USPOMENE RADOJA JANKOVIĆA
Srbski oficir Radoje Janković, blizak organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“, nosilac niza značajnih odlikovanja iz balkanskih i Prvog svetskog rata, bio je poslat u Rusiju 1916, da uruči odlikovanje koje je Caru Nikolaju poslao prestolonaslednik Aleksandar, i da učestvuje u propagandi za srbsku stvar. Uključiće se i u formiranju Srpske doborovoljačke divizije u Odesi. (Podatke o njemu i njegovoj delatnosti dobili smo ljubaznošću Gradske biblioteke u Čačku, koja čuva Jankovićevu ostavštinu, kao i gospođe Danice Otašević; oni su potpuno nepoznati našoj javnosti.)
Susret s Carem Radoje Janković opisuje sa puno simpatija, gledajući u njemu čoveka prefinjene duše koji skoro da se snebiva što je na prestolu, a glas mu je kao „umočen u mleko“. Car kaže da će srbski orden ponosno nositi.
Kada je izbila revolucija, Janković je i dalje bio u Rusiji. Vlada februarskih revolucionara srbske oficire uzima pod svoju zaštitu, kao saveznike. Iako je pisac dnevnika najviše uznemiren zbog suđenja Apisu i drugovima, pokušavajući da interveniše u njihovu korist (kasnije će zbog toga robijati u Požarevcu!), on ipak prati šta se zbiva u najvećoj zemlji na svetu, pa jula 1917. beleži da uhapšenog Cara Nikolaja odvode negde u unutrašnjost. Izvesno vreme, sretao se i sa Kerenskim, koga ovako opisuje: “Kerenski je koračao brzo, nosio je neku improvizovanu uniformu u znak glavnokomandujućeg vojskom. Palac desne ruke zadenut za bluzu, čizme žute, šapka nešto nesrazmerna koja ga je činila komičnim. Njegov glas je tenor, piskav, krešteći. Kad govori on kara, praska, preti. Crvenilo mu udari u ionako crveno lice.., obliva ga znoj i bes. Govori krećući se. Iskoračujući napred, povlačeći se nazad i okrećući se oko sebe. Njegovo oko seva: žile su mu na vratu nabrekle, on šišti, sikće. Reklo bi se da će da zaplače. Kerenski glumi. Beseda je morala biti napisana i više puta pročitana. Njegov jezik ne zapinje. Njega služi reč i to reč smišljena i dobra. Njegove fraze susočne i pune državničke sadržine. Kerenski se predstavlja kao glavnokomandujući, kao diktator i „tavarišč“. Ovaj čovek koji je imao najveću popularnost i svu vlast u Rusiji nije je nikad upotrebio. On nije osetio šta je boljševizam, on nije ni znao ni odmerio šta je u suštini ruska revolucija. On je jedva 25. oktobra 1917. tražio od Sopvjeta republike dozvolu da pohapsi boljševike. Sutradan boljševici su ga tresnuli o ledinu, pohapsili vladu, a njega naterali u bekstvo u Evropu.“
Nekoliko godina kasnije, u jednom naknadnom zapisu, srbski oficir Kerenskog naziva „najvećim i najfatalnijim fanfaronom kakvog je istorija zabeležila”.
Janković, u skladu sa uputstvima nadređenih, nastoji da održe savezničke veze sa Rusima, bez obzira što je Kerenski na vlasti, a boljševici pripremaju prevratnički haos. Shvatajući da treba spasavati što se spasiti može, naši oficiri čak usvajaju revolucionarni diskurs Februara, tvrdeći da je srbski narod, koji oslobađa Južne Slovene, takođe činilac revolucije. Na velikom skupu revolucionara 20. septembra u Aleksandrijskom teatru Srbi su posebno pozdravljeni: „Sve će dati, do poslednjeg čoveka, da nas pomognu”, beleži Janković u svom dnevniku obećanja koja je dobio. Izlazi za govornicu i kaže: „Niko toliko ne oseća revoluciju Rusije kao Srbi i Jugosloveni jer su trpeli zulume i trpe. No nadamo se da će ruska revolucija dobro svršiti i da će na kraju krajeva pomoći dobrovoljce, da kad se pređu Karpati – pođu na oslobođenje svijuh zemalja i zasnuju jugoslovesnsku republiku kao učenici ruske revolucije”.
