Уместо предговора
На Ваведење Пресвете Богородице навршило се шеснаест година од убиства Небојше М. Крстића, србског писца и државотворца, који је погинуо у подметнутој саобраћајној несрећи. Тим поводом, објављујем интервју који сам са Крстићем водио 1994. године за крагујевачке „Погледе“. Актуелан је и данас.
ОБРАЗ И ОТАЧАСТВО / РАЗГОВОР СА НЕБОЈШОМ М. КРСТИЋЕМ
У време у коме још не знамо ко смо, ни откуда смо, ни куда идемо, драгоцени су млади људи који почињу да се рву с тамом доба у којем живимо, ширећи Христосово учење у српском народу. Један од њих је и наш саговорник. Небојша М. Крстић рођен је у Нишу, родном граду Св. Цара Константина Равноапостолног, што није безначајно за његово определење да у нашим, мутним и тешким временима, сведочи о хришћанској православној државотворној делатности, о монархијским заветима и светосавском предању сагласја Цркве и Царства. Студирајући теологију у Београду, Крстић се бавио промишљањем богословске проблематике у њеном најширем распону, чега су резултат многи радови објављени у теолошким и другим часописима. Непосредан повод за овај разговор с г. Крстићем је недавно изашао темат угледног часописа „Градац” под насловом Православље и политика, који је он приредио заједно са М. Радуловић, као и његова књига Политика и образ — За васкрс распетог Србства (Издавачки дом „Образ”, Београд 1993.) у којој млади мислилац излаже свој поглед на српско државотворно предање и на стање (боље рећи: таму) у коме смо се обрели, захваљујући неодговорном растакању отачаственог Имена и Имања.
Погледи: После тобожњег, површног националног освешћивања Српства, започетог након (можда привидне) пропасти комунизма код нас, после различитих „догађања народа” и „свссрбских сабора”, после кафанских расправа и туча у српској скупштини, постало је помало непопуларнио „бавити се политиком” иако се политика, на најсуровији могући начин, и даље бави нама (санкције, беда, кабадахијско понашање властодржаца). Откуда то да Ви, човек који се занима православном богословском тематиком, кренете у суочавање са проблемима политичког и друштвеног?
Крстић: Може се рећи да на известан начин код нас православних данас прећутно преовлађује схватање како црквеност и политичност нипошто не иду заједно и да се потпуно искључују. То је заиста једно веома површно и погрешно уверење, а пре свега и нехришћанско, јер, у ствари, политиком сс човек потврђује — или пак погубно негира — као одговорно биће заједнице, биће које је призвано да свој живот у заједници и све односе у свету (од Бога му повереном на управљање и старање) одговорно устројава по богочовечанском поретку Смисла и Истине. Дакле, ако је игде потребно, штавише неопходно, бити светлост и со свету, онда је то, свакако, у политици. Садашњи српски политички мрак и бљутавост понајбољи су показатељ до чега доводи и шта даје нехришћанска политика, тачније — политика без хришћанских политичара. јер онај ко нема егзистениијалну одговорност пред Богом, тај засигурно нема у потпуности ни политичку ни етичку одговорност пред људима.
Погледи: Мада су за то потребне вишетомне студије и врло озбиљни разговори стручњака, по својој новинарској дужности питам вас: какав је однос Православља и политике? Сме ли православац да јој се окреће?
