ZAKONSKI FORMALIZAM ILI…
Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu ovih dana ključa: iz razloga, navodno formalnih, nekolicini nastavnika osporeno je pravo da drže nastavu. Hoće da ih bace među bibliotekere i arhivare, da ne uče studente. Među ugroženima je i jedan od najuglednijih istoričara srednje generacije, Miloš Ković.(1) Naravno, svi znaju da su formalni razlozi samo izgovor: ovog „nezgodnog svedoka“ istina naše istorije treba ukloniti sa univerzitetskog obzorja, da ne bi, kao Sokrat nekad, „kvario omladinu“. A kad smo već kod forme, profesor dr Branko Rakić, ombudsman Univerziteta u Beogradu, jasno je istakao da je pravo na strani Miloša Kovića i njegovih kolega.
ZAŠTO IM SMETA?
Svako ko u poslednjih nekoliko godina prati našu javnu scenu zna da je Miloš Ković istoričar čiji stavovi dubinski svedoče ne samo o istorijskim činjenicama, nego i o smislu našeg postojanja na brdovitom Balkanu. Ković je, odavno, trn u oku domaćim autošovinistima – naročito posle svedočenja u slučaju generala Ratka Mladića, zbog čega ga je „Blic“, glavna dnevna novina globalističkog Novog poretka, nazvao „Mladićevim istoričarem“.(2) Da i ne govorimo da je dotični „remetnik“ (izraz Predraga Dragića Kijuka) svojevremeno ustao u odbranu Gavrila Principa, priređujući zbornik posvećen mladobosanskom heroju o stogodišnjici Vidovdana posle koga je počeo Prvi svetski rat. Gle bezobrazluka!(3) Koliko Ković smeta autošovinističkim planovima za „denacifikaciju“ Srbije vidi se iz grubih polemika koje izvesni medijski jurišnici vode sa njim kao svedokom istine o svom narodu.(4) Takođe, ne treba zaboraviti: Miloš Ković se, za razliku od nekih kolega sa Filozofskog fakulteta, nije odrekao sebe i svoga. Recimo, Nikola Samardžić, jedan od glavnih drugosrbijanskih ideologa danas, pisao je, početkom devedesetih godina prošlog veka, u kragujevačkim „Pogledima“, tekstove na ivici šovinizma, da bi danas ustajao na svaku vertikalu u srbskoj istoriji i branio NATO pakt kao meru i proveru naše budućnosti.(5) To se Koviću nije desilo.
KOVIĆEVO STANOVIŠTE
Čime se Ković rukovodi u radu i svedočenju? U uvodu za knjigu svojih tekstova i razgovora, „Uporišta“, on jasno kaže šta ga vodi:“Da li, naime, u vremenu razaranja naše zemlje, kolonizovanja i uništavanja njene kulture i pljačke njene imovine, predavati istoriju na Univerzitetu u Beogradu znači imati još neke odgovornosti osim bavljenja akademskim disciplinama i školovanja naučnog podmlatka? Zar predavati humanističke i društvene nauke na budžetskoj ustanovi ne podrazumeva određene dužnosti prema poreskim obveznicima? Zašto se profesori Univerziteta u Beogradu, koji vode ugodne, materijalno obezbeđene i profesionalno sređene živote, tako retko i nevoljno izjašnjavaju o velikim temama našeg vremena? Je li to u tradiciji srpskog Univerziteta, Velike škole, Liceja? Jesu li se najveći srpski istoričari, Stojan Novaković i Slobodan Jovanović, ili najznačajniji evropski istoričari 19. i 20. veka, Leopold fon Ranke i Fernan Brodel, zatvarali u svoje kabinete i da li su ćutali o iskušenjima kroz koje su prolazile njihove zemlje? Šta je istinsko nasleđe velikog francuskog istoričara Marka Bloka, junaka Prvog svetskog rata, koji je u Drugom svetskom ratu, kao član Pokreta otpora, dao život za svoju poraženu otadžbinu?“(6) Dati život za poraženu otadžbinu – kakva ludost! Kakva? Pa, naravno, donkihotska! Ne izdati Viteza Od Manče u sebi – ima li ičeg vrednijeg u čovekovom životu? Ne postati kao oni koje osuđuje Laza Kostić pesmom „Don Kihotu“: „Al’ kad vidim pametare,/ gde s’ klanjaju šupljoj sili;/ kad junake vidim stare/ gde ih skocka naslad gnjili,/ te sad ono pale, žare,/ čem’ su bili borci čili;/ da želucu nije smetnje/mač otpašu sa bedrine; –/ takve slike nisu vredne/ budaline Sevadrine.“
LEKOVITI STID I ETIKA DUŽNOSTI
