Otvoreno pismo Ratku Dmitroviću: Sprečite donošenje nakaznih zakona

ratko dmitrovic ovoreno pismo vladimir dimitrijevic

O NAŠEM NESTAJANjU

Poštovani gospodine Dmitroviću,

Obraćam Vam se sa izrazima iskrenog uvažavanja i željom da ovo moje otvoreno pismo shvatite krajnje dobronamerno, onako kako je ono i pisano. Ono jeste dugo i zahtevno, ali mora biti takvo zbog tematike kojom se bavi. A ona je više nego zahtevna. Verujem da ćete, pored svih obaveza koje imate na svojoj dužnosti, izdvojiti vreme da biste ga pročitali, a verujem da će i ostali kojima dođe do duhovnog obzorja učiniti isto. Znam Vas, inače, kao čoveka koji je, svojim radom u oblasti osvešćenja srpskog naroda, postavio standarde koji, po mom skromnom mišljenju, i dalje predstavljaju uzornu poruku onima koji pristupaju nacionalnom poslu. Pišući o tome, poodavno, u knjizi „Srbovanje i srbofobija“, zabeležio sam, između ostalog, da nam „Ratko Dmitrović, neformalni doktor kroatologije, već godinama pomaže da pojmimo svoju istoriju“; to i danas mislim, naravno.

Sjajno ste se borili za istinu o našoj prošlosti (Vaša knjiga „Krst na križu“, o Srbima i Hrvatima, o tome ubedljivo svedoči ), ali ste sada u položaju nekog ko, makar po pozivu, može da utiče i na sadašnjost Srba, pre svega na njihovu demografsku sadašnjost. Poznato Vam je kakva je stvarnost ( stravnost ) u pitanju: 2020. godina je značila 120 hiljada mrtvih i samo 60 hiljada novorođenih. I sami ste, nedavno, upozorili javnost da nestajemo, i da će nas, kroz tri decenije, biti svega 4,5 miliona.(1)

Rađanja i obnove stanovništva nema bez jake porodice. Vama je to, naravno, i jasnije nego meni. Vi ste ministar koji nastoji da tu istinu posvedoči.

Ipak, zbog čitalaca, vredi da istaknemo azbučnik javnog delovanja u korist najdragocenije činjenice jednog društva što porodica svakako jeste.

ZNAČAJ PORODICE Porodica, utemeljena na dobrovoljnoj bračnoj zajednici muškarca i žene, njihovih predaka i potomaka, jeste prirodna i osnovna jedinica društva, i kao takva ima pravo na zaštitu države i društva, a u skladu sa Članom 16, stav 3 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Porodica je cilj i smisao države i najbolja, dakle prirodna, sredina u kojoj se deca rađaju, podižu i vaspitavaju. Kao takva, porodica je garant nacionalnog opstanka, osnovna ekonomska jedinica i zajednica bez koje nema razvoja i napretka.

Deca imaju pravo da odrastaju sa svojim biološkim roditeljima, kada god je to moguće. Pravo roditelja da odlučuju o vaspitanju, obrazovanju i dobrobiti svoje dece, kao i pravo dece da se brinu i staraju o svojim roditeljima u starosti, iskonskije je od prava države da se meša u unutarporodične odnose. ( To, naravno, ne podrazumeva ikakvo nasilje u porodici, o kome se danas tako mnogo priča, ne samo zbog činjeničnog stanja, nego i zbog ideološke neophodnosti da se pojam porodice, radi razgradnje iste, poveže sa nasiljem i nasilnicima ). ŠTA DA ČINI DRŽAVA Štetna politička i ekonomska dejstva, kojima prisustvujemo od 1989. godine naovamo, kao i raspad prirodne porodice u nas, jesu uzrok lošem životnom standardu, siromaštvu i nezaposlenosti, te je podrška prirodnim porodicama put ka ekonomskom i moralnom ozdravljenju nacije. Država treba da ohrabri bračne parove da imaju što veći broj dece. Merama posredne i neposredne finansijske pomoći, poreskim reformama, merama za lakše sticanje vlasništva nad zemljom, mestom stanovanja i proizvodnim kapitalom, kao garantima porodične nezavisnosti, merama obrazovanja i kulture, država mora da štiti porodicu. Roditeljstvo, naročito majčinstvo, i naročito u našem demografskom mraku, može se prepoznati i kao zanimanje, koje treba na odgovarajući način podsticati i nagrađivati. Višedetne porodice, i to shodno broju članova porodice, moraju biti pozitivno diskriminisane na osnovu društvenog značaja, pa im tako treba pristupati zarad povoljnijeg poreskog tretmana, lakšeg sticanja porodičnog doma, usklađivanja privatnog i poslovnog života itd. Država mora zakonski da prepozna i omogući pravo na pomoć i dečji dodatak i porodicama sa petoro i više dece. Prioriteti pri planiranju budžeta države i budžeta opština i gradova u državi moraju biti izdvajanja za pomoć porodici. Nužna je i državna stimulacija za poslodavce koji zapošljavaju i ne otpuštaju trudnice i majke sa malom decom. ODBRANA MORALNIH VREDNOSTI Pošto živimo u doba vladavine medija, država treba da finansira medijske sadržaje koji ističu vrednosti porodičnog života i roditeljstva i u isti mah da dodatno oporezuje medijske sadržaje koji su u suprotnosti sa tradicionalnim porodičnim vrednostima. Tu, pre svega, treba misliti na rijaliti programe i propagandu različitih oblika devijantnog polnog ponašanja, koji štetno mogu da utiču na maloletnike. Država je tu i da finansira obrazovno-vaspitne programe koji poštuju tradicionalne kulturne, etničke i religijske vrednosti građana Srbije, koje su u bliskom odnosu sa porodičnim vrednostima, uvažavajući pravo roditelja da odlučuju o vaspitanju i obrazovanju svoje dece.