Крстић: Сматрам да се ваше веома умесно питање може заоштрити и поставити у следећем облику: да ли је могућа православна политика? Верујем и знам да не само што је могућа у конкретном реалном смислу, већ је и преко потребна. Поготову данас, када је наш примарни и најургентнији политичко-образовни задатак казивати, доказивати и показивати (пре свега духовно пробуђеној надолазећој србској младежи, јер једино она није унакажена губом политичког лицемерја) да наше постојеће политичко безнађе није и безнађе политике. Другим речима, само политика са хришћанском етиком није блудница, те зато само људи са образом, могу и смеју бити у политици, јер само људи са образом могу образоаати по милости Божијој благообразни политички поредак. За хришћанског политичара, који је увек политичар са образом.политика је пре свега и понајпре човекољубива пожртвованост у корист Отачаства. Православни хришћани, а поготову православни политичари, поучени речима Апостола Павла врло добро знају да је њихова крајња „политика на небесима” (Посл. Филипљанима 3,20) одакле очекујемо Други и коначни долазак јединог Владара, Цара царева и Господа господара — Богочовека Христа. Али, такође, они одлично знају да се, грубо речено, права за учешће у тој политици Царства Небеског стичу још овде и сада кроз конкретни, делотворнн подвиг. Православни, дакле, знају да се кроз земаљско житије задобија небеско битије. И зато, ако смо заиста потомци и наследници наших Светих богољубивих Владара, и ако Косовско заветно определење Светог Кнеза Лазара није само једна фраза на нашим скврним уснама, онда знајмо да се Небеско Отачаство, које је, како народни песник каже, „увек и до века”, не задобија и не стиче без старања и марења за земаљско отачство иако је оно „за малена”. То је онда уистину она његошевска „борба непрестана”, то је бивање онога што без Божије помоћи бити не може. Укратко речено, без православних политичара, или како Свети Николај Жички каже, без „политичара са Крстом”, неминовно су и народ и држава крваво распети на крсту економско-социјално-културне голготе. Наша ужасна свакодневица то, нажалост, најочитије потврђује.
Погледи: Шта је, по Вама, српско политичко предање? Имамо ли га и јесмо ли довољно спремни да га појмимо?
Крстић: Српско политичко предање је, у ствари, наше црквено-државно предање или, најкраће речено, предање светосавске државотворности. Упоришна вертикала и стожер овог предања јесте богомблагословено устројство српске заједнице као српског отачаствског Дома. Притом, свакако, треба имати у виду да је без отачаствене свести српско политичко предање само мртво слово на папиру нашег актуалног политичког безнађа. Отачаствена свест је показатељ и доказ духовне зрелости једне државотворне заједнице која исповеда Бога Господа као Небеског Домаћина Сведржитеља, државног господара миропомазаног монарха као отачаственог домаћина, и хришћанског господина као породичног домаћина. Само светосавски државотворни домострој претпоставља и омогућује постојање србске заједнице која своју потпуну делотворност темељи на узајамној политичко-домаћинској одговорности господара и господе, као и њиховој верности и коначној одговорности пред Господом Сведржитељем, Јединим Истинским Владарем. Свака српска политика која се одвија изван светосавског државотворног домостроја, дакле, изван делотворне конкретизације српске отачаствене свести, јесте катастрофална. То најнепосредније доживљавамо и најочитије видимо из наше новије историје и садашњег свеопштег расула. јер, о ововековној пбгубној испалости Српства из својег живодајног црквенодржавног предања најјаче сведочи пре свега наша безименост и бездомност у лику осамдесетак година опстајућег србоубилачког југословенства на којем бесомучно устрајавамо до дана данашњег. Несрећа је што ми сада, када је жетве уистину много, немамо довољно ни црквених, а још мање политичких посленика који поседују неугаслу отачаствену свест. Због тога, сви политичко-теолошки присебни Срби, ма колико мало да их је, имају огромну одговорност пред Богом и људима да свој отачаствени став непрестано и нећутко посведочавају у смелом покушају обнављања заборављеног смисла српског политичког предања. А то је за сада могуће само кроз једак изузетно озбиљан и доследан — и по свој прилици дуготрајан — црквено-политичко-образовни процес обнављања српске државотворне свести.
Погледи: Скоро свака партија која данас делује међу Србима има своју визију Православља: званичници га тумаче као „фолклорни привезак” Српства, демократе као „цвеће и свеће”, грађанске партије у њему виде „остатак прошлости”. Какав је Ваш однос према партијама, партијашењу и партизанству, бар када је њихово виђење светосавског хришћанства у питању?
