U doba Vučićevog prolaska s vojskom prema Beogradu, seća se Milan Đ. Milićević, razgovarali su seljaci o zulumu koji narod trpi od Obrenovića. Dok su brali kukuruz, jedan upita: "A da li je pod Karađorđem bilo zuluma?" reče: "E, moj brate, bilo je, kako nije; bilo je zuluma da propišti materino mleko; ali se onda ratovalo s Turcima, pa je to druga stvar. Ja sam slušao/.../ da je Karađorđe sam, svojom rukom, ubio sto ljudi krštenih Srba, pa je njemu Bog sve oprostio za to što je 'rišćanluk oslobodio od Turaka!"
U ovoj rečenici vidi se da su Srbi veoma dobro shvatali ulogu snažne istorijske ličnosti u vanrednim okolnostima. "Ne može se carstvo zadobiti,/ na dušeku sve duvan pušeći", veli Filip Višnjić u "Početku bune protiv dahija". Pet vekova turskog ropstva, sva poniženja i stradanja koja je srbski narod doživeo, tražila su odlučnog i ozbiljnog čoveka, spremnog da ide preko prepreka, čoveka svesnog da se borba za duhovnu i političku slobodu ne može steći veštinom, nego vrlinom (Vladika Nikolaj), ali i čoveka koji ne preza pred kršenjem svakog otpora sagledanoj stvarnosti ka kojoj se stremi, stvarnosti slobodne Srbije. Zato nije slučajno da je Karađorđe na silu u ustanak gonio one koji su odbijali da mu se pridruže, pa čak i palio srbska sela koja su bila u "lepo" s Turcima. Jer, plemenski mentalitet i sklonost partikularizmu bili su veoma ozbiljna opasnost na putu ka obnavljanju nemanjićke države. ( Setimo se da su svi veliki srbski vladari morali da se bore protiv tog partikularizma: i Nemanja, i Sveti knez Lazar, osnivači najvažnijih srednjovekovnih dinastija, prvo su pobedivali sredobežna stremljenja velikaša koji su hteli da budu oblasni gospodari što se ne osvrću na potrebu očuvanja državne celine.) Tu Karađorđe nije imao milosti: svako ko se suprotstavi snažnoj vlasti bez koje nema zajedničkog pregnuća, biće surovo kažnjen.U ovoj rečenici vidi se da su Srbi veoma dobro shvatali ulogu snažne istorijske ličnosti u vanrednim okolnostima. "Ne može se carstvo zadobiti,/ na dušeku sve duvan pušeći", veli Filip Višnjić u "Početku bune protiv dahija". Pet vekova turskog ropstva, sva poniženja i stradanja koja je srbski narod doživeo, tražila su odlučnog i ozbiljnog čoveka, spremnog da ide preko prepreka, čoveka svesnog da se borba za duhovnu i političku slobodu ne može steći veštinom, nego vrlinom (Vladika Nikolaj), ali i čoveka koji ne preza pred kršenjem svakog otpora sagledanoj stvarnosti ka kojoj se stremi, stvarnosti slobodne Srbije. Zato nije slučajno da je Karađorđe na silu u ustanak gonio one koji su odbijali da mu se pridruže, pa čak i palio srbska sela koja su bila u "lepo" s Turcima. Jer, plemenski mentalitet i sklonost partikularizmu bili su veoma ozbiljna opasnost na putu ka obnavljanju nemanjićke države. ( Setimo se da su svi veliki srbski vladari morali da se bore protiv tog partikularizma: i Nemanja, i Sveti knez Lazar, osnivači najvažnijih srednjovekovnih dinastija, prvo su pobedivali sredobežna stremljenja velikaša koji su hteli da budu oblasni gospodari što se ne osvrću na potrebu očuvanja državne celine.) Tu Karađorđe nije imao milosti: svako ko se suprotstavi snažnoj vlasti bez koje nema zajedničkog pregnuća, biće surovo kažnjen.
