Profesor Aleksandar Petrović predaje kulturnu antropologiju, teoriju civilizacije i istoriju nauke na Univerzitetu u Beogradu. Pored ovih „evropskih“ predmeta predaje i Kulturnu istoriju Indije gde često drži predavanja na tamošnjim univerzitetima. Ovaj razgovor posvećen je renesansi Rečnika tehnologije posle dva naučna skupa posvećena ovom nesvakidašnjem spisu u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i Institutu za evropske studije.
Rečnik je profesor Petrović je kao jedan od autora objavio pri kraju svojih studija na Univerzitetu u Beogradu kada brani magistarsku tezu Umetnost i tehnologija.. To između ostalog pokazuje da je naš najbolji univerzitet bio rasadnik slobodne, kritičke misli i da je sudeći po globalnim pokazateljima svoj stvaralački kapacitet uprkos svemu zadržao i danas. Naravno, po objavljivanju Rečnika profesor je uz veliku medijsku pompu sa svojim satrudnicima bio smenjen, ali u tome se ogleda kob slobode i potvrda da su postavljena prava pitanja na koje tada, a dobrim delom i sada, nije bilo odgovora.
PEDAGOGIJA MOĆI I FAUSTOVA SMRT
Godina 1981, prvi trenuci posle Broza, koji, naravno, nikad ne umire. Pojavio se, u časopisu „Vidici“, Rečnik tehologije – prva sintetička antropologija i filozofija tehnologije u nas. Kaligrafski pisan, izazov za čitanje, još više za mišljenje, neočekivan i po svemu sudeći daleko od stvarnosti, ezoteran. Ipak, izvesni u Savezu komunista reaguju burno. Marksistički analitičari koji su se našli pri komunističkim forumima Univerziteta i istom takvom komitetu grada Beograda bili su zgranuti kada su videli da Rečnik tehnologije zauzima stavove o svetim aksiomima prosvetiteljstva, proletere zove dečacima, a funkcionere hijerarhijskim majmunima. Oni, učenici prosvetiteljstva, osetili su da je to napad na samu srž njihovog nasleđa: jer Marks i Engels su proroci, ne manje nego Muhamed, a nauka je bog, osim koga nema drugog. Zašto je napad bio tako žestok?
Zato što je pedagogija moći uvek ista, a ono što se dogodilo Rečniku tehnologije u prelomnom času Jugoslavije i sveta u celini, njen je javni čas. Vi ste lepo naveli sve one gorionike moći kao što su Marks, Broz, čak i Engels. Prosvetiteljstvo nastaje kada se učinilo da je Evropa konačno dovršila pokoravanje sveta (pad Rusije izgledao je samo kao pitanje vremena) i da posle uništenja mnoštva naroda može da počne nekakvu iluzornu operaciju spasavanja onoga što je ostalo svodeći kulturu na racionalnost. Naravno i Buda i Platon vide da jedini put spasenja vodi kroz znanje, ali ne ono svedeno na puki razum bez uma jer ni u engleskom ni u francuskom, protagonistima „civilizovanja“, nema reči za um. Racionalizovano, svedeno znanje nasleđe je protestantizma čiji je prosvetiteljstvo zakoniti naslednik. Marks je protestant koji je sledeći Luterovih 95 teza zakovao svojih 11 teza o Fojerbahu sa sličnim ciljem da u ime pravde uspostavi novu pedagogiju moći. Izostavili ste u vašem nabrajanju Lenjina što je dobro jer govori da je njegova pojava na sceni, iako mumifikovana, bila ipak samo epizoda bez većeg značaja za glavni tok priče. Reč je o jednoj od niza tatarskih najezdi koje su prohujale Rusijom, u promenjenoj formi, ali s istom suštinom. O perifernosti te pojave govori činjenica da sada sve znamo o Lenjinu, a skoro ništa o Brozu. On je velika tajna, neuporedivo veća od Lenjina čiji naručeni posao danas nije nikakva nepoznanica jer je poznato i ko ga je i koliko platio. Za razliku od njega Broz nije radio za novac, već samo za pedagogiju moći. Tu je on vrlo jasan i svom ličnom lekaru Aleksandru Matunoviću neuvijeno saopštava, gledajući ga u oči, dok ovome verovatno izmiče tlo ispod nogu – „Ja sam Faust…. eto, sada znate ko sam. Ne onaj Geteov Faust – nego Faust svih Fausta!“ Ako je tako, onda je sasvim jasno zašto je ovaj svet napustio u velikom mefistofelovskom spektaklu globalne apoteoze smrti kojim je počelo razdoblje rušenja opšte i svake pojedinačne ravnoteže. U tom trenutku smo počeli rad na Rečniku tehnologije.
