UMESTO UVODAUMESTO UVODA
Kao i svake Srbske Nove godine, tako i ove, nastojali smo da zabeležimo neka ramišljanja o onome što smo preživeli i o onome što nas može čekati u narednom periodu. Izbor je ličan, i kreće se od društvenih fenomena do rastanka sa časnim ljudima Božjim. Neki tekstovi su objavljeni u „Pečatu“. Čitalac će, svakako, imati svoje prioritete. Važno je, međutim, da svako odnas razmišljao protekloj godini u skladu sa hrišćanskim shvatanjem: Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka (Vladika Nikolaj).
NEOBELEŽENI JUBILEJI 2017.
Ove godine nismo dostojno obeležili osamstogodišnjicu krunisanja Stefana Prvovenčanog, kao da to nije jedna od najvažnijih godišnjica naše istorije.
Nije ozbiljno pomenuta ni osamdesetogodišnjica obaranja Konkordata s Vatikanom, što je Srbska Crkva platila „Krvavom litijom“, kada su njeni episkopi, sveštenici i vernici tučeni po naređenju rimokatoličkog župnika Korošca, ministra unutarnjih poslova. Pod zagonetnim okolnostima, umro je oštri protivnik papske ekspanzije, patrijarh srbski Varnava.
Najčudnije je, međutim, to što dostpjno nije obeležena dvestagodišnjica ubistva Vožda u Radovanju.
Karđorđe je onaj za koga Filip Višnjić kaže da ga dahije ne mogahu uhvatiti na prevaru, kao mnoge druge u „seči knezova“. Jer: „Tko će ljuta zmaja prevariti?/ Tko li njega spavaćiva naći?“ Vožd je bio slobodan iznutra pre no što je poveo ustanak. Još kao dečak nije trpeo zulum, nego je digao ruku na Turčina koji je pokušao da ga zlostavlja. Ubio je i Turčina koji mu je došao na konak, pa nasrnuo na njegovu ženu: branio je i njenu i svoju čast. Ta žeđ za slobodom vodila je Karađorđa čitavog života: od učešća u austrijskom frajkoru, preko bojeva na Mišaru, Deligradu, Beogradu, pa sve do povratka u Srbiju 1817, koji ga je stajao glave, jer je poverovao grčkim heteristima koji su se nadali da će, uz pomoć Rusije, dići Balkan u borbu za konačno oslobođenje od ropstva. Sveti vladika Nikolaj je rekao:“Srbi se moraju vratiti na ideju svoga velikog Vožda: Savez svih pravoslavnih naroda na Balkanu s naslonom na pravoslavnu Rusiju. I to sve ne radi carstva Zemaljskog, nego nebeskog, ne radi slave i veličine državne nego radi služenja Hristu Bogu.“ Upravo ta ideja bila je ideja zbog koje je Karađorđe ubijen. Ali, ona je, makar i u NATO ropstvu, živa i danas.
Ove godine je prećutana i stogodišnjnica Solunskog procesa, kojim ne samo da je na smrt osuđen pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, nego od koga je počeo obračun sa srbskim oficirima koji nisu bili projugoslovenski nastrojeni. Solunski proces je krvlju pogubljenih i robijanjem osuđenih zapečatio stvaranje buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ona srbskom narodu nije donela sreću, nastavši po volji Velike Britanije i Francuske zarad izgradnje sanitarnog kordona prema Germanstvu i ograničavanja „bizantskog elementa“ na Balkanu uz pomoć rimokatoličkog pritiska.
Tvrdnja o tome da je Apis sa drugovima spremao atentat na prestolonaslednika Aleksandra nije dokazana, a odluka suda nije naišla na prihvatanje kako među elitnim srbskim oficirima, tako i među mnogim političkim delatnicima. Kada je Pašić odbio da traži pomilovanje za optužene, njegovu Vladu napustili su svi koji nisu bili radikali. Čak i oni koji nisu bili povezani s „crnorukcima“ osećali su da se sprema nešto tragično po Srbstvo.
U svom ogledu o poeziji autora „Jefimije“, Leon Kojen ukazao je na do sada nepoznatu Rakićevu pesmu, nastalu u Bukureštu 1917, upravo u doba Solunskog procesa. Umesto radosnih tonova zbog bliske pobede srbskog oružja i slobode koja dolazi, Rakić je prepun strepnje:“Kada zvona opet grunu/ I zadrhte tornji stari/ I, zdraveći staru krunu,/ Propevaju svi oltari;//Kada naše mračne čete/ Nigde bitkom ne bijene,/ Dotaknu se zemlje svete/ I razvedre njome zene;//Kad s bedema starog grada/ U sunčane one dnevi,/ Ko vodilje naših nada,/ Zablistaju naše cevi,//Ne pospite cvećem pute,/Ne vičite nikom: slava!/ Neka usta sva zaćute/ Duž Morave i Dunava!//Neka ćuti narod ceo,/ Pun prkosnog strasnog vrenja,/ Preko kog je preleteo/ Duh potpunog razorenja.“
Dakle, umesto radosti oslobođenja, Rakić sluti da će Srbe oseniti „duh potpunog razorenja“.
Slično raspoloženje obuzeće mnoge - od Dragiše Vasića do Stanislava Vinavera. U svom „Odgovoru na jednu anketu“, Vasić piše o razočarenju bivših solunskih ratnika situacijom u zemlji:“Tamo, u svome selu on je uvideo: da oni što behu ostali pod neprijateljem sačuvaše svoje kuće i da materijalno stoje nesravnjeno bolje od njega; ali i on nađe u svojoj od svega po malo što se moglo skloniti od okupatora. I zato što se uverio da nije baš sve propalo, kao što očekivaše, on je prionuo na posao, otpočeo da radi, da opravlja, da podiže, doteruje, obnavlja./…/ Otresit, mio i pri tom on vas pravo gleda u oči, on je vedar, on ima svojstven izraz, na njemu se vidi da je to čovek koji nikad bez slobode nije bio; on je svestan da je koliko je god mogao uložio u zajedničku kuću, ali to nikad ne ističe, on je patriota, ima iskrenu brigu za uvećanu Otadžbinu; on vas bratski pita: „Boga vam, šta će biti od ove naše Jugoslavije? A što se ovi naši jednom ne izmire pa ne krenu napred, u ime Boga, da uredimo ovu državu?"“
Ali, država nije bila uređena; taljigala je, taljigala do 1941, i onda je došao slom, koji nam, avaj, dolazi i sada, kada se opet sprema slom Srbstva kroz izdaju Kosova i odricanje od zavetnog identiteta.
