ZAŠTO KONVERTITI BEŽE OD SRBSTVA?
Da, zaista je teško u ovom vremenu biti Srbin. I mnogi Srbi kad vide kako je teško ili padnu u očajanje, i odluče da su nešto drugo (neko drugi), ili ih uhvati manija veličine, pa postanu „Srbi, narod najstariji“. Zato nam je potrebno veliko rasuđivanje.
Vredi se, sada i uvek, setiti onog najbitnijeg: činjenice da je Crkva Božja najveći dar ljudima. Osnovana Ocem kroz Sina u Duhu Svetome, ona već stolećima ljude iz grumenja ilovače pretvara u sinove i kćeri Božje, rađajući ih za večnost. I zato pravoslavni čovek puna srca može da usklikne:“Majka Crkva!“Tako je i sa nama, Srbima, kojima je Bog kroz Svoju Crkvu dao sve što jesmo. Da nas Sveti Sava nije rodio u Hristu, gde bismo mi bili i šta bismo bili?
Prah koji razvejava vetar na balkanskoj vetrometini. Svi narodi sveta, sami po sebi, prah su i blato pod nogama đavolovim bez Hrista. Mi danas jasno vidimo ko smo i šta smo bez Onoga Koji je raspet i vaskrsao za nas – niko i ništa, beda i jad. S nama radi ko šta hoće i kako hoće. Zato je priča „Srbi, narod najstariji“ kad se izlaže onako kako mnogi danas, rasrđeni što smo došli u ovakvo stanje bede i nemoći, pokušavaju da je pričaju- više štetna nego korisna. Njeni glasnogovornici i sledbenici, da ne bi podlegli propagandi naših neprijatelja ( da smo niko i ništa, ne samo sad, nego i u prošlosti ), idu u drugu krajnost, pričajući da su Srbi, samim tim što su Srbi, od postanja sveta najveći i najbitniji narod na planeti.Prah koji razvejava vetar na balkanskoj vetrometini. Svi narodi sveta, sami po sebi, prah su i blato pod nogama đavolovim bez Hrista. Mi danas jasno vidimo ko smo i šta smo bez Onoga Koji je raspet i vaskrsao za nas – niko i ništa, beda i jad. S nama radi ko šta hoće i kako hoće. Zato je priča „Srbi, narod najstariji“ kad se izlaže onako kako mnogi danas, rasrđeni što smo došli u ovakvo stanje bede i nemoći, pokušavaju da je pričaju- više štetna nego korisna. Njeni glasnogovornici i sledbenici, da ne bi podlegli propagandi naših neprijatelja ( da smo niko i ništa, ne samo sad, nego i u prošlosti ), idu u drugu krajnost, pričajući da su Srbi, samim tim što su Srbi, od postanja sveta najveći i najbitniji narod na planeti.
Iako i jezik i kultura našeg naroda pokazuju da smo i drevni i da smo ovde gde jesmo bili od davnina, to nije povod za olakosti u tumačenju prošlosti i sadašnjosti. Dokazi za to ko smo moraju biti ozbiljni i naučno izneti, a ne kafanski bučni i, u krajnjem ishodu, smešni zbog neutemljenosti.
Nama zaista ne treba bablja basna o tome kako smo i bez Hrista bili „prirodni hrišćani“, koji su igrali kolo i klanjali se suncu, i kako ćirilica nije od Svetog Kirila, nego je „kurilica“koja je dobila ime po slovenskom „falusnom kultu“. Pričati takve stvari je bruka i sramota, čak i da je tačno ( a nije ). Zar je falusni kult nešto čime treba da se ponosimo umesto vere u Hrista? „Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“, govorio je ruski pesnik Osip Mandeljštam; hrišćanin, a ne paganin; poklonik Svete Trojice, Boga Ljubavi, a ne, da Bog i čitalac oproste,falusa, kome su se klanjali divlji neznabošci, misleći da je izvor života u polnom odnosu, a ne u Životodavcu. Gomila sličnih izmislica kruži knjižarama i Internetom, a da se niko ne pita – treba li to nama? Šta time dokazujemo?
Razmislimo dobro: ako su Srbi narod najstariji, od koga se vekovima odvajaju drugi narodi, koji ne priznaju svoje srbsko poreklo, nego, naprotiv, ratuju protiv srbskih korena, šta to dokazuje? Dokazuje da smo narod slab i nikakav, obično blato od koga drugi mese šta hoće i kako hoće. Dokazuje i to da i svi koji mogu umaknu od nas, neće da budu Srbi jer u tome ne vide nikakvu vrednost. Ako smo mi najdrevniji narod sveta, a niko nije hteo da s nama deli istorijsku sudbinu, to je dokaz da su od nas bežali kao od kuge. Zar to nije ono o čemu je pisao protoustaški ideolog, Ante Starčević, kad je govorio da reč „Serb“ potiče od „svrabež“, i kad su Latini tvrdili da su Serbi, u stvari, „servi“, sluge?
