VELIKI ŠOK
Kada je izbila Februarska revolucija 1917. godine, Srbima nije bilo lako, jer je sa prestola otišao veliki pokrovitelj malog, ali hrabrog, balkanskog naroda, Car Mučenik Nikolaj Drugi Romanov. Istoričar Bogumil Hrabak istakao je da je pad ruske monarhije označio krah nade da će njihova država, koja će nastati posle Prvog svetskog rata, imati čisto srbski karakter.
Ministar spoljnih poslova republikanske Rusije, Miljukov, bio je izrazito projugoslovenski orijentisan, i umnogome je podržavao Bugare. Srbska politička elita je bila zbunjena onim što se desilo, a najpametniji su shvatili da je obaranje Cara Nikolaja plod ozbiljne međunarodne zavere. Srbski diplomata Jovan Jovanović-Pižon je u svom dnevniku 4. marta 1917. zapisao da se Englezi hvale „da su oni izazvali revoluciju u Rusiji i pripremili je. ‘Mi smo nekoliko puta opominjali cara na opasnost što nemački uticaj preotima maha, a on nije slušao, i eto šta mu se slučilo’. Govorio je jedan od uticaja Englez.“ Zabeležio je i 6. marta 1917. da su uglavnom „Englezi zadovoljni s događajima u Rusiji“; „Govore svuda da su i Englezi i Francuzi umešani u revoluciju“.Ministar spoljnih poslova republikanske Rusije, Miljukov, bio je izrazito projugoslovenski orijentisan, i umnogome je podržavao Bugare. Srbska politička elita je bila zbunjena onim što se desilo, a najpametniji su shvatili da je obaranje Cara Nikolaja plod ozbiljne međunarodne zavere. Srbski diplomata Jovan Jovanović-Pižon je u svom dnevniku 4. marta 1917. zapisao da se Englezi hvale „da su oni izazvali revoluciju u Rusiji i pripremili je. ‘Mi smo nekoliko puta opominjali cara na opasnost što nemački uticaj preotima maha, a on nije slušao, i eto šta mu se slučilo’. Govorio je jedan od uticaja Englez.“ Zabeležio je i 6. marta 1917. da su uglavnom „Englezi zadovoljni s događajima u Rusiji“; „Govore svuda da su i Englezi i Francuzi umešani u revoluciju“.
Ipak, Srbi u Rusiji su se izričito čuvali da ne naprave neku kardinalnu grešku zbog novonastalih okolnosti. S obzirom da su februarski revolucionari ostali u ratu na strani Saveznika, Nikola Pašić je nastojavao na tome da se saradnja s Rusima produži. Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji, đeneral Mihailo Živković, pisao je srbskom ministru vojske na Krf i poslaniku u Petrograd: „Povodom ruske revolucije objavio sam Korpusu shodnim naredbama da mi nemamo ni pravo ni dužnosti mešati se u unutarnje stvari bratskog nam ruskog naroda, čiji smo mi gosti“. Srbski poslanik u Petrogradu, Miroslav Spalajković, pisao je: „U ovoj neizvesnosti mi moramo biti oprezni, sačuvati simpatije svih ovdašnjih političkih struja /…/ Naše nije mešati se u ruske unutrašnje stvari i u smislu toga dajem neprestano saveta ovdašnjim Srbima“.
Čak i kad su boljševici došli na vlast, srbska politička elita je nastojala da ih pridobije za oslobodilačku misiju Srbije, a Nikola Pašić je preko socijaldemokrata iz svog naroda pokušao da ostvari izvesni uticaj među boljševicima. Ali, kada su boljševici sa Nemcima potpisali sramni mir u Brest – Litovsku, okrenuvši leđa savazničkim državama, odnosi su počeli da se hlade, da bi kasnije postali neprijateljski.