Vukov opis onoga što se dešavalo je najsuštinskiji za otimanje Karađorđeve državotvorne svesti:"Knezovi i ostali poglavari iznajprije izaberu i postave Crnoga Đorđija, kao gotovo da im bude sluga; ali on, dobivši vlast i silu u ruke, stane vladati i svima zapovijedati gospodarski! Kad se ova buna ovako srećno protegne i oni vide da starješinstvo donosi čest i slavu i bogatstvo, onda se svaki stane kajati što on nije starješina; i dekoji od ovih većih dahijskih starješina stane raditi, ako ne može nad svima biti starješina, barem u svojoj nahiji da mu niko ne zapovjeda. Zato stanu vikati na Crnoga Đordija da je on hajduk, i da hajduk zemljom i narodom niti je kad upravljao, niti može upravljati. A ni jednome od ovih poglavica nije tako bilo za nevolju da se naočigled sad odmah mrzi oko toga s Crnim Đorđijem kao knez Teodosiji; jer on ne samo što je glavno starješinstvo od sebe odbacio i Đorđiji nametnuo, nego mu je Đorđije malo-pomalo i nahiju Kragujevačku, u kojoj su iznajprije obojica zapovijedali, uzme svu pod svoju vlast. Zato se on u Pećinama (više Ostružnice) svadi s Đorđijem i potegne iz puške da ga ubije, no puška ga prevari, a Đorđije onda potegne te njega posred srijede, govoreći: "Kojekude, po duši te! Kad si znao bolje od mene uredivati i zapovijedati, zašto si mene nagonio da se ovoga posla primam?" " I zato su se svi plašili Karađorđa, što je potvrdio i sam knez Miloš. Kad mu je sekterar Dimitrije Joksić pročitao da Vuk Karadžić u spisu o Pravitelstvujušćemu sovjetu veli kako se vojvode nisu bojale Karađorđa, Miloš je uzviknuo: "Lažeš, Vuče, lažeš!", a zatim ga opsovao i dodao: "Ja se ljutim na Vuka što piše tako. On ili ne zna kako je bilo, ili navalice laže. Kako da se vojvode nisu bojale Karađorđa, kad nije bilo nijednoga kom se nisu tresle haljine na njemu kad pred Đorđa izlazi? Bre, bojali su se, te još koliko!"
Karađorđe je svesno usađivao taj strah u ljude. Jer, u vanrednim okolnostima, pogotovu u borbi za slobodu i državu, svako popuštanje i svaki kukavičluk može skupo da košta, i da odnese na hiljade ljudskih života. Vožd je ustanak počeo samo kao bunu protiv dahija, ali ga je nastavio kao borbu protiv Stambola. Ne zaboravimo, Srbi su prvi balkanski narod koji se usudio da se digne protiv sultana. Grci će to učiniti tek 1821. godine, kada su Srbi iza sebe imali i Orašac i Takovo. Karađorđe je osećao narodnu muku kao svoju, i nije bio nasilnik radi nasilja i dokazivanja da je on gospodar, a svi drugi roblje... Kada je Karađorđe 1813. u Jagodini sreo gazda Mladena i izložio mu svoj plan odbrane, kojim je trebalo štititi ne samo vojne položaje, nego pre svega narod, Mladen je bio nezadovoljan i protivio se tome. Na to ga je Karađorđe upozorio da će narod, bez zaštite, izginuti kao stoka. Mladenova rečenica "Neka ginu. Svadbe bez mesa ne može biti", navela je Karađorđa da duboko uzdahne, lekne i uzvikne: "Ej, Mladene, Mladene! Bog te ubio! Dosad je ovaj narod bio o mojemu vratu, a odsada neka je o tvojemu!", posle čega je počeo da bljuje jed i teško se razboleo. Bol zbog naroda - eto osnovne osobine naizgled surovog vožda. Govoreći o tome, vladika Atanasije (Jevtić) je početkom devedesetih upozoravao da u lažnom voždu Srbije, Miloševiću, nema ničeg karađorđevskog jer je u pitanju "osion i opak čovek" u kome nema bola za bližnjim, bola narodnog. "Ličnost je bila", veli Nikolaj Berđajev u svojoj studiji "O čovekovom ropstvu i slobodi". I to su ljudi dobro znali i svim svojim bićem osećali: iako je pobio "sto krštenih Srba", njemu je "Bog oprostio", jer je "rišćanluk oslobodio od Turaka".