Janković se, u ime interesa Srbije, sreće sa raznim ličnostima boljševičke revolucije. Među njima je i Trocki, koga ovako opisuje: “Belo lice, duga kosa. Veliko čelo. Mačije oko. Šorave usne. Crni tanki obešeni brkovi. Špicasta brada. Naočari. Ton govora pun, mek bariton. Bez osmejka. Hladan, diktirajući ton. Nešto poze. Umoran. Ipak siguran u ono što hoće. Zna kud ide. Neće u polemiku. Političar. Diplomata, diskretan i ozbiljan. Ko zna koliko kuražan? Kad je rekao: „Ako saveznici neće mir uz nas, onda ćemo praviti mir s Nemcima, što će biti najgora stvar za sve“, on preti. Moja brošura o Solunskoj aferi bila kod Trockog na reviziji. Odobrena za štampu na engleskom i ruskom jeziku.“ Lenjinova desna ruka kaže da je „bolji separatni mir na račun Rusije, nego rat do pobede na račun Rusije“, najavljujući time buduće pregovore u Brest – Litovsku. Kada je Janković drugom prilikom pitao Trockog šta će biti sa Srbijom, ovaj mu je, doktrinerski, kao da nije znao da je ova balkanska zemlja pod strašnom austrougarskom okupacijom, a njena vlast i vojska u u izbeglištvu, rekao:„Podignite revoluciju”. Ovaj fanatik „permanentne revolucije“, na pitanje o oslobađanju Bosne i Hercegovine, kaže:“Da Bosna bude slobodna treba osloboditi i Indiju.“, na šta Janković, videći da su Srbi ostavljeni na cedilu, kaže:“Jadna Bosna. Jadni mi!“
Posle dolaska Lenjina na vlast, Janković decembra 1917. godine. On piše da palata ruskih careva nije oštećena u borbi, nego su je opljačkali revolucionari. „Nagrnuli su u podrume da isprobaju vina od sto godina doneta sa Krima i Besarabije. Pijani oni su prošetali po gornjim odajama gde su gospostovali tirani i gde se do oktobra baškario Kerenski. Boljševici su poštedeli dvor spolja, ali su ga razorili iznutra. Najbogatiji dvor, najluksuznije odaje, najdragocenije zbirke umetničkih proizvoda izgaženi su nogama pijanih vojnika Crvene garde onda kada od carizma nije bilo ni traga; kad je cela carska porodica bila u strašnom Sibiru; kad su svi veliki kneževi bili pohapšeni i prognani”…
U dečjim odajama „ormani sa igračkama, pajaci, konjići, kola, loptice, sve je to masakrirano i nasilno zdrobljeno. Sa stoličica i ormana zguljena je svilena tkanina i odneta. U sobi ruskog prestolonaslednika radilo je neko ekonomsko odeljenje Kerenskog. On je kriv što je ova riznica bogatstva oštećena. Njegovi službenici bili su prvi koji su načeli narodnu svojinu u dvoru”, piše Radoje Janković optužujući Kerenskog da je od mnogih prostorija u Petrogradu „našao da je najbolje zasedati po dvorcu gde je svaka sitnica mamila”. Kerenski je uz to voleo da se „baškari po carskim odajama, svira na pijaninu ruske romanse i deklamuje Puškina”. Poražavajuća slika revolucije na svakom mestu: sve je bilo isprevrtano i izubadanao, a u „carskim krevetima prebivali su Nekrasov i Konovalov”. Slično je bilo u sobama carice Aleksandre, „žutoj sobi”, bilijar sali, sobama princeza Tatjane i Olge, učionicama, toaletima, sa umetničkim slikama, zlatnim predmetima, vazama, brokatnim zavesama koje su isečene i odnete, drvenim garniturama…
Radoje Janković je sretao i Lenjina, koji je, po njemu, otrovan marksismom, profesionalni revolucionar koji je, kao i ostali komesari, smatrao Rusiju poslednjom brigom. Jer, svi su oni gledali samo svetsku revoluciju, a svetlost im je dolazila jedino od marksizma:“Vladimir Iljič Uljanov nije bio veliki čovek. On je bio samo revolucionar. Imao sam priliku da 1917. i 1918. godine slušam Lenjinove govore. Svi njegovi govori, sve njegovo obilato pisanje imali su karakter ne velike duhovne, već revolucionarne delatnosti. Brže no iko, smelije no iko, nekompromisnije no iko, Lenjin je težio primeni integralnog marksizma u ruskoj revoluciji. Lenjin je bio pasionirani, rođeni revolucionar, za njega je ravolucija radi revolucije bila životna vizija. Lenjin je bio heroj jedne imaginarne reforme sprovođene u mukama i krvi jednog seljačkog naroda, da bi se konačno utvrdilo da su marksizam i komunizam smišljeni protivnici slobodnog duhovnog čoveka. Sovjetski komesari smatrali su Rusiju poslednjom brigom. Oni su videli svetsku revoluciju. Njima je svetlost dolazila jedino iz marksizma.“