JEZIK KAO NOJEVA BARKA
Jugoslovenski Faust odlazi da se sretne sa Istinom, a Vi i Vaši saborci krećete u javnost sa neobičnim rečnikom. Zašto baš REČNIK?
U prelomnim trenucima ništa više nije potrebno nego rečnik, jer se samo tako može oteti vrtlogu i nazreti uski put. Samo jezik otvara pogled, on je ta Nojeva barka na koju se može ukrcati pred potopom opsena i privida. Bilo je očito da marksisti izdišu pred našim očima, gubili su dah, nisu mogli onako glasno i samouvereno da tumače „tajnu“ istorije, a neki drugi, njima nevidljivi, Fausti su već bili tu i radili svoj posao. Još je Gete pronikao da ugovor Mefista i Fausta nije teorija zavere. To je jezgro dešavanja koje se vrti oko središta mase sastavljene od plazme stopljene moći, demagogije i novca. I Gete, kao tajni savetnik, vrlo je jasno video da će sve, a pre svega novac biti sve apstraktniji. Tehnologija nije ništa drugo nego tranzicija sveta u virtualnu apstrakciju koja iščezava u svojoj slici. Što je svet utvarniji, Mefistova moć je veća. Kada se metal iz Zemljine utrobe zameni odsjajima s njegova uglačane površine, i kada se tim refleksima plaća rad i sužnji misao, onda moć apsolutno vlada. I danas možete čuti kako se govori o Brozu koji je znao put i koga i danas slede jer posle njega je samo on. Iz te ekstaze nikada se ne bude jer dok piju pivo i gledaju pokretne slike čekaju, kao i stari Jevreji, spasitelja. Broz je u neku ruku profesionalizovao posao spasitelja i sveo ga na tehnologiju.
Kako su vašu neobičnu priču, na prvi pogled tako filosofsku i lišenu svakodnevne dvodimenzionalnosti, dočekali„čuvari lika i dela“?
Jednom reči, napad na Rečnik tehnologije je bio žestok jer komunizam je podvrsta protestantizma s istom pedagogijom i sličnim simbolima vere. To je pre svega isključivi autoritet knjige, Biblije – Kapitala, kao i da spasenje ne zavisi od ličnih dela već od odluke Boga, odnosno svemoćne Partije. I Broz u svom razlazu s Staljinom igra ulogu Lutera. Sve je scenario, već uhodan i dobro odigran. Verovatno nisam to prvi video, suviše je očigledno. Iako oni koji su 1981. pisali Analizu ideološke orjentacije Rečnika tehnologije nisu ni znali da su usvojili protestantsku religiju, niti ih je to zanimalo jer je njihova religija imala formu ateizma, oni su se s religijskim žarom pravih krstaša okomili na Rečnik. Neka vrsta protivreformacije, a potonje smenjivanje autora Rečnika bi mogla da bude neka vrsta inkvizicije. Ipak, istini za volju, kako sve u ovom svetu ima najmanje dve strane, glavni autor Analize je napustio tu istoriju, prošao kroz čistilište i u njegovom ličnom putu za Damask Rečnik je dosegao najviši etički sjaj. Po tome je Rečnik živ.
TEHNOLOGIJA I SMRT LOGOSA
„Rečnik tehnologije“ je i u kapitalizmu i u komunizmu video isti duh – duh trijumfa tehnike nad ljudskom slobodom. Ljudi postaju šrafovi ogromnog mehanizma. Kao i za ruskog fiosofa Igora Šafareviča, za pisce „Rečnika“ su kapitalizam i komunizam „dva puta ka istom bezdanu“. Ta misao je i onda, kao i danas, bila „jeretička“. Koliko je moguće sagraditi svet u kome tehnika nema središnje mesto?
