Срби и њихов вожд или у ропству нема будућности

МОНАХ ГЕОРГИЈЕ СВЕТОГОРАЦ И КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ

Када је у Господу уснуо велики светогорски подвижник родом из Херцеговине, отац Георгије Витковић, духовни син старца Јосифа Исихасте, у његовом Светом Писму нађена је слика Карађорђа. Ко би то рекао? Христолики инок, који се одрекао овога света и свега што је у свету, који се подвизавао најтежим телесним подвигом (јео је само сушене комадиће хлеба и пио воду, и то са мером), научен умно-срдачној молитви, гледа ка Небеском Јерусалиму, а у Светом Писму држи слику Карађорђа, војсковође – љутог лава, који је сав био огрезао у крви непријатеља и диму битака… Има ли овде каквог противречја?

За оне који познају историју Православне Цркве и њених подвижника, истинског противречја нема. Јер, то је историја која, између осталог, почива на јединственом замаху светих монаха и светих ратника, од којих су се они први молили за сав свет, а ови други, са мачем у руци, бранили могућност да тај свет остане хришћански. Зато је Свети Сергије Радоњешки благословио своје калуђере, Пересвета и Ослабу, да крену са кнезом Димитријем Донским у бој на Куликово поље, где су и животе дали. Зато је и Свети Данило Други, архиепископ србски, са мачем у руци бранио Хиландар од каталанских пљачкаша. Хришћанско смирење није пацифистичка туњавост. Монах Георгије Витковић је знао да без Карађорђа не би било србске слободе златне, у којој цвета часни крст. И зато је у Светом Писму носио Вождову слику; јер, реч Божја вели да нема веће љубави него кад неко живот положи за ближње. А Вожд је свој живот положио за ближње.

ЗАШТО ЈЕ УСТАО КАРАЂОРЂЕ?

У „Почетку буне против дахија“ Филип Вишњић је јасно рекао зашто су Срби устали: зато што су Турци непрестано насртали на њихов „закон и поштење“, веру и морал.Економски фактори, попут рајинског кулучења и сталних пљачки којима су их окупатори излагали, били су споредни: најважније је било одбранити православне светиње, образе мајки, жена и сестара. И кад је устао, Ђорђе Петровић је само хтео да учествује у заједничком делу. Он се за Вожда није наметао. Напротив! Рекао је народним првацима у Орашцу да је прек, и да убија за непослушност. Остали су казали да је у смутна времена такав неопходан. И Вожд је заиста сурово кажњавао непослушне, често им својом руком пресуђујући. Али, и то није било ни за шта друго него због стварања народне војске која ће моћи да донесе слободу, и саздавања народне државе, која ће ту слободу сачувати.Страшни Вожд је и брату пресудио, кад је већ био додијао са силовањима Србкиња, због чега је народ роптао, јер је зарад таквих безакоња, између осталог, и устао против Турака. Црни Ђорђе је обесио брата, и мајци забранио да кука, а затим три дана и три ноћи ни с ким није проговорио: и по томе га памтимо, и плашимо га се, ми којима савест није сасвим сажежена, кад год мутљаг у нама хоће да нас поведе ка користољубљу и неморалу. Вождова су времена била сурова, ужасна, непојамна; али, морало се. Села која су била „улепо“ с Турцима, и која нису хтела да се дижу на устанак, Карађорђе је својом руком палио, јер је знао да другог пута, осим пута оружја у име Крста и Слободе, нема. “Не може се царство задобити, на душеку све дуван пушећи“, каже епска песма.

ЗАШТО ГА ВОЛИМО?