To jest, Karađorđe je ustao u odbranu narodnih svetinja - crkava, manastira, časti i poštenja srbskih žena i devojaka. Nije ustao zbog zemaljske nepravde, nego zbog zla koje je počelo da nagriza sam koren narodnog bića. i, naravno, taj ustanak nije bio nimalo slučajan, nego jedan od mnogobrojnih ustanaka naroda koji se nikad nije pomirio s ropstvom. (Setimo se da su mošti Svetog Save 1594. godine bile spaljene od Turaka zato što su Banatski ustanici nosili zastave sa likom Svetog Save i kada je vladika vršački Teodor, koji je bio na čelu svoje pastve, odran živ).
U svojoj raspravi "O suprotsavljenju zlu silom" ruski religiozni mislilac Ivan Iljin nas upozorava na osnovna moralna protivrečja rata u ime dobra: "Da, put sile i mača nije pravedan put. Ali ima li drugog, pravednog? Zar je to put sentimetalističkog nesuprotstavljanja, koji je put/.../ izdaje slabih, saučešća sa zločincem, "sakrivice" sa zlotvorom, i, na kraju, naivno - licemernog samozadovoljstva? Naravno, taj put ima "spokojniju" manje krvavu spoljašnjost; ali samo lakomislenost i zla tupost mogu da ne osećaju kakva je cena za taj "spokoj" i takvu "pristojsnost"... Onaj ko pred agresivnim zločinaštvom traži idealno moralno rešenje kao cilj, taj ne shvata osnovnu životnu tragediju: ona se sastoji u tome što u takvoj situaciji nema idealnog ishoda. Već najprostije prisutvo protivuljubavne i protivuduhovne volje u duši drugog čoveka taj bezuslovno - pravedni ishod čine teškim i problematičnim: jer, kako ne suditi i ne osuditi? Kako ne izaći iz punote ljubavi ne uznegodovati duhom? Kako se ne pokrenuti i ne suprotstaviti? Ali u prisustvu istinskog zla, koje se izliva u spoljašnja zlodela, idealno - pravedni ishod postaje tobožnji, lažni zadatak. Tog ishoda nema i ne može da ga bude, jer dilema koja se javlja pred čovekom za njega ne ostavlja mesta. /.../ Zločinac, koji je pogazio duhovno prizvanje čovekovo i na to primorava druge ljude, stavlja svakog, koji je usvojio delo Božje, pred izbor: ostaviti delo Božje i izdati svoje duhovno i religiozno prizvanje, čuvajuci svoju "pravednost", ili ostati veran Bogu i prizvanju, ostvarujući ga na putu koji nije pravedan. /.../ Želeći dobro, predan dobru, on vidi da je primoran da u ime svog religiozno istinitog cilja na sebe uzme nepravednost i možda krivicu i, na prvi pogled, da napusti dobro; pritom, sa punom svešću o tome šta čini. Njegov položaj je moralno - tragičan, i jasno je da je izlaz iz istog moguć samo snažnim ljudima. Ali snažan čovek svoju snagu potvrđuje upravo time lšto ne beži od sukoba u tobož vrlinsku pasivnost, i ne zatvara oči pred tragičnom prirodom istog, upadajući iz malodušnosti u lažnu duševnost; snažni čovek vidi tragičnost svog položaja i ide mu u susret, da bi izašao za njega i pretrajao ga. On na sebe uzima neprevednost, ali ne sebe radi, nego Božjeg dela radi. I to što on čini jeste njegov postupak, njegova sopstvena delatnost, koju on ni ne misli da pripisuje Bogu. /.../ Podvig ovde nije samo u vođenju nego u onoj duhovnoj napetosti koja je potrebna za otvoreno i trpeljivo PRIMANJE moguće KRIVICE. Napetost duha ovde je neophodna ne samo da bi zlocinac bio usmrćen, nego i da bi se taj postupak podneo i da bi se učinjeno delo pronelo kroz život, ne čineći svoj postupak malodušnim poricanjem od neophodnosti istog, ali i ne idealizujući njegov moralni sadržaj".
