ПОВОДОМ ФОТОТИПИЈЕ ЦРЊАНСКОВИХ „ИДЕЈА“
ЦИЉ ПОКРЕТАЊА ЧАСОПИСА
Једно од до сада најзначајнијих издања Андрићевог института из Вишеграда је фототипија часописа „Идеје“ Милоша Црњанског, коју је приредио наш угледни прегалац на пољу књижевности и културе, проф. др Миливој Ненин са проф. др Горданом Раичевић. Издање се појавило на Сајму књига у Београду 2016, а постаће драгоцени извор како за изучавање дела великог писца, тако и за упознавање са нашом међуратном културом.
Милош Црњански је Идеје покренуо 6. септембра 1934. године, уочи погибије краља Александра, као часопис чији је основни циљ бављење идејним и духовним стремљењима епохе, јер криза која се јавила у свету и Европи, по њему, превасходно је криза духовна и идејна, па тек онда материјална и финансијска. Плод ове кризе је обновљено занимање за национална питања, и настанак покрета тог типа широм света. Међутим, Југославија, као земља у којој је 80% становништва сељачког порекла, не сме себи да дозволи да мајмунски опонаша било какав страни национализам, сматрао је Црњански: она је дужна да нађе своју меру и проверу чињеница, и да гради државу онако како јој одговара. Циљ Идеја је да учествују у изградњи „новог национализма“. Позиција часописа треба да буде југословенски национализам, јер је дато превише жртава за нову државу да би се Југославија тек тако могла напустити.
ЗА ШТА СУ БИЛЕ „ИДЕЈЕ“?
По Зорану Аврамовићу, „позиција Идеја је доследно југословенски оријентисана у међуратном значењу појма.“ Објављивани су прилози не само Срба, него и Хрвата и Словенаца, а позитивно се говорило о настојању да се народни говори Београда и Загреба изједначе узајамним уступцима. Идеолошка позиција је такође јасна: борба за националне вредности, а против марксизма и интернационализма. Пре свега, истичу се ликови „културних хероја“, око којих се и данас може извршити окупљање: један од њих је Свети Сава, о коме пишу неколики аутори, од Станоја Станојевића до Милоша Црњанског. Значајна улога приписује се и Филипу Вишњићу и Вуку Караџићу, итд.
У часопису Идеје велича се југословенско соколство, као и задружни покрет. Објављен је низ текстова о нашој војничкој традицији. Пошто су Идеје настале у доба велике кризе парламентаризма у целој Европи, овај проблем је подробно обрађиван. О томе је било и наших прилога (познати „морасовац“ Момир Николић, који је држао адвокатску канцеларију заједно са Драгишом Васићем ), али и страних (бугарски књижевник Јонев у тексту „Држава на заласку“, говори о засићености парламентаризмом, и потреби за новим решењима ). Међутим, на страницама Идеја демократија је и брањена – извесни В. Кунц је у једанаестом броју часописа истицао да демократија на најбољи начин штити социјалне, културне, политичке и моралне вредности. Сам Црњански је био против партијашког партикуларизма из перспективе идеологије шестојануарске диктатуре – јер, по њему, партије подстичу поделе међу народима Југославије, непрестано поткопавају стабилност друштва, воде узајамној нетрпељивости. Потребно је изградити нови модел заједнице, у коме доминира национална и класна солидарност.
У том смислу, Идеје говоре о великој вредности села као аутентичне средине у којој је сачуван дух нашег народа. Бранко Рапајић (потоњи јеромонах Јован, близак сарадник владике Николаја Велимировића) пише текст „Пролетер и сељак“, у коме указује на сељака као неког ко одбија сваку апстракцију идеологије, јер је везан за тле. У селу, човек је ближи искону; у граду, по Рапајићу, он се отуђује од Бога и себе, па се јављају философи бриге и страха, попут Мартина Хајдегера.
Питања омладине постављају се уколико се тичу њене преоријентације од комунистичког интернационализма на наш национализам. Основна окосница су идеје југословенског покрета Народна одбрана.