Možda zato nismo ni obeležili toliko značajnih jubileja.
FILM „MATILDA“ KAO PROVOKACIJA
RAT U KULTURI SE NASTAVLJA
Rusija se već mesecima nalazi u još jednoj od bitaka rata u kulturi. Posle „Pusi Rajot“ i sličnih provokacija, na red je došlo ruganje Svetim Carskim Mučenicima. Naime, reč je o prikazivanju filma „Matilda“ režisera Alekseja Učitelja, koji je pare iz budžeta iskoristio da bi napravio pamflet protiv poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog i njegove supruge Aleksandre. Car, koga je Ruska Crkva 2000. godine, skupa sa caricom i decom ( Aleksejem, Olgom, Tatjanom, Marijom i Anastasijom ), kanonizovala zbog pobožnog života i mučeničke smrti od boljševika ( stradali su u noći između 16. i 17. jula 1918. godine u Jekatarinburgu na Uralu), u filmu je predstavljen kao preljubnik koji ima vezu sa balerinom Matildom Kšešinskom. Carica Aleksandra je, pretpostavićete, zla histeričarka koja mužu ne da da živi.
Film je trebalo da bude prikazan povodom jednog veka od početka Februarske revolucije, koja je dovela do ukidanja monarhije u Rusiji, ali je, zbog ogromnog protivljenja javnosti, premijera premeštena za još nezgodniji termin:26. oktobar ove godine, kada se Rusija seća najveće traume svoje istorije – stogodišnjice boljševičkog prevrata.
Burne reakcije pravoslavnih dočekane su, u liberalnoj javnosti i medijima, kao dokaz mračnog fanatizma „neprijatelja kulture“ (zamislite, bore se protiv filma). Da nije reč ni o kakvom „mračnjaštvu“ pravoslavnih, govori i činjenica da film Andreja Kravčuka, „Viking“ (emitovan pre dve godine) o krstitelju Rusije, knezu Vladimiru, nije naišao ni na kakve reakcije, iako je u njemu Vladimir Sunce Jarko predstavljen kao teški razbojnik pre krštenja. Stvar je u tome što žitije Svetog Vladimira kaže upravo to: on je, pre no što se krstio, bio surovi ubica u borbi za vlast koji je uza se imao čitav harem, i koji je odbio da primi islam zbog zabrane alkoholnih pića. Ali, posle krštenja, to je bio drugi čovek, koji je hteo da ukine smrtnu kaznu, veran samo svojoj supruzi, i koji je stalno ponavljao:“Bojim se greha“. Da je film „Matilda“ iole istorijski istinit, ovakve reakcije ne bi ni bilo.
O čemu je zapravo reč?
REAKCIJE PRAVOSLAVNIH I MUSLIMANA
Kanonizaciona komisija Ruske Crkve je o moralnoj čistoti mučenika Romanovih jasno rekla još pre dve decenije:“Car koji je po prirodi bio zatvoren, najspokojnije se osećao u uskom porodičnom krugu. Carica nije volela izlaske u svet, balove. Njenom strogom vaspitanju bila je tuđa moralna raspuštenost, koja je vladala u dvorskoj sredini. /…/ Zajedno s roditeljima sva poniženja i stradanja s krotošću i smirenjem podnosila su carska deca. Protojerej Atanasije Beljajev, koji je ispovedao carsku decu, pisao je: „Utisak (od ispovesti) je ovakav: daj, Gospode, da i sva deca budu na takvoj moralnoj visini kao deca bivšeg Cara. Zapanjili su me takva nezlobivost, smirenje, pokornost roditeljskoj volji, bezuslovna odanost volji Božijoj, čistota u pomislima i potpuno nepoznavanje zemaljske prljavštine – strasne i grehovne”.
Mitropolit Ilarion (Alfejev), desna ruka patrijaha Kirila, povodom „Matilde“ je istakao da je sramota da se u Rusiji snimaju filmovi koji klevetnički udaraju na tako značajne ličnosti kakvi su Carski Mučenici. Na dan njihove mučeničke končine, svake godine ide jekatarinburška litija u kojoj bude i osamdset hiljada pravoslavnih vernika: zar se to sme izvrgavati ruglu? Mitropolit Ilarion, koji je film, na poziv režisera Alekseja Učitelja, pogledao, rekao je novinarima: “Sve je to predstavljeno skoro u karikaturalnom svetlu. Evo, jednostavno ću vam reći čime počinje film: ta balerina trči po sceni Marijinskog teatra. Njoj, znači, spada grudnjak i pojavljuje se obnažena dojka. I tako ona s tom dojkom pleše. Naslednik sedi u carskoj loži i odmah se uzbuđeno podiže iz fotelje. I eto, takvom vulgarnošću počinje i tako teče čitav ovaj film.“ On je dodao i sledeće:“Kod Nikolaja Drugog je zbilja postojala ljubavna priča. To je priča o njegovoj ljubavi prema ženi, koja je kasnije postala Carica. On ju je zavoleo još u mladosti, čak u detinjstvu, može se reći, kada su se prvi put sreli. Tu ljubav je on nosio čitav život. A što se tiče romanse s Matildom Kšešinskom… Da, to je bila mladićka zaljubljenost. Ne jako duga. Ona se završila nakon što se on verio sa svojom budućom suprugom. On nikada nije varao svoju ženu.“ Poznati ruski duhovni pisac, po obrazovanju filmski režiser, episkop jegorovski Tihon (Ševkunov), nazvao je film „apoteozom prostaštva“.