Istinitost ovih Iljinovih reči na primeru Karađorđevom neporeciva je. Po Vuku Karadžiću, on je bio čovek, domaćin, koji nije uživao u ratu i ratovanju, i nije podjarivao najopasniju osobinu našeg epskog mentaliteta - sujetu, želju da bude prvi po svaku cenu i u svemu. (Epska sujeta je opasna upravo zato što čoveka magijski Opija "voljom za moći", i zatvara mu puteve uma; zato Vuk Mićunović Vladiki Danilu kaže :"A ja zebem od mnogo mišljenja".) I kad je bio najbogatiji,nosio je "stare svoje plave cakšire, iznošen kratak curak i dobro poznatu crnu kapu"; spavao je sa trupcem pod glavom. Ćerka mu je sa svim ostalim seoskim devojkama išla na vodu. I još:"U Topoli bi svak' pomislio od njega da je seljak. S momcima je iskrčio jedan kraj šume; odveo je vodu na jednu vodenicu; posle je imao običaj zajedno sa njima hvatati ribu u Jasenici. Orao je i radio zemlju. Svoj ruski orden je pokvario jedared nabijajući obruč na bure "... Pred sobom imamo lik vođe koji je to postao zahvaljujući Božjem i narednom pozivu, ali vođe koji ne stremi da bude nešto više od onoga što jeste. Godine 1807, u Malajnici, on je ruskom pukovniku Pauliciju rekao: "Znajte, gospodine, da ja ne želim ništa drugo, nego da vidim svoju otadžbinu oslobođenu od Turaka tako da nikad više ne strahuje od njihova jarma; i onda bih se vratio mojemu plugu".
Kad je bilo mirno doba, veli Vuk, Karađorđe se nije mnogo mešao u ono sto se zbiva u državi, i sve je prepuštao kancelarijama: "Puštao je stvari rado i pozadugo nek' idu svojim putem"... Ali u vanrednim okolnostima nije bilo tako. Kada su Turci navalili na Deligrad, i kad je Karađorđe poslao svoje momke da sakupe seljake po Topoli zarad kretanja u borbu, jedan od pozvanih ubi voždovog glasnika. Desilo se ovo u selu Stragarima. Kad je čuo za to, Karađorđe dođe sa svojom pratnjom i ubije i tog seljaka i porodicu mu. Ostalo je živo samo jedno dete.
Godine 1808. ubio je Gavru Jednookog, buljubašu prekodrinskih bećara, koji je odbio da zvorničkom paši vrati zelenka, jednog od tri pašina konja koja je Gavra oteo. Karađorđe mu je pisao i molio ga da zelenka vrati da se sukob sa zvorničkim pašom ne bi produbljivao. Kada su se sreli, buljubaša rece: "Gospodaru! Život mi uzmi, a zelenka ne dam", a Karađorđe: "More, Gavro, zar ja da mirim, a ti da zavadaš?" I, pošto je Gavra odbio da posluša, vožd ga je ubio, kukajući posle nad njim, jer mu je bio drag. (To Vuk Karadžić pominje kao stalnu osobinu voždovu: žalio je onoga na koga je digao ruku, i "nije bio osvetljiv - ako je kome jedanput oprostio, posle se nije nikad više ni sećao onih uvreda".)
