RAZGOVOR SA SARADNICIMA „BORBE ZA VERU“ VLADIMIROM DIMITRIJEVIĆEM I ZORANOM ČVOROVIĆEM O NOVOM USTAVU SPC
KO STE VI?
Ovih dana, sav srpski pravoslavni narod uzbuđen je zbog novog predloga Ustava SPC koji se pojavio u javnosti. Njegovi protagonisti smatraju da je u pitanju akt koji će pomoći Srpskoj Crkvi u njenom misionarskom radu, a neki tvrde (među njima ste i vi) da je reč o trijumfu revolucionarne, umesto pravne, svesti. Ipak, pre no što počnemo da razgovaramo o Ustavu samom, odgovorite nam na jedno, možda provokativno, pitanje.
U doba oštre podeljenosti u našoj Crkvi, kada postoje i deluju razni interesi, da li se osećate kao oni koji su mešaju u stvari koje ih prevazilaze? Neki, recimo, kažu da je sukob oko predloga Ustava puki obračun episkopskih klanova u borbi za moć, a neki tvrde da je pitanje pušteno u javnost da bi se sprečila rasprava SA Sabora SPC o izdaji Kosova i Metohije. Da li ste svesni posledica svog angažmana u ovom času naše stvarnosti? Zašto se mešate ako takve prepostavke postoje?
Pre svega, hvala redakciji sajta «Borba za veru» koji nam je omogućio da se oglasimo povodom ovako važnog pitanja kakvo je reforma Ustava SPC, i čestitamo vam desetodišnjicu rada. Na žalost, u našoj crkvenoj javnosti ne postoji mogućnost ozbiljnih javnih rasprava na bilo koju, pa ni na ovu, tako značajnu za sve nas, temu. Dok Ruska Pravoslavna Crkva ima ustanovu takozvanih «predsaborskih savetovanja», čiji zaključci se uzimaju u obzir prilikom oblikovanja dokumenata arhijerejskog sabora, tako nečeg kod nas nema ni na vidiku. Zato je vaš sajt pogodan za bavljenje prećutanim i zabranjenim, a nasušnim, temama. Pre nego što odgovorimo, molili bismo čitaoce da nam oproste što ćemo u razgovoru o sebi govoriti u trećem licu, s obzirom da su pitanja upućena obojici, pa ta forma odgovara lakšem izražavanju stavova za koje se zalažemo.
Evo i odgovora na pitanje. Ko prati naše javne istupe koji se tiču stanja u SPC, zna da smo istim počeli da se bavimo u času kada je izbila velika kriza u našoj Crkvi, čiji smo, iako nedostojni, članovi. Dimitrijević je počeo da se zanima liturgijskom reformom, uočavajajući njenu modernističko – ekumenističku osnovu, polovinom prve decenije ovog veka, a Čvorović se uključio u celu priču uključio u trenutku kada je došlo do protivkanonske smene nadležnog arhijereja u Eparhiji raško – prizrenskoj 2010. godine. Uvek se nastupalo iz perspektive opšteg dobra, bez ikakve namere da se bilo kome soli pamet; namera je, uvek i svagda, bila da se ostane na putu naših svetih - Save, Lazara, Nikolaja i Justina i sve Nebeske Srbije, koja je naša jedina mera i provera. Nas nisu zanimali i ne zanimaju nas bilo kakvi klanovi, interesi, pojedinačne sujete. Kada smo branili episkope koji su se našli na udaru nekanonskih postupanja, nismo branili njih kao pojedince, podložne ljudskim slabostima, nego smo se držali onoga što je rekao Sveti Justin Ćelijski u slučaju vladike Dionisija, raščinjenog po nalogu Broza i njegove klike.
OTAC JUSTIN O KANONSKOM PORETKU
Pa dobro, šta je o tome govorio Prepodobni Justin Ćelijski? Kakve ste pouke izvukli iz njegovih stavova?
Sveti Justin, pišući SA Saboru povodom američkog raskola, izazvanog smenom episkopa Dionisija, najpre se bavio duhovnim uzrokom istog. „Ne bi došlo do ovog ubistvenog raskola”, veli on, „da smo za vrhovno merilo imali Svete Kanone Svetih Otaca i Sabora, jer bismo gledali ne samo na Dionisijeve pogreške već pre svega na opšte crkveno dobro – spasenje, mir i jedinstvo dece Božije, jednoverne i jednokrvne braće naše – i one sa manjim i one sa većim gresima, u jedinstvu jednog Crkvenog Tela Hristovog”. Sveti Justin dalje opominje srpske episkope da slede primere Svetih Otaca, „koji su bogomudro i čovekoljubivo postupali miroljubivo, sa jednim jedinim ciljem: čuvati jedinstvo Crkve u veri, miru i ljubavi, radi spasenje poverenih im ljudi i naroda”. „Kod njih nije bilo svadljivosti i osvetoljubivosti”, upozorava Sv. Justin Ćelijski, „zlopamtljivog neopraštanja i traženja sopstvene pravde”. On posebno ističe „praksu Vaseljenske Crkve Pravoslavne” iz koje vidimo „kako se treba odnositi prema velikom i nadanđeoskom dostojanstvu apostolskog čina episkopskog”. On kaže:„Očigledna je istorijska činjenica: ni prema najgorim episkopima-jereticima, kao što su Nestorije, Dioskor i drugi, Sveti Oci nisu postupali bez redovnog postupka, trikratnog pozivanja, saslušanja, javnog pretresanja i sabornog suđenja, i tek posle toga ih lišavali katedara i činova”.
Tako je govorio veliki avva Justin.
KO ISTINU GUDI…
Očito, vaša pozivanja na Ćelijskog Ispovednika nisu urodila plodom. Sve je išlo po principu takozvane „kritike budakom“, zar ne?
Vidljivim plodom, očito, naše reči nisu urodile. Možda je u nekom umu i nekoj duši ostao trag o svespasonosnoj istini kanonskog predanja naše Crkve. Za načela smo se zalagali, a na ličnom planu smo dobili, što kaže narod, po prstima – Dimitrijević je 2008. godine smenjen sa mesta veroučitelja pri hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku i ostrakizovan u SPC toliko da nigde više nema mogućnost javnog nastupa, a Čvorović je 2010. bio isteran sa posla na Univerzitetu u Kragujevcu, na koji je vraćen sudskom odlukom.(Ko hoće da se podseti, može o tome da čita:
http://www.paundurlic.com/pdf/istina%20o%20zoranu%20cvorovicu%20pdf%20kao%20knjiga.pdf ).