Veliki duhovnik, otac Rafail (Karelin) istako je suštinu provokacije: “Film „Matilda“ – to je produžetak jekaterinburškog zločina, to je pokušaj da se svetli obraz Cara prikaže kao poročan i zaprlja putem čudovišne laži i klevete, to jest da se produži njegovo pogubljenje, ali već ne u podrumu Ipatjevskog doma, već na ekranu, pred licem celog sveta. Tako se i psi trude da pokidaju na delove telo mrtvog lava, koji je i po smrti strašan za njih.“
Reagovali su i muslimani, koji su, pre revolucije, odano služili ruskom prestolu. Prvo lice Čečenije, Ramzan Kadirov, je ukazao na činjenicu da ovaj film predstavlja „namerno izrugivanje osećanjima vernih“, „ponižavanje ljudskog dostojanstva“, „skrnavljenje svetinja i mnogovekovne istorije naroda Rusije“. Predsednik Ingušetije, Junuz Bek-Evkurov, koga je Vladimir Putin nedavno odlikovao za vernost Rusiji, izjavio je:“Čini mi se da filmovi poput ovoga o kome govorimo moraju da prođu kroz ozbiljnu cenzuru. U krajnjem slučaju, „Matilda“ nas navodi da o tome mislimo. Ne treba se plašiti toga. Od toga se demokratija neće smanjiti, nego će se povećati. /…/ Sada su nam kao nikad neophodni filmovi ne toliko vojničkog, koliko građanskog patriotizma. Njihov temelj mora da bude ljubav prema domovini i istoriji.“
REAKCIJE POLITIČARA
Hrabrost u odbrani svetinje prva je pokazala jedna žena – Natalija Poklonska. Deputat Državne Dume, državni tužilac u oblasti Krima, ona je skupila preko sto hiljada potpisa za zabranu ovog filma, ali ministar kulture Vladimir Medinski na to nije reagovao. Poklonsku su počeli da žestoko napadaju kao „pravoslavnu talibanku“, i svi liberalni mediji su do danas u kampanji protiv nje. Pošto je u Dumu bila izabrana na listi Jedinstvene Rusije, tražen je radikalni obračun s ovom hrabrom i čestitom ženom.
Na jesenji Krstovdan 2017, u Dumi je održan sastanak Međupartijske deputatske grupe za zaštitu hrišćanskih vrednosti, na kome je, pored Poklonske, nastupio i donedavni predsednik Društvenog saveta pri Minstarstvu kulture, Pavle Požigajlo ( koji je, zbog podrške ministra Medinskog „Matildi“, dao ostavku na to mesto ), kao i drugi deputati, od „Jedinstvene Rusije“ do Komunističke partije. Svi su ustali protiv filma koji nema umetničke, nego samo provokacione potencijale, toliko štetne u Rusiji na udaru zapadne Imperije, koja se svim silama mora održati u stanju nacionalnog jedinstva. U Dumi je, pre toga, organizovana i zatvorena premijera „Matilde“ za one koji podržavaju Učitelja. Premijeri su, između ostalih, prisustvovali režiser Stanislav Govoruhin, član vladajuće partije, kao i predstavnik liberala Žirinovskog, Nilov. Većina deputata se, međutim, još ne izjašnjava, čekajući da vidi u kom pravcu se kreće stanovište vlasti.
Sekretar Međupartijske deputatske grupe za zaštitu hrišćanskih vrednosti, Oleg Jefimov, tražio je da država proveri kako su na snimanje sramnog filma trošene pare poreskih obveznika, među kojima je ogroman broj pravoslavnih hrišćana.
PROVOKACIJA ZVANA „HRIŠĆANSKA DRŽAVA“
U velikoj igri oko „Matilde“ došlo se do toga da su pravoslavni koji se protive prikazivanja filma optuženi za -terorizam. Tobož, oni su ga podstakli. Osnova za to je bilo spaljivanje bioskopa u Brjansku i Jaroslavlju, požar podmetnut u studiju Alekseja Učitelja u Sankt Peterburgu i eksplozija automobila na parkingu kancelarije njegovog advokata u Moskvi. Iza svega je stajao izvesni Aleksandar Kalinjin, koji je na Internetu bio poznat kao čelnik virtuelne organizacije „Hrišćanska država“ (naravno, čitaoče: to ime je dato da bi podsećalo na „Islamsku državu“ ).
Kalinjin je uhapšen, a Nataliju Poklonsku i druge pravoslavne borce za zaštitu Rusije od filmske provokacije počeli su da povezuju s njim, iako je Poklonska lično tražila da se dotični privede pravdi. Ovaj navodni „hrišćanski državotvorac“ je još 2003. bio osuđen na dve godine uslovno zbog falsifikovanja dokumenata, da bi u maju te godine bio kažnjen sa osam i po godina robije zbog saučešća u ubistvu komšinke kojoj je opljačkano 75 hiljada rubalja. Kada je izašao iz zatvora, Kalinjin je na Internetu napravio virtuelnu zajednicu „Hrišćanska država“, živeći od pretećih video – snimaka na kojima se tražio obračun sa svima što „rade protiv rusih interesa“. Pri tome su, elektronskim putem, od naivaca skupljane pare za organizaciju koje je dotični trošio na sebe. Vladimir Lakthjušin, čelnik omladinske organizacije partije „Rodina“, u svom tekstu tim povodom ukazao je na činjenicu da je Kalinjin ( iza koga je, očito, stajao neko ozbiljan, i zainteresovan da pravoslavce „talibanizuje“) bukvalno radio po scenariju ruske TV serije „Domovina zove“, koja je 2003. prikazana na malim ekranima. U toj seriji, međunarodna islamska teroristička grupa „Gjurza“, koju vodi, obraćajući se javnosti putem Interneta, zagonetni Muhamed al-Hadi, izvodi terorističke akte i uzima novac od lakovernih. Na kraju se ispostavi da takva organizacija ne postoji, i da iza virtuelnog projekta stoje izvesne zapadne strukture koje su, zahvaljujući pretnjama terorizmom, dolazile do novca.