I tako dolazimo do činjenice da je vođa prvog srbskog ustanka ubio svog brata. Evo šta o tome kaže Vuk: "Računajuci na svoje ime, brat mu se poprilično izmetao iz reda, a Karađorđe ga je dugo trpeo. Ali kad on silova neku devojku, i njezina rodbina stade na glas vikati da se toga radi i na Turke ustalo, Karađorđe se tako naljuti da je svoga rođenoga brata, kojega je jako pazio, za to nedelo obesio o kućna vrata. Materi nije dao plakati za njim". I još pominju svedoci da posle toga tri dana ni sa kim nije prozborio ni reči...
Ovaj, na prvi pogled zastrašujući čin, najdublje nam ukazuje na moralni tragizam vožda Karađorđa. Kada čovek vodi jedan narod, on nema pravo na lični život i na lična osećanja. On je sav narodni, i svaki njegov postupak svojina je svih koji idu za njim. Dakle, Karađorđe je ubio brata zato što je brat silovao nevinu devojku, obeščastio žensko čeljade, zbog čega su Srbi i ustali ("Ne dirajte u njihove crkve,/ ni u zakon, niti u poštenje", poručivao je, prema Višnjiću, Murat na samrti Turcima koji ostaju da vladaju Srbijom, ali ga oni nisu slušali.) Sve samovolje mogle su se podnositi, ali kad je brat pogazio svoj i Karađorđev obraz, obraz jedne Srbkinje, obraz čitavog naroda (jer, narod je ustao da brani obraz), onda nije bilo milosti. Zato on majci i zabranjuje da kuka. Postupak zbog koga je drugi njen sin ubijen je takav da on ne zaslužuje da bude ožaljen ni kao mrtav. I tu dolazimo do onoga o čemu nam je svedočio Iljin: čovek koji ustaje da se oružjem bori protiv zla, uvek mora biti svestan da na tom putu nema dobrih rešenja, i uvek mora biti spreman da preuzme odgovornost za svoje postupke, ne pripisujući ih Bogu, sudbini, zloj kobi, nego samom sebi, slobodnoj i odgovornoj ličnosti koja je stala na put borbe do pobede ili smrti. Karađorđe će tri dana ćutati, crn kao zemlja, i užas će obuzimati njegovu dušu od onoga što je učinio; ali, nikom neće reći šta ga i koliko boli, jer se od njega očekuje da bude vaploćenje pravde. On nema pravo na lični bol i lični život kad vodi jedan narod. On je narodu u Orašcu rekao: "Ko se uhvati u najmanjoj izdaji, hoću da ubijem, da obesim, da udaram na strašne muke!" I narod mu je uzvratio: "To sve hoćemo i mi!" Zato Karađorđe nije mogao ništa drugo do da svog brata, izdajnika narodnog obraza, obesi. Vožd nije bio sentimentalni moralista, nego čovek koji je morao da "uzdrma tartar" (Njegoš). Zato je tukao članove Sovjeta ako nepravedno izvrše presudu, govoreći "da nipošto neće trpeti da narod strada od nepravedna suđenja".