Programi vaspitanja i obrazovanja dece i omladine treba da budu porodično orijentisani, tj. moraju biti planirani tako da pripremaju i osposobljuju buduće naraštaje za porodični život, brak i roditeljstvo kao i da ih upućuju na odgovorno seksualno ponašanje i na sprečavanje širenja polno prenosivih bolesti.

Cela Srbija će tako postati sigurna kuća za porodicu.

USTAV I ZAKONI ZEMLjE SRBIJE Naravno da nema potrebe da Vama citiram Ustav Srbije, ali ću, ipak, opet zbog čitalaca, to učiniti:„Pravo na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika. Član 62.Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.Član 63.Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.Prava deteta Član 64. Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti. Svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet. Deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja. Deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao deca rođena u braku. Prava deteta i njihova zaštita uređuju se zakonom. Posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta.Član 66. Porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom. Majci se pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja. Posebna zaštita pruža se deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju. Deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena niti, ako su mlađa od 18 godina, mogu da rade na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral.“ Evo šta kaže Porodični zakon:“Porodica.Član 2. (1) Porodica uživa posebnu zaštitu države. (2) Svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života. Brak.Član 3. (1) Brak je zakonom uređene zajednica života žene i muškarca. Vanbračna zajednica.Član 4.(1) Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca …Rađanje, majka i dete.Član 5.(2) Majka i dete uživaju posebnu zaštitu države. Roditelji.Član 7.(1) Roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno.BRAK. SKLAPANjE BRAKA. Različitost polova, izjava volje i nadležnost.Član 15.Brak sklapaju dva lica različitog pola davanjem izjava volje pred matičarem. Ništavost braka. Različitost polova, izjava volje i nadležnost.Član 31. Brak je ništav ako su ga sklopila dva lica istog pola,…1. Materinstvo i očinstvo. Materinstvo. Član 42. Majka deteta jeste žena koja ga je rodila. Očinstvo.Član 45.(1) Ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se muž majke deteta. Vaspitavanje deteta.Član 70. Roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva.“ Ovo je, valjda, jasno svakome. Ili nije? Izgleda da nije. Izgleda po bezakonju koje nam se sprema, a maskira se u zakon.

