UTOPIJA NA VLASTIUTOPIJA NA VLASTI
Boljševička revolucija je počela u ime socijalne pravde, sa idejom slobode, jednakosti i bratstva u osnovi. Kao i svaki utopistički projekat, imala je „patos nasilnog darivanja sreće“ (Florovski), nudeći raj na zemlji, ali raj bez Boga i protiv Boga.
Komunizam je tako postao surogatna religija, koja je hrišćanstvo smatrala konkurencijom, nastojeći da ga istrebi. Ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov, o tome kaže:“Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program, umesto Svete Trojice Marksa, Engelsa i Lenjina, umesto sveštenika komesare, umesto Carstva nebeskog – svetlu budućnost na zemlji, umesto krsta – petokraku i pionirsku maramu, umesto ikona Lenjinove biste, umesto krštenja prijem u pionire, komsomolce, partiju, umesto svetaca – heroje socijalističkog rada, umesto vaskrslog Hrista – Lenjinovu mumiju. Da li je slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. pobijeni milioni: carska porodica Romanovih, građanski sloj, kozaci, seljaci, dvorjanstvo, a najpre ljudi hrišćanske vere? Recimo, samo 1937. uhapšeno je 162 500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano njih 89 600. Rusija je pre dolaska boljševika imala 80 000 hramova i kapela, da bi ih uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, da bi svi do jednog bili zatvoreni. Kad je Staljin rešio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa su bili na slobodi.“Komunizam je tako postao surogatna religija, koja je hrišćanstvo smatrala konkurencijom, nastojeći da ga istrebi. Ruski delatnik Svetskog kongresa porodica, Aleksej Komov, o tome kaže:“Umesto Deset zapovesti, imali smo partijski program, umesto Svete Trojice Marksa, Engelsa i Lenjina, umesto sveštenika komesare, umesto Carstva nebeskog – svetlu budućnost na zemlji, umesto krsta – petokraku i pionirsku maramu, umesto ikona Lenjinove biste, umesto krštenja prijem u pionire, komsomolce, partiju, umesto svetaca – heroje socijalističkog rada, umesto vaskrslog Hrista – Lenjinovu mumiju. Da li je slučajno da su, u ime „svetle budućnosti“, posle 1917. pobijeni milioni: carska porodica Romanovih, građanski sloj, kozaci, seljaci, dvorjanstvo, a najpre ljudi hrišćanske vere? Recimo, samo 1937. uhapšeno je 162 500 delatnika Ruske pravoslavne crkve, a streljano njih 89 600. Rusija je pre dolaska boljševika imala 80 000 hramova i kapela, da bi ih uoči Drugog svetskog rata ostalo stotinak. Imala je hiljadu manastira, da bi svi do jednog bili zatvoreni. Kad je Staljin rešio da se obrati Crkvi radi pomoći u Velikom otadžbinskom ratu, samo trojica episkopa su bili na slobodi.“
BOGOBORAČKI TITANIZAM
Ovom usmerenju doprineli su naročito stavovi vođe revolucije, Vladimira Iljiča Uljanova, o kome filosof Viktor Aksjočic u ogledu „Zločinstvo i genijalnost“kaže:“U pismu Molotovu 19. marta 1922, naslovljenom na sve članove Politbiroa, Lenjin kategorički zahteva:"Treba najodlučnije i najsurovije zadati udarac crnostotinaškom sveštenstvu i to tako da udarac ne zaborave u toku nekoliko narednih decenija...Što više reakcionarne buržoazije i reakcionarnog sveštenstva tim povodom streljamo, tim bolje. Treba sada naučiti pameti tu gospodu tako da u toku nekoliko narednih decenija ne smeju ni da pomisle na neki otpor". Ishod ovoga je bio da je Lenjin u Rusiji pokrenuo najmasovnije i najkrvavije religiozne progone u istoriji, istrebljujući vernike i namećući režim državnog bezbožja. Gnusno psovanje religije i Crkve kad god je to moguće, kao i ljudožderski zanos u borbi protiv sveštenstva i vernika govori o tome da je Lenjin bio opsednut manijom bogomrzačkog titanizma.“
Već 26. oktobra 1917. godine sovjetska država je oduzela manastirsku i crkvenu zemlju. Lenjin izdaje naredbu da „da se izvrši bespoštedan masovni teror protiv popova.” Na njegovu inicijativu zabranjen je rad Pomesnog Sabora Ruske Crkve.