Paganska priča o „Srbima, narodu najstarijem“, narodu velikom bez Hrista, stoga je ne samo obmana, nego i bruka za ovaj narod. Mi, međutim, znamo da nije tako.
Ovako je: biti Srbin znači biti pravoslavni hrišćanin; i to ne zato što je ovaj identitet Srbinu nametnut, nego zato što ga je, kao čoveka Božjeg, Crkva uobličila. Srbsku Crkvu već godinama optužuju za tobožnju isključivost – navodno, ona je kriva što muslimani i rimokatolici nisu hteli da se izjašnjavaju kao Srbi. To nije istina. SPC nikad nikog nije sprečavala da se oseća kao Srbin ako je on to želeo. I Meša Selimović i Ivo Andrić izjasnili su se kao Srbi, iako nisu bili pravoslavne vere. Nego je stvar u tome što većina Srba koji su napuštali pravu Crkvu Hristovu nisu više hteli da budu Srbi,nego nešto drugo i neko drugi.
KO NIJE HTEO DA BUDE SRBIN?
Ruski naučnik i putopisac, Aleksandar Hiljferding, koji je sredinom 19. veka boravio u Bosni, zapisao je: “Srbin pravoslavni gde god živeo: u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Ugarskoj, Srpskoj kneževini, ima pored Crkve jednu veliku otadžbinu: Srpsku zemlju, koja je, istina, podeljena među mnogim vladavinama, no koja ipak postoji idealno kao zemlja jednog istog pravoslavnog naroda. On ima svoje predanje, zna za srpskog svetitelja Savu, za srpskog cara Dušana, za srpskog mučenika Lazara, za srpskog viteza Marka Kraljevića. Njegov sadašnji život je povezan sa narodnim tlom i sa pređašnjim životom. Srbin katolik odriče sve srpsko, pošto je pravoslavno, i ne zna za srpsku otadžbinu i srpsku prošlost. Kod njega postoji samo uža provnicijalna domovina; on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slavoncem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego bosanskim, dalmatinskim, slavonskim, itd. Ako on želi uopštiti pojam o tom jeziku, naziva ga naškim jezikom. No koji je to „naški“ jezik, on to ne ume da kaže. On zato ne zna da taj jezik nazove svojim pravim imenom, jer on sam nema opštu otadžbinu, opšte narodno ime. Van svoje uže oblasti u njega je samo jedna otadžbina: Rimokatolička crkva“. Zato je Vatikanu kasnije bilo tako lako da od Srba katolika načini Hrvate. Najcrnji ustaški zločinci iz Drugog svetskog rata (od Pavelića, preko Artukovića, do Luburića) bili su potomci pokatoličenih Srba, pretvorenih u Hrvate.
Mržnja prema svojim bivšim sunarodnicima pravoslavne vere kod pokatoličenih Srba nadjačavala je, vekovima, svako religiozno hrišćansko osećanje. Nadbiskup zadarski, Vicko Zmajević, Srbin po poreklu,a papista po veri, napisao je 1721. spis „Ogledalo istine“, u kome svim silama napada Srbe i njihovu Crkvu. Njega je najviše bolelo što Srbi ne prave nikakvu razliku između rimokatoličkog hrama i džamije, i što ne poštuju rimokatoličke svetinje i obrede, nego „kao besni psi laju na nebo“, za šta su krivi njihovi episkopi i kaluđeri, dok su srbski sveštenici „divlji vuci u ovčijoj koži“. Vicko Zmajević i njegov brat po papi, nadbiskup Matija Karaman, tvrdili su u svojim izveštajima da je kod Srba „naročito razvijena mržnja na Rimsku crkvu, papu i latinski obred“ pri čemu javno govore da bi više voleli biti „Turci nego Latini“.