ŠTA NAM SE SPREMA? U ovom trenutku, u Srbiji se priprema usvajanje bezakonja maskiranog u ZAKON O ISTOPOLNIM ZAJEDICAMA, o kome naš ugledni naučnik i borac za porodične vrednosti, dr Miša Đurković, jasno kaže, oštro poričući lažne argumente branitelja ovog sramnog nacrta:“Za prvu reakciju samo ono što je najvažnije znati. Oni iznose tri argumenta i sva tri potpuno netačna.1. Ne usvaja se zakon o istopolnim „brakovima“ nego zakon o istopolnim zajednicama. – Tačno je, međutim, da se predlog zakona samo ne zove zakonom o braku, a da u suštini namerava da prava istopolnih zajednica reguliše maksimalno široko i da ga rešava kroz porodičnopravnu materiju. Nisu slučajno polazne osnove uglavnom uzimane iz Porodičnog zakona Srbije.2. Istopolni partneri ne mogu da regulišu prava u Srbiji. – Takođe netačno. Svako može da sklopi bilo kakav ugovor koji je u skladu sa zakonom i običajima ove zemlje i da ga overi kod javnog beležnika. Dakle, time mogu da se regulišu ostavina i razna druga imovinska prava i kod tih osoba.3. Srbija je u obavezi da zakonski reguliše istopolne zajednice zbog odluke Evropskog suda za ljudska prava Olijari i drugi protiv Italije. – Takođe netačno. Mogu da vam navedem brojne presude Evropskog suda za ljudska prava koje nikad nisu implemetnirane, kako u drugim državama, tako i u Srbiji. Mnoge evropske države, članice Saveta Evrope poput Poljske i Mađarske npr. sve više gledaju kako da se zaštite od štetnih odluka ove institucije, i posebno sve štetnijih odluka pomenutog suda koji, ne samo da donosi ideološki motivisane odluke neokomunističkog tipa, već ubrzano tako pretumačuje i svoje ranije odluke./…/Rusija je donela poseban zakon gde je iziričito rečeno da sve što stiže u paketu od Saveta Evrope i Evropskog suda za ljudska prava, ako je u suprotnosti sa njihovim ustavom nije validno i relevantno za njih. Uzgred, u presudi se ne kaže da je država dužna da donese poseban zakon već da reguliše određena prava što može da se uradi i uz promenu zakona o nasleđivanju itd.“(2)

Tako, odgovorno i ozbiljno kao uvek, piše dr Miša Đurković. Možda ste već pročitali.

„PROROČANSTRVO“ JEDNE PETICIJE Kao što vidite, nad nas se nadvila neviđena opasnost donošenja protivporodičnih zakona, što Vama, kao ministru zaduženom za porodicu, mora biti više nego odbojno. I ne samo kao ministru, nego, pre svega, kao čoveku. Ali i kao roditelju. Pred nama se ispunjava ono o čemu se pisalo u jednom obraćanju javnosti, a što ste i Vi potpisali 2011. godine:“Pokušaj ponovnog održavanja gej-parade u Beogradu smatramo još jednim činom nasilja nad sopstvenim narodom od strane Tadićevog režima. Pored uništavanja domaće privrede za račun stranih korporacija, pored prikrivene i sve otvorenije izdaje Srba na Kosovu i Metohiji (za čija ljudska prava je režim istovremeno potpuno nezainteresovan), pored prepuštanja osiromašenih građana lešinarskoj pljački stranih banaka, režim, koji je izgubio sve sem gole vlasti, nasilno pokušava da sprovede gej-procesiju i ove godine kroz Beograd. Posle niza svakodnevnih socijalnih i nacionalnih poniženja i poraza, marš gej-aktivista shvatamo kao najdirektnije poništavanje osnovnih vrednosti našeg društva i početak definitivnog razaranja srpske porodice. Svesni da će u vremenu velikih društvenih napetosti ovakva provokacija vrlo lako aktivirati bombu socijalnog nezadovoljstva, pozivamo režim da posluša većinsko mišljenje građana Srbije i obustavi pripreme za još jednu gej-paradu. Kao odgovorni ljudi, smatramo da treba učiniti sve kako bi se sprečila dodatna destabilizacija države i kako Beograd ne bi goreo kao London nedavno.

Mi smo protiv održavanja gej-parade u srpskoj prestonici ne zato što mislimo da je ona sama po sebi najvažniji društveni događaj, već zato što iz iskustva drugih država znamo da je ona samo početak jednog totalitarnog upada u naše porodice koji će se na kraju završiti: razaranjem porodice kao osnovnog temelja jednog društva, otimanjem dece roditeljima koji žele da ih vaspitavaju na tradicionalnim vrednostima, gej-prevaspitavanjem naše omladine u državnim školama i zlostavljanjem maloletnika od strane gej-parova koji će dobiti pravo da usvajaju decu kada se njihove istopolne zajednice proglase za brakove. Porodica je poslednje utočište našeg čoveka i to utočište smo spremni nepokolebljivo da branimo.“ (3)

Što je tada rečeno, u doba Tadićevog režima, sada se, pred nama, ostvaruje.

A mi ćutimo.

