ВЕЛИКИ ШОК
Када је избила Фебруарска револуција 1917. године, Србима није било лако, јер је са престола отишао велики покровитељ малог, али храброг, балканског народа, Цар Мученик Николај Други Романов. Историчар Богумил Храбак истакао је да је пад руске монархије означио крах наде да ће њихова држава, која ће настати после Првог светског рата, имати чисто србски карактер.
Министар спољних послова републиканске Русије, Миљуков, био је изразито пројугословенски оријентисан, и умногоме је подржавао Бугаре. Србска политичка елита је била збуњена оним што се десило, а најпаметнији су схватили да је обарање Цара Николаја плод озбиљне међународне завере. Србски дипломата Јован Јовановић-Пижон је у свом дневнику 4. марта 1917. записао да се Енглези хвале „да су они изазвали револуцију у Русији и припремили је. ‘Ми смо неколико пута опомињали цара на опасност што немачки утицај преотима маха, а он није слушао, и ето шта му се случило’. Говорио је један од утицаја Енглез.“ Забележио је и 6. марта 1917. да су углавном „Енглези задовољни с догађајима у Русији“; „Говоре свуда да су и Енглези и Французи умешани у револуцију“.
Ипак, Срби у Русији су се изричито чували да не направе неку кардиналну грешку због новонасталих околности. С обзиром да су фебруарски револуционари остали у рату на страни Савезника, Никола Пашић је настојавао на томе да се сарадња с Русима продужи. Командант Српског добровољачког корпуса у Русији, ђенерал Михаило Живковић, писао је србском министру војске на Крф и посланику у Петроград: „Поводом руске револуције објавио сам Корпусу сходним наредбама да ми немамо ни право ни дужности мешати се у унутарње ствари братског нам руског народа, чији смо ми гости“. Србски посланик у Петрограду, Мирослав Спалајковић, писао је: „У овој неизвесности ми морамо бити опрезни, сачувати симпатије свих овдашњих политичких струја /…/ Наше није мешати се у руске унутрашње ствари и у смислу тога дајем непрестано савета овдашњим Србима“.
Чак и кад су бољшевици дошли на власт, србска политичка елита је настојала да их придобије за ослободилачку мисију Србије, а Никола Пашић је преко социјалдемократа из свог народа покушао да оствари извесни утицај међу бољшевицима. Али, када су бољшевици са Немцима потписали срамни мир у Брест – Литовску, окренувши леђа савазничким државама, односи су почели да се хладе, да би касније постали непријатељски.
РЕАКЦИЈА МИРОСЛАВА СПАЛАЈКОВИЋА
Србски дипломата који се затекао у револуционарној Русији, Мирослав Спалајковић, најбурније је реаговао кад су бољшевици окренули леђа савезничкој борби. Историчар Милорад Екмечић у књизи Ратни циљеви Србије 1914, о њему, са извесном иронијом, каже: „Био је међу ређим дипломатама који ће у општу историју свјетске дипломатије ући по злу гласу, пошто је касније на првом Лењиновом пријему за стране дипломате скочио нервозно са столице и пљунуо у лице шефу младе совјетске државе, називајући га њемачким шпијуном /…/ На осјетљивом дипломатском мјесту 1914, он је ишао са сигурношћу с којом се пијанац враћа из крчме кући – све је јасно видио до слиједећег угла. Цијели пут може бити кретање у кругу, али до слиједећег угла он јасно види.“
Зашто је Спалајковић тако реаговао? Зато што се, као Србин, осетио изданим и превареним. Он ће касније писати: “Већ сва несрећа, коју су Лењин и руски комунисти нанели Русији, била би довољан разлог за сваког разумног члана нашег народа да буде непомирљив противник тих интернационалних авантуриста и непијатеља руског народа. Али за такво наше држање према њима постоји, специјално за нас Србе, још и један други разлог, који нисам навео у свом говору. Због Лењина, и само због њега, патње српскога народа у току прошлога рата продужене су за читаву годину дана више, него што би то било да није било Лењина и његовог безумног експериментисања са Русијом. Заиста, после наше Голготе 1915 -1916 године, сва наша очекивања била су управљена у Русију. Само тако смо и могли, са мученичком резигнацијом, сачувати веру у будућност. И та нас је вера држала све до пред крај 1917. године.