Doživeli smo narodnu izreku: Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju. Ipak, to nije ništa neobično. Opet da se setimo šta je rekao otac Justin u svom tekstu „Apologia de via mea“, pisanom kada su ga vlast imajući napadali zbog slobodnog izražavanja svog duhovnog stava: „Gone me i misle da Bogu službu čine. Da li su sva njihova bogosluženja tako bogougodna i Bogu mila? Čovek čoveka goni - moljac moljca goni. Šta je strašno u tome? Ništa, ali je mnogo komično. Znate li šta bi za mene bilo istinski strašno u ovom svetu? Evo šta: kada bi neko satanskim čudom nekim izbrisao iz mračne istorije čovečanstva presvetli Lik Hristov, kada bi iz svih duša izgladio sećanje na Njega, kada bi Ga bespovratno proterao sa naše planete, tako proterao da ni traga o Njemu ne ostane, da Ga niko nikad ne pomene kao da Ga nikad bilo nije ni na nebu ni na zemlji, onda bi za mene nastao strah i užas, onda bi telo moje postalo ludnica za dušu moju, a sva istorija čovečanstva — vodenica Satane, koja neprestano melje duše i tela ljudska, i hrani nenasite nemani i čudovišna priviđenja.“
Hristos je Alfa i Omega. I mi, kao i domaći „kritičari budakom“, smo samo komični moljci na Zemlji, od koje jesmo i u koju ćemo otići. A našim besmrtnim dušama sudiće Bog Ljubavi, Koji neka se smiluje svima i svakome.
ŠTA SE KRIJE IZA PREDLOGA USTAVA SPC?
A šta ako neko zaista želi da raspravom o Ustavu SPC potisne u drugi plan potpisivanje državnog sporazuma o Kosovu sa Šipatirima i spreči SA Sabor SPC da se tim povodom oglasi?
Setimo se reči Gospodnjih: Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od nane, kopra i kima, a ostaviste što je pretežnije u zakonu, pravdu, milosrđe i veru; ovo je trebalo činiti, a ono ne ostavljati. (Matej 23:23). Ili sličnim rečima: Ali teško vama farisejima što dajete desetak od metvice i od rute i od svakog povrća, a prolazite pravdu i ljubav Božiju: ovo je trebalo činiti, i ono ne ostavljati. (Luka 11:42)
Šta to znači iz perspektive naše teme? SA Sabor SPC mora odlučno ustati protiv izdaje Kosova i Metohije, i braniti ovaj sveti prostor kao sastavni deo države Srbije; ali, taj isti SA Sabor SPC ne treba da usvoji predlog novog Ustava Pećke patrijaršije, koji razara svetopredanjsku strukturu naše Pomesne Crkve. Kao što smo pokazali u svojoj knjizi „Srpska Crkva i Vikiliks/ Zavet ili izdaja“, objavljenoj 2013, odbrana Kosova i Metohije i dogmatskog, liturgijskog i kanonskog Predanja u nas dvojedna je stvarnost. Kosovo i Metohija u Srba izviru iz pravoslavne dogmatike, koja zna da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“; osveštani su Svetom Liturgijom, jer su pričasnici iz Samodreže pokazali šta znači „sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno“, a brane se kanonima, jer, kako su govorili Sveti Oci, poredak drži nebo i zemlju. Ne zaboravimo: osnovno načelo u blagočestivom Carstvu Romeja, Vizantiji, bilo je taksiarhija, vlast blagoobraznog poretka.
ŠTA ZNA SVAKI PRAVOSLAVNI SRBIN?
Odakle vam, ipak, tolika samouverenost kad nastupate u javnosti po pitanju zbivanja u SPC? Čiji ste vi „drveni advokati“? To pitanje vam, ako nas razumete, ne postavljamo mi, nego oni koji se sa vama ne slažu.
Trudimo se da to ne bude samouverennost, nego izraz vere koju ima svaki pravoslavni Srbin, a to je vera da je Srpska Crkva osnova našeg istorijskog postojanja, i da bez nje nema opstanka srpskom narodu na balkanskoj vetrometini. Zato evo reči našeg uglednog istoričara, Miloša Kovića, iz njegovog ogleda «Znamenja pobede, uzroci poraza: kontinuiteti i diskontiuniteti srpske istorije», u kome on, između ostalog, govori o ulozi SPC u našoj istoriji:»Jedina srpska institucija koja je sačuvala kontinuitet od doba Svetog Save do danas jeste Srpska pravoslavna crkva. U veri, kultu i dnevnoj praksi ona, već devet vekova, neposredno spaja bezbrojne srpske naraštaje. Autokefalna od vremena Svetog Save, od doba cara Dušana uzdignuta u patrijaršiju, ona je imala samo jedan period nejasnih prilika (1459-1557) i jedan prekid (1766-1832). Čak i tada, u vremenima prevlasti Vaseljenske patrijaršije, i u administrativnoj izdeljenosti 19. veka, niže sveštenstvo čuvalo je srpsko predanje i kontinuitet. Možda je najvažnije bilo doba obnovljene Pećke patrijaršije (1557-1766) kada je, zalaganjem velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, srpska crkva pod svojom jurisdikcijom objedinila prostor od Skoplja do Jegra i Komorana i od Samokova do Gomirja. Ona je Srbe, koji su, u vekovima ratova i seoba, živeli na teritorijama jedne muslimanske i dve katoličke države (Osmansko carstvo, Habsburška monarhija, Mletačka republika) sačuvala kao jedinstvenu duhovnu i političku celinu. Patrijarsi, vladike, monasi i mirsko sveštenstvo nisu bili samo duhovne, nego i političke starešine srpskog naroda. To se videlo i u vremenima ratnih kriza (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739) kada su patrijarsi, pred strancima, istupali kao politički, pa i vojni poglavari srpskog naroda. Često se zaboravlja da su Srbi vekovima živeli u teokratiji; njeni poslednji odjeci nestali su tek smrću Petra II Petrovića Njegoša i pretvaranjem Crne Gore u kneževinu. Šta je bilo jezgro predanja srpske crkve u tim vekovima? Zašto je ona bila najznačajniji činilac uobličavanja i očuvanja srpske nacionalne svesti? Crkva je, naravno, čuvala univerzalnu poruku hrišćanske vere, ali i kultove Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara; to su bila ključna „mesta sećanja“, koja su Srbe razlikovala od drugih, ponekad vrlo bliskih, susednih, pravoslavnih i slovenskih naroda. Po ovim svecima Srbi su bili prepoznatljivi širom pravoslavnog i hrišćanskog sveta. Nisu slučajno baš Sveti Sava, Sveti Simeon i Sveti knez Lazar u 16. veku prikazani na freskama moskovskog Arhangelskog Sabora.
