ЗАКОНСКИ ФОРМАЛИЗАМ ИЛИ…
На Филозофском факултету Универзитета у Београду ових дана кључа: из разлога, наводно формалних, неколицини наставника оспорено је право да држе наставу. Хоће да их баце међу библиотекере и архиваре, да не уче студенте. Међу угроженима је и један од најугледнијих историчара средње генерације, Милош Ковић.(1) Наравно, сви знају да су формални разлози само изговор: овог „незгодног сведока“ истина наше историје треба уклонити са универзитетског обзорја, да не би, као Сократ некад, „кварио омладину“. А кад смо већ код форме, професор др Бранко Ракић, омбудсман Универзитета у Београду, јасно је истакао да је право на страни Милоша Ковића и његових колега.
ЗАШТО ИМ СМЕТА?
Свако ко у последњих неколико година прати нашу јавну сцену зна да је Милош Ковић историчар чији ставови дубински сведоче не само о историјским чињеницама, него и о смислу нашег постојања на брдовитом Балкану. Ковић је, одавно, трн у оку домаћим аутошовинистима – нарочито после сведочења у случају генерала Ратка Младића, због чега га је „Блиц“, главна дневна новина глобалистичког Новог поретка, назвао „Младићевим историчарем“.(2) Да и не говоримо да је дотични „реметник“ (израз Предрага Драгића Кијука) својевремено устао у одбрану Гаврила Принципа, приређујући зборник посвећен младобосанском хероју о стогодишњици Видовдана после кога је почео Први светски рат. Гле безобразлука!(3) Колико Ковић смета аутошовинистичким плановима за „денацификацију“ Србије види се из грубих полемика које извесни медијски јуришници воде са њим као сведоком истине о свом народу.(4) Такође, не треба заборавити: Милош Ковић се, за разлику од неких колега са Филозофског факултета, није одрекао себе и свога. Рецимо, Никола Самарџић, један од главних другосрбијанских идеолога данас, писао је, почетком деведесетих година прошлог века, у крагујевачким „Погледима“, текстове на ивици шовинизма, да би данас устајао на сваку вертикалу у србској историји и бранио НАТО пакт као меру и проверу наше будућности.(5) То се Ковићу није десило.
КОВИЋЕВО СТАНОВИШТЕ
Чиме се Ковић руководи у раду и сведочењу? У уводу за књигу својих текстова и разговора, „Упоришта“, он јасно каже шта га води:“Да ли, наиме, у времену разарања наше земље, колонизовања и уништавања њене културе и пљачке њене имовине, предавати историју на Универзитету у Београду значи имати још неке одговорности осим бављења академским дисциплинама и школовања научног подмлатка? Зар предавати хуманистичке и друштвене науке на буџетској установи не подразумева одређене дужности према пореским обвезницима? Зашто се професори Универзитета у Београду, који воде угодне, материјално обезбеђене и професионално сређене животе, тако ретко и невољно изјашњавају о великим темама нашег времена? Је ли то у традицији српског Универзитета, Велике школе, Лицеја? Јесу ли се највећи српски историчари, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, или најзначајнији европски историчари 19. и 20. века, Леополд фон Ранке и Фернан Бродел, затварали у своје кабинете и да ли су ћутали о искушењима кроз које су пролазиле њихове земље? Шта је истинско наслеђе великог француског историчара Марка Блока, јунака Првог светског рата, који је у Другом светском рату, као члан Покрета отпора, дао живот за своју поражену отаџбину?“(6) Дати живот за поражену отаџбину – каква лудост! Каква? Па, наравно, донкихотска! Не издати Витеза Од Манче у себи – има ли ичег вреднијег у човековом животу? Не постати као они које осуђује Лаза Костић песмом „Дон Кихоту“: „Ал’ кад видим паметаре,/ где с’ клањају шупљој сили;/ кад јунаке видим старе/ где их скоцка наслад гњили,/ те сад оно пале, жаре,/ чем’ су били борци чили;/ да желуцу није сметње/мач отпашу са бедрине; –/ такве слике нису вредне/ будалине Севадрине.“
ЛЕКОВИТИ СТИД И ЕТИКА ДУЖНОСТИ
Ковић је одговоран према прецима, знајући да нас се они могу одрећи ако се ми одрекнемо њих. Ковић је одговоран према потомцима, знајући да их треба гледати у очи. То лековито осећање „покајања и самоограничења као категорија националног живота“ (Солжењицин) наш историчар овако вербално обликује:“Коначно, чудно осећање стида, које траје дуже од две деценије, било је главни мотив настанка текстова који су ушли у ову књигу. Оно што се у нашем добу догодило са Србима и Србијом не служи нам на част. Наши потомци имаће сва права да нас питају зашто смо раскрчмили дедовину, где смо били и шта смо радили док нам је земља уништавана, док је срамоћена, и док је ишла из пораза у пораз. Изласком из кабинета и уласком у јавни простор, са свим неугодностима и заблудама које то доноси, желео сам само да могу да својим синовима сутра погледам у очи, да могу им кажем да сам за нашу земљу чинио најбоље што сам умео, и да сам настојао да, и према њима и према нашим славним и мученичким прецима, испуним своју дужност.“(6) Етика дужности – зар смо је заборавили? Ко још гледа звездано небо над собом и следи морални закон у себи? Има их, има. Ево Ковића. Зато они којима је задњица заузела место образа, они који пузе, а тврде да лете, желе да људе попут Ковића уклоне из јавности. Јер они, неуклоњени, а у НАТО агенде неуклопиви, сведоче да није све на продају, и доказују да нису сви на продају.