KO SE ŠUNJA IZA ŽBUNJA?
Ovo pitanje, koje postavlja slavna Pipi Duga Čarapa, dovodi nas na pravo mesto i do pravog čoveka. Jednostavno, oni tome ne mogu da odole: Englezi, stari „prijatelji“ Rusije. Aleksej Učitelj je pokazao svoje veze i simpatije, pozvavši na britansku premijeru tamošnje predstavnike kraljevske kuće. Naglasak je stavio na vojvodu Majkla od Kenta, u čijim venama, između ostalih potočića plave krvi, teče i krv cara Nikolaja Prvog Romanova, pradede Cara Mučenika.
Još u oktobru u 2010, „Ruska narodna linija“ objavila je analizu koja vojvodu Majkla dovodi u neposrednu vezu sa planovima obaveštajne zajednice Velike Britanije da se u Istočnoj Evropi, a naročito u Rusiji, krene u obnovu „postmodernih“ ustavnih monarhija, koje bi trajno obezbedile kolonijalni status zemalja planiranih za vraćanje krune. Naročitu ulogu u tome ima vojna obaveštajna služba Velike Britanije - Defence Intelligence Stuff – DIS, čiji je vojvoda Majkl saradnik. On je, takođe, i Veliki majstor jedne Velike lože, koja, po njegovim rečima, obuhvata trećinu slobodnih zidara na Ostrvu. U intervjuu datom ruskim „Nezavisnim novinama“ daleke 2002, vojvoda Majkl je, po ko zna koji put, istakao da su masoni pravi humanitarci, koji veruju u Najviši Razum, a mogu biti vernici bilo koje religije. (Tolerancija, naravno!) Ako se zna uloga masonerije u svrgavanju Cara Nikolaja februara 1917. godine (svi ključni vođi antimonarhistike zavere, od Kerenskog do Gučkova i Miljukova bili su masoni), onda reči Majkla Kentskog uopšte ne zvuče „humanitarno“. Naprotiv!
Pošto živimo u doba kada filmovi „predskazuju“ stvarnost, treba se setiti romana krimi-pisca Frederika Forsajta, „Ikona“, u kome agenti zapadne Imperije u Rusiji obnavljaju kolonijalnu monarhiju na čelu sa (gle, čuda!) Majklom od Kenta. Holivud je snimio film po toj knjizi 2005. godine. Da ne zaboravimo: pisci poput Forsajta su često upravo saradnici onih službi o kojima pišu. To im je ostalo od Jana Fleminga, tvorca Džemsa Bonda, koji je bio pripadnik britanske obaveštajne zajednice u Drugom svetskom ratu.
Dakle, Aleksej Učitelj je tačno znao koga zove na britansku premijeru „Matilde“.
RAZMIŠLJANJA ANATOLIJA STEPANOVA
Ugledni publicista, glavni i odgovorni urednik rado čitane „Ruske narodne linije“, Anatolij Stepanov, dao je najprodubljeniju analizu provokacije zvane „Matilda“. On kaže da je glavni cilj cele priče da se pravoslavna javnost razgnevi protiv Vladimira Putina, i to uoči izbora 2018. godine. U igri je stari, ali efikasni metod, informacionog rata protiv pravoslavnih: pljuvanje po njihovim svetinjama. Situacija je postavljena ovako: ili ćete da trpite ruganje onome što vam je sveto, ili ćete preoštro reagovati, i dobićete po glavi kao esktremisti.
Ali, najvažnije je da se za film okrivi Putin. Tako je publicista Dimitrije Abramov ustvrdio da Vladimir Vladimirovič ne voli poslednjeg ruskog cara, pa je dozvolio snimanje filma. Scenario je pisao Aleksandar Terehov, poznat po donedavnoj saradnji sa ruskim obaveštajnim službama. Finansiranje „Matilde“ omogućio je Vladimir Kožin, koji je četrnaest godina bio Putinov blizak saradnik.
Međutim, ključno pitanje je – šta će Putinu takav film koji ga čini sumnjivim licem u očima Crkve i pravoslavnih Rusa?
Po Stepanovu, sve je počelo 2014, kada je Putin vratio Krim Rusiji i od predsednika postao nacionalni vođa, čiji je rejting tako skočio da nije bilo načina da se rast njegove popularnosti zaustavi. Skoro čitavo društvo, osim liberalnih marginalaca na platnom spisku Amerike, stalo je iza Putina, i tako je stvoren tzv. „krimski konsenzus“. I „crveni“ i „beli“ podržali su „krimskog Putina“.
Da bi ojačao „ideološku bazu“ društvene sloge postignute oko obnove Rusije, Putin je učinio dva simvolička gesta velike snage: u maju 2016. posetio je Svetu Goru Atonsku, gde je, bez obzira na činjenicu da to nije pisalo u „scenariju“, od grčkih kaluđera dočekan kao car, a zatim se javno, pred kamerama, juna 2016. pričestio u slavnom manastiru Valaam, dokazujući ono o čemu se godinama pričalo – da je ozbiljan i iskren pravoslavni vernik. Ako se tome doda njegovo približavanje starovercima, s ciljem da se i oni vrate u zajednicu ruskog pravoslavlja, jasno je da Putin svima pokazuje svoj stav - bez duhovne obnove nema snažne države. Uz to, rusko društvo je počelo da pokreće pitanje povratka monarhije, a Žirinovski je čak predložio da se Vladimir Vladimirovič kruniše.