UTISCI STANISLAVA VINAVERA
Srbski Jevrejin Stanislav Vinaver, rođak jednog od vođa kadeta u Februarskoj revoluciji, bio je u Rusiji, po zadatku svoje otadžbine, baš kad se revolucija odvijala. Iako je bio protiv boljševičkog terora, on nije voleo ni pokret belih, smatrajući ih reakcionarima koji bi da uspostave stari poredak. U knjizi „Ruske povorke“ Vinaver je jasan:“Ja boljševike mrzim iz sve duše što su uveli monopol na slobodu, na ideale, na socijalizam, na bunt – i stvorili svoje krvavo i fantastično carstvo na najstrašnijoj, najužasnijoj laži: da je bunt, da je revolt, da je proleterska diktatura, da je baš socijalizam – ona karikatura, onaj njihov krvavi užas, koji danas istrebljuje stotine hiljada ljudi.“
Kao istinski srbski rodoljub, Vinaver će kasnije uočiti posledice revolucije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada tvrdi da su mnogi Hrvati postajali boljševici da bi mogli da mrze Srbe koje je Kominterna proglasila hegemonim narodom. U svom tekstu „Beograd i g. Krleža/Zagonetka g. Krleže“ pisao je 1924. godine o maskiranoj srbofobiji autora „Povratka Filipa Latinovića“. Naime, Krleža je, tih dana, lamentirajući nad tužnim sudbinama Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, i navodno grdeći srbsku buržoaziju, pisao o Beogradu punom potomaka „provalnika i konjokradica“ koji su sada „ekselencije i diplomate“, gradu koji je snašla „poplava smeća i hohštaplera“. Vinaver je krležijansko prenemaganje rendgenski dijagnostifikovao: “Prilikom svoga boravka u Rusiji, u ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam je bio samo i jedino mržnja na Srbe, koji, još veoma zagrejani nacionalizmom, ne imađahu vremena za svečovečansku evoluciju“. Takav, frankovački „komunizam“ Vinaver uočava i kod Krleže, koji ne dokazuje da je „cela buržoaska kultura ropska i gadna, već da je Srbija i Beograd, da su oni gadni“. I dodaje Vinaver: “Sve ono zbog čega socialisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specialitet Beograda“.
MILOŠ MOSKOVLJEVIĆ O REVOLUCIJI
Mladi srbski naučnik Miloš Moskovljević, kasnije aktivista pokreta levih zemljoradnika, takođe je prisustvovao revolucionarnim vrenjima u Rusiji. On je u to vreme vodio dnevnik, iz koga se jasno vidi kakav je haos vladao u negda moćnoj zemlji:“Broj novčanica prelazi 15 milijardi rubalja, više čak nego za vreme Francuske revolucije. Ako ovako ekonomsko rastrojstvo i nemoć potraje njena finansijska moć neće se moći dići ni posle rata, jer su fabrike uništene i prestale da rade, i neće moći podmirivati potrebe u industrijskim proizvodima, koji će se morati dovoziti, za što treba plaćati zlatom (sad je zlatna rezerva spala na 1.200.000.000 rubalja, a neće se imati šta izvoziti, jer je zemlja napuštena i zaparložena, te za dugo vremena jedva će moći sebe sama ishranjivati).“
Moskovljević je bio zapanjen diletantizmom februarskih revolucionara, koji su smatrali višepartijski sistem panacejom koja će rešiti sve društvene probleme. Pitao se kako se može, propagandom od dva – tri meseca, “toliko nastojavati na suverenitetu i volji naroda”, “kako se može oslanjati na njegovo mišljenje” jer narod “neće da glasa, ne zna kako da glasa, niti poznaje partije i njihove programe”. On je shvatio da će narod podleći dejstvu “rđavih, demagoških agitatora, koji ugađaju njegovim najnižim instiktima”, pa će glasati “za ono što može doneti propast zemlji”.