Hiljferding je slično pisao i o muslimanima u Bosni,zapazivši da ih je „islam načinio možda većim fanaticima nego što su ikada bili Arabljani i Turci“ jer „otpadnik postaje nehotice fanatikom svoje nove religije samo da bi pred samim sobom opravdao svoje otpadništvo“, pošto oni „vrlo dobro pamte da su njihovi preci bili hrišćani“. Svi oni „Turci“ iz naše narodne poezije uglavnom su poturice – bivši Srbi koji su sebe proglasili „Turcima“. Da li im je Srbska Crkva branila da budu Srbi ili su oni radije voleli da budu moćni, imperijalni Turci koji su pravoslavne sunarodnike nazivali rajom i „lipovim krstom“, tvrdeći da su slabići i kukavice koje im je svemoćni ratnički bog, Alah, dao u ruke da im budu robovi? Preko trideset posto Šiptara na Kosmetu su poreklom tzv. „arnautaši“,Srbi koji su prvo primili islam, pa se onda i arbanizovali, pretopili u Šiptare. Da li je za to kriva SPC?
Kad se sve ovo zna, postaje jasno zašto su toliki otpali od srbskog stabla – nisu više hteli da nose krst Hristov ( „strašne borbe s svojim i s tuđinom“, kako kaže Njegoš);odrekavši se časnog krsta, odrekli su se i zlatne slobode. Danas to vidimo na primeru dukljanoidnih montenegrina, koji bolje i od Hrvata - rimokatolika i od bosanskih muslimana znaju svoje poreklo, ali ga se uporno, s mržnjom, odriču, jer biti Srbin se ne može ako ne želiš da budeš Gospodnji. Njihov,montenegrinski, otac je Broz, i oni više ne žele da su Srbi.Tako je nastao narod „gordih konobara“, koji se polako pretvaraju u „Crvene Hrvate“, kako su ih nazivali ustaški ideolozi („Da nas nema, niko ne bi znao da postoje gordi konobari“, reče Bećković, opisujući montenegrinsku „naciju“).
O„LJUTIM CRNOGORCIMA“, MONTENEGRINIMA
Miladinu Ćosoviću, pripovedaču i esejisti iz Gornjeg Milanovca (rodom iz okoline Pljevalja ) je, kao Srbinu iz Crne Gore, uvek bilo teško što su njegovi sunarodnici masovno krenuli da se odriču svog temeljnog identiteta – srbskog i da postaju ono što nikad nisu bili – Montenegrini, narod izašao iz Brozovog šinjela. On u knjizi „Moć i beščašće“ kaže:“Makar što su i Crnogorci najprije počeli buniti protivturskog zuluma, makar što su se prvi od svih srpskih plemena domogli sunca slobode, imali i svoje karakteristične običaje, vjerovanja i legende, u duši, u slobodarskoj svijesti i tradiciji bili su Srbi. U popisu stanovništa Kraljevine Crne Gore 1905.godine svi pravoslavci izjasnili su se kao Srbi. Dakle, i kad su imali svoju državu, svoju kraljevinu istovremeno sa srpskom, svoje pripadništvo srpskoj naciji nijesu nikada dovodili u pitanje. I sanjali su o jedinstvenoj srpskoj državi. Kralj Nikola je ispjevao najljepšu odu Srpstvu.“
Zašto je sad ovako?
Svega što danas biva u negdašnjoj „Srbskoj Sparti“ ni u snu ne bi moglo biti da nije bilo kumrovačkog ponavljača prvog razreda osnovne škole, kasnije bravara, pa likvidatora u službi NKVD-a, deifikovanog u „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. On je tvorac današnje crnogorske nacije kao (anti)zajednice samoporicanja, zasnovane na bekstvu od Njegoša i „Gorskog vijenca“. Njemu su komunistički protomontenegrini, čiji su preci živeli i umirali za Srbstvo, služili kao odane pudlice, imenujući Podgoricu njegovim imenom i rušeći kapelu na Lovćenu da bi podigli faraonski spomenik, delo ruku maršalovog sunarodnika i Stepinčevog obožavaoca, Meštrovića.To slugeranjstvo, zvano brozomora, koje je potiralo sve što je važno za samopoznanje naroda u Crnoj Gori, počev od Svetosavske Crkve, dovelo je do degeneracije izvesnog broja potomaka Svetog Petra Cetinjskog i njegovog sinovca, dajući im novi,virtuelni identitet. Matija Bećković, izbačen iz svih lektira u Crnoj Gori, etnogenezu savremenih dukljanoida objasnio je pesnički precizno:“Da nas nema,niko ne bi znao/ da postoje gordi konobari“. Puni sebe, a porazno prazni,fenomeni lišeni ontologije, „gordi konobari“ su spremni da hitaju ka EUtopiji bezglavo bežeći od svog istorijskog pamćenja. A već su ušli u NATO utopiju.