Onda je neko iz Putinovog okruženja rešio da snimi film sa carskom temom. Izabran je Aleksej Učitelj, koji je, navodno, nameravao da pričom o „ljubavnom trouglu“ istakne kako se car Nikolaj između ljubavi i dužnosti opredelio za dužnost. Ali, umesto da je carska tema ponuđena iskusnom režiseru kakav je Mihalkov, ona je došla u ruke čoveku koji je napravio „soft porn“, ne obazirući se na istorijske činjenice. A one se jasne: car Nikolaj je neizmerno voleo svoju ženu, kojoj je, izeđu ostalog, pisao:„31. decembar 1915. Najtoplije hvala za svu tvoju ljubav. Kad bi samo znala koliko me ona snaži i nagrađuje za moj rad, odgovornost i sve drugo. Istina, ne znam kako bih izdržao sve ovo da mi Bog nije dao tebe za ženu i prijatelja. Ovo ozbiljno govorim, ponekad je teško da kažem istinu, lakše mi je da napišem, zbog moje glupe stidljivosti.” Čedan i stidljiv pred suprugom posle rađanja petoro dece mogao je da bude samo istinski hrišćanin.Zbog svega ovoga, smatra Stepanov, umesto lepog filma na temu monarhije pojavio se skandalozni film koji urušava autoritet vrhovne vlasti i dovodi do konflikta između pravoslavnih i Putina.
Ovaj skandal je, ipak, pokazao liberalima da je pravosavna javnost jaka, i da neće dopustiti ruganje svetinjama. Takođe, vidi se da je neophodna ozbiljna kulturna politika države, koja neće dozvoliti da se snimaju filmovi – provokacije. Istovremeno, konfliktno pitanje stogodišnjice boljševičkog prevrata, povodom koga su neprijatelji Rusije spremali velike antiputinovske demonstracije, odloženo je do daljnjeg.
Treba biti mudar da u Rusiji ne dođe do „bunta, besmislenog i nemilosnog“, kakav je u građanskom ratu 1917-1922. Rusiju košta šest miliona ljudskih glava. Zapad bi to najviše voleo, ali teško da će dočekati ponavljanje starog scenarija.
REZULTATI BORBE
Aleksandar Timofejev, zamenik urednika Ruske narodne linije, smatra da je borba protiv bogohulnog filma „Matilda“ događaj velikog značaja. Šta se za to vreme desilo? Šta su rezultati?
Prvo, s mnogih lica spale su maske. Ministar kulture Medinski predstavljao se javnosti kao „pravoslavni konzervativac“, ali je, svojom podrškom filmu Učitelja, pokazao ko je i šta je. Ne samo on, nego i mnogi drugi pokazali su se u pravoj svetlosti, i postale su jasne reči Evanđelja čiji je smisao: “Po plodovima ćete ih poznati“ (Mt.7,16-20).
Drugo, došlo je do konsolidacije tradicionalnih sila društva. Pravoslavni i muslimani su ustali protiv hule na Cara i propagande razvrata.
Treće, pravoslavni su se prvi put pokazali kao ozbiljna društvena sila. Iako se zvanično 75% Rusa izjašnjavaju kao pravoslavni, pravoslavni stavovi u društvu i zakonodavstvu se često ignorišu. Uspeli su da puste film, ali je to Pirova pobeda neprijatelja Rusije, koji su obasjani reflektorskom svetlošću. Skupljeno je preko sto hiljada potpisa onih koji se nisu slagali sa hulom na Cara.
Četvrto, ispostavilo se da Društveni savet pri Ministarstvu kulture nema nikakav ozbiljan uticaj na rad tog ministarstva, pa je bilo moguće da se snimi film koji ide protiv strateških dokumenata Ruske Federacije – o strategiji bezbednosti i strategiji razvoja kulture do 2030. godine.
Timofejev kaže da je film pušten, ali da se pokazao kao đubre koje neće privući nikakvu pažnju. A borba se nastavlja: “Naša stvar je ispravna, neprijatelj će biti razbijen, pobeda je naša!“
Viktor Ivancov piše da je u film uloženo 25 miliona dolara, ali je film u bioskopima propao.
Bilo kako bilo, ova provokacija povodom stogodišnjice boljševičke revolucije je pokazala da se u Rusiji i dalje vodi velika borba, sa neizvesnim ishodom. Neka Bog da ruskom narodu da se vrati pravoslavnoj veri i odoli svim iskušenjima koja mu predstoje.
VJEČNAJA PAMJAT: MILAN RADULOVIĆ, SVEDOK KOSOVSKOG ZAVETA U KULTURI
Nekoliko puta sam se obratio gospodinu Milanu Raduloviću sa željom da napravimo intervju za „Pečat“, a povodom njegove izvrsne studije o srpskom kulturnom obrascu u književnosti. Svaki put me je učtivo, ali odlučno, odbio, rekavši da nema potrebe za intervjuom, i da, umesto toga, mogu da prikažem tu knjigu. S jedne strane, tako je projavio nepatvorenu skromnost, a s druge svest o činjenici da je javne poslove okončao, i da se treba posvetiti sopstvenoj duši. Dok sam pisao tekst za zbornik Instituta za književnost u njegovu čast, dva – tri puta sam ga pozvao telefonom da bih mu predočio kako razvijam temu o Radulovićevom uvođenju vladike Nikolaja i oca Justina u istoriju našeg ekspresionizma. Usred plodotvornog dijaloga, rekao je da ide u bolnicu na neka ispitivanja. Kratko vreme posle naših razgovora, kao grom iz vedra neba, stigla je vest da je usnuo u Gospodu, od bolesti koja je među nama postala epidemija posle NATO „usrećivanja“ Republike Srbske ( 1995 ) i Srbije ( 1999 ).