Gubimo vreme s tim izmima, tražeći nešto čega u njima nema. Njih je smislio neki ovlašćeni Faust kome je dato da se bavi konstrukcijom termina jer zna da su izmi najbolje oruđe smućivanja svesti. Od termina kapitalizam mi ne vidimo šta se zapravo događa, a slično je i s izrazom komunizam. Zato je Rečnik po svom duhu antifaustovski. Tehnologija se pojavila kada su velike reči, počevši od logosa, ubijene i kada su se kao socijalna proteza pojavili legioni malih reči koje ne znače ništa ili skoro ništa, jer su u vazalnom odnosu prema kontekstu koji im jedini daje pravo na značenje, i koje kao takve ne mogu da se povežu među sobom. Kada svrgnete vladara, logos koji sve povezuje, onda se lako vlada obezglavljenom masom reči. Na tome su spremno iznikle i teorije posle-struktura. Rečnik pokazuje da iako su u teoriji velike reči ideološki proskribovane, one se ipak nevidljivo prisutne jer su iznutra međusobno povezane. Onda nam se učinilo da je Rečnik poslednje utočište logosa, neki avatar koji govori da svi sinonimi kruže oko jednog središta smisla. Kada sam godinama posle Rečnika razmišljao o tome zaključio sam da reči početak i kraj imaju različita značenja, ali isti smisao. Današnja nauka je vrlo udaljena od toga jer se gubi u značenjima, a ništa ne zna o smislu. Uostalom, šta se može očekivati od ekscentričnih reči? One i nemaju takvu težinu da u sebi iznesu smisao jer se njihova značenja menjaju pod pritiskom idola o kojima je govorio Bekon, dobijaju različite prizvuke u različitim prostorima i evoluiraju u vremenu poprimajući neočekivana, često sukobljena, značenja. Od njih ljudi samo zapene i kao pojedinci i kao zajednica kao kada se uzburka more i podigne pena iznad talasa. Mislite li da je slučajno što se svake godine u engleskom broj reči uveća za osam hiljada? Što je više nepovezanih reči manje je smisla. Slično kao što je više novca, manje je vrednosti.
PREVLAST PRIVIDA
„Rečnik tehnologije“ je svojevrsna najava kraja Jugoslavije.Po Vama, SFRJ je bila zemlja privida, u kojoj je partija odlično upravljala lažnim pobunama. Rekli ste u tekstu Diktatura dečaka: „Jugoslavija je postala utvarna utopija u kojoj su simulakrumi kao korov gušili slobodu. U njoj se samoupravljalo, nesvrstavalo, bratski sjedinjavalo…, a sve pod budnim okom Partije koja je jednako postavljala državne funkcionere, direktore, kao i opozicione vođe i slobodne umetnike. Kada je u Beogradu 1969. bila pripremljena srpska premijera hipi mjuzikla Kosa, pravog globalnog pozorišta lažne slobode, jedan od prvih gledalaca na zatvorenoj premijeri bio je niko drugi do Generalni Sekretar.“ Kako je utvarnost ukinula ontologiju?
Postoji nesumnjiva vekovna prevlast privida, o tome ne treba trošiti reči. Činjenica je i da se Jugo-Slava pretvorila u Crnu Jugu ili bolje rečeno Kaljugu. Počela je da izdiše kada je počela da govori tehnološkim srpskohrvatskim jezikom koji je bio idealna podloga za nemušti partijski govor koji se protestantski borio protiv crkve kapitala trudeći se istovremeno da što više zaliči na nju. Kada tražimo uzore takvog ponašanja najbolje ih vidimo u velikom Servantesovom romanu Don Kihot. Njegov vitez lutalica se, kako se sećamo, borio protiv zlih čarobnjaka koji su zapravo bili obični mlinovi. Slično tome, mnogi su se previše načitali Marksovih knjiga o viteškoj pobedi proletera, Dečaka, toliko da im se kao i Veleumnom Plemiću pomutilo ono malo prosvetiteljskog razuma, tako da su iz začaranog zamka istorije pregnuli da oslobode zatočene device, koje nemaju ništa da izgube osim okova pojasa svoje istorijske nevinosti, i da se u besklasnom komunizmu sjedine s njima u nekoj vrsti nadistorijskog orgazma u kome će ukinuti sebe. Ne znam da li je Gutenberg pronalaskom štamparske mašine učinio uslugu ovom svetu, jer kada su se Dečaci dočepali viteških romana o istorijskom oslobođenju oni su svuda oko sebe videli virtuelni svet čarobnjaka i devica. Koliko su samo Marks i Engels prorađivani, čak su kao obavezni predmet ugurani na univerzitete da bismo svi postali sumanuti poput junaka čuvenog Servantesovog dela. Kad vidite te ljude kojima je ideologija pomutila pamet prirodno je da poželite da napravite nešto kao Rečnik tehnologije. To je ipak lakše nego napisati Don Kihota, mada ima istu poentu i drugačiju složenost. NOVI TALAS I OPET TALASANJE
Pojava „Rečnika tehnologije“ bila je povezana i sa pojavom „Novog talasa“, pre svega u Beogradu, kao i sa nekim od fenomena rane posmodernistčke proze. Otkuda takva stvaralačka atmosfera posle perioda jalovosti u poznom titoizmu?