U dugim vekovima turske vlasti, kao i danas, zajednička sećanja i zajednički ideali jesu ono što je ljudske zajednice činilo trajnim i otpornim. Karađorđe je na svoju ratnu zastavu stavio lik Stefana Dečanskog; osmanski izvori prenose da su on i njegove vojvode Turcima pretili osvetom Kosova; uz Karađorđeve vojvode uvek su bili sveštenici i guslari, kao ključni prenosioci kosovskih poruka; prota Mateja Nenadović predlagao je Karađorđu da za zakon obnovljene Srbije uzme „Krmčiju“ Svetog Save. Čak i bosanski, muslimanski odmetnici Husein kapetana Gradaščevića, uoči odsudne bitke na Kosovu protiv sultanove vojske, mole za pomoć Svetog kneza Lazara (1831); među muslimanima iz okoline Mileševe vekovima je živeo kult Svetog Save. Pojam „otečestvo“ susreće se u srpskim izvorima od Domentijanovog Žitija Svetog Save do zastava srpske vojske u Prvom svetskom ratu („Za kralja i otečestvo“). Crkva je uobličila i narodnu, epsku, usmenu tradiciju o Kosovu; kroz veru u to da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“ ona joj je dala sasvim hrišćansku suštinu.
Dugo pošto je među Srbima već uveliko preovladalo laičko shvatanje nacije, u Prvom i Drugom svetskom ratu, prvi potezi okupatora u Srbiji i Crnoj Gori 1915-1918 i u NDH bile su progoni protiv Srpske pravoslavne crkve i zabrana ćirilice. Srbi su i mogli da zaborave na to gde su bili izvori njihove vitalnosti i snage, ali su ih neprijatelji uvek podsećali na to. Ivo Pilar, jedan od ključnih preteča ustaštva, u svom Južnoslovenskom pitanju (1917) utvrdio je da je za uobličavanje i jačanje srpske nacionalne svesti presudna bila uloga srpske crkve.
Kontinuitet Srpske crkve u istoriji srpskih diskontinuiteta podstiče na razmišljanje. Nema sumnje da je srpska kultura, sa svojim složenim nasleđem, zaista, kako primećuje Milo Lompar, kontaktna kultura pravoslavlja, katolicizma i islama. Odricanje od rimokatoličkog i islamskog nasleđa značilo bi radikalno osiromašenje srpske kulture. Jasno je, takođe, da se Srpska pravoslavna crkva danas nalazi u možda najdubljoj krizi u poslednjih nekoliko decenija. Uz svo njeno unutrašnje raznoglasje, nisu retki ni glasovi koji isticanje njene nacionalne misije proglašavaju „etnofiletizmom“. U pravu je, međutim, Žarko Vidović kada kaže da Srbima ne preti „etnofiletizam, nego anacionalnost, bezavičajnost“. Jer, srpska crkva je i danas stub srpskog identiteta. Ona prelazi novouspostavljene balkanske granice; u rasejanju, na dalekim kontinentima, ona Srbe, baš kao i u Osmanskom i Habsburškom carstvu, povezuje u crkveno-školske opštine. Tamo je ona jedini čuvar nacionalne svesti; onog časa kada se srpske porodice odvoje od Srpske pravoslavne crkve, put u asimilaciju, već u sledećoj generaciji, potpuno je otvoren. Univerzalne imperije mnogo polažu na crkvu i veru; i u EU, baš kao u Osmanskom ili Habsburškom carstvu, oni koji ostanu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sačuvaće nacionalni identitet. Ostali će se, kao i do sada, postepeno rastvarati u poplavi pomodnih ideja i ideologija.“ Eto, mi verujemo u isto ono u šta veruje i Miloš Ković. I zato ne možemo da ćutimo kad nam savest kaže da novi Ustav SPC ruši same temelje naše crkvene autokefalije.
VLADIMIR VELMAR – JANKOVIĆ O NAŠOJ VERI
Imate li još neki dokaz za svoje teze?
Poznati srpski pisac, Vladimir Velmar – Janković, koji je, kao antikomunista i saradnik đenrala Nedića, morao da beži iz Srbije 1944. (umro u Španiji), pred rat je napisao sjajnu knjigu «Pogled s Kalemegdana», u kojoj tumači smisao srpske istorije. U toj knjizi, objavio je i poglavlje o odnosu Srba prema veri i Crkvi. Iz njega se jasno vidi da svetosavlje, kao, po Svetom Nikolaju Žičkom, pravoslavlje srbskog stila i iskustva, nikad nije bilo klerikalno, sa zizjulasovskim kultom episkopolatrije, koji je uveden u novi Ustav SPC, nego svagda i uvek narodno i u narodu učvršćeno njegovim iskrenim obraćanjem Hristu, Bogu slobode i ljubavi:“Po poreklu vizantijsko, istočno, balkansko hrišćanstvo živelo je kroz srpskog seljaka bez zlatnog sjaja Carigrada, i dugo posle propasti kraljevske države. Uvek intimno, prisutno, u svima izrazima narodnog življenja, makar kao tinjanje svetlosti u mračnom dobu turskom, ono je neprestano nalazilo samoobnovnu moć i zanavljalo duševno svoga čoveka. Bilo je u njegovoj duši sve mračnije, sve pustije; ogolela je mnogo i hrišćanska vera, svela se na svoju prirodnost bez dogme i bez sankcija. Ali svoj evanđelski karakter nije izgubila nikad i svoju „reformaciju” doživljavala je sama od sebe, bez kalvinizma i luteranizma. Meditativno i mistično u duhovnika, zračno i prirodno u običnog čoveka, to pravoslavlje proželo je kao najviše duhovno načelo celog srpskog čoveka. Asketično, monaško, puno duha samoodricanja, ono je bilo široka narodna vera, a ne privilegija crkve i izabranih. Njeno širenje nije bilo podržavano nikakvim lomačama ni misi-onarstvom spasa, ali je ipak baš ona pomogla da se u srpskom čoveku nastani neiskazana duboka snaga stradanja i nadahne smisao njegove borbe koja nije bila ni nada ni uteha, koja nije vapila na nebo u očajanju, no samo opredeljivala srpskog čoveka za ono što je pretstavljala njegov muški podnošeni i življeni život. Bila je to istorija duha gde je pregaranje bilo takoreći isključivi oblik života, ali nikad negacija života. Duh pravoslavlja je osposobio srpskog čoveka na patnju koja nije vodila smrti, na veliko ništenje sebičnosti koje nije bilo samouništenje. To su bili strašni stepeni samodiscipline, ali to je bila i tradicija koja je nadoknadila sva ostala moderna iskustva evropskog čoveka.