У то време је извршен бољшевички преврат, а убрзо за њим закључен и мир у Брест-Литовску. Рускога фронта је нестало, а с њим и наше наде у Русију. Први и непосредни резултат за српски народ од демонске радње Лењинове у 1917. години био је – продужење робовања и страдања нашега народа до краја 1918. године.“
Сећајући се револуционарног лудила коме је присуствовао, Спалајковић је писао: “Најбоље ћу укратко изложити моја посматрања и суђења о преживљеним догађајима ако изнесем утисак, који ме није остављао ни у једном тренутку револуције. Пред мојим очима је стално била слика кавеза у коме су били затворени зверови. Једнога дана сви су зверови побегли из кавеза, јер су их лудаци или злочинци пустили да изађу. И сад би требало вратити зверове у кавез; што је врло тешко, или их поубијати, што је немогуће, јер их има много. У томе је трагика сваке револуције, а нарочито руске. Цело питање се своди на то колико се могу припитомити зверови. Историја је то утврдила сваки пут кад су биле оборене или уништене све препреке, које представља држава са својим установама и које једине спречавају људску масу, да изађе из највише организације заједничког живота, државе, да би се вратила у примитивно стање, анархију. Специфички карактер руске револуције показује се у свој својој озбиљности, нарочито за време бољшевичке периоде, због тога што су се органском анархизму нераздвојном раси дадали елементи криминалитета и атавичког алкохолизма. Ти елементи, који постоје уосталом свуда, добијају у Русији нарочиту снагу с обзиром на огромно њено становништво и дубоко незнање њених маса. Из свију тих разлога, руска револуција је била само општи делириум тременс, у току кога је немогуће констатовати нормално и разумно дело. Она је још у почетку изашла из колосека. Из политичке револуције она се изродила у друштвену револуцију, и поред спољњег рата који је стављао у питање и сам живот народа. Можда је било тренутка у коме је било могуће задржати вратоломни трк Русије ка своме властитом уништењу о дати догађајима правац сходнији здравом разуму и стварним интересима народа? То је било у јуну месецу 1917. када је Керенски био на врхунцу своје популарности, а Лењин и Троцки од свију и свуда презрени. Онда је било могуће учинити бољшевизам немоћним и онемогућити га да шкоди Русији. Али Керенски није био на висини задатка. То се догађа увек кад шеф државе или владе нема битне особине, каја се састоји у чврстој вољи, способној да донесе јасне и енергичне одлуке кад треба заштитити највише интересе народа. Треба забележити заједничку карактеристичну црту свима доктринарима и политичарима руске револуције; она произлази из психологије расе и састоји се у некој врсти неравнотеже између разних психичких способности. То ја називам ограничним анархизмом чије су манифестације: интелектуална утопија, морални мистицизам или неотпорност злу, расипање у економском пољу, хипертрофија артистичког осећања, атрофија политичког смисла и несазнавање стварног интереса. Тај органски анархизам завршава се у души руског револуционара – из времена Чернишевског као из времена Толстоја и Горког – нихилизмом, који је, у политичком и друштвеном смислу, тако рећи истоветан, нарочито по својој прихичкој генези, схватању нирване у метафизичком и моралном смислу/…/“
Спалајковић је писао и о Троцком, демону револуције, али и у улози Јевреја у рушењу Русије. Истакао је да нису сви Јевреји били уз бољшевике, и да су се најбољи међу њима гнушали крвавог преврата: “Ми ћемо само споменути Троцкога једино да би означили улогу и положај Јевреја према руској револуцији. Главни штаб свију Совјетских организација састоји се поглавито од Јевреја, анархиста или авантуриста и агената сумњивих послова. Они су ти који у опше представљају лидере свију Совјета. Наравно таква ситуација испуњава страхом све добре руске Јевреје мислећи на евентуалне погроме, које би могле да изврше опскурне масе кад буде ликвидирао бољшевизам, да би се осветиле за сва претрпљена зла и муке, не разликујући добре Јевреје од рђавих. Покренута тим осећањима, једна јеврејска депутација из Москве ишла је код Троцкога да обрати пажњу на непријатне последице, које могу претрпети сви јевреји у Русији због рада Троцкога, њиховог једнородника. Овај је, увредивши их и назваши их “прљавим капиталистима”, истерао те одличне грађане, који представљају најбоље јеврејске елементе. Да би се десолидарисао са бољшевичким Јеврејима пред руским народом, Винавер, један од главних вођа кадетске странке, изврсан говорник и правник, човек високе културе и врло финог духа, објавио је манифест у коме је, у име свих добрих и честитих руских Јевреја, захвалио рускоме народу што је признао својом револуцијом Јеврејима једнака права са правима других народности, и молио завршавајући манифест, да се и јеврејском народу призна право да и он, као и сви други народи, има својих хуља.“