Hoću da verujem da Vi nećete ćutati. Jer nikad niste bili samodovoljni „ćutolog“.

UDžBENICI „KULTURE SMRTI“ Prošlo je svega deset godina od onog apela, a u udžbenicima države Srbije čiji ste Vi ministar već se nameće laž kao istina. Evo šta se, udžbenički, sa „befelom“ Ministarstva prosvete, nudi našim gimnazijalcima – jeftina propaganda lezbejske NVO „Labris“:“Ciljevi Labrisa su: osnaživanje lezbejki i žena drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne da prihvate svoj identitet i žive slobodno sa tim identitetom u današnjem društvu; promocija prava na lezbejsku egzistenciju i smanjenje homofobije u javnosti; saradnja i umrežavanje sa lezbejskim i drugim ( LGBTIQ ) nevladinim organizacijama koji se bave položajem i pravima lezbejki, gej muškaraca, biseksualnih osoba, transeksualnih osoba, transrodnih osoba, interseksualnih osoba, kvir osoba (…) u Srbiji, zemljama bivše Jugoslavije i međunarodnim organizacijama; rad na promeni zakonodavstva kojim bi se uvažila prava istopolno orijentisanih osoba“.(4,107)

Deca treba da, od svojih profesora, saznaju kako „Labris“ ( čujte samo! ) „lobira nevladine organizacije za ljudska prava, u Srbiji i inostranstvu, kao i vladine institucije i predstavnike/ predstavnice da prihvate i uključe u svoj rad pravo na seksualnu orijentaciju kao osnovno ljudsko pravo“(4,107)

U zemlji u kojoj radnici nemaju pravo na rad, koja se guši u bedi i siromaštvu, lezbejstvo ( a ne pravo na rad i život dostojan čoveka ) treba da bude osnovno ljudsko pravo.

Verujem da Vi na to ne pristajete.

GEJ KVISLINZI U SLUŽBI APSOLUTNOG KAPITALIZMA Italijanski filosof Dijego Fuzaro je, sasvim u skladu sa istinom stvari, odavno rekao kome služe Liberalno Globalistički Bojovnici Totalitarizma( pravo značenje skraćenice LGBT, ako se razumemo) – najstravičnijem neoliberalnom kapitalizmu, uništitelju ljudi i naroda:“Ljudi, homo ili hetero, moraju imati mogućnost da imaju posao, obrazovanje, zdravstvo… Apsurdno je da im je danas formalno zagarantovano pravo na sklapanje braka, ali da za to materijalno nemaju mogućnost. To su sve stvari koje služe da odvrate pažnju, oružje za masovno odvlačenje pažnje.“(5)

Od čega?

Od pravih problema, kao što je planetocid koji sprovodi 0,666% ( izraz Nikole Malovića ) globalističke oligarhije nad ostatkom čovečanstva. Fuzaro dodaje da kapitalistički sistem „istovremeno disciplinuje i ponižava do mere u kojoj posmatra i tretira na sličan način, kao da su identična stvarnost, škole i kompanije, bolnice i banke, finansijska ulaganja i ljudski životi, poslovni projekti i snovi o slobodi, berzanske transakcije i sentimentalna pitanja./…/ A kada se jednom izgradi ova aksiomatička osnova, lako se nameće svet fleksibilnosti i radničke nesigurnosti („apsolutni kapitalizam“ za razliku od „dijalektičkog kapitalizma“ s početka dvadesetog veka). To je liberalizovani i konzumeristički panseksualizam za atome koji vole džender zadovoljstvo, nedefinisanu rodnost i da budu bez dugoročnih veza nesvojstvenih apsolutnom kapitalizmu.“(6)

To vidi socijalno vidoviti Dijego Fuzaro.

Nije, dakle, reč o homoseksualcima i njihovim pravima, nego o ratu Imperije Vašington – Brisel protiv svega Božijeg i ljudskog u nama i oko nas, a zarad trijumfa apsolutnog kapitalizma, koji profit pronalazi u likvidaciji šest milijardi ljudi radi opstanka „zlatne milijarde“. Znam da Vam je to, odavno, jasno.

Niste Vi od juče.