Pravoslavlje srpsko nije očuvala u narodu visoko izgrađena crkvena hijerarhija, ni svetovne materijalne moći te hijerarhije; ono se nije održavalo pomoću smišljene, metodske, znalačke propagande. Bila je to začudo trpeljiva i neagresivna vera, ponekad fanatična ali samo iznutra, u unutrašnjem sagorevanju; uza svu tu svoju nenametljivost ona je ipak srasla sa duševnošću srpskog čoveka toliko da bez njega ona, i bez nje on, ne bi postojali. /…/ (Svetosavska Crkva, nap. Z.Č, V.D.)Uvek s narodom, nikad izvan njega, nikad nad njim, ona je kroz manastirsko zadužbinsko saborovanje podizala duh koji je kroz običaje slavske, zavetinske, mobe, običaje krštenja i ukopa živeo isto toliko u zadružnoporodičnoj seljačkoj kući, plemenskoj, župskoj i knežinskoj zajednici, koliko i kroz ostalo poštovanje veza kumstva, pobratimstva, krvne i srdničke veze, veze čoveka i čoveka. “Kolektivna duša srpskog naroda stvorila je naročitu pravoslavnu crkvu, sasvim drukčiju od katoličke, u mnogome različnu i od ostalih pravoslavnih crkava, sazdala je crkvu Svetog Save, srpsku crkvu, crkvu narodne duše, svoj veliki organ i svoju moćnu zaštitu u svima carstvima i pod svima prilikama” (Cvijić). /…/ Srpski narodni pokret nije se isprečio između Boga i čoveka kao tolike druge revolucije. Srbin je sa sobom, neodvojivo i imanentno, poneo svuda i svoga Boga. Ne kao zastavu. Časni krst nije bio znak hrišćanskog krstaša, koji za Hrista ide na nevernika nego znak sopstvene patnje, koja je pošla ka svom iskupljenju. I, ako je patnja Srbinova zaslužila kraj onda je i trpljenju hrišćana u njemu imao da bude kraj. Sjedinjen je bio u pravoslavlju srpskom i kosovoosvetni mit i krstopobedni zavet, i to ne kroz silu države i njene organizacije, nego kao unutrašnja snaga čoveka koji je dozreo za slobodu. Vera i narod, crkva i država nisu bile jedno drugom sredstvo, ni podvlašćenja ni nametnuta sila, no jedna jedinstvena zajednica.“
E, to je ono što je, novim Ustavom SPC, strahovito ugroženo. Duh narodne Crkve, duh istinske slobode i ljubavi, biva uklonjen pod izgovorom obračuna sa „etnofiletizmom“. Naravno, taj izraz se nigde ne pominje, ali se sve vidi iz konteksta.
PREDLOG USTAVA KAO TEMPIRANA BOMBA
Imate li vi dokaza za svoje teze ili je reč samo o praznoj priči?
Kao što je, u izjavi za nedeljnik «Pečat» od 16. marta 2018. rekao Zoran Čvorović:»Predlog novog Ustava SPC je bomba koja ima takav potencijal da može u potpunosti da razori jedinstvo i izmeni duhovno-nacionalni identitet naše pomesne Crkve. Pri tome je taj razarajući potencijal vidljiviji u Preambuli predloga Ustava, nego u njegovom normativnom delu.
Pre nego što dokažemo ovu tvrdnju, čitaoce valja podsetiti da se tokom višegodišnjeg rada Komisije za promenu Ustava SPC većina njenih članova zalagala za radikalnu promenu istorijskog identiteta i ustrojstva naše pomesne Crkve, od njenog rasrbljavanja do uvođenja mitropolitanskog sistema. Pošto su zagovornici ovakve radikalne revizije bili svesni da će njihov koncept Ustava naići na snažno protivljenje ne samo vernika, već i pojedinih episkopa, pa i samog patrijarha Irineja, oni su već tokom rada Komisije predložili da se u ovoj fazi izradi jedan nacrt Ustava koji će predstavljati kompromis između zatečene „tradicije” i revolucionarne vizije.
Tako smo dobili predlog Ustava sa revolucionarnom Preambulom i kompromisnim normativnim delom. Revolucionarnost Preambule je pre svega došla do izražaja u definiciji Crkve, prema kojoj „Crkva Božija je Jedna, Sveta, Saborna (Katoličanska) i apostolska i postoji u istoriji kao liturgijska zajednica jednog mesta, vozglavljena jednim episkopom, to jest kao episkopija”. Izjednačavanje Crkve sa liturgijskom zajednicom okupljenom oko jednog episkopa je osnovni postulat od koga polazi tzv. evrharistijska eklisiologija fomirana od strane bogoslova-modernista koji su bili okupljeni oko Instituta Sv. Sergije u Parizu. Jedan od njih, sveštenik i profesor Nikolaj Afanasijev je isticao da „Katolicitet, kao punoća u jedinstvu Crkve i jedinstvo u punoći, pripada svakoj lokalnoj Crkvi koju vozglavljuje Episkop... Katolicitet ne pripada zajednici lokalnih Crkva, nego svakoj lokalnoj Crkvi”.
Treba podsetiti da je takva teorija N. Afanasijeva u vreme početka Hladnog rata poslužila njegovom učeniku, kasnije svešteniku i profesoru na Instututu Svetog Sergija, Aleksandru Šmemanu, kao argument za opravdanje samovoljnog odvajanja Zapadno-evropske eparhije Ruske Crkve i njeno pripajanje Crigradskoj patrijaršiji. Tada je u Žurnalu Moskovske patrijaršije tzv. «evharistijsku eklisilogiju», koja je ugrađena i u Preambulu Ustava SPC, podvrgao kanonskoj oceni jedan od najvećih ruskih i srpskih kanoničara XX veka, profesor Sergije Trojicki. On je jasno pokazao da je za Šmemana pomesna ili autokefalna Crkva samo savez lokalnih Crkava, pod kojima on podrazumeva eparhije. «Ove Crkve-eparhije”, kako primećuje S. Trojicki „mogu među sobom da stupaju u savez i da tako stvaraju autokefalne Crkve, ali mogu ostati i potpuno samostalne, autokefalne”. Ovakvo Šmemanovo svođenje crkvene punote, a posledično i izvorne autokefalije na episkopa, po Trojickom „nema ničeg zajedničkog sa pravoslavnim učenjem o Crkvi, a blisko je učenju indipendenata i baptista”. U Pravoslavoj Crkvi punota Crkve nikada nije izjednačavana sa episkopom kako su to sugerisali Afanasijev, Šmeman, a danas Jovan Zizjulas, i njihovi sledbenici među piscima predloga Ustava SPC, već sa saborom episkopa pomesne autokefalne crkve i to „jednog naroda”, kako ističe 34. apostolski kanon. Šta u crkveno-pravnom smislu krije eklisiološki koncept koji Crkvu poistovećuje sa episkopom postaje kristalno jasno iz poređenja koje je dao Trojicki, uporedivši episkopolatrijsko uređenje pomesnih crkava sa tadašnjim uređenjem SSSR-a, „po čijem Ustavu, čl. 17., svaka savezna republika zadržava pravo slobodnog istupanja iz SSSR-a”.