Ković je odgovoran prema precima, znajući da nas se oni mogu odreći ako se mi odreknemo njih. Ković je odgovoran prema potomcima, znajući da ih treba gledati u oči. To lekovito osećanje „pokajanja i samoograničenja kao kategorija nacionalnog života“ (Solženjicin) naš istoričar ovako verbalno oblikuje:“Konačno, čudno osećanje stida, koje traje duže od dve decenije, bilo je glavni motiv nastanka tekstova koji su ušli u ovu knjigu. Ono što se u našem dobu dogodilo sa Srbima i Srbijom ne služi nam na čast. Naši potomci imaće sva prava da nas pitaju zašto smo raskrčmili dedovinu, gde smo bili i šta smo radili dok nam je zemlja uništavana, dok je sramoćena, i dok je išla iz poraza u poraz. Izlaskom iz kabineta i ulaskom u javni prostor, sa svim neugodnostima i zabludama koje to donosi, želeo sam samo da mogu da svojim sinovima sutra pogledam u oči, da mogu im kažem da sam za našu zemlju činio najbolje što sam umeo, i da sam nastojao da, i prema njima i prema našim slavnim i mučeničkim precima, ispunim svoju dužnost.“(6) Etika dužnosti – zar smo je zaboravili? Ko još gleda zvezdano nebo nad sobom i sledi moralni zakon u sebi? Ima ih, ima. Evo Kovića. Zato oni kojima je zadnjica zauzela mesto obraza, oni koji puze, a tvrde da lete, žele da ljude poput Kovića uklone iz javnosti. Jer oni, neuklonjeni, a u NATO agende neuklopivi, svedoče da nije sve na prodaju, i dokazuju da nisu svi na prodaju.
STUDENTI UZ PROFESORA
Tu je suština: Miloš Ković ne pristaje da ćuti i gleda kako mu razaraju otadžbinu. On nema vlast i političku moć, ali ima znanje i obraz, istoriosofsku mudrost i hrabrost koja izvire iz ljubavi prema otadžbini i dužnosti prema sopstvenim sinovima. Ove vrednosti su prepoznali njegovi studenti, i zato su potpisali peticiju, iz koje se jasno vidi da ga razumeju i slede kao oličenje morala i intelektualnog poštenja: „Deo Uprave Filozofskog fakulteta, otvoreno netrpeljiv, nedemokratičan i politički ostrašćen u jednoumlju, koje na unutrašnje političkom planu sprovodi okupacioni režim na čelu sa vladajućom strankom i dobrim delom opozicije, želi da se na što brži i suroviji način ratosilja svih onih naučnika i delatnika koji svojim radom, dostojanstvom, životnim pozivom i moralnom čestitošću doprinose podizanju opšte društvene svesti, čuvanju nacionalne samosvesti srpskog naroda i buđenju istinske demokratske političke kulture. Profesor Miloš Ković samo je jedan u nizu mnogih profesora (u svojstvu docenta), asistenata, naučnika i ostalih prosvetnih radnika protiv kojih se otvoreno ili prikriveno vodi stravičan medijski rat, svojesvrsan „rat do istrebljenja“. Njihovo iskreno i autentično slobodoumlje, njihova ukorenjenost u humanističkom pristupu ljudskoj stvarnosti, njihovo iskreno zalaganje za demokratiju i njihovo zastupanje očuvanja nacionalne samosvesti i nacionalne kulture u uslovima globalizovanog, izopačenog, potrošačkog sistema vrednosti nailazi na histeričan, gotovo patološki ostrašćen otpor svih onih politički podobnih, suštinski nedemokratski orijentisanih, nametljivih, bezobzirnih obožavalaca Evropske unije, NATO-a i drugih struktura korporativnog fašizma koje se tako surovo zagovoraju na svakom koraku. Profesor Miloš Ković je dostojanstven borac protiv korporativnog fašizma koji danas temeljno uništava države, razara privrede, osiromašuje nacionalnu kulturu i nacionalni jezik, sprovodi represiju nad svakim ko slobodno misli i deluje. Ova peticija pruža podršku takvim ljudima. Studenti Filozofskog fakulteta ne žele da se pomire sa ovakvom politikom zastrašivanja, prikrivenih pretnji, otvorenih uvreda, licemernih stavova, malignog nepotizma i sužanjstva; studenti Filozofskog fakulteta dostojanstveno brane autonomiju svog fakulteta, svoje naučne zajednice i svih onih profesora koji, poput Miloša Kovića, brane moralni integritet pojedinca, pravo na nacionalnu samosvest i demokratsko pravo na izražavanje sopstvenih stavova.“(7) Blago profesoru sa ovakvim studentima!