Milan Radulović (13. avgusta 1948, Malo Polje, Han Pijesak - 30. oktobar 2017, Beograd) bio je istoričar književnosti i književni kritičar, profesor na Bogoslovskom fakultetu u Foči i bivši ministar vera Republike Srbije (2004-2007). Završio je Filozofski fakultet u Sarajevu 1972. godine, a na Filološkom fakultetu u Beogradu 1998. godine odbranio doktorsku disertaciju „Umetnička forma i istorijski kontekst romana Dobrice Ćosića“. Od 1982. godine bio je zaposlen u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Sveti Arhijerejski Sinod SPC postavio ga je 2000. godine za vanrednog profesora na Duhovnoj akademiji Svetog Vasilija Ostroškog u Foči, a za redovnog profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Istočnom Sarajevu izabran je 2009. godine. Za svoj doprinos razvoju književnokritičke svesti u nas, dobio je nagradu „Isidora Sekulić“. Kao istoričar književnosti, Milan Radulović se podrobno bavio sagladavanjem veza između teologije i literature, a svojom knjigom „Modernizam i srpska idealistička filozofija“ pomerio je granice čitanja književne prošlosti, uvodeći u istoriju domaće književne kritike „prokažene“ autore poput već pomenutih Nikolaja i Justina, ali i Ksenije Atanasijević i Vladimira Vujića. Objavio je 17 knjiga i preko 40 naučnih radova radova u tematskim zbornicima, preko 90 naučnih i stručnih radova u književnim i naučnim časopisima.
Od 2001. do 2004. godine bio je poslanik u Narodnoj skupštini Srbije. Od 2004. do 2007. godine bio je ministar vera u Vladi Srbije. Srpska Pravoslavna Crkva odlikovala ga je 2006. godine ordenom Svetog Save prvog stepena. U Gramati se navodi da je odlikovanje dobio „za delatnu ljubav prema Svetoj majci Crkvi i istrajno svedočenje Hrista Vaskrslog“.
Radulović je bio ministar vera u doba kada je Vojislav Koštunica pokazivao, kako bi Milo Lompar rekao, šta znači hrabra i dostojanstvena „vlast posle poraza“ ( dok su ostale garniture na čelu Srbije posle 5. oktobra 2000. bile primeri šta znači udvorička i kukavička „vlast posle izdaje“). Koštunica je nastojao da DOS-ovski kvazirevolucionarni haos pretvori u red i poredak pravne države, pa je okupio saradnike koji su na tom polju želeli da mu pomognu. Među njima je bio i Radulović. Neumorno je radio na uvođenju temeljno zasnovanog zakonodavstva o crkvama i verskim zajednicama, koji je na našu stvarnost u ovoj oblasti uspešno primenio pojam „tradicionalne verske zajednice“, učvrstivši položaj veronauke u domaćem školskom sistemu. Pomagao je kulturnu delatnost i izdavaštvo SPC, ali i ostalih, za Srbiju tradicionalnih, verskih zajednica. Zbog svega toga, našao se na udaru američke imperijalne kritike, jer su SAD želele da pojam „tradicionalnih verskih zajednica“ iščezne sa duhovnog i kulturnog obzorja prostora na kome živimo, i da sve bude prepušteno bezobalnom „pluralizmu“, pogodnom za lov u mutnom.
Kao i svaki autentični Srbin, Radulović je smatrao da je Kosovski zavet ključ naše kulture. U knjizi „Umetnost i vera“ pisao je:“Kosovski zavet je ispunjenje osnovnog smisla sadržanog u Novom Zavjetu Gospoda našeg Isusa Hrista; Kosovski zavet je srpsko čitanje, tumačenje i življenje saveza koji je Bog sklopio sa čovekom, svedočenje i potvrda snage i večnog važenja tog sporazuma u srpskoj istoriji. Ovako glasi popularno određenje pojma Kosovskog Zaveta, koji predstavlja jedan potpuno originalan motivski kompleks srpske književnosti. Jedino u srpskoj književnosti ovaj književni motiv je živa duhovna energija koja pokreće, samerava i osmišljava životne procese, kulturne vrednosti i istorijske tokove./…/ Kosovski zavet je srpski kulturni obrazac, odnosno duhovna, verska i državotvorna svest srpske nacije”
Dok bude ljudi poput Milana Radulovića, Kosovski zavet srpskog naroda će ostati logosna vertikala našeg postojanja.
RAZARANJE OBRAZOVANJE U SRBIJI
Početkom decembra 2017, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije je u Beogradu organizovala skup o neoliberalnom razaranju obrazovanja. Pored profesora Mila Lompara, Bogoljuba Šijakovića, Aleksandra Lipkovskog i drugih, skupu se obratio i ugledni mladi filosof iz Italije, Dijego Fuzaro.
Mnogi od nas je škole završio u socijalizmu, koji je baštinio ideju prosvetiteljstva – obrazovanje i kultura treba da budu dostupni svima, da bi se čovek humanizovao i, kako bi Kant rekao, izašao iz stanja samoskrivenosti. Škola se, u sistemu zasnovanom na prosvetiteljskim idejama, smatrala jednim od sredstava humanizacije.
To je doba kada neoliberalni kapitalizam razara poslednje ostatke humanističkog obrazovanja, nastalog na najboljim tradicijima evropskog kulturnog nasleđa, i kada učionice zaista postaju prve linije fronta „u ratu ovom koji sećanje briše“ (Miodrag Pavlović). Metode su, kako veli Dijego Fuzaro, različite; na programu je „uklanjanje kulture, korporativizacija škola, programirana idiotizacija učenika transformisanih u ’potrošače obrazovanja’, ukidanje nastavnog procesa“. Današnji kapital mora odstraniti svaku mogućnost pojave mislećeg čoveka. Zato je sasvim je i razumljiv poziv ovog filosofa: „Potrebno je da se nastavnici usprotive tako što će podučavanjem vrednosti klasika i istorije, umetnosti i filozofije, kritičkom mišljenju, omogućiti snažno suprotstavljanje ekonomskom kretenizmu i programiranom idiotizmu, ma gde oni bili dominantni“.