Овај текст пишем без икакве учене намере, ни у једну књигу не гледајући, и никакве фусноте не стављајући. Износим пред читаоца свог „унутрашњег Карађорђа“, чији лик попудбински чувам од детињства, као, уосталом, и сваки нормалан Србин, Србин који не клечи и не пузи, него настоји да стоји под правим углом у односу на тле. Јер, Карађорђе постоји у сваком од нас, и чека свој тренутак да се дигне и поведе ка Истоку. То је онај за кога Филип Вишњић каже да га дахије не могаху ухватити на превару, као многе друге у „сечи кнезова“. Јер: „Тко ће љута змаја преварити?/ Тко ли њега спаваћива наћи?“ Не нађоше га, јер, сасвим у србском стилу,„Ђорђе се је јунак научио/Прије зоре свагда уранити,/Умити се и Богу молити,/И попити по чашу ракије.“ Дакле, волимо Вожда јер тај човек је био слободан изнутра пре но што је повео устанак. Још као дечак није трпео зулум, него је дигао руку на Турчина који је покушао да га злоставља. Убио је и онога који му је дошао на конак, па насрнуо на његову жену, и кад га је убио, закопао га је под пепелом огњишта. Та жеђ за слободом водила је Карађорђа читавог живота: од учешћа у аустријском фрајкору, када је стекао официрски чин, преко бојева на Мишару, Делиграду, Београду, па све до повратка у Србију 1817, који га је стајао главе, јер је поверовао грчким хетеристима који су се надали да ће дићи Балкан у борбу за коначно ослобођење од ропства. Добар домаћин и вешт трговац, припадао је угледницима свог народа, који су и повели коло храбрих. У праву је био Милан Кашанин, који је у свом запису „Светиња“ рекао да је пуки мит како је раја сама дигла устанак – раја је пошла за својим вођама, кнежевима и ратницима попут Ненадовића. Јер, оновремени кнежеви су знали да у ропству нема будућности, и да народ треба да има сопствену државу као кућу из које може да посматра свет и да је уређује у складу са својим дахом и духом.

И ЗАШТО ГА ЈОШ ВОЛИМО?

Карађорђе је из побуне Срба против насилничког дахијског режима одмах кренуо у државотворну борбу против султана и Стамбола. Проти Матеји Ненадовићу издао је налог да изради законе, а овај је кренуо од Законоправила Светог Саве, чиме је успостављен континуитет са средњовековном србском државом. Није случајно да је Свети Стефан, Првовенчани Краљ, имао нарочиту, небеску везу са Вождом из Тополе. Карађорђе је, између осталог, после слома Кочине крајине, скупа с другим народним вођама, понео из Студенице мошти Светога Краља и сместио их у манастирски заклон Фрушке Горе, да их Турци не би спалили као што су учинили са моштима Стефановог брата Саве, после србског устанка у Банату 1594. године. Такође, предање каже да се Свети Стефан јавио Вожду уочи устанка, и рекао да буде храбар јер ће му Бог помоћи у предстојећој војни. Карађорђе је, иако неписмен, увек знао и цену писмености и културе – зато је и позвао Доситеја Обрадовића за првог министра просвете, који је, из свог удобног западноевропског живота, похитао у дивљу Србију, осећајући је као своју Отаџбину, иако је никада до тада није видео. Префињени Доситеј и жестоки Вожд – а обојица потребни народу који кида ланце и стиче нову наду. Волимо Вожда јер нас је повезао са Русијом, с којом смо у том устанку заједно ратовали против Турака, и зато што му је руски цар дао одликовање, које је он деформисао савијајући дуге на бурету. Волимо га јер ће велики Пушкин срести Вожда у Одеси, и унети трајни печат Србије у руску културу. Волимо га зато што нам је, како рече Владика Николај, даровао визију слободног Балкана са наслоном на Русију. Волимо га јер, кад су му нудили награду за то што води народ, он је рекао да му не треба никаква награда, него да једва чека да се ослободимо Турака, па да се врати кући, јер и он има свога посла. Волимо га јер је први дигао устанак на Балкану, седамнаест година пре грчких хетериста, и зато што је пламен своје бакље поделио свим балканским народима, нама Србима на понос и дику.