GLASOVI INTELEKTUALACA
Govoreći o zakonskoj i moralnoj obavezi da se predavač koji ima sve reference izabere u zvanje koje mu po pravu pripada, prvo na svom matičnom fakultetu, a zatim i na Univerzitetu, Slobodan Vladušić ističe da je pozivanje sadašnjeg v.d.dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu na legalnost, u slučaju kad je prema Koviću i njegovim kolegama počinjeno neviđeno bezakonje, prvorazredi cinizam:“To je isto kao kada biste ženu koja je silovana u sledećoj minuti kaznili zato što je gola na ulici“. (8) Vladušić ističe da su zli ljudi do sada učinili svoje, a da je sad red na dobrim ljudima da delaju u odbranu ne damo Kovića, nego pravde i zdravog razuma. Milo Lompar naglašava da je slučaj Miloša Kovića svojevrsna pokazna vežba čiji je cilj da se dotični izloži „javnom i akademskom ponižavanju, uprkos svim univerzitetskim dobrm običajima, razumnom ponašanju i elementarnoj administrativnoj urednosti“, da bi se poslala preteća poruka mladim intelektualcima spremnim da krenu „putem nacionalnih i intelektualnih odgovornosti“(9), sasvim u skladu sa zahtevom Imperije da se preoblikuje svest u Srba.
UMESTO EPILOGA
U međuvremenu, Ković je na svom fakultetu izabran za vanrednog profesora, i čeka se samo potvrda Veća naučnih oblasti društveno – humanističkih oblasti Univerziteta u Beogradu. Ipak, v.d. dekana, Danijel Sinani, i dalje smatra da Kovića i njegove kolege ne treba puštati u učionice.(10) Žarko Vidović, srbski mislilac čija je istoriosofija uticala na Kovićev pogled na svet i Srbe, uvek je svedočio da naša kriza nije politička, nego moralna. A biti moralan znači biti pod vlašću zadate reči; i znači biti spreman na stradanje da bi se ta reč odbranila. Zbog su nam ljudi kao što je Ković nasušno potrebni. I zato ova reč u odbranu njihove uzornosti.
UPUTNICE:
(Internetu pristupljeno 7. juna 2017.)
1.www.novosti.rs/vesti/naslovna/društvo.395.html:668490-KLjUCA-NA-FILOZOFSKOM-FAKULTETU-Profesori-postaju-cate.
2.www.blic.rs/vesti/hronika/mladicev-istoricar-iseljavanje-nesrba-nije-bilo-zvanicna-politika-rs/lxr71r8; www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/milos-kovic-zasto-sam-branio-mladica-
3. www.nspm.rs/hronika/milos-kovic-gavrilo-princip-je-dete-svoga-vremena-jer-su-se-tada-sirom-evrope-skidale-krunisane-glave.html
4.www.nspm.rs/polemike/milos-kovic-vs-svetislav-basara-ko-je-pantelija-sreckovic-a-ko-kvisling-i-baba-kurana.html
5.www.politika.rs/scc/clanak/37348/STARA-LjUBAV-ZABORAVA-NEMA; www.nspm.rs/polemike/nikola-samardzic-na-braniku-nato-pakta.html
6. Miloš Ković, Uporišta, Catena Mundi, Beograd, 2016, str. 6-7
7. www.peticije24.com/signatures/176032
8.Slobodan Vladušić, Na redu su dobri ljudi, „Pečat“ 474/2017, str. 16
9.Milo Lompar, Mračna senka nad akademskim i naučnim životom, „Pečat“, isto, str. 17
10.Razgovor sa Milošem Kovićem, Čas beščašća na Filozofskom fakultetu, Pečat, isto, str. 14-17
dr Vladimir Dimitrijević