Kao što je nekadašnji ideološki okvir celokupnog školovanja u Brozovoj Jugoslaviji bio „marksizam – lenjinizam“, tako je to danas ideologija neoliberalnog kapitalizma.
Neoliberalni kapitalizam se, svim silama, bori protiv svega što predstavlja prepreku nesmetanom širenju kapitalističkog modela izrabljivanja čoveka i sveta. Zato su mu neprijatelji porodica, vera, nacija. Ova ideologija je, po Dijegu Fuzaru, ideologija „monoteizma tržišta“, koja ima tri osnovne dogme: krajnji individualizam, ratovanje u ime humanizma i demokratije (a za interese krupnog kapitala) i načelna demonizacija svake alternative, koja se odmah proglašava za totalitarnu i antidemokratsku. Na tržištu zasnovanom na anglosaksonskom modelu svi treba da budu potrošači kojima je ideal „american way of life“. Zato globalnim kapitalistima smeta tradicionalna školakoja je, uz univerzalne, nudila svojim učenicima i nacionalne vrednosti: „Kod nas, u Italiji, grčki i latinski su predstavljali osnovu kulture u gimnazijama zahvaljujući reformi obrazovanja koju je izvršio veliki neohegelijanski filozof Đovani Đentile. Obrazovanje je bilo osmišljeno u kontinuitetu sa grčkim idealom paidea (grčki παιδεία – obrazovanje, prim. Dragan Mraović), prosvetiteljskim raison (franc. razlog, ali i objašnjenje – prim. D. M.) i romantičnim Bildung (nemački, obrazovanje, prim. D. M.). Sve se to svakodnevno uništava transformacijom škole u kapitalističko preduzeće (direktori kao menadžeri, „krediti“ za ocenjivanje studenata, manijačko korišćenje engleskog jezika uz neznanje latinskog i grčkog itd). Nisu poništeni samo grčka i latinska kultura, već i njihov jezik: ko još zna grčki i latinski? Jezik tradicije i nacionalni jezik ipak izražavaju komunitarni karakter u nacionalnoj državi i u civilizaciji. Oni formiraju narode u njihovim tradicijama i čine mogućim razvoj – a pojedinaca kod kojih je lingvistički identitet temeljni uslov kako za njihove intersubjekatske odnose, tako i za njihovu zajedničku istorijsku sudbinu. Naime, jezik u svojoj evoluciji postavlja se kao ishod istorijskog procesa koji proživljava zajednica onih koji ga govore. Današnja prinuda na engleski kao jedini dozvoljeni jezik usklađena je sa razaranjem nacionalnih država i, sinergički, fetišističkom apsolutizacijom međunarodnog i homologacionog tržišta ljudskog roda svedenog na prah međurazmenljivih atoma lišenih kulturne tradicije koja je u stanju da odoli sili kapitalističkog negativizma. Samo tako, uostalom, objašnjava se današnji sveprisutni paradoks, uopšte, prinude na odustajanje od svog nacionalnog jezika (u mom slučaju od jezika Dantea i Leopardija) i na konvergentno nepromenljivo prihvatanje operacionalnog engleskog jezika finansijskih tržišta, koji svakako nije jezik Šekspira, niti Vajlda. Taj aspekt otkriva, ako za tim još ima potrebe, našu nesposobnost da razumemo i govorimo drugim jezikom osim ekonomskim. U kapitalističkoj apsolutizaciji sadašnjosti posreduje pustošenje budućnosti i prisilno ukidanje prošlosti“.
Borba protiv ovog pustošnja mora se voditi, bez obzira na trenutni trijumf laži. Čoveštvo to traži od nas.
SRBI SA HRISTOM I SRBI BEZ HRISTA:BORBA ZA KOSOVO SE NASTAVLJA
U svom predavanju „Svetlo istine“, Dimitrije Ljotić je zapisao: “6. oktobra 1934. godine bio sam u Smederevu sa vladikom Nikolajem. Ne znam kako i zašto zapitao sam ga:
Preosvećeni! Da li ste čitali Milojevića, koji je po celom svetu nalazio srpske tragove?
On mi je odgovorio da nije. A ja, smatrajući da stvarno nije, počeo sam mu pričati o svemu. Kada sam završio on reče:,,Verujem da su Kinezi podigli kineski zid da bi se spasili od rušilačke navale Srba. Dalje verujem da Tukidit koji je pisao o divljim Skitima, nije znao da su oni pretci Srba. A Omar, koji je zapalio Aleksandrijsku biblioteku, sigurno da je u svojoj vojsci imao Srba.Verujem da do osmog veka sva rušenja, gde god je bilo zla i sile, rušenja, pljačke i ubijanja, da to niko drugi nije vršio nego Srbi. Sve do devetog veka kada su se okalemili sa Hristovom grančicom. Od toga doba daju blagorodno voće; ali ne svi. I kao što je sa okalemljenom grančicom koja daje lepo voće, tako i ona divlja, koja iz divlje podloge raste, daje sitno, gorko i oporo voće, tako isto i kod nas je slučaj. Toliko da se zna šta je od Hrista, a šta bez njega.“
Ove su mi se reči vladike Nikolaja urezale u pamet. Razmišljao sam o tome i smatram da su Srbi do osmog veka živeli bez Hrista, a od osmog veka bore se dve struje: jedna okalemljena Hristovom grančicom, a druga bez nje. I danas prisustvujemo u toj borbi. Cela istorija srpskog naroda od devetog veka nije ništa drugo do borba soka Hristovog, i soka i duše nehristovske.“
Tako je zapisao Dimitrije Ljotić.