ЊЕГОШ И КАРАЂОРЂЕ

Када је спевао „Горски вијенац“, Његош га је посветио „праху оца Србије“. У посвети је речено све оно што носимо као заветну свест о Вожду. Пред Карађорђем се тресао, некад непобедиви, Стамбол, тај „крвожедни отац куге“. Док је великим народима лако да дају велике људе, међу којима су и војсковође, попут Наполеона, Блихера, Велингтона, Кутузова, Суворова и других, Карађорђе је потекао из једног малог народа, а постао велики. Он је Србина дозвао из мртвих, и удахнуо дах србској души. Срби који су, кад су поробљени, од лавова постали ратари, идући за њим стекли су челичне груди и опет су кадри да узму мач у руке. Његош, наравно, указује и на то да је Карађорђе био жртва издаје, проклињући: “На Борисе, Вукашине, општа грми анатема“. Као што је Борис Годунов, по предању, убио царевића Димитрија, а Вукашин, опет по предању, устао на Уроша, тако је (ово се разуме из подтекста) Милош убиством вожда заувек окаљао своје руке. Али, по митрополиту Петру Другом, то и јесте судбина витеза: трагични крај. Јер он своју главу даје за мученички венац који ће га у вечности красити. Његош је и у личном животу гајио култ „хероја тополскога“, који „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши“. Откупио је његову сабљу и посветио јој песму. Стриц владике Рада, Свети Петар Цетињски, сарађивао је са Карађорђем – заједно су сањали да ће се Срби из Србије и Срби из Црне Горе ујединити у борби за слободу и да ће остварити оно о чему Његош говори Љуби Ненадовићу: “На Косову да се састанемо, да ми наше старе покајемо“. И савезници су им били зједнички: Руси. И непријатељ им је био заједнички: поред Турака, Наполеон, чији су инструктори обучавали султанове тобџије за борбу против Карађорђа. Зато је данас Ђукановићу и његовим издајицама, НАТО монтенегринима, немогуће да украду Његоша: Свепесник црногорски је највећи свој спев посветио Карађорђу, Србијанцу, чији су потомци, у складу с монтенегринском историографијом, наводно окупирали Црну Гору 1918. године. „Посвета праху оца Србије“ је велика заштита од посмртног „монтенегрисања“ Његошевог, јача и од оних његових стихова: “Име ми је Вјерољуб, а презиме Родољуб./ Црну Гору, родну груду,/ камен паше одасвјуду. / Српски пишем и зборим, / сваком громко говорим:/“Народност ми србинска,/ ум и душа славјанска“.

НАША ТРАГЕДИЈА

У чувеној песми „Србија“ Петра Пајића указује се на један од најтрагичнијих чворова нашег историјског трајања: “Српског вођу Карађорђа/ Убио је други вођа// Место где је било клање/ Срби зову Радовање //Убијеном и убици/ Дигнути су споменици//Сад се сваки Србин бије/ Са две своје историје“. И заиста: цела наша историја, све до сада, пуна је дилема – хоћемо ли Карађорђевим или Милошевим путем. Знамо ми да је Милошев пут често био разумнији, да се њима на дуге стазе остваривало више, али нас је срце увек вукло према Карађорђу, да будемо неустрашиви пред великим силама, макар нас то коштало. Певали смо у Првом светском рату, под командом Петра Првог, Вождовог унука, и праунука му Александра: „Шумадинац пали топа, / Затресла се сва Јевропа./ Дошо Шваба и до Раље, ал` од Раље не мож` даље.“ А у Другом светском рату, с Дражом у служби краља Петра Другог Карађорђевића: “Сеје моје, сад одсуства нема,/ Србија се на Хитлера спрема“. Јер, како рече Његош: “Ал` тирјанству стати ногом за врат,/ довести га к познанију права,/ То је људска дужност најсветија“. Србски патос је патос слободе. И то је Карађорђев пут.