Kao što su kvazinaučnici u NDH dokazivali da Hrvati nisu „niža slovenska rasa“ nego potomci nadljudi zvanih Goti, tako su dukljanoidi krenuli putem Jevrema Brkovića, koji je, boraveći u Tuđmanovom Zagrebu devedesetih godina prošlog veka i štampajući knjige uz pomoć Ministarstva obrane Republike Hrvatske, tvrdio da su Crnogorci bili rimokatolici dok ih „genocidni Sava Nemanjić nije popravoslavio“.Iz tog duha rodili su se crnogorski jezik i crnogorska književnost, i ušli u savremene udžbenike štampane u Podgorici.Koren montenegrinskog jezikoslovstva i nauke o književnosti nastao je,dakle, u doba u kome se,opet po Bećkoviću, reč „UDBA“ pisala velikim slovima, a reč „Bog“ malim početnim slovom.Ili, kako bi rekao borac za srbski jezik iz Nikšića, Veselin Matović:“Osim što na prvim stranicama čitanki nema Titove slike, sve drugo je u suštini ostalo isto“.
KAKO JE TO POSTALO MOGUĆE?
Ćosović se, u „Moći i beščašću“ dohvata podrobnog razmatranja pitanja – kako je sve to bilo moguće. Njemu j jasno zašto su crnogorski muhamedanci uvek bili protiv zajedničke države Srbije i Crne Gore, ali mu nije jasno „šta se desilo sa ljutim Crnogorcima? Godine 1993. takoreći svi do jednog glasali su za stvaranje treće Jugoslavije od Srbije i Crne Gore, a na referendumu 2006. u većini su se izjasnili zaosamostaljenje Crne Gore.“
Po Ćosoviću, sve je počelo kada je kralj Nikola tajno vodio pregovore sa Bečom o tome da će biti vladar vazalne srbske države posle pobede austro – nemačke koalicije. Ipak, smatra autor „Moći i beščašća“, kralj Aleksandar, Nikolin unuk, i Nikola Pašić, nisu smeli tako surovo da se obračunaju sa Nikolom, jer su time dali povoda da njegovi sledbenici postanu separatisti. Zbog herojstva Srba iz Crne Gore na Mojkovcu, kao i kasnije komitske borbe protiv austrougarskog okupatora, trebalo je 1918. pokazati još veću zahvalnost. Jer, hrabrost branitelja Srbstva u Crnoj Gori bila je takva da je čuvena žena – komita, Jelena Šaulić Bojović rekla: „Smatrala sam da činim jednu svetu i plemenitu dužnost. A vazda sam želela da umrem kao dostojna Srpkinja, pa i pod neprijateljskim bajonetima, toj bi se smrti nasmejala i bez usprege i straha na susret izašla.”
Između dva svetska rata, crnogorski separatisti su pristali uz komuniste, pa je njihov čelnik, Milovan Đilas, bio najverniji Titov sluga, koji je proglasio postojanje samostalne „crnogorske nacije“:“Republičkim granicama i novim nacijama duboko je iskidao i izranjavio srpsko nacionalno tkivo. Zbog toga će Srbi raspadom Titoslavije doživjeti još jedan egzodus ravan onom u Drugom svjetskom ratu.“
Ćosović izvanredno zapaža nastanak brozomorne srbofobne crnogorske nacije:“Stvaranje crnogorske nacije komunisti su lukavo ideologizovali: biti Crnogorac po naciji značilo je biti Srbin plus. Potom su se crnogorski rukovodioci, da bi što duže održali status nerazvijenosti republike, ljigavo dodvoravali Brozu i vlastimaostalih republika koje su konstantno i uporno u međurepubličkim odnosima isticale opasnost od velikosrpskog hegemonizma i šovinizma; ljigavo dodvoravanje iskazivali su kočoperenjem, i čak oponiranjem srpskoj vlasti. Početkom sedamdesetih godina prošlogvijeka pojavljuje se novo tumačenje porijekla Crnogoraca; po mišljenju nekih crnogorskih istorioklepaca Crnogorci ne potiču od Srba već su potomci Dukljanaca, koji su, prema njihovom „stručnom” mišljenju bili autohtoni katolički narod dok ih Nemanjići nijesu silom preveli u pravoslavlje.“
U jednom kratkom periodu devedesetih godina prošlog veka, izgledalo je da je pitanje bratskog odnosa Srbije i CRne Gore rešeno, jer je novo rukovodstvo Crne Gore, na čelu sa Milom Đukanobićem i Momirom Bulatovićem, stalo na put državnog jedinstva. Ipak, tada se Đukanović opredelio za drugi i drugačiji put: poznati gospodar „gliserske privrede“, iz doba kada je šverc cigaretama bio najunosnija montenegrinska privredna grana, dobro zna ko su njegove evroatlanstke gazde, i zna da gazde za neposlušnost nemilosrdno uklanjaju, i da mu glisersku porivredu stalno drže pred nosom:“Ako ne slušaš, ode ti u Italiju, gde ćeš njene turističke lepote gledati dvadesetak godina kroz rešetkasti prozor“...