Kada se dve kontinentalne ploče sudaraju kao posledica nastaje cunamiji. Kada se dva politička sistema dodirnu posledica je ista. Pojavljuje se sloboda. Da ne bi počela da se širi, ona se naravno odmah guši političkom ekonomijom budućnosti. Ideja budućnosti je osnovni politički kapital, ona nema veze s životom. Ni jedna budućnost se do sada nije ostvarila i nikad neće jer uvek ostaje negativni pol stvarnosti. Nadgledanje budućnosti je osnovni posao i promet konceptima budućnosti je osnova političke ekonomije. Mi smo uživali u osećanju buđenja u Novom talasu, ali smo osećali da će to brzo nestati i da treba napisati nešto trajno što će govoriti da smo pokušali, da nije bilo da nismo pokušali. To će nekome značiti jer sve je povezano sa svim.
Rečnik je, vidimo, živ i danas – okrugli stolovi, dva zbornika o njemu, izložba…
Videli ste izložbu Hermetika Rečnika tehnologije i zastarela modernost utopije Jugoslavije koju je u januaru ove godine u galeriji Prozor napravio kolektiv Heptadekagon. Rečnik je zaista najava jer se obreo izvan klimanja političke teze i antiteze i izašao s nečim što je i danas teško svrstati. Nema nadležnih specijalista za takav tekst koji ne pripada ni jednoj disciplini. On je vodio nepatvoreno politiku nesvrstavanja, jer je jednostavno bio slobodan, a sloboda se pojavljuje samo na rasedima političke tektonike, u trenutku kada je jedan sistem otišao a drugi još nije došao. To su kratki istorijski trenuci koji brzo nestaju i čije svetlucanje treba primetiti da bi se setilo odakle sve ide. Rečnik i onda, a vidimo i danas uznemirava jer se usudio da bude slobodan dok ljudi, kako kaže Ruso, iako se rađaju slobodni ceo život provode u lancima. Dokle je išla ta sloboda vidi se i po tome što su autori rečnika tek danas postali poznati. Oni su tajna i u vremenu objave, i dugo posle toga.
KONAČNO IZAĆI IZ LAŽNE PRIČE
Prošlo je više od tri decenije od pojave Rečnika, a mi živimo u svetu ostvarene utopije. Kako izgleda svet koji je sazdan na osnovu pogrešnih pretpostavki racionalističko – prosvetiteljskog redukcionizma?
Priroda stvarnosti je da teži apstrakciji, odvajanju, gubitku dodira. Na primer reč pritisak u srpskom jeziku prvo znači teški kamen za pritiskanje krova, povod – povodac, propast – provalija… To je neka vrsta povećanja nereda u zatvorenom sistemu. Poredak neminovno prelazi u utopiju, gubi tlo pod nogama, nestaje u prelasti prividom, tumara među opsenama, prvo ideološkim, a onda i tehnološkim. Firentinska renesansa, jedina koju je Evropa imala, ugušena je lansiranjem utopija sveta bez veštica koju su jednakim žarom zamišljali i rimski katolici i protestanti. Kada je evropski svet uravnat posle spaljivanja oko devet miliona veštica, kako procenjuje Marija Gimbutas, posle su poput pandemije lako mogle da se šire ideološke, a potom i tehnološke utopije koje danas tiranski vladaju svetom pod izgovorom racionalizovanog poboljšanja života. Servantes se upravo tome narugao dobroćudno ismevajući svog junaka ne samo zbog ideologije koje se nagutao već i zbog zastarele tehnologije koju nije na vreme promenio jer pokušava da se bori pod starom vojnom opremom. Prosvetiteljstvo je samo jedna u nizu utopija, koja se politički opredelila za racionalizam, za razliku od one iracionalističke o kojoj govori Servantes, ali obe završavaju u borbi sa vetrenjačama i proizvodeći svoje fantazme koji se sve više globalno zagrevaju. Ljudi su osetljiviji na utopije nego na život jer vidimo da se utopijska očekivanja šire, dok uporedo žive vrste nestaju velikom brzinom. Mi kao da ne vidimo ili se pravimo da ne vidimo da samo zatočeni u jednoj istoj priči i da ukleto ponavljamo iste uloge i izvikujemo iste monologe dok krv teče pretvarajući život u beskrvnu, anemičnu utopiju pravedne raspodele onoga čega nismo nikada imali ili smo usput izgubili. Da bismo to opisali potrebne su nove reči i zato je i nastao Rečnik tehnologije.
RAZGOVOR VODIO: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Objavljeno u „Pečatu“ 13.aprila 2018.