Спалајковић устврдио да бољешвизам чак није ни социјализам јер, по његовом мишљењу, „позитивни социјализам тежи остварењу једнакости економских услова путем богатства, док бољшевизам тежи то да постигне путем беде. Бољшевизам, или руски максимализам, има за циљ рушилачке ударце своје секире, рушење природних друштвених чињеница, као породица, рад и право сопствености које из рада проистиче. Он се труди, да уништи главну друштвену везу, која служи као природна основица заједничком животу. Он сачињава дакле потпуну негативну и анти-друштвену доктрину. Због тога су социјалистичке партије у Русији, без изузетка, неумољиви непријатељи бољшевика, и обратно.“
О вођи бољшевичког преврата Спалајковић пише: “Лењин је зао дух руског социјализма. Њега презиру други социјалисти утолико више што он има изврсних особина да задобије необразовану масу, дејствујући на неке њене нагоне. Али треба додати да су њега извесно помогле прилике, као ноторна неспособност његових противника, сувише велики политички и морални кредит, који су руски политичари као и савезнички дали руској револуцији, и најзад, читав низ политичких и војих грешака које се изгледа још не исцрпљују.“
Ипак, Спалајковић је веровао у препород Русије: „Да, благодарећи снази и младости свога организма, неисцрпним материјалним и моралним својим изворима, Русија ће ускоро изаћи из критичне фазе болести, која би, за сваки други народни организам, била вероватно смртна. Будућност припада руском народу. У то ја никако не сумњам. Ово убеђење једно је од најдубљих која су створена у последње време. Оно је слично убеђењу које се ствара поред узглавља болесника, који вам је драг и чији ток болести пратите са страхом од првога дана до тренутка када се може са сигурношћу утврдити победа животне снаге организма и скорашње нестајање болесних клица, уништење главног њиховог огњишта.“
РЕАГОВАЊЕ СРБСКЕ ВОЈСКЕ НА РЕВОЛУЦИЈУ
Србски официри и војска у Русији били су дубоко разочарани револуцијом. Војни изасланик у Русији, Лонткијевић, дубоко је жалио због промене која се десила. Отишао је да се поздрави са Царем Николајем: „Захвалио сам Цару за све што је учинио за Србију и Српску војску. Цар ми рече, да је увек имао искрене симпатије за братски српски народ; да се нада да ће правда победити и српски народ остварити своје идеале. Рече, да су прилике такве, да је сматрао за потребно одрећи се престола у жељи, да се рат доведе до победоносног краја. Молио ме предати Њ. Кр. Височанству Престолонаследнику Његов поздрав са надом, да ће Русија и савезници, испунити свој дуг и своје обећање према Србији. Такође се интересовао за наш корпус и молио предати му Његов поздрав. Ја сам још једном захвалио Цару, додајући да српски народ неће никад заборавити 1914. годину, када је руски Цар дигао свој моћан глас у заштиту Србије. Захваливши ми за службу, Цар ми пружи руку са речима: ‘Милостиви Бог нека заштити Српски народ’“.
Већ поменути генерал Добровољачког корпуса формираног у Русији, Михаило Живковић, сведочио је: „Цар Никола, који је био велики пријатељ нашег народа, и свагда указивао нарочите симпатије према Добровољачком корпусу желео је да се Корпус што пре формира. Царева жеља је била у то доба заповест, и да се само њему додворе руски су ћенерали – мислим нарочито на ђенерала Марска, начелника штаба Одеског војног округа – претицали у предусретљивости и љубазности према нама; као што ће после пада Царевог скинути сасвим образину, правити нам на сваком кораку пакости и трудити се да растуре Корпус“. Живковић је знао да је револуција сломила руску војску, која је, под Царем, била спремна за херојску офанзиву. Он каже: „Дубоко је уверење и моје и свих који су знали и гледали ове припреме да би нова руска офанзива пробила немачке бране као бујица и за кратко време потопила централне силе. Рат би био свршен још 1917. године, и то са друкчијим резултатима и нарочито много повољније по нас /…/ Све је то спречило избијање руске револуције и још више рђаво дириговање њоме. /…/ Револуција у Петрограду је задала толико јада и мука нашем братском народу Русима и којом због тога што је извршена у најнезгодније време – у току војне – користили су се наши непријатељи.“
Доктор једне од србских јединица, Рус, који је био бољшевички шпијун, јављао је о расположењу Срба добровољаца према револуцији: „Хапшење садашњег великог покровитеља и заштитника идеје Велике Србије, највећа несрећа је за нас и за српски народ. И ко је ухапсио нашег покровитеља? ‘То је шљам – Савет радничких и војничких депутата; ускоро ћемо му показати. У том ђубрету, (т.ј. Совјету радничких и војничких депутата) се налази 3000 шпијуна’, викао је начелник штаба Прве дивизије Белић“. Једна болничарка Добровољачког корпуса је изјавила: „Ми Срби смо падом цара Николе изгубили јединог и главног пријатеља српског уједињења у Русији“.
Др Владимир Димитријевић
Извор: "Фонд стратешке културе"