NIJE ON JEDINI
I zaista – opet pitanje: kako je moguće da jedan koji je na početku svoje vlasti maltene „četnikovao“ (srbovao u krajnjoj meri) sad odjednom postane neprijatelj srbskog naroda. Prvo, on u savremenoj Crnoj Gori nije jedini. Takve intelektualne i moralne bižuterije ima na pretek, i to baš u bivšoj „Srbskoj Sparti“...Ustašoidni dukljanoid, Jevrem Brković, svojevremeno je špartao po Beogradu, dokazujući svoju pripadnost obilićevskoj tradiciji Crne Gore i Brda i busajući se u prsa kao da je rođeni Njegošev brat; Novak Kilibarda, koji se od komunjarca pretvorio u Srbendu i vođu Narodne stranke, svojevremeno spreman da draži muslimane da bi dokazao da je spreman na „istragu poturica“, isto se tako presaldumio u žestokog srbofoba...A Mirko Kovač, onaj što je od srbijanskog, mračnog i nacionalističkog, Udruženja književnika, tražio da mu priznaju radni staž za zagrebačku penziju, toliko je uznapredovao da je na kraju postao HRVATSKI PISAC, prepun mržnje prema gradu u kome je proveo lepe dane svog života, mlađanog i spisateljsko-europskog... I tako dalje: Đukanović među takvima nije izuzetak, nego pravilo.
U stvari, sve je vrlo prosto: da je srbski narod pobednički, i da ga NATO Imperija forsira kao što to čini sa Izraelom ili Saudijskom Arabijom, svi bi ovi konvertiti bili veliki Srbi i četnici. Setili bi se svojih predaka sa guslama koje pevaju o Kosovu, veličali bi Njegoša i Lazarev zavet, bili bi opet „srbski Spartanci“. Ali, ko bi se družio sa gubitnicima, najomraženijim narodom na Balkanu i u Evropi (a Srbi su to i dan danas)? Čim su videli da se pare i moć dobijaju za srbomržnju, postali su srbomsrci. „Isturči se plahi i lakomi, mlijeko ih srpsko razgubalo“, veli Njegoš. Plašljivi i lakomi, oni su konvertiti. I uvek će takvih biti, i nikad se na njih neće moći računati. Ako sutra konvertitima narede da uzmu srbosek, uzeće ga, nego šta...Jer, sve prave ustaše su bile pokatoličeni Srbi. Dakle, od Đukanovića se ničemu nije čuditi. I on, poput Hrvata o kojima Dučić piše, spada u hrabre ljude. Ne zato što se ničega ne boji, nego zato što se ničega ne stidi. To Ćosović i kaže: “Na vrijeme je Milo sa svojim saradnicima uvidio da se isplati biti protiv Srba, i krenuo je sa žestokom političkom ofanzivom za odvajanje Crne Gore. No, nije problem u tom razdvajanju ,,dva oka u glavi” jer i rođena braća se dijele, problem je drskost i nečovječnost sa kojom je to činjeno. Podela je krenula sa omrazom: Jevrem Brković je tvrdio da su Srbi više progonili i ubijali Crnogorce nego Turci. Pozivao se na sukob bjelaša i zelenaša, na krvavo istrebljenje zelenaša i njihovih porodica zaboravljajući da makar pomene činjenicu da je među zelenašima bilo i mnoštvo siromašnih Šiptara kojima je Italijaplatila da u Crnoj Gori dižu ustanak. Sveti Sava je označen kao glavni krivac za asimilaciju Dukljanaca u nemanjićku Srbiju, čime su od katolika postali pravoslavci. Četnički vojvoda Pavle Đurišić optuživan je da je sa svojom (srpskom) vojskom 1942. godine pobio više hiljada crnogorskih komunista (to je bila odmazda za pogrom koji su nad crnogorskim rodoljubima i simpatizerima četnika počinili komunisti na teritoriji Žabljaka, Šavnika, Plužina i Kolašina 1941. i 1942. godine), itd. Besmislenihoptužbi bilo je na pretek a potpuno su ignorisane krvne, istorijske, tradicionalne veze između Srba i Crnogoraca, veze iskovane u viševjekovnoj borbi protiv Turaka i Austrougara. U Titoslaviji kao nerazvijena republika Crna Gora je najviše pomoći dobijala iz Srbije, a poslije razornog zemljotresa na crnogorskom primorju 1979. godine Srbija je pored ogromne materijalne pomoći (u novcu, hrani, odjeći, građevinskom materijalu) raspisala i petogodišnji samodoprinos za pomoć Crnoj Gori. U atmosferi poplave mržnje prema Srpstvu, podrške evroatlantista verbalno i ogromnom dolarskom pomoći i Đukanovićevog izbornog mešetarenja referendum o odvajanju Crne Gore 2006. godine je uspio. Jezičak na vagi odmjeravanja broja glasača pretegnuo je na Đukanovićevu stranu zahvaljujući crnogorskim Muslimanima i Bošnjacima.“