СУДБИНА УБИЦА

Они који издају своју Отаџбину и народ треба да знају шта је судбина издајника пред Богом и људима. Свакако би могли да се науче и на основу примера Карађорђевих убица, који су веровали да поступају прагматично и рационално. Кнез Милош, који је организовао убиство Карађорђа, остао је без потомства – син Милан му је рано умро, а кнез Михаило убијен. Династија се угасила насилном смрћу краља Александра Обреновића, који такође није имао потомака. Вујица Вулићевић се жив распадао, и умро у мукама, и то тек кад је дошао до цркве Покајнице, коју је подигао да измоли од Бога опроштај што је продао кума и Вожда. Никола Новаковић, који је секиром насрнуо на Карађорђа док је овај спавао, полудео је, и погинуо под воденичким точком. Како сам својевремено у новинама читао, и одатле забележио, потомство је наставило да му страда. Драгутин Милетић, потомак Николе Новаковића, који је крајем XX века живео у селу Опарићу, у изјави за новине је рекао: „Уби нас кумовска крв. Откад је мој чукундеда убио Карађорђа, на нашу кућу је бачено проклетство. Нема шта нисам радио у животу да бих нешто стекао, али не вреди. Трудили су се и моји преци. Не да нам се. Ја дуго нисам веровао те ствари. Тврдио сам да су моји били нерадници, али ме је мој пример разуверио. Покушао сам да „доскочим“ судбини. Послао сам сина из села у Рековац, али ни то није вредело. Чим је почео да ради, тешко се повредио. Тешко живи. Не може ни себи да помогне, а камоли мени“… Па шта мисле они који издају Косово и Метохију, и дају нас под власт наших непријатеља из НАТО пакта? Чему ли се они надају? Јер издати Косово страшније је него убити Карађорђа.

ШТА БИ БИЛО ДА КАРАЂОРЂЕ НИЈЕ БИО ВОЖД, НЕГО „ТОЛЕРАНТНИМУЛТИКУЛТУРАЛИСТА“?

Ми, данашњи, нисмо „покољење за пјесну створено“. Ми смо углавном уплашени мишеви, који вире из својих рупа, и надају се неком политичком чуду (а, по Његошу, наде нема ни у кога, него у Бога и своје руке). Међутим, и пре више од сто година је изгледало да је тако. Треба узети причу Радоја Домановића „Марко Краљевић по други пут међу Србима“, па видети шта је Марко из приче претрпео од својих потомака кад је са неба дошао међу њих да ослобађа Косово. У часопису „Звезда“ Бранислав Нушић је 1912. објавио како би било да је Карађорђе био човек „мултикултурализма и дијалога“ иза којих се крије данашњи кукавичлук: “Замислите, дакле, митинг сазван на Орашцу на дан 20. јануара 1805. године. Отвара га г. Станоје Главаш лепим и пригодним говором и предлаже да се г. Ђорђе Петровић, звани Црни, изабере за председника митинга. Г. Карађорђе заузима председничко место и, благодарећи збору на поверењу, даје реч једном од сазивача, господину Станоју Главашу. Г. Станоје Главаш: Браћо. Стање наше браће постало је до крајности несношљиво, и ми смо позвани да размислимо о мерама које треба предузети да би се нашој поробљеној и намученој браћи помогло. Додуше, ми са пуно поуздања и поверења можемо гледати у Европу, утолико пре што нас је она, у племенитој тежњи да одржи мир на Балкану, преко својих представника убедила да тиме што нас Турци убијају и натичу на кочеве нису никаква наша национална права повређена. (Тако је!) Стога ја, браћо, предлажем да се донесе једна резолуција у којој би се изјавило гнушање према зверствима која се чине према нама и да се позове влада да предузме енергичније мере за заштиту српскога живља! (Дуготрајно: Тако је!) Г. Карађорђе: Којекуде, има реч господин Ђуша Вулићевић. Г. Ђуша Вулићевић: Ја се, углавноме, слажем са мислима које вам је изнео мој поштовани предговорник, господин Станоје Главаш, и имао бих само да учиним једну допуну његовом предлогу. Нас кољу, тај факт стоји, али ми не можемо, за љубав једне такве ситнице што ће нас пет – шест хиљада натаћи на кочеве, реметити мир на Балкану, који Европа жели да очува. Стога сам ја да наша резолуција не буде написана распаљивим тоном, већ озбиљно и достојанствено, како би собом казивала да је израз људи који радо пристају да седе на кочевима и да висе обешени о крушке за љубав мира који Европа жели. (Тако је! Тако је!) Г. Карађорђе: Господо, позивам господина Јанићија Ђурића да прочита нацрт резолуције. Изволите, господине Јанићије, по души Вас, прочитати! Г. Јанићије Ђурић (чита нацрт резолуције, која гласи):