ETIKA I GEJOPOLITIKA Legalizacija „istopolnih zajednica“ može se kritikovati iz raznih perspektiva. Tako, recimo, domaći marksista, Mario Kalik ( koji se, inače, zalaže i za izvesna prava homoseksualnih osoba ), naglašava, ne slažući sa tradicionalističko – religioznim razlozima kritike homoseksualnog ponašanja kao greha:“Naime, iz moderne perspektive Kantove moralne filozofije, homoseksualnost ne može biti moralna, samim tim ni biti prihvaćena kao opšta društvena vrednost, jer se ne može praktički univerzalizovati, tj. hteti da važi kao opšti zakon. Svet u kome bi homoseksualnost univerzalno važila bio bi osuđen na propast. Zato homoseksualnost ne može biti izjednačena sa heteroseksualnošću, kako zahteva gej ideologija. Heteroseksualnost jeste i mora ostati temeljna i dominantna seksualna orijentacija. Ona je jedini prirodni i normalni oblik seksualnosti, dok homoseksualnost od ovakve prirode i normalnosti odstupa, čak i kada nije sporno da ona ne predstavlja psihičku bolest.“(7)

Čak i da nije bolest, devijacija svakako jeste.

Biologija svedoči o tome.

ČEMU SLUŽI SASTAV NAŠEG TELA? Kalik zatim dodaje:„Telesni izgled i fiziološki sklop polnih organa muškaraca i žena nepobitno upućuje na ljudsku heteroseksualnu prirodu. Ne pitamo se zašto neko jeste ili kako postaje heteroseksualac, već zašto jeste ili kako postaje homoseksualac, pošto s pravom pretpostavljamo da je heteroseksualnost prirodno data i primarna, a homoseksualnost odstupajuća od ove pravilnosti usled prirodno nasleđenih ili društveno oblikovanih okolnosti. Čovekova prirodna heteroseksualnost je u vezi sa biološkim održanjem ljudskog roda. Ali, održanje čoveka kao roda nije stvar biološke nužde, kao u životinjskom svetu, već predstavlja nešto što je prožeto moralnim zakonom, principom koji ljudsko rađanje uzdiže iznad sfere puke životinjske reprodukcije. Naš život je neka vrsta dara, jer su nam ga podarili naši roditelji. A darove, kao što znamo, valja davati, odnosno vraćati. Na ovakvoj razmeni, po nekim antropolozima, počiva svako ljudsko društvo, a ona je prisutna i u osnovama moralnosti – čini drugima samo ono što želiš da i oni tebi čine, odnosno nemoj da činiš drugima ono što ne želiš da oni tebi čine. Ovaj stav je samo jednostavnija formulacija gore navedenog Kantovog moralnog imperativa. On nam govori da smo, s obzirom na naše rođenje koje nam je darovano i time nastalu situaciju duga, moralno dužni da postanemo roditelji i da time nekom drugom ljudskom biću takođe podarimo život. Ne treba posebno spominjati koliko deca, sama po sebi, oplemenjuju život roditelja i ljudi uopšte.“(7)

Znam da Vi i ovo odlično znate. Čovek može biti i levičar i desničar, i liberal i konzervativac, i monarhista i anarhista, pa da razume ove reči, jednostavne, jasne, prihvatljive svima, osim globalističkoj ološ – oligarhiji i njihovim kvislinzima u okupiranim zemljama planete. NEOPHODNOST ZAKONA KOJI ŠTITE PORODICU

Narodni poslanik Nebojša Bakarec je 2013. godine objasnio zbog čega su Srbiji potrebni zakoni koji štite porodične vrednosti i rađanje:“Sasvim je sigurno da Rusija i Srbija sebi ne mogu da dozvole da ostanu neme i pasivne na sa zapada uvezenu veoma agresivnu homoseksualnu propagandu, koja deluje toksično na tkivo svakog društva. Rusiju i Srbiju u pogledu demografske katastrofe vezuju mnoge sličnosti. Prvo, suštinski, ni jedna ni druga se nikada nisu oporavile od populacionih gubitaka izazvanih Drugim svetskim ratom. Predratna Jugoslavija je izgubila preko 15% svog stanovništva (1,2 miliona), od čega najveći deo gubitaka snosi srpsko stanovništvo. Procena je da je 27 miliona sovjetskih građana izgubilo život u tom ratu (ne treba zaboraviti ni Staljinove pogrome od kraja rata do njegove smrti 1953.- gde su stradali milioni- naravno pogroma je bilo i do 1941.). Po procenama sama RSFSR (Ruska republika u SSSR-u) je 1940. imala 110 miliona stanovnika a 1946.- svega 98 miliona. Danas Ruska Federacija ima oko 143 miliona stanovnika, dok je 1991. imala 148,5 miliona. Od 1991. značajno opada broj stanovnika Rusije. Slično važi i za Srbiju. Važno je uporediti ove podatke sa demografskim kretanjima u SAD. Pred Drugi svetski rat 1940. SAD su imale 132 miliona stanovnika- svega 22 miliona više od Rusije u SSSR-u. Danas SAD imaju oko 316 miliona stanovnika- 173 miliona više od Ruske federacije. Da nije bilo Drugog svetskog rata (ne ubrajam tu uopšte Staljinove posleratne pogrome)- (a ne zaboravimo da je glavni doprinos slamanju Hitlera- pobedi u ratu dao upravo SSSR, tačnije Rusija)- Rusija bi danas imala mnogo više od 200 miliona stanovnika. Slično, srazmerno važi i za Srbiju. Takođe, zapadne zemlje od toksičnog dejstva homoseksualne propagande, jednim delom, štiti i činjenica da su veoma bogate i da imaju značajnu useljeničku populaciju.“(8)

