POVODOM FOTOTIPIJE CRNJANSKOVIH „IDEJA
CILJ POKRETANJA ČASOPISA
Jedno od do sada najznačajnijih izdanja Andrićevog instituta iz Višegrada je fototipija časopisa „Ideje“ Miloša Crnjanskog, koju je priredio naš ugledni pregalac na polju književnosti i kulture, prof. dr Milivoj Nenin sa prof. dr Gordanom Raičević. Izdanje se pojavilo na Sajmu knjiga u Beogradu 2016, a postaće dragoceni izvor kako za izučavanje dela velikog pisca, tako i za upoznavanje sa našom međuratnom kulturom.
Miloš Crnjanski je Ideje pokrenuo 6. septembra 1934. godine, uoči pogibije kralja Aleksandra, kao časopis čiji je osnovni cilj bavljenje idejnim i duhovnim stremljenjima epohe, jer kriza koja se javila u svetu i Evropi, po njemu, prevashodno je kriza duhovna i idejna, pa tek onda materijalna i finansijska. Plod ove krize je obnovljeno zanimanje za nacionalna pitanja, i nastanak pokreta tog tipa širom sveta. Međutim, Jugoslavija, kao zemlja u kojoj je 80% stanovništva seljačkog porekla, ne sme sebi da dozvoli da majmunski oponaša bilo kakav strani nacionalizam, smatrao je Crnjanski: ona je dužna da nađe svoju meru i proveru činjenica, i da gradi državu onako kako joj odgovara. Cilj Ideja je da učestvuju u izgradnji „novog nacionalizma“.
Pozicija časopisa treba da bude jugoslovenski nacionalizam, jer je dato previše žrtava za novu državu da bi se Jugoslavija tek tako mogla napustiti.
ZA ŠTA SU BILE „IDEJE“?
Po Zoranu Avramoviću, „pozicija Ideja je dosledno jugoslovenski orijentisana u međuratnom značenju pojma.“ Objavljivani su prilozi ne samo Srba, nego i Hrvata i Slovenaca, a pozitivno se govorilo o nastojanju da se narodni govori Beograda i Zagreba izjednače uzajamnim ustupcima. Ideološka pozicija je takođe jasna: borba za nacionalne vrednosti, a protiv marksizma i internacionalizma. Pre svega, ističu se likovi „kulturnih heroja“, oko kojih se i danas može izvršiti okupljanje: jedan od njih je Sveti Sava, o kome pišu nekoliki autori, od Stanoja Stanojevića do Miloša Crnjanskog. Značajna uloga pripisuje se i Filipu Višnjiću i Vuku Karadžiću, itd.
U časopisu Ideje veliča se jugoslovensko sokolstvo, kao i zadružni pokret. Objavljen je niz tekstova o našoj vojničkoj tradiciji. Pošto su Ideje nastale u doba velike krize parlamentarizma u celoj Evropi, ovaj problem je podrobno obrađivan. O tome je bilo i naših priloga (poznati „morasovac“ Momir Nikolić, koji je držao advokatsku kancelariju zajedno sa Dragišom Vasićem ), ali i stranih (bugarski književnik Jonev u tekstu „Država na zalasku“, govori o zasićenosti parlamentarizmom, i potrebi za novim rešenjima ). Međutim, na stranicama Ideja demokratija je i branjena – izvesni V. Kunc je u jedanaestom broju časopisa isticao da demokratija na najbolji način štiti socijalne, kulturne, političke i moralne vrednosti. Sam Crnjanski je bio protiv partijaškog partikularizma iz perspektive ideologije šestojanuarske diktature – jer, po njemu, partije podstiču podele među narodima Jugoslavije, neprestano potkopavaju stabilnost društva, vode uzajamnoj netrpeljivosti. Potrebno je izgraditi novi model zajednice, u kome dominira nacionalna i klasna solidarnost.
U tom smislu, Ideje govore o velikoj vrednosti sela kao autentične sredine u kojoj je sačuvan duh našeg naroda. Branko Rapajić (potonji jeromonah Jovan, blizak saradnik vladike Nikolaja Velimirovića) piše tekst „Proleter i seljak“, u kome ukazuje na seljaka kao nekog ko odbija svaku apstrakciju ideologije, jer je vezan za tle. U selu, čovek je bliži iskonu; u gradu, po Rapajiću, on se otuđuje od Boga i sebe, pa se javljaju filosofi brige i straha, poput Martina Hajdegera.
