sa razvojem tržišta i zahtevima poslodavaca; ume da identifikuje i adekvatno predstavi svoje sposobnosti i veštine („jake strane“); ume da napiše CV i motivaciono pismo; ume da iskaže i zastupa svoje ideje, i da utiče na druge, kroz razvoj veštine javnog govora, pregovaranja i rešavanja konflikata; ima sposobnost postavljanja adekvatnih i realnih ciljeva procenjujući i prihvatajući rizike; planira resurse i upravlja njima (znanja i veštine, vreme, novac, tehnologije i drugi resursi) i usredsređen je na postizanje ciljeva; zna da komunicira s poslodavcima; ume da pregovara; spreman je da obavlja praksu i volontira poštujući dogovore“. Zato u trećem razredu škola tzv. „dualnog obrazovanja“, koje mora da pravi samo „šljakere“ bez smisla za dublje sagledavanje stvarnosti, od srpskog jezika i književnosti, tako nepotrebnog, treba da ostane samo čas sedmično. I zato se ne treba čuditi što je prosečna zarada zaposlenih u obrazovanju na 48. mestu u odnosu na 85 delatnosti koje prati statistika. Istovremeno, obrazovna struktura prosvetara daleko je najviša jer je čak 67, 2% sa visokim obrazovanjem, što je skoro tri puta više od proseka u Republici Srbiji.
UDAR NA LEKTIRU
Već pomenuta Gordana Mijatović ističe da su lektire na svim nivoima smanjene i da se u gimnaziji više se neće izučavati Danilo Kiš i njegov roman „Rani jadi“, a iz narodne književnosti izostavljene su pesme „Sunce se djevojkom ženi“ i “Boj na Mišaru“, kao i pripovetke „Djevojka brža od konja“ i „Zlatna jabuka i devet paunica“. Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, po struci profesor srpskog jezika i književnosti, tim povodom je rekla: “Nisu deca kriva, mi smo! Često slušamo da su nam deca agresivna, nevaspitana, lenja i kao takva mnogo drugačija od nekadašnje. Istina je drugačija. Deca su nam divna u odnosu na to kakvi smo mi! Polupismeni, podmitljivi, a pre svega, dezorijentisani … Kako da oni budu bolji? Na koga da se ugledaju? Jednostavno, seli neki ljudi, na nekom mestu, u neko vreme i zaključili: “Ako deca ne čitaju knjige, izbacite lektiru!“ Prvo su se obrušili na narodnu književnost i krenuli od prvog i petog osnovne i prvog razreda srednje škole. O, narode, stvaraoče književnosti kakvu nema svet! Zar da se izostavi predivna metaforična priča, vrcava i bezazlena ljubav u pesmi, „Sunce se devojkom ženi“? Zar da nam deca ne znaju šta znače stihovi iz „Boja na Mišaru“: “`Rani sina, pak šalji na vojsku/ Srbija se umirit ne može!“ Zar da se alegorija koja opisuje najtananije umetničke porive neuhvatljive „Devojke brže od konja“, slika nepredvidivog i nepresahlog stvaralaštva čovečanstva, umetnosti, posebnosti, individualizma izbaci iz školskog programa!?! Nema više „Ranih jada“ velikog Kiša… Pa zar da se odreknemo ovog velikana reči, misli, ideje!?! To je reforma!? Reforma čega, moliću lepo!?!“ Ona ukazuje na činjenicu da reformatori, od Gaše Kneževića naovamo, nikog ništa ne pitaju, nego rovare po svome: “Neka znaju oni koji misle da nešto znaju, da nad nama, profesorima književnosti, nije izvršena lobotomija! Uvek ima načina da decu učimo kritičkom mišljenju i tradiciji, uprkos tome što se neznalice pitaju! Dragi učenici, izvinite što vam moja generacija nije ostavila bolji svet u amanet! Ipak, borba nije završena, to je jedino što mogu da obećam… Borba za obrazovanje i lepotu pisane reči traje…“
OPET ON
1.“Lokalno stanovništvo ne treba da dobija visoko, pa čak ni srednje obrazovanje. Škole se, naravno, mogu ostaviti. Ali moraju se plaćati. Programe napraviti takve da učenik zna što manje.“ 2. „U Rusiji treba dozvoliti rad samo onim preduzećima čija proizvodnja zahteva nižu i srednju kvalifikaciju. Treba zatvoriti industrijska preduzeća koja radnim kolektivima postavljaju visoke zahteve, poput, recimo, firmi za proizvodnju optike, aviona, lokomotiva”. Da identifikujemo izvore citata: onaj pod brojem 1. pripada Adolfu Hitleru; onaj pod brojem 2. je iz tajnog memoranduma tzv. „Nemačke zajednice rada”, upućenog vrhu Trećeg Rajha 17. novembra 1941. godine. Dakle, firer i njegovi gaulajteri su veoma brinuli o školovanju na okupiranim slovenskim teritorijama. Ove reči treba pomno čitati u Srbiji, kad god nam nude „rasterećujuću školigricu“.
Dr Vladimir Dimitrijević
(Objavljeno u „Pečatu“ 16. marta 2018.)