Kada odredbe normativnog dela predloga Ustava SPC o mitropolijama tumačimo odvojeno od Preambule izmaći će nam stvarni smisao i domet predloženih izmena. Prema predlogu Ustava brojne eparhije se uzdižu u rang mitropolija, a njihovi episkopi dobijaju titulu arhiepiskopa i pri tom se ne zna zbog čega, jer se ne uvodi mitropolitanski sistem, jer u novom Ustavu mitropolije i dalje nemaju svoju autonomiju i sabore područnih episkopa. Sledstveno, reč je o titulaturnim mitropolijama nalik onim iz Grčke, ali za razliku od Grčke predložene srpske mitropolije nemaju opravdanje u istorijskoj tradiciji, a titulu arhiepiskopa su kod Srba nosili samo čelnici autokefalne Srpske crkve. Ono što na prvi pogled deluje kao skorojevićka inflacija titula, u svetlu teorije iz Preambule koja Crkvu poistovećuje sa episkopom dobija sasvim drugu dimeziju. Ako episkop otelovljuje punotu Crkve i ako je on kao takav izvorni nosilac autokefalnosti, onda preostaje samo jedan korak da sadašnje, nedorečeno i neopravdno rešenje sa titulaturnim mitropolijama, u novoj reviziji Ustava preraste u puni mitropolitanski sistem, sa autonomnim mitropolijama u granicama bivših jugoslovenskih republika. Da do nove promene Ustava dođe potrudili su se sami pisci predloga Ustava SPC sastavljanjem nedorečenih i kontradiktornih normi.
I kada je pitanju brisanje nacionalnog identiteta Srpske crkve, ono je vidljivije u idejama istaknutim u Preambuli nego u normativnom delu predloga Ustava SPC. Najpre treba reći, da je po Božijem promislu autokefalna Crkva na pravoslavnom Istoku bila istorijski okvir za preobražaj gentilne, neznabožačko – rodovske, svesti jednog etnosa u hristijanizovanu nacionalnu svet jednog laosa-naroda Božijeg. Otuda je hristijanizovana nacionalna svest pravoslavnih naroda rođena vekovima pre nego što su zapadni narodi kroz sukob sa papskim univerzalizmom stekli sekularizovanu nacionalnu svest. Mada je Ustav organizacioni akt pomesne Crkve, ništa od ove veze između autokefalije i nacionalnog nije vidljivo u ovom predlogu. Nasuprot tome, ističe se jedan antiistorijski globalistički koncept pomesne Crkve u kojoj „nema više Judeja ni Jelina”. Anacionalno određenje identiteta naše pomesne Crkve sasvim je u skladu sa modernističko-ekumenističkim bogoslovljem, jer je već pomenuti Šmeman često isticao kako je nacionalno obična „istorijska ljuštura” na telu Crkve. Kako što su članovi Komisije za promenu Ustava SPC mišljenja da je sadašnje ime naše pomesne crkve promenljiva birokratsko-politička kategorija, koju kao i postojeće ustrojstvo ne treba „dogmatizovti”.
Kao izraz takvog anacionalnog karaktera pomesne Crkve i proglašavanja episkopa za nosioca crkvene punote i autokefalije, rođenje naše pomesne Crkve se smešta u daleku, nedovoljno poznatu, istoriju apostolskih vremena, umesto da se isključivo veže za Svetog Savu i 1219. godinu. Pozivanje na apostolsko prejemstvo uoči proslave 800 godina od kanonski stečene autokefalnosti nema nikakvo crkveno-pravno opravdanje, već samo može da se objasni relativizovanjem svetosavskog i srpskog identiteta naše Crkve. Isti cilj relativizacije nacionalnog identiteta Srpske crkve ima i unošenje istorijskih atributa u naziv pomesne Crkve i u titulu patrijarha. Kao što pokazuju stavovi članova Komisije naziv „Pećka patrijaršija” se ne uvodi zbog odbrane Kosmeta, već zbg toga da bi u službenoj komunikaciji potisnulo srpsko ime Crkve. Dodavanjem tituli patrijarha srednjovekovnog teritorijalnog atributa „pomorske zemlje” iz vladarske i arhiepiskopske titule, koji je poticao iz najranijeg perioda srpskog državnog razvitka u kome je srpska Kraljevina bila sastavljena od udeonih kneževina, nasilno se potire kasnije istorijski razvitak u kome su se usled državne i nacionalne homogenizacije izgubile ranije partikularne udeone tradicije. Tokom istorije Srbi su svoju veru ispovedali i u uslovima kada nisu imali nacionalnu autokefalnu Crkvu ili kada im je crkvena organizacija bila razbijena na više samostalnih celina. Takvo stanje nije bilo plod volje naroda i njegovog klira, već sile porobljivača. Ukoliko bi se usvojio sadšnji predlog Ustava SPC dogodilo bi se prvi put u istoriji da srpski episkopat, protivno volji naroda, u ime modernizma i „realnosti” dobrovoljno cepa jedinstvo autokefalne pomesne Crkve, prilagođavajući ga nametnutim političkim granicama. Kada se pozivaju na obavezu pomesne Crkve da svoj rad prilagodi novoj političkoj „realnosti”, naše vladike bi morale da znaju da 12. kanon IV Vaseljenskog sabor zabranjuje da se crkvena organizacija prilagođava političkim podelama i da se shodno tome dele pojedine crkvene oblasti. Osim toga S. Trojicki je pokazao da je tvrdnja bogoslova-modernista prema kojoj je postojanje dovoljan dokaz nužnosti i sa stanovišta logike pogrešna, jer „kad prestane uzrok, prestaje i posledica“ (cessante causa cessat effectus).»
IZBACIVANJE VERNIKA IZ UČEŠĆA U ŽIVOTU CRKVE
Dobro, ovo je, da tako kažemo, teorijsko – bogoslovski deo. A šta je sa praktičnom stranom predloga Ustava?