Partijska demokratija u zemlji u kojoj takvog sistema nije bilo značila je, po Moskovljeviću, “dati detetu oštar nož da se igra s njim”. Partijski čelnici “ne mogu da se slože i nađu načina da izvuku zemlju na pravi put”, nadajući se da će to da, pukim glasanjem, “učine tamne mase naroda”. Posle svega, u haosu koji dolazi, uočio je Moskovljević, nastupiće diktatura. Štrajkovi su razdirali zemlju, i nikog nije bilo briga za opšti interes. Moskovljević beleži da je naročito bio štetan štrajk na železnici: “Egoistični klasni interesi odgurnuli su u stranu primordijalne interese cele zemlje; železničari su kao drumski razbojnici. Napali na celu zemlju, samo da je opljačkaju i sebe zadovolje, ne obzirući se na grozne prilike u kojima se ona nahodi, i noćas su otpočeli štrajk.”
Videći da boljševici sve čine da Rusiju liše slobode misli i odlučivanja, on je slutio kakve će to posledice imati. U doba dvovlašća Privremene vlada i petrogradskog Sovjeta, boljševička demagogija je u punom jeku, o čemu Moskovljević piše: “Trocki s jedne strane govori kako vlada pošto-poto gleda da odloži Ustavotvornu skupštinu, zato ide u Moskvu da ne bi bila pod uticajem sovjeta, a s druge strane opet govori kako se mora sazvati Kongres sovjeta da zameni Ustavotvornu skupštiny, koja se neće moći sazvati zbog vojno-političkih prilika”. To jest, boljševici, po Moskovljeviću, “na sve moguće načine gledaju da ometu Ustavotvornu skupštinu”. Glavni cilj boljševika je da Rusija ne ostane u antinemačkom frontu, pa zato “gledaju da što više ocrne vladu i onemoguće Skupštinu, da se dokopaju vlasti, i dočekaju svoga prijatelja Viljema” (nemačkog cara, nap. V.D.)
Iako je mislio da su Lenjin, Trocki i družina diletanti, Moskovljević je ipak video da su oni sposobni da izvedu prevrat. U dnevniku piše da su “pošto su pripremili teren u pukovima, u toku noći i danas postali gospodari situacije: zauzeli stanice (Finsku i Moskovsku), Narodnu banku, Telegraf, Telefon, Marijin dvorac, odakle su izbacili Predparlament”. S tim u vezi, on je u dnevniku 25. oktobra zabeležio: “Pa ipak se desi ono o čemu se već toliko dana govori, čega su se svi plašili, ali nisu verovali da će da se ostvari – danas, na dan Kongresa sovjeta boljševiki su uzeli vlast u svoje ruke; sve skoro mirno, bez krvi, jer je nisu imali od koga uzeti, pošto vlasti skoro nije ni bilo./…/ Krstarica `Aurora` stoji u Nevi. Po ulicama mirno, nešto manje sveta; retko kad prođe vojnička patrola, bog bi je znao čija. Oko podne su bile izlepljene boljševičke plakate, gde javljaju da će uskoro vlast preći u njihove ruke, pozivaju građane da budu mirni, a oni obećavaju da će strogo održavati red i čuvati od nasilja i grabeži. Uopšte organizovali su se dobro i mnogo obećavaju: brz i koristan demokratski mir, seljacima zemlju, radnicima kontrolu nad industrijom. Glavni im je štab Smoljni, gde ima mnogo vojske i mitraljeza, a Zimnji dvor je vladin, ali pojedine trupe koje su bile verne vladi, čim su videli da boljševiki pridobijaju pretežnost, odmah su prešli njima. Takav je Rus – pokaži mu silu, pesnicu odmah je uz tebe!“
Između dva svetska rata, Moskovljević sarađuje sa Dragoljubom Jovanovićem i levim zemljoradnicima, a posle rata sa Titom i novom vlašću u Jugoslaviji, ali, kao i Dragoljub Jovanović, brzo biva odstranjen, jer su Broz i njegovi saradnici dosledni učenici Lenjina i družine, koji su koristili „saputnike“ dok mogu, a onda ih puštali niz vodu. Povodom pedesetogodišnjice revolucije u Rusiji, Moskovljević je u svom dnevniku zapisao: “Kao prisutnik revolucije u Petrogradu nisam se mogao složiti s radom boljševika, kao što se nisam složio niti se slažem s radom njihovih učenika – naših komunista.“
UMESTO ZAKLJUČKA
Kralj Aleksandar Karađorđević bio je duboko vezan za carsku Rusiju. Bio je u Paževskom korpusu, imao je ruskog vaspitača, nadao se da će se oženiti velikom kneginjom Olgom, ćerkom Cara Mučenika, a njegova rođena sestra, Jelena, udala se sina velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, Ivana Konstantinoviča Romanova, koga su boljševici ubili u Alapajevsku jula 1918, pri čemu je kneginja Jelena mesecima bila u boljševičkom ropstvu, i jedva se izbavila. Zato je Aleksandar svim silama bio protiv Sovjetskog Saveza, koji je srušio carsku Rusiju; zato je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca primio mnogo ruskih izbeglica, koji su odbegli od krvavog režima boljševika.