СТУДЕНТИ УЗ ПРОФЕСОРА
Ту је суштина: Милош Ковић не пристаје да ћути и гледа како му разарају отаџбину. Он нема власт и политичку моћ, али има знање и образ, историософску мудрост и храброст која извире из љубави према отаџбини и дужности према сопственим синовима. Ове вредности су препознали његови студенти, и зато су потписали петицију, из које се јасно види да га разумеју и следе као оличење морала и интелектуалног поштења: „Део Управе Филозофског факултета, отворено нетрпељив, недемократичан и политички острашћен у једноумљу, које на унутрашње политичком плану спроводи окупациони режим на челу са владајућом странком и добрим делом опозиције, жели да се на што бржи и суровији начин ратосиља свих оних научника и делатника који својим радом, достојанством, животним позивом и моралном честитошћу доприносе подизању опште друштвене свести, чувању националне самосвести српског народа и буђењу истинске демократске политичке културе. Професор Милош Ковић само је један у низу многих професора (у својству доцента), асистената, научника и осталих просветних радника против којих се отворено или прикривено води стравичан медијски рат, својесврсан „рат до истребљења“. Њихово искрено и аутентично слободоумље, њихова укорењеност у хуманистичком приступу људској стварности, њихово искрено залагање за демократију и њихово заступање очувања националне самосвести и националне културе у условима глобализованог, изопаченог, потрошачког система вредности наилази на хистеричан, готово патолошки острашћен отпор свих оних политички подобних, суштински недемократски оријентисаних, наметљивих, безобзирних обожавалаца Европске уније, НАТО-а и других структура корпоративног фашизма које се тако сурово заговорају на сваком кораку. Професор Милош Ковић је достојанствен борац против корпоративног фашизма који данас темељно уништава државе, разара привреде, осиромашује националну културу и национални језик, спроводи репресију над сваким ко слободно мисли и делује. Ова петиција пружа подршку таквим људима. Студенти Филозофског факултета не желе да се помире са оваквом политиком застрашивања, прикривених претњи, отворених увреда, лицемерних ставова, малигног непотизма и сужањства; студенти Филозофског факултета достојанствено бране аутономију свог факултета, своје научне заједнице и свих оних професора који, попут Милоша Ковића, бране морални интегритет појединца, право на националну самосвест и демократско право на изражавање сопствених ставова.“(7) Благо професору са оваквим студентима!
ГЛАСОВИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА
Говорећи о законској и моралној обавези да се предавач који има све референце изабере у звање које му по праву припада, прво на свом матичном факултету, а затим и на Универзитету, Слободан Владушић истиче да је позивање садашњег в.д.декана Филозофског факултета у Београду на легалност, у случају кад је према Ковићу и његовим колегама почињено невиђено безакоње, прворазреди цинизам:“То је исто као када бисте жену која је силована у следећој минути казнили зато што је гола на улици“. (8) Владушић истиче да су зли људи до сада учинили своје, а да је сад ред на добрим људима да делају у одбрану не дамо Ковића, него правде и здравог разума. Мило Ломпар наглашава да је случај Милоша Ковића својеврсна показна вежба чији је циљ да се дотични изложи „јавном и академском понижавању, упркос свим универзитетским добрм обичајима, разумном понашању и елементарној административној уредности“, да би се послала претећа порука младим интелектуалцима спремним да крену „путем националних и интелектуалних одговорности“(9), сасвим у складу са захтевом Империје да се преобликује свест у Срба.
УМЕСТО ЕПИЛОГА
У међувремену, Ковић је на свом факултету изабран за ванредног професора, и чека се само потврда Већа научних области друштвено – хуманистичких области Универзитета у Београду. Ипак, в.д. декана, Данијел Синани, и даље сматра да Ковића и његове колеге не треба пуштати у учионице.(10) Жарко Видовић, србски мислилац чија је историософија утицала на Ковићев поглед на свет и Србе, увек је сведочио да наша криза није политичка, него морална. А бити моралан значи бити под влашћу задате речи; и значи бити спреман на страдање да би се та реч одбранила. Због су нам људи као што је Ковић насушно потребни. И зато ова реч у одбрану њихове узорности.
УПУТНИЦЕ:
(Интернету приступљено 7. јуна 2017.)
2.www.blic.rs/vesti/hronika/mladicev-istoricar-iseljavanje-nesrba-nije-bilo-zvanicna-politika-rs/lxr71r8; www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/milos-kovic-zasto-sam-branio-mladica-
5.www.politika.rs/scc/clanak/37348/STARA-LjUBAV-ZABORAVA-NEMA; www.nspm.rs/polemike/nikola-samardzic-na-braniku-nato-pakta.html
6. Милош Ковић, Упоришта, Catena Mundi, Београд, 2016, стр. 6-7
7. www.peticije24.com/signatures/176032
8.Слободан Владушић, На реду су добри људи, „Печат“ 474/2017, стр. 16
9.Мило Ломпар, Мрачна сенка над академским и научним животом, „Печат“, исто, стр. 17
10.Разговор са Милошем Ковићем, Час бешчашћа на Филозофском факултету, Печат, исто, стр. 14-17
др Владимир Димитријевић