TRAGIČNI LIK
Kao što je pokazao dr Žarko Vidović u ogledu "Tragedija i Liturgija", antička tragedija je bila religiozni čin po preimućstvu, to jest, ODA u slavu TRAGOSA, žrtve koja je utemeljila zajednicu. Ona nije bila dramsko delo u današnjem smislu reč: tu niko nije glumeo radi "umetničkih efekata". Žarko Vidović tim povodom veli:"Iskonska tragedija - od koje je u literarnoj tragediji moguć samo odjek - je ispaštanje tragične krivice čovekove. Sama reč "tragedija" označava i to ispaštanje i slavljenje tragične žrtve (ili tragičnog junaka), onog koji ispašta. To slavljenje može da bude opštenarodno slavlje, jer žrtva ispašta krivicu čitavog naroda, te narod ima i razloga da žrtvu slavi, u tragediji, kao opštenarodnom slavlju. To znači da su blagoslov i blagodat potrebni ne samo za pobedu nad zlom, za uspešno ispaštanje krivice, nego i za slavljenje te žrtve. Jer tragedija je i SLAVLJE, kako to i sama reč kaže. Božanstvo mora da bude podjednako i sa žrtvom, i sa onima koji prinose žrtvu, i sa onima koji se uspehu i dejstvu žrtve raduju. To je opet jedinstvo: ispaštanja, žrtve koja predstavlja narod i, treće, samog naroda sa - božanstvom. Tragedija je dakle, opštenarodno slavlje, ili, što je isto, preobražaj stradanja u slavlje i praznik. Bez toga preobražaja stradanje bi bilo samo stradanje, samo zlo, dok je tragedija preobražaj kojim se postiže pobeda nad zlom (uz žrtvu) i SLAVLJENJE te pobede". ..Vidović je u dokazao da je antički Grk već bio pripremljen za evanđelje Crkve - tragedijom. Jer, Liturgija, kao objavljivanje Stradanja, Smrti i Vaskrsenja Bogočoveka Isusa Hrista, jeste slavljenje Pashe, Žrtve Gospodnje koja je utemeljila zajednicu blagodatnih sinova i kćeri Božjih u Njemu, Sinu Očevom po prirodi. Liturgija je slavljenje Vaskrsa, "praznika nad praznicima i slavlja nad slavljima, u kome blagosiljamo Hrista zauvek", kako peva Sveti Jovan Damaskin u pashalnom kanonu...
Zajednicu, dakle, utemljuje ŽRTVA. Zajednica može nastati samo oko ŽRTVE, i to svesne žrtve, onoga koji je poneo svoj krst kao krst svoje braće. To je duboko osećanje svih pravoslavnih naroda, među kojima Srbi ne čine izuzetak. Pogledajmo Ruse: njihovi prvi mučenici, strastoterpci (trpioci stradanja), sinovi Svetog kneza Vladimira, krstitelja kijevske Rusije, Boris i Gljeb, postradali su od svog zlog polubrata samo zato što su odbili da mu se suprotstave, jer bi to izazvalo građanski rat. Oni su više voleli da umru nego da prolivaju bratsku krv. (Jedan od novokanonizovanih ruskih svetitelja, Car Mučenik Nikolaj II, takođe se našao među strastoterpcima, upravo zato što je podneo smrt skupa sa svojom porodicom, jer je pristao da abdicira u korist brata Mihaila da bi se izbegao građanski rat.) I prvi srbski mučenik, Sveti kralj Jovan Vladimir, ubijen je od srodnika svoje supruge Kosare, Vladislava, zato što nije hteo da se zlu suprotstavi zlom. Žrtva ja, naravno, temelj srbske zajednice upravo kroz dvojicu najvećih svetitelja srbskog naroda - Svetog Savu (koji, kako beleže Domentijan i Teodosije, kaže da nije požalio čak ni svoju dušu da bi došao u Srbiju i učio one kojima pouka treba i čije će mošti 1594. biti spaljene na Vračaru) i Svetog kneza Lazara, opredeljenog za Carstvo nebesko, bez koga se carstvo zemaljsko rasipa na balkanskim vetrometinama. Pričešćivanje svih ratnika u "bijeloj Samodreži crkvi" pred odlazak u boj na polju Kosovu značilo je najneposrednije sjedinjenje sa Hristom, čija žrtvena smrt i vaskrsenje postaju zaloga večne pobede.
Tako doiazimo i do smisla Karađorđevog u istoriiji srbskog naroda. On ostaje u svesti svojih potomaka ličnost nadistorijska koja nadilazi faktografiju. Iako nije bio bez svojih slabosti (mnoge od njih opisao je Vuk Karadžić), on je zračenjem svoje ličnosti postao "otac Srbije" (Njegoš). Čime? Upravo time što je svoju glavu prodao za njen mučenički venac, što je u "Posveti prahu oca Srbije" Petar II Petrović i rekao.