REAKCIJA MIROSLAVA SPALAJKOVIĆA
Srbski diplomata koji se zatekao u revolucionarnoj Rusiji, Miroslav Spalajković, najburnije je reagovao kad su boljševici okrenuli leđa savezničkoj borbi. Istoričar Milorad Ekmečić u knjizi Ratni ciljevi Srbije 1914, o njemu, sa izvesnom ironijom, kaže: „Bio je među ređim diplomatama koji će u opštu istoriju svjetske diplomatije ući po zlu glasu, pošto je kasnije na prvom Lenjinovom prijemu za strane diplomate skočio nervozno sa stolice i pljunuo u lice šefu mlade sovjetske države, nazivajući ga njemačkim špijunom /…/ Na osjetljivom diplomatskom mjestu 1914, on je išao sa sigurnošću s kojom se pijanac vraća iz krčme kući – sve je jasno vidio do slijedećeg ugla. Cijeli put može biti kretanje u krugu, ali do slijedećeg ugla on jasno vidi.“
Zašto je Spalajković tako reagovao? Zato što se, kao Srbin, osetio izdanim i prevarenim. On će kasnije pisati: “Već sva nesreća, koju su Lenjin i ruski komunisti naneli Rusiji, bila bi dovoljan razlog za svakog razumnog člana našeg naroda da bude nepomirljiv protivnik tih internacionalnih avanturista i nepijatelja ruskog naroda. Ali za takvo naše držanje prema njima postoji, specijalno za nas Srbe, još i jedan drugi razlog, koji nisam naveo u svom govoru. Zbog Lenjina, i samo zbog njega, patnje srpskoga naroda u toku prošloga rata produžene su za čitavu godinu dana više, nego što bi to bilo da nije bilo Lenjina i njegovog bezumnog eksperimentisanja sa Rusijom. Zaista, posle naše Golgote 1915 -1916 godine, sva naša očekivanja bila su upravljena u Rusiju. Samo tako smo i mogli, sa mučeničkom rezignacijom, sačuvati veru u budućnost. I ta nas je vera držala sve do pred kraj 1917. godine.U to vreme je izvršen boljševički prevrat, a ubrzo za njim zaključen i mir u Brest-Litovsku. Ruskoga fronta je nestalo, a s njim i naše nade u Rusiju. Prvi i neposredni rezultat za srpski narod od demonske radnje Lenjinove u 1917. godini bio je – produženje robovanja i stradanja našega naroda do kraja 1918. godine.“
Sećajući se revolucionarnog ludila kome je prisustvovao, Spalajković je pisao: “Najbolje ću ukratko izložiti moja posmatranja i suđenja o preživljenim događajima ako iznesem utisak, koji me nije ostavljao ni u jednom trenutku revolucije. Pred mojim očima je stalno bila slika kaveza u kome su bili zatvoreni zverovi. Jednoga dana svi su zverovi pobegli iz kaveza, jer su ih ludaci ili zločinci pustili da izađu. I sad bi trebalo vratiti zverove u kavez; što je vrlo teško, ili ih poubijati, što je nemoguće, jer ih ima mnogo. U tome je tragika svake revolucije, a naročito ruske. Celo pitanje se svodi na to koliko se mogu pripitomiti zverovi. Istorija je to utvrdila svaki put kad su bile oborene ili uništene sve prepreke, koje predstavlja država sa svojim ustanovama i koje jedine sprečavaju ljudsku masu, da izađe iz najviše organizacije zajedničkog života, države, da bi se vratila u primitivno stanje, anarhiju. Specifički karakter ruske revolucije pokazuje se u svoj svojoj ozbiljnosti, naročito za vreme boljševičke periode, zbog toga što su se organskom anarhizmu nerazdvojnom rasi dadali elementi kriminaliteta i atavičkog alkoholizma. Ti elementi, koji postoje uostalom svuda, dobijaju u Rusiji naročitu snagu s obzirom na ogromno njeno stanovništvo i duboko neznanje njenih masa. Iz sviju tih razloga, ruska revolucija je bila samo opšti delirium tremens, u toku koga je nemoguće konstatovati normalno i razumno delo. Ona je još u početku izašla iz koloseka. Iz političke revolucije ona se izrodila u društvenu revoluciju, i pored spoljnjeg rata koji je stavljao u pitanje i sam život naroda. Možda je bilo trenutka u kome je bilo moguće zadržati vratolomni trk Rusije ka svome vlastitom uništenju o dati događajima pravac shodniji zdravom razumu i stvarnim interesima naroda? To je bilo u junu mesecu 1917. kada je Kerenski