Pitanja omladine postavljaju se ukoliko se tiču njene preorijentacije od komunističkog internacionalizma na naš nacionalizam. Osnovna okosnica su ideje jugoslovenskog pokreta Narodna odbrana.
Ideje su se, svim silama, obračunavale sa marksizmom, smatrajući ga negacijom nacionalne posebnosti i individualnih sloboda. Znatna pažnja je posvećena kritici marksizma iz perspektive ruskih religioznih filosofa, kakvi su Nikolaj Berđajev i Boris Višeslavcev. Naravno, pisci Ideja uviđaju da komunističke ideje imaju uticaja na mlade i iz objektivnih razloga, kakvi su „korupcija, afere, protekcija, socijalna nezbrinutost, rudarske nesreće.“
KA OBNOVI KULTURE
U oblasti kulture, Ideje su se zalagale za oslonac na sopstvene snage. U 26. broju Ideja, Crnjanski će objaviti tekst pod naslovom „Kultura“, u kome daje osnovne idejne pretpostavke za razvoj kulturološke misije časopisa. U njemu, on ističe da je kultura danas potreba najširih masa, ali je, u isti mah, neophodan razvoj elite, koja će kulturni život razvijati u skladu sa uzvišenijim, duhovnim potrebama društva. Iako je naš narod umnogome kulturno zaostao, on je još sačuvao vitalne snage koje ga mogu povesti dalje. U svom tekstu, Crnjanski kritikuje Maticu srpsku i Srpsku književnu zadrugu, kao i druge ustanove koje se bave knjigom, i kaže: „Svud je u njima ista odsutnost plana, discipline, isto protekcionaštvo, obmana publike, samovolja, nekultura.“
Ideje su redovno pratile sve bitnije kulturne pojave u nas, davale prostora mlađim i neafirmisanim piscima, a vođeni su i razgovori sa uglednim književnicima (među kojima su i Ivo Andrić, Dragiša Vasić, Milan Rakić, Sima Pandurović, itd). Na stranicama časopisa bilo je mesta i za crkvene intelektualce (među kojima je, pored već pomenutog Branka Rapajića, bio i Justin Popović). Polemisalo se, između ostalog, i sa Krležom (koga Crnjanski naziva pseudomarksistom). Naročita kritika bila je usmerena ka socijalnoj književnosti kao vrsti propagande marksizma, pa su se na istoj liniji fronta, svako iz svojih razloga, našli mnogi – od Crnjanskog, preko Vladimira Vujića, do Stanislava Vinavera, koji je u socijalnoj književnosti video gušenje stvaralačkog individualizma.
Ideje su se bavile i drugim kulturama: francuskom, nemačkom, ruskom. Mnogo pažnje posvećeno je kulturama Bugarske i Grčke, sa očitom težnjom da se Balkanci ujedine oko zajedničkih stremljenja u ovoj oblasti.
SARADNICI IDEJA
Saradnici Ideja bili su mnogi, i različiti. Zoran Avramović kaže: „Što se tiče duhovne autonomije saradnika, može se reći da ona nije narušavna; stavovi i pogledi saradnika ne stavljaju se pod jednu kapu. U tom pogledu, Ideje su bile otvorene za sve autore koji nisu bili na strani marksističkog internacionalizma“ Među saradnicima Ideja bili su, pored pomenutih, Gustav Bazala, Vladimir Ćorović, Branimir Maleš, Aleksandra Belić, Ksenija Atanasijević, Sime Miličić, Hamzo Humo, Dragiša Vasić, Branislav Nušić, Todor Manojlović, Milan Kašanin, Isidora Sekulić, Milan Grol, Momčilo Nastasijević, Siniša Paunović, Petar Konjović,itd.
Zoran Avramović o Idejama kaže: „Osim jednog nespretnog pokušaja da se nađu razlozi za spaljivanje knjiga u Nemačkoj (tobože da se zaštite moralne vrednosti), u ovom časopisu nema napisa koji bi pledirao za neku administrativnu zabranu ili cenzuru. […] Iako su branili konzervativno shvatanje kulturne politike, saradnici Ideja nisu ničim najavljivali instrumentalizaciju književnosti i umetnosti. Kultura se shvatala kao područje otvorene i oštre utakmice ideja i duhovnih vrednosti.“ U sukobu sa marksizmom, Crnjanski i neki saradnici Ideja zastupali su stanovište o protivprirodnosti ove ideologije, pa su se, zbog toga, smatra Zoran Avramović, pozivali na sve što je moglo da potkrepi njihovu tezu – od religije do biologije (zato tekstovi o rasama). Osnovni stav je, kaže Avramović, bio „odbrana tradicije pred idejama revolucionarne promene sveta.“ Odbrana srpske kulturne tradicije i jugoslovenske države glavni je pravac Ideja, pri čemu se ne zaboravlja ni slovenački ni hrvatski kulturni identitet.