OD NJEGOŠEVOG DOBA DO DANAS
Na žalost, i u Njegoševo vreme bilo je Crnogoraca koji su se, radi materijalne dobiti, odmetali na tursku stranu. Danas se u Crnoj Gori zapošljavaju i pare primaju samo oni koji su pljunuli na svoje pretke. Turbo-montenegrinizacija, po Ćosoviću, teče ovako:“Đukanovićeva vlada ih prosto zasipa sve novim i novim ukazima i zakonima kojima se potire Srpstvo, a afirmiše Crnogorstvo (formiranje crnogorske pravoslavne crkve, crnogorskog jezika, ukidanje službene upotrebe ćirilice, školski programi iz kojih se izbacuju srpski pisci i minimizira istorija Srba i zajedničke borbe Srba i Crnogoraca za slobodu, itd). Nije lako ljutim Crnogorcima izbaciti iz pamćenja sve velikane crnogorske istorije i kulture koji su u srži svoga bića nosili Srpstvo (svi vladari iz loze Petrovića, među njima najistaknutiji je Njegoš, Marko Miljanov, Novica Cerović i brojni drugi junaci i kulturni stvaraoci). Čak je i Đilas, tvorac crnogorske nacije, umro kao Srbin. Nije bilo lako, ali Đukanović je taj problem riješio prečicom.Njegovi stručnjaci za istoriju protrčali su kroz srpsko-crnogorsku prošlost i ocijenili da im odnosi i nijesu bili bratski (razlozi su već navedeni) i eto dosta povoda da se Crnogorci naljute na Srbe (zato ih i zovem ljutim Crnogorcima). Za ljutnju na brata dovoljni su i mali povodi. Nije bez osnova sentenca: Nema rata dok ne udari brat na brata. Ljutnja i mržnja su najčešće neracionalni i nerazumni psihički kompenzacioni mehanizmi - njima se sopstvena krivica prebacuje na drugog. Ljutnja na Srbe služi Đukanoviću i Crnogorcima za „unutrašnji alibi”. No, ovo je uprošćen pogled na odnos Srba i Crnogoraca - istoričari i sociolozi daće detaljnije i svestranije analize. Đukanović i njegovi saradnici kupljeni su za dolare, sve nečiste Đukanovićeve poslove evroatlantisti su sklonili na stranu da bi im po potrebi bili upotrebljivi, jer ko zna - može i takvo čudo da se desi da se Đukanoviću savjest probudi. Zato je primoran da stalno produbljuje omrazu prema Srbima. Vrhunac njegovog vazalskog odnosa prema evroatlantlstima je priznavanje nezavisnosti Kosova. Taj čin se prema etičkim, etničkim srpskim mjerilima ocjenjuje kao izdajstvo. Pod pritiskom evroatlantista uveoje sankcije Rusiji, što je još jedan čin izdajstva, jer Rusija je vjekovima pomagala bratski crnogorski narod, a u prošavših dvadesetak godina ruski biznismeni uložili su više stotina miliona dolara u infrastrukturu crnogorskog primorja.“
O ISTRAZI PREDAKA
Pišući o „istrazi predaka“ u savremenoj Crnoj Gori, pesnik Ivan Negrišorac nizom teza ukazuje kako se zlo i nepravda u današnjoj Crnoj Gori sprovode:“Odnarođeni režim selektivno sprovodi nasilje pazeći da ne ugrozi svoj međunarodni legitimitet; odnarođeni režim obavlja simboličku istragu predaka i progon svih onih koji se drže predačkih zaveta; odnarođeni režim nasilno izaziva potpuno rastrojstvo u porodicama, bratstvima i plemenima; opredeljujući se za strogo izolacionističku jezičku politiku, odnarođeni crnogorski režim sprovodi nasilnu standardizaciju jezika koja treba u potpunosti da odbaci srpsko ime, te da izgradi maksimalnu distancu u odnosu na srpski gramatički i pravopisni standard; odnarođeni režim nasilno pokušava da izazove novo