On se te, 2013. godine, između ostalog, založio da Srbija, slično Rusiji, uvede zakon koji će zabranjivati propagandu homoseksualizma maloletnicima. Jasno je da zakoni koji se u Srbiji nameću od strane pokreta političkih homoseksualaca, kao kvislinga NATO Imperije, svemu ovo žestoko protivureče. I da će glavni udar biti usmere prema mladima, kao budućnosti svake države i svakog naroda.

FILIMONOVA O POSLEDICAMA USVAJANjA LAKRDIJAŠKIH ZAKONA

Ugledna ruska naučnica, Anja Filimonova, ukazuje na posledice usvajanja nakaradnog zakonodavstva u Srbiji: „Neizbežne posledice po državu i društvo su sledeće: 1.Istinska strategija nije zaštita prava na homoseksualne veze ili prava samih homoseksualaca ( srpsko zakonodavstvo ima pun spektar zaštite i obezbeđenja ljudskih prava ), nego najšire rasprostiranje i afirmacija seksualne amoralnosti i društvene razuzdanosti, pre svega među mladima. Dečaci i mladi muškarci, kao potencijalni zaštitnici otadžbine, glavna su ciljna grupa. Ali psihološko nasilje nad pojedincima i društvom nije dovoljno – odmah posle njega ide ekspanzija na državnom nivou. Državni organi, nauka, kultura, obrazovne ustanove stavljaju se pod nadzor profesionalnih gej aktivista. 2. Cilj im je transformacija društva i države u skladu sa svojim standardima. S obzirom na savremene kognitivne i informativne tehnologije, ova transformacija može da se sprovede veoma brzo. 3. Snažna mreža gej aktivista i njihovih sledbenika, koju podržava sva moć Evropske unije, agencija i ustanova SAD, među kojima je glavna uloga u doba predsednika Obame data USAID, „pogoduje“ oslobađanju od religioznih vrednosti, morala, etike, zdrave logike, istorijskog, kulturnog i civilizacijskog nasleđa, „oslobađanje“ od Boga i same ljudske prirode. 3. USAID dobija novi zadatak – stvaranje međunarodne armije obučenih lobista koji imaju za cilj da nametnu zakone što seksualne manjine izjednačavaju sa seksualnom većinom, naročito kad je u pitanju legalizacija istopolnih brakova i usvajanje dece od strane istih. 4. U skladu sa planovima USAID, prva faza tog programa koncentrisana je na zemlje u kojima je i dalje snažna religiozna svest. ( Podsetimo se da je Agencija za međunarodni razvoj Stejt Departmenta, USAID, iz Rusije proterana 2012. godine. Tokom protekle dve decenije USAID, poznat kao glavni izvoznik američke demokratije i drugih zapadnih „vrednosti“, uključujući i homoseksualizam, neposredno se, putem dobrom plaćene mreže NVO, bavio antiruskim podrivačko – razornim akcijama, a sve pod vidom „humanitarne pomoći“ ). 5. Priprema profesionalaca USAID da lobiraju za prava LGBT zajednice ukazuje da je agresivno nametanje „manjinskih“ prava i džender ideologije proces protivudržavni i antisuverenistički. 6. Suštinski, to je ponižavanje i nasilje nad srpskom državom i društvom, rat bez kraja i be ograničenja, u kome niko neće biti pošteđen./…/ 8. Brz razvoj bihejvioralno – socijalnog tumora razara ono što je glavno – porodicu, koja je temelj svakog društva. 9. Nastaje svojevrsna „simulakrum armija“ muškaraca koji ne žele da imaju porodicu, decu, unuke i praunuke. Rezultat: svi postaju neprijatelji – srpski intelektualci, vernici, neposlušni, čitavo društvo i, na kraju, država, protiv koje se treba boriti svim dostupnim sredstvima. Šta se, pak, nudi u zamenu za religiozne, moralne i porodične vrednosti? Ništa. Vakuum. Individualistička izolovanost, sveopšti nemoral, pravni haos, slatko osećanje pobede među LGBT udruženjima, gnusne radosti požude tzv. „gej parada“, i „mind police“ – eto šta će carevati na ruševinama razorene Srbije.“(9)