Идеје су се, свим силама, обрачунавале са марксизмом, сматрајући га негацијом националне посебности и индивидуалних слобода. Знатна пажња је посвећена критици марксизма из перспективе руских религиозних философа, какви су Николај Берђајев и Борис Вишеславцев. Наравно, писци Идеја увиђају да комунистичке идеје имају утицаја на младе и из објективних разлога, какви су „корупција, афере, протекција, социјална незбринутост, рударске несреће.“
КА ОБНОВИ КУЛТУРЕ
У области културе, Идеје су се залагале за ослонац на сопствене снаге. У 26. броју Идеја, Црњански ће објавити текст под насловом „Култура“, у коме даје основне идејне претпоставке за развој културолошке мисије часописа. У њему, он истиче да је култура данас потреба најширих маса, али је, у исти мах, неопходан развој елите, која ће културни живот развијати у складу са узвишенијим, духовним потребама друштва. Иако је наш народ умногоме културно заостао, он је још сачувао виталне снаге које га могу повести даље. У свом тексту, Црњански критикује Матицу српску и Српску књижевну задругу, као и друге установе које се баве књигом, и каже: „Свуд је у њима иста одсутност плана, дисциплине, исто протекционаштво, обмана публике, самовоља, некултура.“
Идеје су редовно пратиле све битније културне појаве у нас, давале простора млађим и неафирмисаним писцима, а вођени су и разговори са угледним књижевницима (међу којима су и Иво Андрић, Драгиша Васић, Милан Ракић, Сима Пандуровић, итд). На страницама часописа било је места и за црквене интелектуалце (међу којима је, поред већ поменутог Бранка Рапајића, био и Јустин Поповић). Полемисало се, између осталог, и са Крлежом (кога Црњански назива псеудомарксистом). Нарочита критика била је усмерена ка социјалној књижевности као врсти пропаганде марксизма, па су се на истој линији фронта, свако из својих разлога, нашли многи – од Црњанског, преко Владимира Вујића, до Станислава Винавера, који је у социјалној књижевности видео гушење стваралачког индивидуализма.
Идеје су се бавиле и другим културама: француском, немачком, руском. Много пажње посвећено је културама Бугарске и Грчке, са очитом тежњом да се Балканци уједине око заједничких стремљења у овој области.
САРАДНИЦИ ИДЕЈА
Сарадници Идеја били су многи, и различити. Зоран Аврамовић каже: „Што се тиче духовне аутономије сарадника, може се рећи да она није нарушавна; ставови и погледи сарадника не стављају се под једну капу. У том погледу, Идеје су биле отворене за све ауторе који нису били на страни марксистичког интернационализма“ Међу сарадницима Идеја били су, поред поменутих, Густав Базала, Владимир Ћоровић, Бранимир Малеш, Александра Белић, Ксенија Атанасијевић, Симе Миличић, Хамзо Хумо, Драгиша Васић, Бранислав Нушић, Тодор Манојловић, Милан Кашанин, Исидора Секулић, Милан Грол, Момчило Настасијевић, Синиша Пауновић, Петар Коњовић,итд.
Зоран Аврамовић о Идејама каже: „Осим једног неспретног покушаја да се нађу разлози за спаљивање књига у Немачкој (тобоже да се заштите моралне вредности), у овом часопису нема написа који би пледирао за неку административну забрану или цензуру. […] Иако су бранили конзервативно схватање културне политике, сарадници Идеја нису ничим најављивали инструментализацију књижевности и уметности. Култура се схватала као подручје отворене и оштре утакмице идеја и духовних вредности.“ У сукобу са марксизмом, Црњански и неки сарадници Идеја заступали су становиште о противприродности ове идеологије, па су се, због тога, сматра Зоран Аврамовић, позивали на све што је могло да поткрепи њихову тезу – од религије до биологије (зато текстови о расама). Основни став је, каже Аврамовић, био „одбрана традиције пред идејама револуционарне промене света.“ Одбрана српске културне традиције и југословенске државе главни је правац Идеја, при чему се не заборавља ни словеначки ни хрватски културни идентитет.
ОБЈАВА СРБСКОГ СТАНОВИШТА
Ипак, Црњансково југословенство било је реалистично. У свом програмском чланку „До тог мора доћи“, објављеном у „Идејама“ 15. јуна 1935. он, јасно и гласно, свом народу објашњава какав став треба заузети према Словенцима и Хрватима:“По нашем мишљењу, за ових петнаест година чула се само хрватска и словеначка критика, и мора се признати често егоистичка и безобзирна. Само се српска није чула. У име једног криво постављеног југословенства играла се једна чудна игра. И слепцу на крају крајева мора постати огавна./…/ Потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија./…/
Са стране српства, на страну жртве у србијанским ратовима, и лагерима, поднесене су жртве, по нашем скромном мишљењу много реалније него што је дала поштована друга страна. Који су ти амблеми који се могу у знаку године 1918. поредити са амблемима србијанске државе, војничким заставама, именом, тробојком, политичком ситуацијом међународном и економском ситуацијом угледа Србије, и што није мање духовним и моралним капиталом српства из наших крајева. За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна, по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа./…/
Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби./…/
По нашем схватању ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се са поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми! Без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрватске културе, хрватског мора, народног и државног индивидуалитета итд. Вратимо се и ми Србији!
По нашем мишљењу најбржи пут ка једној новој нормализацији југословенских политичких проблема могао би бити збиља у економском и социјалном напретку, на племенске проблеме без обзира, али с друге стране и у скидању те окупаторске атмосфере са српства.
Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словенштине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског становишта. То није фер.
Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нек они говоре шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, после петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ Церњанских и Путника, моја породица као и ја, од детињства пропатила, рад кога? Ради ових и оваквих зар, из Љубљане и Загреба?
Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милијонима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.
Као да је данас писано. Зато је појава фототипије „Идеја“ појава коју свим срцем треба поздравити.
Др Владимир Димитријевић
Шира верзија текста објављеног у "Печату"
