intervju zoran i vladimir ustav spc borba za veru 2018РАЗГОВОР СА САРАДНИЦИМА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“ ВЛАДИМИРОМ ДИМИТРИЈЕВИЋЕМ И ЗОРАНОМ ЧВОРОВИЋЕМ О НОВОМ УСТАВУ СПЦ 

КО СТЕ ВИ?

Ових дана, сав српски православни народ узбуђен је због новог предлога Устава СПЦ који се појавио у јавности. Његови протагонисти сматрају да је у питању акт који ће помоћи Српској Цркви у њеном мисионарском раду, а неки тврде (међу њима сте и ви) да је реч о тријумфу револуционарне, уместо правне, свести. Ипак, пре но што почнемо да разговарамо о Уставу самом, одговорите нам на једно, можда провокативно, питање.

 

У доба оштре подељености у нашој Цркви, када постоје и делују разни интереси, да ли се осећате као они који су мешају у ствари које их превазилазе? Неки, рецимо, кажу да је сукоб око предлога Устава пуки обрачун епископских кланова у борби за моћ, а неки тврде да је питање пуштено у јавност да би се спречила расправа СА Сабора СПЦ о издаји Косова и Метохије. Да ли сте свесни последица свог ангажмана у овом часу наше стварности? Зашто се мешате ако такве препоставке постоје?

Пре свега, хвала редакцији сајта «Борба за веру» који нам је омогућио да се огласимо поводом овако важног питања какво је реформа Устава СПЦ, и честитамо вам десетодишњицу рада. На жалост, у нашој црквеној јавности не постоји могућност озбиљних јавних расправа на било коју, па ни на ову, тако значајну за све нас, тему. Док Руска Православна Црква има установу такозваних «предсаборских саветовања», чији закључци се узимају у обзир приликом обликовања докумената архијерејског сабора, тако нечег код нас нема ни на видику. Зато је ваш сајт погодан за бављење прећутаним и забрањеним, а насушним, темама. Пре него што одговоримо, молили бисмо читаоце да нам опросте што ћемо у разговору о себи говорити у трећем лицу, с обзиром да су питања упућена обојици, па та форма одговара лакшем изражавању ставова за које се залажемо.

Ево и одговора на питање. Ко прати наше јавне иступе који се тичу стања у СПЦ, зна да смо истим почели да се бавимо у часу када је избила велика криза у нашој Цркви, чији смо, иако недостојни, чланови. Димитријевић је почео да се занима литургијском реформом, уочавајајући њену модернистичко – екуменистичку основу, половином прве деценије овог века, а Чворовић се укључио у целу причу укључио у тренутку када је дошло до противканонске смене надлежног архијереја у Епархији рашко – призренској 2010. године. Увек се наступало из перспективе општег добра, без икакве намере да се било коме соли памет; намера је, увек и свагда, била да се остане на путу наших светих - Саве, Лазара, Николаја и Јустина и све Небеске Србије, која је наша једина мера и провера. Нас нису занимали и не занимају нас било какви кланови, интереси, појединачне сујете. Када смо бранили епископе који су се нашли на удару неканонских поступања, нисмо бранили њих као појединце, подложне људским слабостима, него смо се држали онога што је рекао Свети Јустин Ћелијски у случају владике Дионисија, рашчињеног по налогу Броза и његове клике.

ОТАЦ ЈУСТИН О КАНОНСКОМ ПОРЕТКУ

Па добро, шта је о томе говорио Преподобни Јустин Ћелијски? Какве сте поуке извукли из његових ставова?

Свети Јустин, пишући СА Сабору поводом америчког раскола, изазваног сменом епископа Дионисија, најпре се бавио духовним узроком истог. „Не би дошло до овог убиственог раскола”, вели он, „да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро – спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше – и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог”. Свети Јустин даље опомиње српске епископе да следе примере Светих Отаца, „који су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасење поверених им људи и народа”. „Код њих није било свадљивости и осветољубивости”, упозорава Св. Јустин Ћелијски, „злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде”. Он посебно истиче „праксу Васељенске Цркве Православне” из које видимо „како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског”. Он каже:„Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка, трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова”.

Тако је говорио велики авва Јустин.

КО ИСТИНУ ГУДИ…

Очито, ваша позивања на Ћелијског Исповедника нису уродила плодом. Све је ишло по принципу такозване „критике будаком“, зар не?

Видљивим плодом, очито, наше речи нису уродиле. Можда је у неком уму и некој души остао траг о свеспасоносној истини канонског предања наше Цркве. За начела смо се залагали, а на личном плану смо добили, што каже народ, по прстима – Димитријевић је 2008. године смењен са места вероучитеља при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку и остракизован у СПЦ толико да нигде више нема могућност јавног наступа, а Чворовић је 2010. био истеран са посла на Универзитету у Крагујевцу, на који је враћен судском одлуком.(Ко хоће да се подсети, може о томе да чита:
http://www.paundurlic.com/pdf/istina%20o%20zoranu%20cvorovicu%20pdf%20kao%20knjiga.pdf ).