raskolništvo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi; odnarođeni režim nasilno pokušava da sve izgrađene norme (od moralnih, preko naučnih i jezičkih, pa do estetskih, književnih i umetničkih) tako relativizuje kako bi sve postalo ne samo moguće i verovatno nego i podjednako poželjno i vredno; odnarođeni režim nasilno sprovodi raznovrsne političke mere kako bi poništio sve kohezione činioce društva, te celo društvo učinio prostim skupom usamljenih, nesigurnih i nesrećnih pojedinaca zastrašenih pred moći državnih struktura i povlašćenih pojedinaca, te opsesivno upućenih na sistem ekonomskih vrednosti i na snove o kontrolisanju profita; odnarođeni režim sve ove nasilne procese sprovodi unutar tranzicionih i modernizacionih procesa, te sa brižljivo pribavljenom legitimacijom države koja poštuje demokratske procedure; svi ovi postupci odnarođenog režima predstavljaju, istovremeno, tačke najkrupnijih njegovih slabosti koje bi politička opozicija mogla i morala da iskoristi.“
O SRBOFOBNOM SAVEZU
O savezu montenegrinskih konvertita i domaćih muhamedanaca Ćosović piše:“Bošnjaci sebi pripisuju zaslugu za stvaranje samostalne države Crne Gore, jer njihovi glasovi na referendumu bili su odlučujući. Tu svoju uslugu sada hoće da naplate; traže da se Njegoš izbaci iz lektire. Razlog: apologeta je istrage poturica i dok je vladao podsticao je netrpeljivost prema Turcima i poturicama. Čini se da se iza ovog zvanično istaknutog razloga krije i drugi: Bošnjaci Njegoša mrze zato što je veliki srpski pjesnik, zato što je mudro i istorijski tačno i u književnim djelima i u pismima sagledao i opisao borbe Crnogoraca za slobodu od ropstva u zloj turskoj carevini i kao vladar shvatio i iskusio značaj borbe protiv domaćih odroda.“
Njegoš, kaže Ćosović, nije mrzeo muslimane naše krvi, nego je tugovao i žalio što su se odrodili. To se vidi iz njegovog pisma Osman – paši:“Od onog nesrećenog dana otkako je Azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kojim se ova šaka gorštakah za opšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom isturčenom. Brat brata bije, brat brata siječe, razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle. - Evo opšte naše nesreće!/…/Kada sa mnom govoriš kao moj brat Bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj, ali kada govoriš kao tuđin, kao Azijatin, kao neprijatelj našega plemena i imena, meni je to protivno i svakome bi blagorodno mislećem čovjeku protivno bilo.“
Zato je, po Ćosoviću, u književnosti jedan od ključnih puteva očuvanja našeg identiteta:“Njegoševo epsko pjevanije i Andrićevo pripovijedanje razrastaju se u pamćenju Srba i Crnogoraca (onih koji se ne odriču srpskih korijenova), a biće tako dok traje njihovo tragično istrajavanje na istorijskoj sceni. Zato, svi ti poluinteligenti, čija je savjest limitirana zavišću i mržnjom, svi ti bašibozuci, balvani, bukve, bene koje Njegoša i Andrića olajavaju i omalovažavaju liče na vrapce koji kljucanjem hoće razbiti kamenu gromadu.“
PORTRET VOĐE KONVERTITA
Ćosović nudi i jedan ozbiljan i tačan portret Mila Đukanovića kao vođe NATOgoraca: „Suvišno je pitanje da li je politika gradila Đukanovića ili on politiku. Odnos je tu uzajaman. On je sve podredio ličnom interesu (kad se posvađao sa Mirom i Slobodanom, smatrao je da treba da se posvađaju i Crna Gora i Srbija),mešetarenjem je preuzeo kompletnu vlast u Crnoj Gori, postao njen gospodar. Ali da bi bio kompletan gospodar morao se i obogatiti - danas je najimućniji čovjek u Crnoj Gori. Sve parlamentarne i predsjedničke izbore, sve referendume Đukanovićeva stranka i vlada pretvarali su u farsu (najčešće su to bile manipulacije