bio na vrhuncu svoje popularnosti, a Lenjin i Trocki od sviju i svuda prezreni. Onda je bilo moguće učiniti boljševizam nemoćnim i onemogućiti ga da škodi Rusiji. Ali Kerenski nije bio na visini zadatka. To se događa uvek kad šef države ili vlade nema bitne osobine, kaja se sastoji u čvrstoj volji, sposobnoj da donese jasne i energične odluke kad treba zaštititi najviše interese naroda. Treba zabeležiti zajedničku karakterističnu crtu svima doktrinarima i političarima ruske revolucije; ona proizlazi iz psihologije rase i sastoji se u nekoj vrsti neravnoteže između raznih psihičkih sposobnosti. To ja nazivam ograničnim anarhizmom čije su manifestacije: intelektualna utopija, moralni misticizam ili neotpornost zlu, rasipanje u ekonomskom polju, hipertrofija artističkog osećanja, atrofija političkog smisla i nesaznavanje stvarnog interesa. Taj organski anarhizam završava se u duši ruskog revolucionara – iz vremena Černiševskog kao iz vremena Tolstoja i Gorkog – nihilizmom, koji je, u političkom i društvenom smislu, tako reći istovetan, naročito po svojoj prihičkoj genezi, shvatanju nirvane u metafizičkom i moralnom smislu/…/“
Spalajković je pisao i o Trockom, demonu revolucije, ali i u ulozi Jevreja u rušenju Rusije. Istakao je da nisu svi Jevreji bili uz boljševike, i da su se najbolji među njima gnušali krvavog prevrata: “Mi ćemo samo spomenuti Trockoga jedino da bi označili ulogu i položaj Jevreja prema ruskoj revoluciji. Glavni štab sviju Sovjetskih organizacija sastoji se poglavito od Jevreja, anarhista ili avanturista i agenata sumnjivih poslova. Oni su ti koji u opše predstavljaju lidere sviju Sovjeta. Naravno takva situacija ispunjava strahom sve dobre ruske Jevreje misleći na eventualne pogrome, koje bi mogle da izvrše opskurne mase kad bude likvidirao boljševizam, da bi se osvetile za sva pretrpljena zla i muke, ne razlikujući dobre Jevreje od rđavih. Pokrenuta tim osećanjima, jedna jevrejska deputacija iz Moskve išla je kod Trockoga da obrati pažnju na neprijatne posledice, koje mogu pretrpeti svi jevreji u Rusiji zbog rada Trockoga, njihovog jednorodnika. Ovaj je, uvredivši ih i nazvaši ih “prljavim kapitalistima”, isterao te odlične građane, koji predstavljaju najbolje jevrejske elemente. Da bi se desolidarisao sa boljševičkim Jevrejima pred ruskim narodom, Vinaver, jedan od glavnih vođa kadetske stranke, izvrsan govornik i pravnik, čovek visoke kulture i vrlo finog duha, objavio je manifest u kome je, u ime svih dobrih i čestitih ruskih Jevreja, zahvalio ruskome narodu što je priznao svojom revolucijom Jevrejima jednaka prava sa pravima drugih narodnosti, i molio završavajući manifest, da se i jevrejskom narodu prizna pravo da i on, kao i svi drugi narodi, ima svojih hulja.“
Spalajković ustvrdio da bolješvizam čak nije ni socijalizam jer, po njegovom mišljenju, „pozitivni socijalizam teži ostvarenju jednakosti ekonomskih uslova putem bogatstva, dok boljševizam teži to da postigne putem bede. Boljševizam, ili ruski maksimalizam, ima za cilj rušilačke udarce svoje sekire, rušenje prirodnih društvenih činjenica, kao porodica, rad i pravo sopstvenosti koje iz rada proističe. On se trudi, da uništi glavnu društvenu vezu, koja služi kao prirodna osnovica zajedničkom životu. On sačinjava dakle potpunu negativnu i anti-društvenu doktrinu. Zbog toga su socijalističke partije u Rusiji, bez izuzetka, neumoljivi neprijatelji boljševika, i obratno.“
O vođi boljševičkog prevrata Spalajković piše: “Lenjin je zao duh ruskog socijalizma. Njega preziru drugi socijalisti utoliko više što on ima izvrsnih osobina da zadobije neobrazovanu masu, dejstvujući na neke njene nagone. Ali treba dodati da su njega izvesno pomogle prilike, kao notorna nesposobnost njegovih protivnika, suviše veliki politički i moralni kredit, koji su ruski političari kao i saveznički dali ruskoj revoluciji, i najzad, čitav niz političkih i vojih grešaka koje se izgleda još ne iscrpljuju.“