Доживели смо народну изреку: Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. Ипак, то није ништа необично. Опет да се сетимо шта је рекао отац Јустин у свом тексту „Apologia de via mea“, писаном када су га власт имајући нападали због слободног изражавања свог духовног става: „Гоне ме и мисле да Богу службу чине. Да ли су сва њихова богослужења тако богоугодна и Богу мила? Човек човека гони - мољац мољца гони. Шта је страшно у томе? Ништа, али је много комично. Знате ли шта би за мене било истински страшно у овом свету? Ево шта: када би неко сатанским чудом неким избрисао из мрачне историје човечанства пресветли Лик Христов, када би из свих душа изгладио сећање на Њега, када би Га бесповратно протерао са наше планете, тако протерао да ни трага о Њему не остане, да Га нико никад не помене као да Га никад било није ни на небу ни на земљи, онда би за мене настао страх и ужас, онда би тело моје постало лудница за душу моју, а сва историја човечанства — воденица Сатане, која непрестано меље душе и тела људска, и храни ненасите немани и чудовишна привиђења.“

Христос је Алфа и Омега. И ми, као и домаћи „критичари будаком“, смо само комични мољци на Земљи, од које јесмо и у коју ћемо отићи. А нашим бесмртним душама судиће Бог Љубави, Који нека се смилује свима и свакоме.

 

ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПРЕДЛОГА УСТАВА СПЦ?

A шта ако неко заиста жели да расправом о Уставу СПЦ потисне у други план потписивање државног споразума о Косову са Шипатирима и спречи СА Сабор СПЦ да се тим поводом огласи?

Сетимо се речи Господњих: Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од нане, копра и кима, а остависте што је претежније у закону, правду, милосрђе и веру; ово је требало чинити, а оно не остављати. (Матеј 23:23). Или сличним речима: Али тешко вама фарисејима што дајете десетак од метвице и од руте и од сваког поврћа, а пролазите правду и љубав Божију: ово је требало чинити, и оно не остављати. (Лука 11:42)

Шта то значи из перспективе наше теме? СА Сабор СПЦ мора одлучно устати против издаје Косова и Метохије, и бранити овај свети простор као саставни део државе Србије; али, тај исти СА Сабор СПЦ не треба да усвоји предлог новог Устава Пећке патријаршије, који разара светопредањску структуру наше Помесне Цркве. Као што смо показали у својој књизи „Српска Црква и Викиликс/ Завет или издаја“, објављеној 2013, одбрана Косова и Метохије и догматског, литургијског и канонског Предања у нас двоједна је стварност. Косово и Метохија у Срба извиру из православне догматике, која зна да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“; освештани су Светом Литургијом, јер су причасници из Самодреже показали шта значи „све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно“, а бране се канонима, јер, како су говорили Свети Оци, поредак држи небо и земљу. Не заборавимо: основно начело у благочестивом Царству Ромеја, Византији, било је таксиархија, власт благообразног поретка.

ШТА ЗНА СВАКИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИН?

Одакле вам, ипак, толика самоувереност кад наступате у јавности по питању збивања у СПЦ? Чији сте ви „дрвени адвокати“? То питање вам, ако нас разумете, не постављамо ми, него они који се са вама не слажу.

Трудимо се да то не буде самоуверенност, него израз вере коју има сваки православни Србин, а то је вера да је Српска Црква основа нашег историјског постојања, и да без ње нема опстанка српском народу на балканској ветрометини. Зато ево речи нашег угледног историчара, Милоша Ковића, из његовог огледа «Знамења победе, узроци пораза: континуитети и дисконтиунитети српске историје», у коме он, између осталог, говори о улози СПЦ у нашој историји:»Једина српска институција која је сачувала континуитет од доба Светог Саве до данас јесте Српска православна црква. У вери, култу и дневној пракси она, већ девет векова, непосредно спаја безбројне српске нараштаје. Аутокефална од времена Светог Саве, од доба цара Душана уздигнута у патријаршију, она је имала само један период нејасних прилика (1459-1557) и један прекид (1766-1832). Чак и тада, у временима превласти Васељенске патријаршије, и у административној издељености 19. века, ниже свештенство чувало је српско предање и континуитет. Можда је најважније било доба обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) када је, залагањем великог везира Мехмед-паше Соколовића, српска црква под својом јурисдикцијом објединила простор од Скопља до Јегра и Коморана и од Самокова до Гомирја. Она је Србе, који су, у вековима ратова и сеоба, живели на територијама једне муслиманске и две католичке државе (Османско царство, Хабсбуршка монархија, Млетачка република) сачувала као јединствену духовну и политичку целину. Патријарси, владике, монаси и мирско свештенство нису били само духовне, него и политичке старешине српског народа. То се видело и у временима ратних криза (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739) када су патријарси, пред странцима, иступали као политички, па и војни поглавари српског народа. Често се заборавља да су Срби вековима живели у теократији; њени последњи одјеци нестали су тек смрћу Петра II Петровића Његоша и претварањем Црне Горе у кнежевину. Шта је било језгро предања српске цркве у тим вековима? Зашто је она била најзначајнији чинилац уобличавања и очувања српске националне свести? Црква је, наравно, чувала универзалну поруку хришћанске вере, али и култове Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара; то су била кључна „места сећања“, која су Србе разликовала од других, понекад врло блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света. Нису случајно баш Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар у 16. веку приказани на фрескама московског Архангелског Сабора.