biračkim spiskovima – na primjer, bake rodom iz Pljevalja koje su u Sarajevu živjele 20, 30 godina dolazile su da glasaju, - znalo se da će glasati za Đukanovića, a Srbima porijeklom iz Crne Gore to je bilo strogo zabranjivano, neskrivena je bila kupovina glasova za marke i potom evre - predaš ličnu kartu aktivisti DPS-a pred izbore i dobiješ 100 evra, itd.), doslovno radili što im je padalo na pamet - drsko i inadžijski. Svoje političke marifetluke Đukanović je vrhunio na parlamentarnim izborima 2016. godine. Na sam dan izboraslavodobitno je objelodanio osujećeni državni udar u Crnoj Gori. Pohapšeni (nekakve plaćene protuve iz Srbije), su priznale krivicu i odale ostale ,,saučesnike”. Uhapšen je jedan penzionisani srpski general, teško bolestan, koji se za vrijeme izbora zadesio kod rodbine u Crnoj Gori. Sumnjivo: šta će za vrijeme izbora srpski general u Crnoj Gori? I biće optužen uz pomoć plaćenih svjedoka. Sumnja je pala i na neke opozicione prvake u Crnoj Gori - one koji su trn u oku Đukanoviću, zatim upletena su i dva Rusa. Dok pišem ovaj tekst istražni postupak je u toku, ne zna se kad će i kako će se završiti. Važno je da je Đukanović tom senzacionalnom viješću na sam dan izbora preokrenuo rezultat u svoju korist - jer su sva predviđanja pokazivala da će ih izgubiti. I pošto su uhapšeni i osumnjičeni učesnici osujećenog državnog udara iz Srbije i Rusije, jasno je odakle Crnoj Gori prijeti opasnost. Zato Crna Gora po hitnom postupku mora biti primljena.u NATO. Znao je Đukanović da niko nije toliko blesav da povjeruje u njegovu priču, ali je računao na momenat iznenađenja. Dok se javnost osvijestila, on je dobio izbore i Crna Gora je postala članica NATO.“
U ČEMU JE SPAS?
Po Ćosoviću, „odvajanje Crne Gore od Srbije moralo se obaviti u atmosferi međusobnog uvažavanja (kao što su to uradile Češka i Slovačka), mirno, dostojanstveno i sa poštovanjem demokratskih normi – da Srbi i Crnogorci kad budu živjeli u odvojenim državama, ostanu u bratskim odnosima u kakvim su odvajkada bili. Ali to Đukanoviću nije bilo u interesu - znao je da bi onda srpsko nasleđe dominiralo u Crnoj Gori i postojala bi permanentna opasnost od ponovnog ujedinjenja. I zna ovaj političar makijavelista da se efikasno zatiranje Srpstva u Crnoj Gori može provesti samo uzmućivanjem prljavih taloga iz prošlosti, otrovnom mržnjom ljutih Crnogoraca prema Srbima i državnim represivnim mjerama. Zato će vrijeme Đukanovićeve vladavine ostati kao ružna mrlja na odnosima Srba i Crnogoraca, jedan istorijski otklon građen na izdajstvu.“
To jest, u pamćenju je spas, onako kako kaže i Ivan Negrišorac: „Ako je dinastija Petrovića nekada morala da se bori protiv duha poturčenjaštva kako bi sačuvala srpski slobodarski duh Crne Gore, ako je morala da se suoči sa izazovom istrage poturica, današnji crnogorski glavari moraju da izvedu nešto sasvim suprotno: moraju da obave temeljnu istragu svojih predaka kako bi reafirmisali duh poturčenjaštva i iskazali svoju spremnost da budu ono što neko izvan Crne Gore od Crnogoraca traži da budu. Veliki preci su dobro znali, ali današnji odnarođeni crnogorski glavari ne znaju: ako nećeš da budeš brat svome bratu, bićeš sluga zlom gospodaru! Zato je dinastija Petrovića čuvala Kosovski zavet čak i onda kada se ogroman deo srpskoga naroda pretvorio u pokornu i ćutljivu raju, ali je i ta raja pevala pesme koje su svedočile o nekadašnjem carstvu i o mogućem vaskrsu države srpske. Danas, pod crnogorskim režimom, opet treba pevati pesme koje će čuvati sećanje na svetle dane, buditi veru u bolje sutra i negovati nadu da su ti snovi ostvarivi.“
Amin, Bože daj!
Dr Vladimir Dimitrijević