Kralj Aleksandar i Srbi su uvek ostali verni uspomeni Svetog Cara Mučenika, pa su i državnu politiku oblikovali prema tome. Milana Živanović o tome piše: “U periodu koji je usledio nakon okončanja Prvog svetskog rata i trajao do početka Aprilskog 1941. godine, percepcija ruskog imperatora se najintenzivnije razvijala. Uprkos nestanku ruske carevine, stvaranjem Kraljevine SHS očuvana je dotadašnja rusofilska državna linija budući da su novom državom upravljali dinastija Karađorđević i predstavnici elite Kraljevine Srbije poput Nikole Pašića. Uostalom, kralj Aleksandar je bio pitomac vojne škole u Petrogradu i sa vladajućom carskom porodicom je bio povezan i preko rodbinskih veza. Uspostavljeni su diplomatski odnosi sa antiboljševičkim centrima koji su se borili protiv novog režima, čije su ideje (i realizacija) društvenog preobražaja kod srpske elite izazivali strah od revolucije. Taj strah je bio povezan sa boljševičkim parolama o svetskoj revoluciji, pripremanjem i ubacivanjem agenata na teritoriju Kraljevine, njihovom unutrašnjom politikom, kao i sa činjenicom da je kneginja Jelena Karađorđević bila u boljševičkom zarobljeništvu. To su osnovni faktori koji su odredili posleratnu antikomunističku politiku kralja Aleksandra, odnosno odbacivanje mogućnosti uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Pritom treba naglasiti i da je nesumnjiv uticaj imala i pomoć imperatora Nikolaja II Kraljevini Srbiji tokom Prvog svetskog rata.“
Ipak, simpatije prema Rusima, makar i sovjetskim, ostale su; u vazduhu su bile i levičarske ideje o revoluciji kao izlazu iz mnogih ćorsokaka epohe. Draža Mihailović je, posle Prvog svetskog rata, kažnjavan jer je dizao zdravicu revoluciji u Rusiji, a Dragiša Vasić je gledao svoje „Crvene magle“ na obzorju epohe. Crnorukci, poput Božina Simića i Mustafe Golubića, Sovjetski Savez su doživeli kao obnovljenu Rusiju s kojom treba biti u savezu. Za vreme Drugog svetskog rata, mnogi obični Srbi Staljina su doživljavali kao ruskog cara, a Titova propaganda je, da bi pridobila nove borce, po Bosni širila glasine kako se kralj Petar ženi Staljinovom ćerkom Svetlanom. Tito je 1948. godinu iskoristio ne toliko za obračun sa Džugašvilijem, koliko za borbu protiv srbske rusofilije.
Ipak, ljubav između dva bratska naroda ostala je i ostaće dok god budemo išli putem predaka, koji su znali da je jedinstvo našeg duha trajno i utemeljeno na Hristu i Njegovim večnim vrednostima.
KORIŠĆENA LITERATURA:
1. Zoran Spalajković: Političko zaveštanje srpskom narodu dr Miroslava Spalajkovića, www.27march.org/images/File/dr_miroslav_spalajkovic.pdf
2. Srbija i ruska revolucija 1917. Nove teme i izazovi. Tematski zbornik radova, Institut za noviju istoriju Srbije, INSTITUT СЛАВЯНОВЕДЕНИЯ РОССИЙСКОЙ AKADEMII NAUK,mgimo.ru/upload/iblock/844/Tematski%20zbornik%20radova%202017%20(2).pdf
3. Stanislav Vinaver, Ruske povorke, Zemlje koje su izgubile ravnotežu, Službeni glasnik, Zavod za udžbenike, Beograd 2015.
4. Miloš Moskovljević, U velikoj ruskoj revoluciji/ Dnevničke beleške ( priredio Momčilo Isić ), Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 2007.
Dr Vladimir Dimitrijević
Izvor: „Fond strateške kulture“