Грађани свих редова, прикупљени на данашњем митингу на Орашцу, а по саслушању свих говорника, једногласно констатују: 1. да је услед анархије, која је овладала у Турској Империји, доведен у питање опстанак наш; 2. да је последњи масакр, који је извршио дахија Аганлија у београдском округу, у коме је са свога огњишта растерана незаштићена српска сиротиња, изазвао силно узбуђење код нас свију; 3. грађани српски, окупљени на митингу, најодлучније дижу свој глас противу насилног и сталног, систематског истребљења српскога живља у Турској; 4. позива се цео народ да, без обзира на величину жртава које ће поднети, предузме све и најенергичније мере за брзу заштиту нашег живља у Турској Империји.“ Г. Карађорђе (по прочитаном): Прима ли се ова резолуција?

(Сви једногласно: Прима се!) Г. Карађорђе: Е, сад, којекуде, позивам вас да се мирно и достојанствено разиђете својим кућама, а ми ћемо ову резолуцију ставити у архиву манастира Благовештења, како би била сачувана за потомство. (Дуготрајно одобравање.) Ето, тако би тај митинг изгледао да је тада рађено као данас. А како бисмо ми данас изгледали да је такав митинг био тада?“ Срећом, врло брзо након Нушићеве сатире, склопљен је Балкански савез, и Турска је била побеђена.

НЕОБЕЛЕЖЕНА ДВЕСТАГОДИШЊИЦА

Окупирана Србија није обележила два века Вождове смрти онако како то доликује Вожду. Томе се, наравно, не треба чудити: линија у којој су Вукан Немањић (који је од папства очекивао подршку и успех у отимању власти од брата Стефана), Вукашин Мрњавчевић (који је Уроша Младог довео у незавидан положај, хотећи да он буде владар уместо Душановог сина), Вук Бранковић (који је власт хтео да отме од Милице Лазареве и сина јој Стефана), Вујица Вулићевић (извршилац налога да се Ђорђе Петровић убије) данас врхуни у Вучићу, издајнику Косовског завета маскираног у „веберовца“ са све протестантском етиком. Не може Вучић да слави Карађорђа, па чак ни Милоша Обреновића. Јер, Милош се с Турцима мирио, али и ратовао, потчињавајући свој живот и рад србској слободи. Вучић је 2014. једва дошао у Андрићград, и једва преко усана превалио име Гаврила Принципа. Он мисли да су Срби робље Империје, и да треба и да остане тако: стока да ћути и да ради за најмање плате у Европи (и не само у Европи). Али, наравно, Срби нису такви. Они трпе, ћуте, чекају, но срца им увек јаче закуцају кад чују да Вожд вели Турцима: “Ја сам Ђорђе, неком црн, неком бео“. И онда крећу да кидају ланце. Јер, као ни Његош у Ватикану, Срби не љубе ланце, и никад их неће љубити, ма шта о томе мислили вукани, вукашини, вукови, вујице и вучићи.