Ipak, Spalajković je verovao u preporod Rusije: „Da, blagodareći snazi i mladosti svoga organizma, neiscrpnim materijalnim i moralnim svojim izvorima, Rusija će uskoro izaći iz kritične faze bolesti, koja bi, za svaki drugi narodni organizam, bila verovatno smrtna. Budućnost pripada ruskom narodu. U to ja nikako ne sumnjam. Ovo ubeđenje jedno je od najdubljih koja su stvorena u poslednje vreme. Ono je slično ubeđenju koje se stvara pored uzglavlja bolesnika, koji vam je drag i čiji tok bolesti pratite sa strahom od prvoga dana do trenutka kada se može sa sigurnošću utvrditi pobeda životne snage organizma i skorašnje nestajanje bolesnih klica, uništenje glavnog njihovog ognjišta.“
REAGOVANJE SRBSKE VOJSKE NA REVOLUCIJU
Srbski oficiri i vojska u Rusiji bili su duboko razočarani revolucijom. Vojni izaslanik u Rusiji, Lontkijević, duboko je žalio zbog promene koja se desila. Otišao je da se pozdravi sa Carem Nikolajem: „Zahvalio sam Caru za sve što je učinio za Srbiju i Srpsku vojsku. Car mi reče, da je uvek imao iskrene simpatije za bratski srpski narod; da se nada da će pravda pobediti i srpski narod ostvariti svoje ideale. Reče, da su prilike takve, da je smatrao za potrebno odreći se prestola u želji, da se rat dovede do pobedonosnog kraja. Molio me predati NJ. Kr. Visočanstvu Prestolonasledniku Njegov pozdrav sa nadom, da će Rusija i saveznici, ispuniti svoj dug i svoje obećanje prema Srbiji. Takođe se interesovao za naš korpus i molio predati mu Njegov pozdrav. Ja sam još jednom zahvalio Caru, dodajući da srpski narod neće nikad zaboraviti 1914. godinu, kada je ruski Car digao svoj moćan glas u zaštitu Srbije. Zahvalivši mi za službu, Car mi pruži ruku sa rečima: ‘Milostivi Bog neka zaštiti Srpski narod’“.
Već pomenuti general Dobrovoljačkog korpusa formiranog u Rusiji, Mihailo Živković, svedočio je: „Car Nikola, koji je bio veliki prijatelj našeg naroda, i svagda ukazivao naročite simpatije prema Dobrovoljačkom korpusu želeo je da se Korpus što pre formira. Careva želja je bila u to doba zapovest, i da se samo njemu dodvore ruski su ćenerali – mislim naročito na đenerala Marska, načelnika štaba Odeskog vojnog okruga – preticali u predusretljivosti i ljubaznosti prema nama; kao što će posle pada Carevog skinuti sasvim obrazinu, praviti nam na svakom koraku pakosti i truditi se da rasture Korpus“. Živković je znao da je revolucija slomila rusku vojsku, koja je, pod Carem, bila spremna za herojsku ofanzivu. On kaže: „Duboko je uverenje i moje i svih koji su znali i gledali ove pripreme da bi nova ruska ofanziva probila nemačke brane kao bujica i za kratko vreme potopila centralne sile. Rat bi bio svršen još 1917. godine, i to sa drukčijim rezultatima i naročito mnogo povoljnije po nas /…/ Sve je to sprečilo izbijanje ruske revolucije i još više rđavo dirigovanje njome. /…/ Revolucija u Petrogradu je zadala toliko jada i muka našem bratskom narodu Rusima i kojom zbog toga što je izvršena u najnezgodnije vreme – u toku vojne – koristili su se naši neprijatelji.“
Doktor jedne od srbskih jedinica, Rus, koji je bio boljševički špijun, javljao je o raspoloženju Srba dobrovoljaca prema revoluciji: „Hapšenje sadašnjeg velikog pokrovitelja i zaštitnika ideje Velike Srbije, najveća nesreća je za nas i za srpski narod. I ko je uhapsio našeg pokrovitelja? ‘To je šljam – Savet radničkih i vojničkih deputata; uskoro ćemo mu pokazati. U tom đubretu, (t.j. Sovjetu radničkih i vojničkih deputata) se nalazi 3000 špijuna’, vikao je načelnik štaba Prve divizije Belić“. Jedna bolničarka Dobrovoljačkog korpusa je izjavila: „Mi Srbi smo padom cara Nikole izgubili jedinog i glavnog prijatelja srpskog ujedinjenja u Rusiji“.
Dr Vladimir Dimitrijević
Izvor: "Fond strateške kulture"