O tome je, u «Politici» od 19. marta 2018, pisao pravnik i istoričar Nikola Milovančev: »Dr Velibor Džomić, sekretar Komisije za promenu Ustava Srpske pravoslavne crkve, dao je o tom pitanju izjavu za „Politiku“ od 8. marta. O predlogu novog Ustava bilo je i više komentara u medijima ali su se oni uglavnom bavili nazivom naše Crkve, načinom izbora patrijarha i brojem mitropolija a ne promenama u unutrašnjoj organizaciji Crkve pa ću pokušati da se usmerim na to pitanje. Osnovni zaključak je da se teži ka koncentraciji crkvenog upravljanja u rukama arhijereja i smanjivanju uloge svetovnih lica u radu SPC, a uz to neke nadležnosti ostaju nedefinisane. Krenuću od vrha, od Patrijaršije: predlaže se ukidanje Patrijaršijskog upravnog odbora (PUO), u kojem je od 14 članova 7 svetovnih lica a koji po Ustavu iz 1931. nadzire finansije i imovinu SPC – otuđenje nepokretnosti, otpise dugova, sastavlja završne račune SPC. Stari Ustav je sadržavao 18 nadležnosti PUO; većinu njih predlog ne spominje; samo su upravljanje zadužbinama i još dve funkcije prenesene na Sinod. Možda g. Džomić zna ko po novom Ustavu treba da npr. usvaja godišnji završni račun Patrijaršije ali to treba zapisati; nedefinisanje nadležnosti nije dobar put.
Na nivou eparhija promene su najmanje; kod izbora eparhijskih saveta izmena je u tome da članove iz reda svetovnih lica sada imenuje episkop samostalno, dok se nekada tražilo da to čini u sporazumu sa Crkvenim sudom i Eparhijskim upravnim odborom.
Veće promene su na nivou crkvenih opština i sa predlozima mnogi vernici neće biti zadovoljni. Po starom Ustavu, na nivou crkvenih opština postojao je crkvenoopštinski savet i njegov izvršni organ, upravni odbor. U većim sredinama (preko 6000 vernika), saveti su brojali 60 članova i 30 zamenika – respektabilan broj, koji je mogao da izrazi volju verujućeg naroda. U teškim vremenima proganjanja i pritisaka, Crkva je od 1957. do 1967. bila prisiljena da suspenduje ove odredbe. Od tog doba do danas su se zbile velike promene, vremena proganjanja od strane Udbe su prošla ali je očito mnogima u crkvenim redovima odgovaralo da se odlučivanje zadrži u uskom krugu ljudi, pretežno ili isključivo sveštenih lica. Iz tog razloga, do danas nije došlo do normalizacije i vraćanja na izvorne odredbe crkvenog Ustava iz 1931. Po predlogu novog Ustava crkvenoopštinski saveti nisu predviđeni, zadržani su samo upravni odbori (COUO). Da se podsetimo starog Ustava: znao se red. Svaka parohija je imala popis članova, birača koji su na šest godina birali crkvenoopoštinski savet, koji je tajnim glasanjem birao svog predsednika, potpredsednika i sekretara i postavljao upravni odbor. Šta se sada predlaže? Član 145. predloga: članove upravnog odbora predlaže paroh. Pitam: da li predlagač misli da su vernici nedostojni ili nisu sposobni da između sebe predlože kandidate, da je paroh jedini merodavan za to? Ne prihvaćam takvu podozrivost prema svetovnim licima, koja su čuvala našu Crkvu i u najtežim vremenima. Član 146. predloga: COUO potvrđuje episkop. Nešto tu nedostaje: paroh predlaže ovaj odbor, episkop potvrđuje izbor; a ko ga bira – to nije određeno. Za razliku od dobro napisanog starog Ustava, opet imamo nedefinisanost u pitanju ko vrši izbor. Izbor (izvinite: postavljenje) je predviđeno samo za predsednika odbora (149. član): postavlja ga episkop. Zar članovi crkvenog odbora nisu sposobni da izaberu svog predsednika?
Apsurd je da je današnje stanje u SPC u Americi i Australiji je u tom pitanju mnogo bolje – blisko odredbama starog Ustava. Godine 2008. je, naime, usvojen Ustav SPC za Severnu i Južnu Ameriku a 2010. u Melburnu je usvojen Ustav Mitropolije australijsko-novozelandske; neću se baviti pitanjima koja je u vezi sa postojanjem više Ustava unutar SPC 2009. g. (sasvim opravdano) postavio akademik Kosta Čavoški. Mišljenja sam da bi primena predloga o nametanju organa crkvenih opština umesto biranja i ona o smanjivanju njihovih kompetencija naišla na velike otpore u Americi i Australiji; moglo bi se čak dogoditi da pojedine od njih izađu iz sastava SPC a to ne bi bilo dobro.
Prof. R. Grujić je 1921. zapisao da je običaj pećkih patrijaraha bio „da se u važnijim momentima crkveno-narodnog života savetuju sa najuglednijim predstavnicima Crkve i Naroda“. Naši stari su aktivno sudelovali u crkvenom životu; mitropolite sremsko-karlovačke od 1749. a kasnije i patrijarhe srpske su birali crkveno-narodni sabori, sastavljeni od 75 poslanika: 25 sveštenika, 25 građana i 25 oficira (po ukinuću Vojne Krajine zamenjeni su drugim svetovnim licima). Smatralo se da je režimu teže izvršiti uticaj i manipulaciju sa većom grupom ljudi nego sa manjom. U zadnjih pedesetak godina se pokazalo da su takve ocene bile opravdane, zato mislim da tendencije predlagača novog Ustava SPC u pogledu manjeg učešća vernog naroda u crkvenom životu ne idu u pravom smeru. Uz to, ostavljeno je više pravnih praznina pa je ovakav predlog teško prihvatiti.
A ako šta iz predloga može da se pohvali, onda je to svakako vraćanje starog naziva – Pećke patrijaršije.“
Tako gospodin Milovančev. Jasno je da se laici, članovi laosa, naroda Božjeg, izbacuju iz bilo kakvog ozbiljnijeg učešća u svakodnevnom životu Crkve. Oni treba da daju pare i da zinu da se pričeste na svakoj Liturgiji, jer je to glavni cilj zizjulasovske teologije i pastirske prakse. Ali, ni u šta drugo ne smeju da zavire. Dobijamo neviđenu klerokratiju, sasvim u skladu sa duhom papizma, koji je, preko ekumenizma, ušao u mnoge naše modernističke episkope, sveštenike i teologe.
OPASNOSTI EPISKOPOLATRIJE
Da ne preterujete kad govorite o takozvanoj episkopolatriji?