ČOVEK BOŽJI
Tragični lik srbskog ustanka, koji je u sebi imao sve mane i vrline srbskog čoveka, Karađorđe je uvek ostajao čovek Božji. On je, u dubini duše, nosio veru u Hrista i svece Njegove, što je mnogo puta dokazao, pre svega svojim delima. Još za vreme frajkora, kada su vojvode sa narodom morale da beže pred Turcima u Austriju, skupa sa ostalim uglednicima, na pleća je podigao ćivot sa moštima Svetog Stefana Prvovenčanog, srbskog kralja, i poneo ga ka manastiru Feneku, da ga Turci ne bi spalili. I to nošenje srbskog zaveta na plećima i u duši suština je Karađorđevog bića. I zato su stradali oni koji su digli ruku na velikog Vožda. Nikola Novaković, koji je sekirom ubio Karađorđa i njegovog momka Nauma, pošao je prema Budilovini, mestu svog rođenja, ali je upao u reku i voda ga je odnela pod točak vodenice, gde je, polomljenih kostiju, izdahnuo. Sahranjen je bez belega na groblju u Opariću. Vujica Vulićević je oslepeo na jedno oko i umro od živih rana. Miloš Obrenović je bio proteran iz Srbije, a sin mu je ubijen. Dragutin Miletić, potomak Nikole Novakovića, koji je krajem XX veka živeo u selu Opariću, u izjavi za novine je rekao:"Ubi nas kumovska krv. Otkad je moj čukundeda ubio Karađorđa, na našu kuću je bačeno prokletstvo. Nema šta nisam radio u životu da bih nešto stekao, ali ne vredi. Trudili su se i moji preci. Ne da nam se. Ja dugo nisam verovao te stvari. Tvrdio sam da su moji bili neradnici, ali me je moj primer razuverio. Pokušao sam da "doskočim" sudbini. Poslao sam sina iz sela u Rekovac, ali ni to nije vredelo. Čim je počeo da radi, teško se povredio. Teško živi. Ne može ni sebi da pomogne, a kamoli meni"...
I zato Karađorđe još šalje poruke svom narodu. Tako je u noći između 13. i 14. oktobra 1993. nebo iznad Pokajnice bilo obasjano krvavom svetlošću, a iznad mesta Karađorđevog ubistva zvuci i svetlost bili su zastrašujući. Ova znamenja su očito najavila stradanje Srba iz Krajine i Slavonije, Bosne i sa Kosova, stradanje čitavog naroda koga je utvarni vođa vodio u ponor.
Srbski narod je tragedijski narod, to jest narod čije se zajedništvo zasniva na žrtvi i proslavljanju iste. Dvestagodišnjica Prvog ustanka, koju dočekujemo pod poluokupacijom tuđina i njegovih gaulajtera, treba da nas na to podseti. "Žrtvena glava vožda Karađorđa" (Vladika Amfilohije) još uvek je glava oko koje se možemo okupiti i koja nam može doneti nadu da nije sve izgubljeno. Jer, kako reče nemački pesnik Helderlin, "gde je opasnost, raste i ono spasonosno".
Dr Vladimir Dimitrijević
LITERATURA:
Vuk Karadžić : Život srpskih vojvoda, Nolit, Beograd 1967.M. Đ. Milićević:Karađorđe u govoru i tvoru, Hipnos, Beograd 1990.Ivan A. Iljin: O suprotsavljanju zlu silom, u "Sabrana dela I. A. Iljina, tom peti, Ruska knjiga, Moskva 1995. (na ruskom)Čuda Božja u XX veku, Pravoslavna misionarska škola, Beograd 2000.Žarko Vidović, Tragedija i Liturgija, Vizantijsko ogledalo, Niš 1996.Iz knjige "Zašto plače Sveti Save"