Borba oko Kosova i Metohije u okviru Srbije još je jedna borba između Hristovog i antihristovog u Srba. Oni koji hoće da prodaju Kosovo zarad ulaska u EU su izdajnici Hrista, jer car Lazar i Njegovi vitezovi su jasno pokazali, svojom krvlju, šta je cena Svete Zemlje. I u Srbskoj Crkvi će se, na osnovu toga, videti ko je vera, a ko je nevera.
MINISTAR PROSVETE I VLADA PROTIV DECE I SRBIJE
U proleće 2017, Ministarstvo prosvete Srbije pokušalo je da školama podmetne „obrazovne pakete“ za borbu protiv nasilja u školama. U njima je bila najbanalnija LGBT propaganda. Reakcija javnosti bila je žestoka, i ministar prosvete je programe privremeno povukao. Slobodan Janković, naš ugledni društveno angažovani mislilac, o tome je pisao:“Vlade Srbije se već dugo vremena ponašaju prema narodu kao prema pokusnom kuniću. Sada se pod maskom zaštite od seksualnog nasilja, uz tvrdnje Ministarstva prosvete, ničim potkrepljene, kako„ u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje 4 deteta koja su preživela određeni vid seksualnog nasilja” uvodi obavezno promovisanje homoseksualizma, lezbejstva, biseksualizma, i svih drugih vidova ‘seksualnog opredeljenja’ zasnovanih na uzajamno dobrovoljnom odnosu dva ljudska bića.
Kakve veze ima propovedanje homoseksualizma, ukidanja roda i drugog sa zaštitom od seksualnog nasilja? Na strani 158 se navodi više tzv. ‘seksualnih prava’ : pravo na seksualnu slobodu, pravo na seksualnu autonomiju, seksualni integritet i sigurnost seksualnog tela, pravo na seksualnu privatnost, pravo na seksualno zadovoljstvo, pravo na seksualno izražavanje, pravo na seksualno udruživanje, pravo na slobodne i reproduktivne izbore.
Tako se, na primer, na strani 153, Priručnika za rad sa mladima koji je poslat svim školama tvrdi da su „seksualnost i seksualni identitet nestalne i dinamične kategorije i dabi trebalo neprestalno da preisputujemo svoje pretpostavke. Prihvatanje različitosti i otvorenostpo pitanju ljudske seksualnosti su osnovni zahtevi za nekoga ko radi sa mladima.” Dakle nastavno i vaspitno osoblje treba stalno da preispituje svoju seksualnost i isto preporučuje deci. Ima li to veze sa seksualnim nasiljem? Naravno da nema, ali ima i te kako veze sa primenom nemačkog i britanskog zahteva promene svesti srpskog naroda!
Sa Zapada se preuzimaju najgori najnakaradniji programi i nastoje primeniti u Srbiji. Iako su rezultati u našem obrazovanju sve porazniji, urušavanju nema kraja.Posle školigrice, izbacivanja kazne iz vrtića, a u najvećoj meri i iz školstva, uvođenja tzv. afirmativne akcije, tj. upisivanja Roma na fakultete bez potrebnog uspeha u školovanju i na prijemnom ispitu, uz nastavak slične prakse prilikom polaganja ispita, sada se Ministarstvo prosvete Vlade Republike Srbije sprema da promoviše nestanak dečaka i devojčica — tj. teoriju roda, prema kojoj su dečaci i devojčice, sutra muškarci i žene, samo društvene izmišljotine. Svim školama u Srbiji kao i predškolskim ustanovama, poslata su obavezujuća uputstva uključivanja ove nakaradne propagande u aktivnosti u vrtiću, kao i u škoslu nastavu u predmete srpskog (maternjeg) jezika, sveta oko nas, prirode i društva, građanskog vaspitanja, biologije, sociologije, muzičkog, psihologije, Ustava i prava građana. Materijal je dostupan na sajtu Miistarstva prosvete, tehnologije i nauke (http://www.mpn.gov.rs/grupa-za-prevenciju-nasilja/).
Ovaj program dolazi kao deo projekta UNICEF „Škola bez nasilja”, koji je počeo davne 2005/6, a koji od 2012. sprovodi Jedinica za prevenciju nasilja. Promoviše se seksualna različitost, samozadovoljavanje (dodirivanje sopstvenog tela od najmlađih dana) Rezultati borbe protiv nasilja su nažalost poznati većini roditelja školske dece i gotovo svim nastavnicima. Uprave škola se trude da svim sredstvima zataškaju najgrublje nasilje koje je poprimilo razmere epidemije i zaštite upravo nasilnike, ne bi li imali što bolju ocenu Ministarstva. Osim toga, društvo je sve bahatije i siromašnije, raste i broj samoubistava.
Tu će se pod izgovorom borbe protiv seksualnog nasilja promovisati kako oni rođeni sa muškim polnim organima treba da nose haljine i suknje i da mogu da biraju da li da se zaljube u dečaka, u devojčicu ili ko zna, možda u nešto što je putu da izmeni pol, da devojčica treba da izabere između dve devojčice onu koja joj se više sviđa... Ove boleštine je usvojilo Ministarstvo u Vladi na čelu sa Aleksandrom Vučićem, čovekom koji uskoro treba da postane Predsednik i da da zakletvu kako će poštovati Ustav koji nastoji da promeni. U zemlji depresije (RTS objavio da u Srbiji oko 420 hiljada pati od depresije - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2693805/sve-vise-ljudi-boluje-od-depresije.html), epidemije raka, epidemije odlaska iz zemlje–emigracije i demografskog sunovrata, Ministarstvo prosveta razmišlja o promeni roda, nastavljajući godinama preuzetu obavezu promene svesti srpskog naroda, čime čini još jedan korak ka potpunom krahu i kraju Srbije.“
Sada se sprema zakon o rodnoj ravnopravnosti, čiji je cilj uništenje Bogom dane polnosti čoveka. Ali, borba se nastavlja.
Borba za porodicu je najvažnija borba 21. veka.
Srećna vam borbena Srbska Nova 2018. godina!
Dr Vladimir Dimitrijević