OBJAVA SRBSKOG STANOVIŠTA
Ipak, Crnjanskovo jugoslovenstvo bilo je realistično. U svom programskom članku „Do tog mora doći“, objavljenom u „Idejama“ 15. juna 1935. on, jasno i glasno, svom narodu objašnjava kakav stav treba zauzeti prema Slovencima i Hrvatima:“Po našem mišljenju, za ovih petnaest godina čula se samo hrvatska i slovenačka kritika, i mora se priznati često egoistička i bezobzirna. Samo se srpska nije čula. U ime jednog krivo postavljenog jugoslovenstva igrala se jedna čudna igra. I slepcu na kraju krajeva mora postati ogavna./…/ Potreba jednog čisto srpskog gledišta na stvari, srpskog egoizma i skretanja sa osećajnog i nadzemaljskog raspravljanja stvari, na realna gledišta i stanovišta, u skladu sa interesima srpstva. Inače, trajaće i dalje ova dosadna komedija i završiće se još jednom kao srpska tragedija./…/
Sa strane srpstva, na stranu žrtve u srbijanskim ratovima, i lagerima, podnesene su žrtve, po našem skromnom mišljenju mnogo realnije nego što je dala poštovana druga strana. Koji su ti amblemi koji se mogu u znaku godine 1918. porediti sa amblemima srbijanske države, vojničkim zastavama, imenom, trobojkom, političkom situacijom međunarodnom i ekonomskom situacijom ugleda Srbije, i što nije manje duhovnim i moralnim kapitalom srpstva iz naših krajeva. Za ovih petnaest godina jugoslovenskog bridža, srpska je strana, po našem mišljenju, ona koja je stalno gubila, popuštala, crvenela, bila naivna, živela od obećanja (ludom radovanja) i koja je u diskusijama kritikovana, od koje se tražilo sve, a kojoj se nije davalo ništa./…/
Treba priznati sve što poštovana druga strana traži, ali najzad dozvoliti da se čuje i ono što bi tražili mi. Kad kažem mi, mislim Srbi./…/
Po našem shvatanju ova igra naša nije fer, jer je ubrzano i užurbano brisano sve što je bilo srpsko, dok se sa poštovane druge strane operiše stalno autonomijama, separatizmom i zahtevima. Postavimo ih i mi! Bez jugoslovenstva, savremenih parola države i ekonomije i socijalnih potreba, prema slovenačkim i hrvatskim parolama, hrvatske kulture, hrvatskog mora, narodnog i državnog individualiteta itd. Vratimo se i mi Srbiji!
Po našem mišljenju najbrži put ka jednoj novoj normalizaciji jugoslovenskih političkih problema mogao bi biti zbilja u ekonomskom i socijalnom napretku, na plemenske probleme bez obzira, ali s druge strane i u skidanju te okupatorske atmosfere sa srpstva.
Dok sa jedne strane svaki problem postavlja se u znaku slovenštine i hrvatstva, sa druge strane zabranjeno je gledati ga sa srpskog stanovišta. To nije fer.
Moji protivnici kažu da ja laskam Srbijancima. Nek oni govore šta hoće. Ja osećam da sam se vratio, posle nekoliko vekova, posle petnaest godina gorkih samoobmana, ne Srbijancima, nego Srbima, srpstvu i meni se stomak prevrće i pri samoj pomisli da je dugi niz Cernjanskih i Putnika, moja porodica kao i ja, od detinjstva propatila, rad koga? Radi ovih i ovakvih zar, iz Ljubljane i Zagreba?
Nek budem danas jedini ali sam uveren da će nas skoro biti milijonima koji će reći: sve je to lepo i krasno, i čast svakome, ali ostavimo se nebuloza. Pogledajmo kako stvari stoje sa čisto srpskog interesa.
Kao da je danas pisano. Zato je pojava fototipije „Ideja“ pojava koju svim srcem treba pozdraviti.
Dr Vladimir Dimitrijević
Šira verzija teksta objavljenog u "Pečatu"