У дугим вековима турске власти, као и данас, заједничка сећања и заједнички идеали јесу оно што је људске заједнице чинило трајним и отпорним. Карађорђе је на своју ратну заставу ставио лик Стефана Дечанског; османски извори преносе да су он и његове војводе Турцима претили осветом Косова; уз Карађорђеве војводе увек су били свештеници и гуслари, као кључни преносиоци косовских порука; прота Матеја Ненадовић предлагао је Карађорђу да за закон обновљене Србије узме „Крмчију“ Светог Саве. Чак и босански, муслимански одметници Хусеин капетана Градашчевића, уочи одсудне битке на Косову против султанове војске, моле за помоћ Светог кнеза Лазара (1831); међу муслиманима из околине Милешеве вековима је живео култ Светог Саве. Појам „отечество“ сусреће се у српским изворима од Доментијановог Житија Светог Саве до застава српске војске у Првом светском рату („За краља и отечество“). Црква је уобличила и народну, епску, усмену традицију о Косову; кроз веру у то да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“ она јој је дала сасвим хришћанску суштину.

Дуго пошто је међу Србима већ увелико преовладало лаичко схватање нације, у Првом и Другом светском рату, први потези окупатора у Србији и Црној Гори 1915-1918 и у НДХ биле су прогони против Српске православне цркве и забрана ћирилице. Срби су и могли да забораве на то где су били извори њихове виталности и снаге, али су их непријатељи увек подсећали на то. Иво Пилар, један од кључних претеча усташтва, у свом Јужнословенском питању (1917) утврдио је да је за уобличавање и јачање српске националне свести пресудна била улога српске цркве.

Континуитет Српске цркве у историји српских дисконтинуитета подстиче на размишљање. Нема сумње да је српска култура, са својим сложеним наслеђем, заиста, како примећује Мило Ломпар, контактна култура православља, католицизма и ислама. Одрицање од римокатоличког и исламског наслеђа значило би радикално осиромашење српске културе. Јасно је, такође, да се Српска православна црква данас налази у можда најдубљој кризи у последњих неколико деценија. Уз сво њено унутрашње разногласје, нису ретки ни гласови који истицање њене националне мисије проглашавају „етнофилетизмом“. У праву је, међутим, Жарко Видовић када каже да Србима не прети „етнофилетизам, него анационалност, безавичајност“. Јер, српска црква је и данас стуб српског идентитета. Она прелази новоуспостављене балканске границе; у расејању, на далеким континентима, она Србе, баш као и у Османском и Хабсбуршком царству, повезује у црквено-школске општине. Тамо је она једини чувар националне свести; оног часа када се српске породице одвоје од Српске православне цркве, пут у асимилацију, већ у следећој генерацији, потпуно је отворен. Универзалне империје много полажу на цркву и веру; и у ЕУ, баш као у Османском или Хабсбуршком царству, они који остану у Српској православној цркви сачуваће национални идентитет. Остали ће се, као и до сада, постепено растварати у поплави помодних идеја и идеологија.“ Ето, ми верујемо у исто оно у шта верује и Милош Ковић. И зато не можемо да ћутимо кад нам савест каже да нови Устав СПЦ руши саме темеље наше црквене аутокефалије.

ВЛАДИМИР ВЕЛМАР – ЈАНКОВИЋ О НАШОЈ ВЕРИ

Имате ли још неки доказ за своје тезе?

Познати српски писац, Владимир Велмар – Јанковић, који је, као антикомуниста и сарадник ђенрала Недића, морао да бежи из Србије 1944. (умро у Шпанији), пред рат је написао сјајну књигу «Поглед с Калемегдана», у којој тумачи смисао српске историје. У тој књизи, објавио је и поглавље о односу Срба према вери и Цркви. Из њега се јасно види да светосавље, као, по Светом Николају Жичком, православље србског стила и искуства, никад није било клерикално, са зизјуласовским култом епискополатрије, који је уведен у нови Устав СПЦ, него свагда и увек народно и у народу учвршћено његовим искреним обраћањем Христу, Богу слободе и љубави:“По пореклу византијско, источно, балканско хришћанство живело је кроз српског сељака без златног сјаја Цариграда, и дуго после пропасти краљевске државе. Увек интимно, присутно, у свима изразима народног живљења, макар као тињање светлости у мрачном добу турском, оно је непрестано налазило самообновну моћ и занављало душевно свога човека. Било је у његовој души све мрачније, све пустије; оголела је много и хришћанска вера, свела се на своју природност без догме и без санкција. Али свој еванђелски карактер није изгубила никад и своју „реформацију” доживљавала је сама од себе, без калвинизма и лутеранизма. Медитативно и мистично у духовника, зрачно и природно у обичног човека, то православље прожело је као највише духовно начело целог српског човека. Аскетично, монашко, пуно духа самоодрицања, оно је било широка народна вера, а не привилегија цркве и изабраних. Њено ширење није било подржавано никаквим ломачама ни миси-онарством спаса, али је ипак баш она помогла да се у српском човеку настани неисказана дубока снага страдања и надахне смисао његове борбе која није била ни нада ни утеха, која није вапила на небо у очајању, но само опредељивала српског човека за оно што је претстављала његов мушки подношени и живљени живот. Била је то историја духа где је прегарање било такорећи искључиви облик живота, али никад негација живота. Дух православља је оспособио српског човека на патњу која није водила смрти, на велико ништење себичности које није било самоуништење. То су били страшни степени самодисциплине, али то је била и традиција која је надокнадила сва остала модерна искуства европског човека.