Čvrsto verujem da Vi takvu viziju Srbije ne prihvatate.

Ne prihvata je niko kome je stalo do naše budućnosti, ali i do budućnosti čovečanstva.

STVARNO, ŠTA NAS ČEKA?

Pre desetak godina sam pisao šta nas čeka ako pobedi LGBTOTALITARIZAM:“Svojevremeno je Mao Cedung ( a stotine miliona je sa uzdahom olakšanja to dočekalo ) uzviknuo:“Neka cveta hiljadu cvetova“, misleći, valjda, na minimum pluralizma u kulturi, koja je bila pod teškim maljem „kulturne revolucije“. Srbija, za vreme Tadićeve vlasti, nije imala sreću Mao Cedungove Kine: u njoj su gajeni sami žutolati(ni)čni cvetovi žutokrake EU bez alternative. I tako je, u decembru 2011, u Muzeju grada Beograda, umetnička grupa Arteq iz Beograda sa grupom Queer iz Zagreba organizovala izložbu „Nacistički teror nad homoseksualcima 1933-1945“. Biljana Kosmogina, iz beogradske umetničke grupe, za „Politiku“ ( 17. decembar 2011, str. 07 ),izjavila je da je izložba pravljena na osnovu „faktografskih dokumenata prikupljenih u muzejima holokausta u Vašintonu i Berlinu“. Mirjana Sretenović, autorka članka, opisuje jedno idealno EU stanje u Nemačkoj pre dolaska nacista:“Na izložbi je prikazana gej kultura početkom 20. veka: snažne gej zajednice, gej magazini i časopisi koji izlaze u Berlinu, veliki broj gej klubova koji su snaženjem nacizma sve više padali u nemilost vlasti“. Saznali smo da su nacisti skupili podatke o 42 hiljade pripadnika gej populacije, a Biljana Kosmogina nam je, sa poučno podignutim prstićem, ispričala:“Nemačka vlada 2002., rehabilitovala je žrtve holokausta homoseksualne orijentacije, dok je u Amsterdamu tim žrtvama homoseksualcima podignut spomenik,u Berlinu 2008, Barseloni 2010;Beč i Minhen trebalo bi da slede 2012. Postavka takođe podseća i na ostale žrtve holokausta, kao i na naše pretke nastradala u logorima na prostoru Beograda ( Banjica i Staro sajmište ), među kojima se ne zna da li je bilo gej populacije ( podvukao V.D.). Interesantno da ova tema kod nas nije predmet istraživanja, dok su Hrvati ustanovili svojih 160 gej žrtava u tom periodu“…A onda nam novinarka „Politike“ daje još jednu „poslasticu“, pod naslovom „Gej iskustva Alana Tjuringa i Oskara Vajlda“, u kojoj se razmatraju tužne sudbine matematičara Tjuringa i pisca Vajlda, svojevremeno izloženih neprijatnostima zbog svoje „polne orijentacije“ ( Vajld je čak ležao i u buvari u Redingu, o čemu je ostavio stihove jedne poeme. ) Od poznatog domaćeg „gej aktiviste“ Dušana Maljkovića saznali smo i jednu izazovnu vest ( na šta izaziva, neka vam kažu oni kojima je muka od krivina na putu „zagejavanja Srbije“):“Unuk Oskara Vajlda, koji je i sam gej aktivista, sada radi na rehabilitaciji svoga dede“ ( u Srbiji bi se taj projekat zvao:“Ja vragolan i moj deda“ ).“(10)

Ono što je, kad sam tekst pisao, bio samo kuriozum, sada će, ako se usvoje nakazni zakoni, postati „put bez alternative“. Više će se učiti o „gej žrtvama nacizma“ nego o srpskim žrtvama u NDH.