Izvesni osetljivi pravoslavni misioci videli su opasnosti episkopolatrije još odavno. Jedan od njih je još 1996. objavio tekst o tome. Osnovne teze koje iznosimo pripadaju njemu. Ime mu ne pominjemo. Nomina sunt odiosa, kažu stari Latini. Možda bi tom čoveku to mogle da zamere „sive eminencije”, i da ga uvrste u „psevdozilote”.
O čemu je reč? Novotarska teologija iznutra vrši pozapadnjačenje pravoslavnog bogoslovlja pod vidom nove eklisiologije. Predanjska eklisiologija UNA SANCTA razara se dogmatičkim minimalizmom: svi kršteni, po „novim teolozima”, bez obzira da li su pravoslavni ili inoslavni „pripadaju Crkvi”; iskustvo svetosti, kao plodonošenja Crkve u Duhu Svetom, koje podrazumeva uvid u laž i prelest inoslavnih „svetih” (Sveti Serafim Sarovski je svetac, a Ignacije Lajola prelešćenik), „novi teolozi” zamenjuju apstraktnom trijadologijom i „relacionom ontologijom” koja nikoga ne podstiče na podvig ka Hristu; napušta se ideja povratka jeretika Crkvi da bi se naglasilo da su se Carigrad i Rim udaljili samo zbog „istorijskih nesporazuma” i „različitog mentaliteta”. „Novoj teologiji” smeta apologetika („uski konfesionalizam”), iako je dogmatika Crkve formulisana neprestanim apologetskim svedočenjem Otaca - od Justina Filozofa pred paganima, preko Irineja Lionskog pred gnosticima i Atanasija Velikog pred arijancima, Maksima Ispovednika pred monotelitima i Teodora Studita pred ikonolomcima, do Grigorija Palame pred varlamitima.
Obnovljenska teologija selektivno pretumačuje ranu eklisiologiju, uzimajući od Svetog Ignjatija Bogonosca samo učenje o episkopocentrizmu, ali ćutke zaobilazeći njegovo ognjeno mučeničko svedočenje pred paganskom Imperijom. „Monarhijski episkopat” i „teritorijalno načelo” organizovanja navodno se zasnivaju na „prva tri veka Crkve”, samo da bi se ukinula činjenica da je Crkva danas (već vekovima) autokefalna - narodna Crkva. Reč je o svojevrsnoj „denacifikaciji” Pravoslavlja (koje je „nacionalna Crkva, a ne nacionalna vera”, po Svetom Nikolaju Žičkom ), koje treba da se ujedini sa zapadnim psevdo - crkvama. Zaboravlja se da je, u doba učenja Svetog Kiprijana Kartaginskog o jedinstvenom episkopatu, ovaj sveštenomučenik jasno govorio da „van Crkve nema spasenja” (jer, Crkva je spasenje kao Telo Hristovo.) Ideja „novog episkopata”, međutim, preuzeta je iz ekumenističke teologije. U kod nas nepoznatom dokumentu Ekumenskog saveta crkava „Episkop i episkopat u ekumenističkoj perspektivi” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) kaže se, između ostalog, i sledeće: „Episkopat koji treba da se razvije u ekumenističkom pokretu treba da bude bogatiji nego ijedan postojeći episkopat u bilo kojoj od crkava”. Prvi korak je da Pravoslavna Crkva prizna episkopate inoslavnih (što je, među nekim, istočnim episkopima već učinjeno s rimokatoličkim biskupatom.
Kako primećuje naš analitičar: „Unutar Pravoslavlja, koncept „novog” episkopata sa svojim hipertrofiranim nadnacionalnim teritorijalizmom treba da doprinese što bržem „prevladavanju etnofiletizma”, tj. atomizaciji organskih crkveno-kanonskih entiteta (Autokefalnih Crkava) radi uspostavljanja veštačke, „univerzalne” administrativno - birokratske mreže nacionalnih mitropolija, eparhija i parohija”. Ulogu „vozglavitelja” te administrativno - birokratske mreže treba da preuzme Carigradska patrijaršija, koja u Turskoj ne bi mogla opstati bez suštinske podrške vašingtonsko - vatikanske osovine, kojoj zauzvrat pruža ekumenističke „dobre usluge”; naravno, to ne znači da su u Carigradskoj patrijaršiji svi ekumenisti, niti da su pružaoci „dobrih usluga” sasvim svesni šta rade - ali, osnovni principi se vide, i to od patrijarha Atinagore.
Jedan od glavnih ciljeva ekumenističke kvaziteologije je razgradnja otadžbinskih avtokefalija i hrišćanskog patriotizma, pod vidom borbe protiv „etnofiletizma”. Cilj je: stvaranje evrounijatskog, NATO Pravoslavlja, jurisdikcija hipotetičkog nadnacionalnog centra crkvene moći nad denacifikovanim Crkvama pravoslavnih naroda i njihovim dijasporama u Zapadnoj Evropi i svetu, što bi predstavljalo tobožnje rešenje svih crkveno - kanonskih problema.
Novofanariotski imperijalizam se skriva iza pokušaja da se vizantijsko načelo carigradskog primata (u okviru Pentarhije, i kasnije, u doba poznoromejsko) primeni u antihrišćanskom svetu pax americana, u kome je jedina zaštita od globalnog nihilizma melting pot-a očuvanje autokefalnih Crkava i nacionalnih otadžbina, pri čemu se jedinstvo Crkava od Istoka projavljuje kao „nejurisdikcijska sabornost autokefalija”.
Rani eklisiološko - episkopski model odgovarao je ranoj Crkvi, krilatoj blagodaću, koja se, kao svetoduhovski požar, širila Rimskom imperijom, sažižući trnje i čkalj paganizma. Nasilno vraćati Crkvu iz 21. veka u prvo ili drugo stoleće znači vršiti nasilje nad živim tkivom i poricati Božji Promisao, koji je blagoslovio da Njegova Crkva uđe u nacionalno - sabornu fazu svoje istorije, u doba otačastvenih autokefalija. Novotarski teolozi, kojima su ekumenski „dijalozi” (plaćeni od inoslavnih „gospodara dijaloga”) i stipendirano teološko školovanje (opet plaćeno iz inoslavnih centara moći) isprali mozak ugradili su u sebe autocenzuru po kojoj je odbrana svoje Crkve i vere nešto beznadežno demodirano, čega se treba stideti. Treba se baviti „ekumenski korektnim” temama i boriti se protiv „zilota” u svojim redovima, ućutkavajući ih kao neznalice, prostake, zatučenjake i raskolnike.