Православље српско није очувала у народу високо изграђена црквена хијерархија, ни световне материјалне моћи те хијерархије; оно се није одржавало помоћу смишљене, методске, зналачке пропаганде. Била је то зачудо трпељива и неагресивна вера, понекад фанатична али само изнутра, у унутрашњем сагоревању; уза сву ту своју ненаметљивост она је ипак срасла са душевношћу српског човека толико да без њега она, и без ње он, не би постојали. /…/ (Светосавска Црква, нап. З.Ч, В.Д.)Увек с народом, никад изван њега, никад над њим, она је кроз манастирско задужбинско саборовање подизала дух који је кроз обичаје славске, заветинске, мобе, обичаје крштења и укопа живео исто толико у задружнопородичној сељачкој кући, племенској, жупској и кнежинској заједници, колико и кроз остало поштовање веза кумства, побратимства, крвне и срдничке везе, везе човека и човека. “Колективна душа српског народа створила је нарочиту православну цркву, сасвим друкчију од католичке, у многоме различну и од осталих православних цркава, саздала је цркву Светог Саве, српску цркву, цркву народне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свима царствима и под свима приликама” (Цвијић). /…/ Српски народни покрет није се испречио између Бога и човека као толике друге револуције. Србин је са собом, неодвојиво и иманентно, понео свуда и свога Бога. Не као заставу. Часни крст није био знак хришћанског крсташа, који за Христа иде на неверника него знак сопствене патње, која је пошла ка свом искупљењу. И, ако је патња Србинова заслужила крај онда је и трпљењу хришћана у њему имао да буде крај. Сједињен је био у православљу српском и косовоосветни мит и крстопобедни завет, и то не кроз силу државе и њене организације, него као унутрашња снага човека који је дозрео за слободу. Вера и народ, црква и држава нису биле једно другом средство, ни подвлашћења ни наметнута сила, но једна јединствена заједница.“

Е, то је оно што је, новим Уставом СПЦ, страховито угрожено. Дух народне Цркве, дух истинске слободе и љубави, бива уклоњен под изговором обрачуна са „етнофилетизмом“. Наравно, тај израз се нигде не помиње, али се све види из контекста.

ПРЕДЛОГ УСТАВА КАО ТЕМПИРАНА БОМБА

Имате ли ви доказа за своје тезе или је реч само о празној причи?

Као што је, у изјави за недељник «Печат» од 16. марта 2018. рекао Зоран Чворовић:»Предлог новог Устава СПЦ је бомба која има такав потенцијал да може у потпуности да разори јединство и измени духовно-национални идентитет наше помесне Цркве. При томе је тај разарајући потенцијал видљивији у Преамбули предлога Устава, него у његовом нормативном делу.

Пре него што докажемо ову тврдњу, читаоце ваља подсетити да се током вишегодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ већина њених чланова залагала за радикалну промену историјског идентитета и устројства наше помесне Цркве, од њеног расрбљавања до увођења митрополитанског система. Пошто су заговорници овакве радикалне ревизије били свесни да ће њихов концепт Устава наићи на снажно противљење не само верника, већ и појединих епископа, па и самог патријарха Иринеја, они су већ током рада Комисије предложили да се у овој фази изради један нацрт Устава који ће представљати компромис између затечене „традиције” и револуционарне визије.

Тако смо добили предлог Устава са револуционарном Преамбулом и компромисним нормативним делом. Револуционарност Преамбуле је пре свега дошла до изражаја у дефиницији Цркве, према којој „Црква Божија је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија”. Изједначавање Цркве са литургијском заједницом окупљеном око једног епископа је основни постулат од кога полази тзв. еврхаристијска еклисиологија фомирана од стране богослова-модерниста који су били окупљени око Института Св. Сергије у Паризу. Један од њих, свештеник и професор Николај Афанасијев је истицао да „Католицитет, као пуноћа у јединству Цркве и јединство у пуноћи, припада свакој локалној Цркви коју возглављује Епископ... Католицитет не припада заједници локалних Црква, него свакој локалној Цркви”.

Треба подсетити да је таква теорија Н. Афанасијева у време почетка Хладног рата послужила његовом ученику, касније свештенику и професору на Инстутуту Светог Сергија, Александру Шмеману, као аргумент за оправдање самовољног одвајања Западно-европске епархије Руске Цркве и њено припајање Цриградској патријаршији. Тада је у Журналу Московске патријаршије тзв. «евхаристијску еклисилогију», која је уграђена и у Преамбулу Устава СПЦ, подвргао канонској оцени један од највећих руских и српских каноничара XX века, професор Сергије Тројицки. Он је јасно показао да је за Шмемана помесна или аутокефална Црква само савез локалних Цркава, под којима он подразумева епархије. «Ове Цркве-епархије”, како примећује С. Тројицки „могу међу собом да ступају у савез и да тако стварају аутокефалне Цркве, али могу остати и потпуно самосталне, аутокефалне”. Овакво Шмеманово свођење црквене пуноте, а последично и изворне аутокефалије на епископа, по Тројицком „нема ничег заједничког са православним учењем о Цркви, а блиско је учењу индипендената и баптиста”. У Православој Цркви пунота Цркве никада није изједначавана са епископом како су то сугерисали Афанасијев, Шмеман, а данас Јован Зизјулас, и њихови следбеници међу писцима предлога Устава СПЦ, већ са сабором епископа помесне аутокефалне цркве и то „једног народа”, како истиче 34. апостолски канон. Шта у црквено-правном смислу крије еклисиолошки концепт који Цркву поистовећује са епископом постаје кристално јасно из поређења које је дао Тројицки, упоредивши епискополатријско уређење помесних цркава са тадашњим уређењем СССР-а, „по чијем Уставу, чл. 17., свака савезна република задржава право слободног иступања из СССР-а”.