U borbi protiv Crkve Lenjin nije bio usamljen. S njim su bili i: Sverdlov (Rozenfeld), Staljin (Džugašvili), Trocki (Bronštajn), Zinovjev (Apfelbaum), Kamenjev (Rozenfeld), Đeržinski (Rufinov), Volodarski (Kogen), Jaroslavski (Gubeljman) i drugi.
SVETI TIHON PIŠE KOMESARIMA
Patrijarh moskovski i cele Rusije, Sveti Tihon, uputio je oktobra 1918. Sovjetu narodnih komesara poslanicu u kojoj kaže: „Ubijate episkope, sveštenike, monahe i monahinje, koje ni za šta nisu krivi.... Kradete crkveno imanje, koje su sticale generacije vernika i niste prezali od toga da narušite njihovo zaveštanje. Zatvorili ste niz manastira i kapela bez ikakvog povoda i razloga za to. Zagradili ste pristup Moskovskom Kremlju – ovom sveštenom udelu sveg verujućeg naroda....Da, živimo u užasno vreme vaše vladavine, i ono se dugo neće izbrisati iz narodne duše, pomračivši u njoj lik Božji i urezavši u njoj lik zveri...“ Kasnije će Sveti Tihon biti surovo gonjen i zatvaran, i umreće, posle progona, 1925. godine, prepuštajući Rusku Crkvu milost Božjoj.
RUŠENJE HRAMOVA I OLTARA
Boljševici su, početkom tridesetih godina 20. veka, za vreme Staljinove vlasti, minirali, a zatim sravnili sa zemljom veličanstveni spomenik ruske duhovne kulture, Hram Hrista Spasitelja, koji je sagrađen od narodnih sredstava kao znamenje pobede Rusije nad Napoleonovom armijom. Oni su otete hramove pretvarali u domove kulture, radionice, skladišta, štale, svinjce i garaže.
Proces razaranja hramova započet 1917, a delimično obustavljen za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata, nastavio je Hruščov. Uz njegovo aktivno učešće u periodu 1960–1964. godine u zemlji je zatvoreno 20.000 hramova i 69 manastira, u kojima je bilo 30.000 sveštenih lica. U godinama Brežnjevljeve vladavine, zatvoreno je još 8.000 hramova i 18 manastira u kojima je bilo oko 10.000 sveštenika.
Boljševici su došli do takvog svetogrđa da su u crkvi Rođenja Bogorodice u Moskvi, u kojoj su sahranjeni junaci Kulikovske bitke, monasi Peresvet i Osljaba, napravili kompresorsku stanicu fabrike „Dinamo”.
ODUZIMANJE CRKVENE IMOVINE
Od početka 1922. godine počela je nova etapa progona Crkve. Posle građanskog rata, nastupila je glad u Rusiji, i krenulo se u oduzimanje crkvenih dragocenosti, poput odeždi, putira, zlatnih krstova, radi navodne pomoći gladnima. Najaktivniji u tom poslu bio je Lav Trocki, koji je marta 1922. izvestio Lenjina:“Zaplena dragocenosti će biti obavljena otprilike do partijskog kongresa. Ako u Moskvi dobro prođe, u provinciji će se pitanje rešiti samo po sebi. Istovremeno se obavljaju pripremni radovi u Petrogradu. ...Glavni posao se do sada odvijao na zapleni iz zatvorenih manastira, muzeja, riznica i dr. U ovom smislu je plen izuzetno velik, a posao ni iz daleka još nije završen.“
Operacija zaplene crkvenih dragocenosti je do maja 1922. godine uglavnom okončana. Plen je bio stostruko veći od godišnjeg budžeta zemlje. Dragocenosti opljačkane iz hramova sovjetska vlada je slala u inostranstvo navodno radi kupovine pšenice za stanovništvo koje je gladovalo. Novac je, međutim, korišćen za učvršćenje boljševičke vlasti.