Zato se novotarci bore protiv „isceliteljske” (liturgijsko - asketske) duhovnosti Crkve, a za magijski i nepodvižnički sakra-mentalizam. Njima smetaju njihovi, u svoju krv ogrezli i bombardovani zemljaci, jer priča o Krstu Časnom i Slobodi Zlatnoj „ne pije vodu” na teološkim „simposionima”, na kojima se oni, često deca iz sirotinjskih kuća, uzdižu do slave olimpskih bogova, pa sa svojom „zapadnom braćom” postaju eksperti za razne vrsta vina, riblje ikre, pirea od ananasa i slično. To je često osnova „dijaloga Ljubavi” („Ljubavi” bez Istine): „trpeza ljubavi” u nekoj Raveni, nekom Rimu, nekom Ševtonju, itd, itd. Ekumenistička „pacifikacija” „ratobornog” Pravoslavlja, koja je u toku, neposredno je povezana sa uspostavljanjem carstva antihrista, A pošto se tom pacifikacijom često bave „vlast imajući” (jer oni to najuspešnije mogu da rade), njima je potrebna svojevrsna episkopolatrijska ideologija, mikropapističko stavljanje pojedinačnog episkopa iznad Sabora episkopa i iznad Crkve u celini. Pravoslavni nisu ni za episkopolatriju „nezabludivih” mikropapa, ni za episkopomahiju (zilota ne po razumu!) nego za episkopofiliju u Hristu. Načelo te pravoslavne episkopofilije istakao je učenik Sv. Marka Efeskog, Genadije Sholarije (i sam sveti): „Proveravajte episkope samo u jednoj stvari: da li su pravoslavni, da slučajno ne uče dogmatima suprotnim istini Vere i da slučajno ne saslužuju sa jereticima ili raskolnicima.” Ili, kako je pravi arhijerej, Blaženi Avgustin, rekao svom narodu:“Vama sam episkop, sa vama sam hrišćanin“.
Jalovost u teologiji danas zasniva se na otuđenju bogoslova od sopstvenog puta kao blagodatnog dara krsnog poslušanja Crkvi. Mnogi (ne svi!) teolozi danas su svoj put shvatili kao put moći i karijere, a ne put mučeničko - podvižničkog, golgotsko - vaskrsnog opita. Zato put „profesionalizacije” pravoslavnih teologa vodi sekularizaciji pravoslavnih bogoslovskih škola, na kojima treba izvršiti „dekonfesionalizaciju”, omogućivši bezbožnicima (ateistima, agnosticima) i jereticima („odeljena braća”) da uče pravoslavne studente.
Kakva je, po našem misliocu, čije smo stavove do sada prepričavali, uloga predanjske pravoslavne teologije danas?
Ona mora da:
1. Brani pravoslavnu veru od ekumenističkog Nju Ejdž sinkretizma;
2. Brani pravoslavnu ličnost od zapadnog grehovnog individualizma;
3. Brani pravoslavnu sabornost od zapadnog totalitarizma (maskiranog u „ljudska prava” i „demokratiju”);
4. Brani pravoslavnu naciju od melting pot-a globalizma;
5. Brani pravoslavno domaćinstvo i domostroj od tehnološkog nihilizma, počev od zagađivačke industrije do genetskih „inženjeringa”.
GLEDAJ U KOREN
Dakle, po vašem mišljenju, novi Ustav SPC razara predanjske osnove autokefalije Srba?
Da, predlog novog Ustava SPC je, u stvari, uvod u globalističku razgradnju vere i poretka, što je odlično osetio ruski pravoslavni pisac i prijatelj Srba, Pavel Tihomirov, koji kaže:“Pada u oči da je intelektualna moda u Srpskoj crkvi formirana pod uticajem dela protojereja Aleksandra Šmemana. Reč je, pre svega, o „evrharistijskoj eklisiologiji”. Podsećamo naše čitaoce: suština „evrharistijske eklisiologije” sastoji se u tome da se Crkva ovaploćuje u evharistijskom (liturgijskom) zajedničarenju i tamo gde njega nema nema ni Crkve. Drugim rečima ideolozi „evrharistijske eklisiologije” ističu da je Sv. Tajna Liturgije – suština Crkve (sa velikim slovom), a da su druge specifičnosti koje su uslovljene kulturno-istorijskim uzrocima – atributi (spoljni) crkve (sa malim slovom). Lišena Liturgije Crkva prestaje da bude Crkva, postaje neka vrsta religioznog skupa. Ali ako ostane bez jednog od atributa, Crkva i dalje ostaje Crkva po svojoj suštini. Ako pokušamo da otkrijemo motive koji su podstakli pobornike promene Ustava, možemo da zaključimo da su se učenici protojereja A. Šmemana i mitropolita Jovana (Zizjulasa) odlučili da rizikuju žrtvujući atribute (tj. Svetosavlje) u ime pokušaja spasavanja suštine. Podsetimo se iskustva britanske ekspanzije. U Indiji je lokalno stanovništvo dodatno pothranjivalo svoje antihrišćansko raspoloženje upravo time što ga je izvodilo iz doživljaja Anglikanske crkve kao instrumenta Britanske imperije. Sledstveno, anglofobija Indusa je bila jedan od glavnih razloga propasti hrišćanske misije. Po svemu sudeći, pokretači promene Ustava (SPC) prenose ovo iskustvo u balkansku stvarnost. Smatraju da ukoliko prestanu da Pravoslavlje izjednačavaju sa Srpstvom, da će kod antisrpski nastrojenih stanovnika Balkana nestati psihološka barijera. Na taj način bi misija Crkve, navodno, postala delotvornija. Žrtvovati atribut (spoljno obeležje) za suštinu – ako se izražavamo jezikom „šmemanovaca”. Drugim rečima, odričući se Predanja, onoga što je protojerej A. Šmeman smatrao „običajem bez istine”, Crkva će po logici zemaljskog života postati u mnogo većem stepenu nezaštićenija od spoljašnih političkih sila.“
A to i jeste cilj naših neprijatelja – da razore svetosavlje, kao, po Svetom Nikolaju Žičkom, pravoslavlje srpskog stila i iskustva, da bi Srbija konačno postala robinja gospodara Novog svetskog poretka. Sve posle toga biće put u propast. Zato se mi ne mirimo sa predlogom novog Ustava SPC, ali se trudimo i da očuvamo ono što je bio put Svetog Justina Ćelijskog – braniti veru, a izbeći raskol. Neka nama i svima na tom putu Gospod bude u pomoći.
Poštovani saradnici, hvala vam na ovom razgovoru.
http://borbazaveru.info/content/view/10476/1/