Када одредбе нормативног дела предлога Устава СПЦ о митрополијама тумачимо одвојено од Преамбуле измаћи ће нам стварни смисао и домет предложених измена. Према предлогу Устава бројне епархије се уздижу у ранг митрополија, а њихови епископи добијају титулу архиепископа и при том се не зна због чега, јер се не уводи митрополитански систем, јер у новом Уставу митрополије и даље немају своју аутономију и саборе подручних епископа. Следствено, реч је о титулатурним митрополијама налик оним из Грчке, али за разлику од Грчке предложене српске митрополије немају оправдање у историјској традицији, а титулу архиепископа су код Срба носили само челници аутокефалне Српске цркве. Оно што на први поглед делује као скоројевићка инфлација титула, у светлу теорије из Преамбуле која Цркву поистовећује са епископом добија сасвим другу димезију. Ако епископ отеловљује пуноту Цркве и ако је он као такав изворни носилац аутокефалности, онда преостаје само један корак да садашње, недоречено и неоправдно решење са титулатурним митрополијама, у новој ревизији Устава прерасте у пуни митрополитански систем, са аутономним митрополијама у границама бивших југословенских република. Да до нове промене Устава дође потрудили су се сами писци предлога Устава СПЦ састављањем недоречених и контрадикторних норми.

И када је питању брисање националног идентитета Српске цркве, оно је видљивије у идејама истакнутим у Преамбули него у нормативном делу предлога Устава СПЦ. Најпре треба рећи, да је по Божијем промислу аутокефална Црква на православном Истоку била историјски оквир за преображај гентилне, незнабожачко – родовске, свести једног етноса у христијанизовану националну свет једног лаоса-народа Божијег. Отуда је христијанизована национална свест православних народа рођена вековима пре него што су западни народи кроз сукоб са папским универзализмом стекли секуларизовану националну свест. Мада је Устав организациони акт помесне Цркве, ништа од ове везе између аутокефалије и националног није видљиво у овом предлогу. Насупрот томе, истиче се један антиисторијски глобалистички концепт помесне Цркве у којој „нема више Јудеја ни Јелина”. Анационално одређење идентитета наше помесне Цркве сасвим је у складу са модернистичко-екуменистичким богословљем, јер је већ поменути Шмеман често истицао како је национално обична „историјска љуштура” на телу Цркве. Како што су чланови Комисије за промену Устава СПЦ мишљења да је садашње име наше помесне цркве променљива бирократско-политичка категорија, коју као и постојеће устројство не треба „догматизовти”.

Као израз таквог анационалног карактера помесне Цркве и проглашавања епископа за носиоца црквене пуноте и аутокефалије, рођење наше помесне Цркве се смешта у далеку, недовољно познату, историју апостолских времена, уместо да се искључиво веже за Светог Саву и 1219. годину. Позивање на апостолско прејемство уочи прославе 800 година од канонски стечене аутокефалности нема никакво црквено-правно оправдање, већ само може да се објасни релативизовањем светосавског и српског идентитета наше Цркве. Исти циљ релативизације националног идентитета Српске цркве има и уношење историјских атрибута у назив помесне Цркве и у титулу патријарха. Као што показују ставови чланова Комисије назив „Пећка патријаршија” се не уводи због одбране Космета, већ збг тога да би у службеној комуникацији потиснуло српско име Цркве. Додавањем титули патријарха средњовековног територијалног атрибута „поморске земље” из владарске и архиепископске титуле, који је потицао из најранијег периода српског државног развитка у коме је српска Краљевина била састављена од удеоних кнежевина, насилно се потире касније историјски развитак у коме су се услед државне и националне хомогенизације изгубиле раније партикуларне удеоне традиције. Током историје Срби су своју веру исповедали и у условима када нису имали националну аутокефалну Цркву или када им је црквена организација била разбијена на више самосталних целина. Такво стање није било плод воље народа и његовог клира, већ силе поробљивача. Уколико би се усвојио садшњи предлог Устава СПЦ догодило би се први пут у историји да српски епископат, противно вољи народа, у име модернизма и „реалности” добровољно цепа јединство аутокефалне помесне Цркве, прилагођавајући га наметнутим политичким границама. Када се позивају на обавезу помесне Цркве да свој рад прилагоди новој политичкој „реалности”, наше владике би морале да знају да 12. канон IV Васељенског сабор забрањује да се црквена организација прилагођава политичким поделама и да се сходно томе деле поједине црквене области. Осим тога С. Тројицки је показао да је тврдња богослова-модерниста према којој је постојање довољан доказ нужности и са становишта логике погрешна, јер „кад престане узрок, престаје и последица“ (cessante causa cessat effectus).»

ИЗБАЦИВАЊЕ ВЕРНИКА ИЗ УЧЕШЋА У ЖИВОТУ ЦРКВЕ

Добро, ово је, да тако кажемо, теоријско – богословски део. А шта је са практичном страном предлога Устава?