SKRNAVLJENJE MOŠTIJU
Početkom januara 1919. godine, u jeku građanskog rata, Lenjin izdaje nalog da se izvrši još jedan udar na Crkvu. Prvi put u istoriji pravoslavne Rusije vrši se čudovišno svetogrđe – u manastirima i hramovima se javno oduzimaju mošti svetaca.
Vođa revolucije se drznuo da oskrnavi mošti prepodobnog Sergija Radonješkog (1321–1391), osnivača i igumana Trojice-Sergijeve Lavre, koji je blagoslovio kneza Dimitrija Donskog pred bitku na Kulikovom polju 1380. godine. Lenjin je zahtevao da mu se daju fotografije, snimljene za vreme otvaranja ćivota. Bonč-Brujevič je pisao: „Lično sam mu pokazivao fotografije s filmske trake... i one su ga veoma zadovoljile.” Od 1. februara 1919. godine do 28. septembra 1920. godine izvršena su 63 skrnavljenja moštiju.
LAŽNI SUDOVI PROTIV ISTINE BOŽJE
Lenjin je žurio sa suđenjima najvišem kliru. Na njegovu inicijativu u maju 1922. godine Politbiro donosi odluku:
„Dati direktivu Moskovskom tribunalu:
1. Odmah tužiti Tihona.
2. Primeniti najvišu kaznu na popove.”
Po nalogu Lenjina 4. maja 1922. godine Patrijarh Tihon se poziva na sudsku odgovornost. S njim je postupano kao i s ostalim klirom. Beskonačna ispitivanja, pretnje, pritisci, prazna obećanja...
Do sredine 1922. godine u vezi sa zaplenom crkvenih dragocenosti održan je 231 sudski proces. Na optuženičkoj klupi se našlo 732 ljudi, od kojih su mnogi osuđeni na streljanje. 12. avgusta te godine u Petrogradu je streljan mitropolit Venijamin. U završnom govoru na sudu on je rekao: „Šta još mogu da vam kažem o sebi? Možda samo jedno... Ne znam šta kakvu ćete mi presudu doneti – život ili smrt, ali ma šta u njoj da objavite – s istim sveštenim trepetom ću podići oči ka nebu, prekrstiću se i reći: slava Tebi, Gospode Bože, za sve...”
KO JE POBEDIO?
Vlast boljševika bila je vreme neviđenih progona vere, koji su prevazišli čak i progone iz prvih vekova hrišćanstva. Ruska Pravoslavna Crkva se obogatila saborom novomučenika. Oni su podvrgavani hapšenju, zverski mučeni, davljeni u rupama prosečenim u ledu i bunarima, bacani u vatru, trovani, živi sahranjivani, gušeni u javnim nužnicima, testerisani, razapinjani na krstu, drali su im kožu s ruku i nogu...
Pa ipak, pobedili su oni, a ne boljševici. Godine 2000, u obnovljenom hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, posle čijeg rušenja su komunisti bezuspešno pokušavali da podignu spomenik Trećoj internacionali, Ruska Crkva je kanonizovala preko hiljadu novomučenika i ispovednika postradalih za veru u doba komunizma, na čelu sa Carskom Porodicom. Bila je to najveća kanonizacija u istoriji Crkve od Istoka. Tako se ispunilo proroštvo jednog ruskog monaha, koji je Lenjinovim sledbenicima rekao:“Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos“.
Dr Vladimir Dimitrijević
Objavljeno u „Pečatu“ 11. novembra 2017.