Крстић: Мислим да никог озбиљнијег не чуди то што бивши комунисти, а садашњи вајни „родољуби” и инстант „богољуби”, преоденути у демократске вишепартијске шарене хаљине кидишу на Православну Српску Цркву и покушавају да је претворе у услужни сервис властитих партијских безобразлука. Али, потпуно је несхватљиво да у нашој Помесној Цркви сада скоро и не постоји светосавско разликовање политичккх духова, — бар не постоји у мери њене светосавске државотворности. Од средине прошлог столећа — када је у лику партијашења и парламентаризма дошло до кобног распарчавања српског национално-државног идентитета — па до данас, наша Црква (изузев ретких богословски трезвеноумних и политичких присебних појединаца) није одговорила овом изазову савремене секуларизоване политичности која нема баш никаквих додирних тачака са аутентичним политичким животом на сербском отачаственом простору. Штавише, парламентаризам и страначко партизанство били су, јесу и увек ће бити један непресушни извор крвавих српских неслога и смртних завада. Парламентарзам као партијски партикуларизам и индивидуализам, без којих нема демократије, нипошто не могу бити блиски саборности Цркве (“верујем у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”) нити пак православној личности, то јест достојанству човека као слободног и непоновљивог конкретног бића а не тек некаквс апстрактне индивидуе зване грађанин. Откада се у прошлом веку појавио путем парламентарне монархије на српском политичко-државном простору, овдашњи парламентаризам је потпуно нефункционалан.
По умесним речима г. К. Чавошког, он је, у ствари, „изопачени парламентаризам”. Ми се коначно морамо присебити и одговорно схватити да устројство српске државотворности и српска политичка делотворност нису могући кроз парламентарност, већ само и једино кроз црквено-државну саборност. Јер очито је да не можемо успешно пресликати оно што је, несумњиво, политички плодотворно неким друтим народима, англосаксонцима на пример. Ми, напросто, у државотворном смислу нисмо парламентарни народ већ саборни, и наша државотворност се никако не може артикулисати кроз парламентарност већ једино кроз саборност путем црквено-државних сабора једне сталешки устројене отачаствене заједнице. Притом ваља знати да парламентарност и саборност нису компаративни политички појмови, те да нас политичка историја учи да разни државотворно потентни народи своју државотворност артикулишу на различите и само појединим народима својствене начине. То што се данас стратегијом новог светског поретка парламентаризам перфидно намеће као једини образац државног политичког устројства а демократија као једина опција, то сведочи о степену ропске унификације у насилној нивелацији политичко-државних посебности државотворних народа. Наиме, Срби су као отачаствена заједница политички делотворни, тј. државотворни једино кроз саборну монархију која се само на црквено-државним саборима потврђује. Дакле, ни парламентарна нити уставна већ — саборна, јер само у саборној монархији краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин већ богомблагословени и миропомазани државни Домаћин. И зато, недопустиво је да православни Срби неупитно прихватају и заговарају опцију демократије по којој се у политичком смислу нипошто не могу потврдити као непоновиве боголике личности, већ једиио редуковати на ниво апстрактних безличних грађанских индивидуа. Хришћанин, а поготову свештеник који то нема у свом теолошко-политичком видокругу, својим демократским пренемагањем још више позлећује живе ране раскрвављеног ткива српског државотворног бића.
Погледи: Много смо ових година гсворили о мокархији, тукли се у прса круном и кокардом, оснивали крунске савете и ројалистичке покрете. И Ви сте недвосмислно опредељени као монархиста. Шта то значи? Какав монархизам нам је у ове дане потребан, то јест — какав је, после разних бунцања и грозница на нашој политичкој сцени, лековит?
Крстић: Није могуће бити православни монархиста без еванђелске побожности и богословске писмености, политичке одговорности и државотоврне образованости. Бити србски монархиста значи раскинути једном за свагда са богословско-политичком неозбиљношћу, државотворном инфатилношћу и престижним доконим политичким кокетирањем. Српски монархисти данас немају важнији и одговорнији задатак од озбиљне политичко-образовне борбе за благообразни поредак богочовечанског Домостроја који стоји на тројственој једноначелности (монархији) Небеског Господа, државног господара и хришћанске господе.
Владимир Димитријевић