О томе је, у «Политици» од 19. марта 2018, писао правник и историчар Никола Милованчев: »Др Велибор Џомић, секретар Комисије за промену Устава Српске православне цркве, дао је o том питању изјаву за „Политику“ од 8. марта. О предлогу новог Устава било је и више коментара у медијима али су се они углавном бавили називом наше Цркве, начином избора патријарха и бројем митрополија а не променама у унутрашњој организацији Цркве па ћу покушати да се усмерим на то питање. Основни закључак је да се тежи ка концентрацији црквеног управљања у рукама архијереја и смањивању улоге световних лица у раду СПЦ, а уз то неке надлежности остају недефинисане. Кренућу од врха, од Патријаршије: предлаже се укидање Патријаршијског управног одбора (ПУО), у којем је од 14 чланова 7 световних лица а који по Уставу из 1931. надзире финансије и имовину СПЦ – отуђење непокретности, отписе дугова, саставља завршне рачуне СПЦ. Стари Устав је садржавао 18 надлежности ПУО; већину њих предлог не спомиње; само су управљање задужбинама и још две функције пренесене на Синод. Можда г. Џомић зна ко по новом Уставу треба да нпр. усваја годишњи завршни рачун Патријаршије али то треба записати; недефинисање надлежности није добар пут.

На нивоу епархија промене су најмање; код избора епархијских савета измена је у томе да чланове из реда световних лица сада именује епископ самостално, док се некада тражило да то чини у споразуму са Црквеним судом и Епархијским управним одбором.

Веће промене су на нивоу црквених општина и са предлозима многи верници неће бити задовољни. По старом Уставу, на нивоу црквених општина постојао је црквеноопштински савет и његов извршни орган, управни одбор. У већим срединама (преко 6000 верника), савети су бројали 60 чланова и 30 заменика – респектабилан број, који је могао да изрази вољу верујућег народа. У тешким временима прогањања и притисака, Црква је од 1957. до 1967. била присиљена да суспендује ове одредбе. Од тог доба до данас су се збиле велике промене, времена прогањања од стране Удбе су прошла али је очито многима у црквеним редовима одговарало да се одлучивање задржи у уском кругу људи, претежно или искључиво свештених лица. Из тог разлога, до данас није дошло до нормализације и враћања на изворне одредбе црквеног Устава из 1931. По предлогу новог Устава црквеноопштински савети нису предвиђени, задржани су само управни одбори (ЦОУО). Да се подсетимо старог Устава: знао се ред. Свака парохија је имала попис чланова, бирача који су на шест година бирали црквеноопоштински савет, који је тајним гласањем бирао свог председника, потпредседника и секретара и постављао управни одбор. Шта се сада предлаже? Члан 145. предлога: чланове управног одбора предлаже парох. Питам: да ли предлагач мисли да су верници недостојни или нису способни да између себе предложе кандидате, да је парох једини меродаван за то? Не прихваћам такву подозривост према световним лицима, која су чувала нашу Цркву и у најтежим временима. Члан 146. предлога: ЦОУО потврђује епископ. Нешто ту недостаје: парох предлаже овај одбор, епископ потврђује избор; а ко га бира – то није одређено. За разлику од добро написаног старог Устава, опет имамо недефинисаност у питању ко врши избор. Избор (извините: постављење) је предвиђено само за председника одбора (149. члан): поставља га епископ. Зар чланови црквеног одбора нису способни да изаберу свог председника?

Апсурд је да је данашње стање у СПЦ у Америци и Аустралији је у том питању много боље – блиско одредбама старог Устава. Године 2008. је, наиме, усвојен Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку а 2010. у Мелбурну је усвојен Устав Митрополије аустралијско-новозеландске; нећу се бавити питањима која је у вези са постојањем више Устава унутар СПЦ 2009. г. (сасвим оправдано) поставио академик Коста Чавошки. Мишљења сам да би примена предлога о наметању органа црквених општина уместо бирања и она о смањивању њихових компетенција наишла на велике отпоре у Америци и Аустралији; могло би се чак догодити да поједине од њих изађу из састава СПЦ а то не би било добро.

Проф. Р. Грујић је 1921. записао да је обичај пећких патријараха био „да се у важнијим моментима црквено-народног живота саветују са најугледнијим представницима Цркве и Народа“. Наши стари су активно суделовали у црквеном животу; митрополите сремско-карловачке од 1749. а касније и патријархе српске су бирали црквено-народни сабори, састављени од 75 посланика: 25 свештеника, 25 грађана и 25 официра (по укинућу Војне Крајине замењени су другим световним лицима). Сматрало се да је режиму теже извршити утицај и манипулацију са већом групом људи него са мањом. У задњих педесетак година се показало да су такве оцене биле оправдане, зато мислим да тенденције предлагача новог Устава СПЦ у погледу мањег учешћа верног народа у црквеном животу не иду у правом смеру. Уз то, остављено је више правних празнина па је овакав предлог тешко прихватити.

А ако шта из предлога може да се похвали, онда је то свакако враћање старог назива – Пећке патријаршије.“

Тако господин Милованчев. Јасно је да се лаици, чланови лаоса, народа Божјег, избацују из било каквог озбиљнијег учешћа у свакодневном животу Цркве. Они треба да дају паре и да зину да се причесте на свакој Литургији, јер је то главни циљ зизјуласовске теологије и пастирске праксе. Али, ни у шта друго не смеју да завире. Добијамо невиђену клерократију, сасвим у складу са духом папизма, који је, преко екуменизма, ушао у многе наше модернистичке епископе, свештенике и теологе.

ОПАСНОСТИ ЕПИСКОПОЛАТРИЈЕ

Да не претерујете кад говорите о такозваној епискополатрији?

Извесни осетљиви православни мисиоци видели су опасности епискополатрије још одавно. Један од њих је још 1996. објавио текст о томе. Основне тезе које износимо припадају њему. Име му не помињемо. Nomina sunt odiosa, кажу стари Латини. Можда би том човеку то могле да замере „сиве еминенције”, и да га уврсте у „псевдозилоте”.

О чему је реч? Новотарска теологија изнутра врши позападњачење православног богословља под видом нове еклисиологије. Предањска еклисиологија UNA SANCTA разара се догматичким минимализмом: сви крштени, по „новим теолозима”, без обзира да ли су православни или инославни „припадају Цркви”; искуство светости, као плодоношења Цркве у Духу Светом, које подразумева увид у лаж и прелест инославних „светих” (Свети Серафим Саровски је светац, а Игнације Лајола прелешћеник), „нови теолози” замењују апстрактном тријадологијом и „релационом онтологијом” која никога не подстиче на подвиг ка Христу; напушта се идеја повратка јеретика Цркви да би се нагласило да су се Цариград и Рим удаљили само због „историјских неспоразума” и „различитог менталитета”. „Новој теологији” смета апологетика („уски конфесионализам”), иако је догматика Цркве формулисана непрестаним апологетским сведочењем Отаца - од Јустина Филозофа пред паганима, преко Иринеја Лионског пред гностицима и Атанасија Великог пред аријанцима, Максима Исповедника пред монотелитима и Теодора Студита пред иконоломцима, до Григорија Паламе пред варламитима.

Обновљенска теологија селективно претумачује рану еклисиологију, узимајући од Светог Игњатија Богоносца само учење о епископоцентризму, али ћутке заобилазећи његово огњено мученичко сведочење пред паганском Империјом. „Монархијски епископат” и „територијално начело” организовања наводно се заснивају на „прва три века Цркве”, само да би се укинула чињеница да је Црква данас (већ вековима) аутокефална - народна Црква. Реч је о својеврсној „денацификацији” Православља (које је „национална Црква, а не национална вера”, по Светом Николају Жичком ), које треба да се уједини са западним псевдо - црквама. Заборавља се да је, у доба учења Светог Кипријана Картагинског о јединственом епископату, овај свештеномученик јасно говорио да „ван Цркве нема спасења” (јер, Црква је спасење као Тело Христово.) Идеја „новог епископата”, међутим, преузета је из екуменистичке теологије. У код нас непознатом документу Екуменског савета цркава „Епископ и епископат у екуменистичкој перспективи” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) каже се, између осталог, и следеће: „Епископат који треба да се развије у екуменистичком покрету треба да буде богатији него иједан постојећи епископат у било којој од цркава”. Први корак је да Православна Црква призна епископате инославних (што је, међу неким, источним епископима већ учињено с римокатоличким бискупатом.

Како примећује наш аналитичар: „Унутар Православља, концепт „новог” епископата са својим хипертрофираним наднационалним територијализмом треба да допринесе што бржем „превладавању етнофилетизма”, тј. атомизацији органских црквено-канонских ентитета (Аутокефалних Цркава) ради успостављања вештачке, „универзалне” административно - бирократске мреже националних митрополија, епархија и парохија”. Улогу „возглавитеља” те административно - бирократске мреже треба да преузме Цариградска патријаршија, која у Турској не би могла опстати без суштинске подршке вашингтонско - ватиканске осовине, којој заузврат пружа екуменистичке „добре услуге”; наравно, то не значи да су у Цариградској патријаршији сви екуменисти, нити да су пружаоци „добрих услуга” сасвим свесни шта раде - али, основни принципи се виде, и то од патријарха Атинагоре.

Један од главних циљева екуменистичке квазитеологије је разградња отаџбинских автокефалија и хришћанског патриотизма, под видом борбе против „етнофилетизма”. Циљ је: стварање евроунијатског, НАТО Православља, јурисдикција хипотетичког наднационалног центра црквене моћи над денацификованим Црквама православних народа и њиховим дијаспорама у Западној Европи и свету, што би представљало тобожње решење свих црквено - канонских проблема.

Новофанариотски империјализам се скрива иза покушаја да се византијско начело цариградског примата (у оквиру Пентархије, и касније, у доба позноромејско) примени у антихришћанском свету pax americana, у коме је једина заштита од глобалног нихилизма melting pot-a очување аутокефалних Цркава и националних отаџбина, при чему се јединство Цркава од Истока пројављује као „нејурисдикцијска саборност аутокефалија”.

Рани еклисиолошко - епископски модел одговарао је раној Цркви, крилатој благодаћу, која се, као светодуховски пожар, ширила Римском империјом, сажижући трње и чкаљ паганизма. Насилно враћати Цркву из 21. века у прво или друго столеће значи вршити насиље над живим ткивом и порицати Божји Промисао, који је благословио да Његова Црква уђе у национално - саборну фазу своје историје, у доба отачаствених аутокефалија. Новотарски теолози, којима су екуменски „дијалози” (плаћени од инославних „господара дијалога”) и стипендирано теолошко школовање (опет плаћено из инославних центара моћи) испрали мозак уградили су у себе аутоцензуру по којој је одбрана своје Цркве и вере нешто безнадежно демодирано, чега се треба стидети. Треба се бавити „екуменски коректним” темама и борити се против „зилота” у својим редовима, ућуткавајући их као незналице, простаке, затучењаке и расколнике.

Зато се новотарци боре против „исцелитељске” (литургијско - аскетске) духовности Цркве, а за магијски и неподвижнички сакра-ментализам. Њима сметају њихови, у своју крв огрезли и бомбардовани земљаци, јер прича о Крсту Часном и Слободи Златној „не пије воду” на теолошким „симпосионима”, на којима се они, често деца из сиротињских кућа, уздижу до славе олимпских богова, па са својом „западном браћом” постају експерти за разне врста вина, рибље икре, пиреа од ананаса и слично. То је често основа „дијалога Љубави” („Љубави” без Истине): „трпеза љубави” у некој Равени, неком Риму, неком Шевтоњу, итд, итд. Екуменистичка „пацификација” „ратоборног” Православља, која је у току, непосредно је повезана са успостављањем царства антихриста, А пошто се том пацификацијом често баве „власт имајући” (јер они то најуспешније могу да раде), њима је потребна својеврсна епискополатријска идеологија, микропапистичко стављање појединачног епископа изнад Сабора епископа и изнад Цркве у целини. Православни нису ни за епискополатрију „незаблудивих” микропапа, ни за епископомахију (зилота не по разуму!) него за епископофилију у Христу. Начело те православне епископофилије истакао је ученик Св. Марка Ефеског, Генадије Схоларије (и сам свети): „Проверавајте епископе само у једној ствари: да ли су православни, да случајно не уче догматима супротним истини Вере и да случајно не саслужују са јеретицима или расколницима.” Или, како је прави архијереј, Блажени Августин, рекао свом народу:“Вама сам епископ, са вама сам хришћанин“.

Јаловост у теологији данас заснива се на отуђењу богослова од сопственог пута као благодатног дара крсног послушања Цркви. Многи (не сви!) теолози данас су свој пут схватили као пут моћи и каријере, а не пут мученичко - подвижничког, голготско - васкрсног опита. Зато пут „професионализације” православних теолога води секуларизацији православних богословских школа, на којима треба извршити „деконфесионализацију”, омогућивши безбожницима (атеистима, агностицима) и јеретицима („одељена браћа”) да уче православне студенте.

Каква је, по нашем мислиоцу, чије смо ставове до сада препричавали, улога предањске православне теологије данас?

Она мора да:

1. Брани православну веру од екуменистичког Њу Ејџ синкретизма;

2. Брани православну личност од западног греховног индивидуализма;

3. Брани православну саборност од западног тоталитаризма (маскираног у „људска права” и „демократију”);

4. Брани православну нацију од melting pot-a глобализма;

5. Брани православно домаћинство и домострој од технолошког нихилизма, почев од загађивачке индустрије до генетских „инжењеринга”.

ГЛЕДАЈ У КОРЕН

Дакле, по вашем мишљењу, нови Устав СПЦ разара предањске основе аутокефалије Срба?

Да, предлог новог Устава СПЦ је, у ствари, увод у глобалистичку разградњу вере и поретка, што је одлично осетио руски православни писац и пријатељ Срба, Павел Тихомиров, који каже:“Пада у очи да је интелектуална мода у Српској цркви формирана под утицајем дела протојереја Александра Шмемана. Реч је, пре свега, о „еврхаристијској еклисиологији”. Подсећамо наше читаоце: суштина „еврхаристијске еклисиологије” састоји се у томе да се Црква оваплоћује у евхаристијском (литургијском) заједничарењу и тамо где њега нема нема ни Цркве. Другим речима идеолози „еврхаристијске еклисиологије” истичу да је Св. Тајна Литургије – суштина Цркве (са великим словом), а да су друге специфичности које су условљене културно-историјским узроцима – атрибути (спољни) цркве (са малим словом). Лишена Литургије Црква престаје да буде Црква, постаје нека врста религиозног скупа. Али ако остане без једног од атрибута, Црква и даље остаје Црква по својој суштини. Ако покушамо да откријемо мотиве који су подстакли поборнике промене Устава, можемо да закључимо да су се ученици протојереја А. Шмемана и митрополита Јована (Зизјуласа) одлучили да ризикују жртвујући атрибуте (тј. Светосавље) у име покушаја спасавања суштине. Подсетимо се искуства британске експанзије. У Индији је локално становништво додатно потхрањивало своје антихришћанско расположење управо тиме што га је изводило из доживљаја Англиканске цркве као инструмента Британске империје. Следствено, англофобија Индуса је била један од главних разлога пропасти хришћанске мисије. По свему судећи, покретачи промене Устава (СПЦ) преносе ово искуство у балканску стварност. Сматрају да уколико престану да Православље изједначавају са Српством, да ће код антисрпски настројених становника Балкана нестати психолошка баријера. На тај начин би мисија Цркве, наводно, постала делотворнија. Жртвовати атрибут (спољно обележје) за суштину – ако се изражавамо језиком „шмемановаца”. Другим речима, одричући се Предања, онога што је протојереј А. Шмеман сматрао „обичајем без истине”, Црква ће по логици земаљског живота постати у много већем степену незаштићенија од спољашних политичких сила.“

А то и јесте циљ наших непријатеља – да разоре светосавље, као, по Светом Николају Жичком, православље српског стила и искуства, да би Србија коначно постала робиња господара Новог светског поретка. Све после тога биће пут у пропаст. Зато се ми не миримо са предлогом новог Устава СПЦ, али се трудимо и да очувамо оно што је био пут Светог Јустина Ћелијског – бранити веру, а избећи раскол. Нека нама и свима на том путу Господ буде у помоћи.

Поштовани сарадници, хвала вам на овом разговору. 

http://borbazaveru.info/content/view/10476/1/

Новe књигe за преузимање - (Download)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 77 гостију и нема пријављених чланова