Poštovani gospodie Dmitroviću, učinite sve što je do Vas da nas takva budućnost ne snađe!

POBEDA ILI POBEDA Zaista čvrsto verujem da ćete Vi, kao ministar ( sluga naroda koji gaji kult porodice, jer ministerium znači „služba“ ) učiniti sve da zakoni – nakaze ni ne dođu pred Skupštinu Srbije, i da ćete pokušati sve što je u Vašoj moći da to sprečite. Ako Vam, pak, to ne pođe za rukom, verujem da ćete se opredeliti za vrhunski moralni čin – ostavku na ministarsko mesto u Vladi Srbije, jer smisao ostavke znate i u njega nimalo ne sumnjate. Po toj ostavci bili biste upamćeni u časnoj istoriji ovog naroda. To neće biti poraz, nego pobeda – i za Vas, i za sve moralne i časne građane Srbije, ne samo Srbe. Vi ne možete izgubiti – ili ćete pobediti ako sprečite usvajanje lakdrijaške izmislice koja se pretvara da je zakon o „istopolnim zajednicama“, ili ćete pobediti dajući ostavku na ministarsko mesto, i ne pristajući na laž i mrak kao meru i proveru Srbije, Vaše i naše podjednako, ali i zajedničke baštine naših predaka i potomaka. SMISAO JEDNOG ČINA O činu ostavke u današnje vreme piše profesor dr Milo Lompar, u svojim „Moralističkim fragmentima”:Ako je osmotrimo iz spoljašnje perspektive, sa stanovišta sveta i stvarnosti, ostavka je – u slučaju kada nije nešto iznuđeno i nametnuto niti upotrebljivo nego je slobodno napuštanje čvora u mrežama moći – savršeno besmislen čin. Jer, vrhunska mudrost našeg vremena, opijena svojom samorazumljivošću, glasi: besmisleno je ono čime se ništa ne postiže. Izrastajući iz prećutnog pouzdanja u snagu i vrednost ličnosti, anahronog u svetu kojim vladaju funkcije a ne bića, koji je prenaseljen depersonalizacijom, ostavka nije ni zadocneli romantično-konzervativni znak. To je bila, ili mogla biti, u vremenima kada je, recimo, Oto fon Bizmark ovako ocenjivao najveće finansijere sveta: „U pogledu novca, naravno, Rotšild je bio ‘najugledniji’ čovek u Frankfurtu. Ali, oduzmi im njihov novac i plate, i videćeš koliko su neugledni.” To je aristokratsko stanovište o čovekovoj vrednosti, koje nije samo prevaziđeno nego više ne postoji kao takvo, jer bi nam bilo nemoguće ukotviti ovu misao u mehanizam sveta. Kakvog, onda, smisla može imati lični apel? Dok je, nekad, nosila u sebi značenje, ostavka je bila neko pokazivanje i protest, neko neslaganje sa ustrojstvom poretka, da bi, danas, bila bitna samo kao funkcija: šta želi da postigne onaj koji je podnosi? Treba osetiti koliko je ovo pitanje različito od pitanja koje je zauvek iščezlo: zašto on podnosi ostavku? To iščezlo pitanje nas upućuje na stanje stvari, na ono nasleđeno i savremeno što iz temelja otkriva svet, na nešto što je bitno vezano za ono što mu prethodi, uslovljavajući i oblikujući ga. Sada nas, međutim, zanima samo ono što se sa tim stvarima može učiniti, odvojeno od svega izuzev nadolazećeg vremena. Kao čin prošlosti, bitno nesavremen, ostavka izaziva brigu i podozrivost: za koga on radi? Ovo večito pitanje, koje počiva na pretpostavci da se uvek za nekog mora raditi, postavljaju sa podjednakom zainteresovanošću i u političkom i u korporativnom svetu. Kada stigne izveštaj – jer uvek na kraju stigne izveštaj -da čovek-u-ostavci ne radi ni za koga, nastaje začuđeno nagađanje: koliko on traži? Ako se ispostavi da ne traži ništa, jer samo u tom slučaju je reč o ostavci, nelagodnost i nedoumicu – šta onda hoće? – smenjuje (u času kada je izvesno da je ostavka bezuslovna) potpuna ravnodušnost: neka ide. Ali, ostavka je – iz unutrašnje perspektive – čista sloboda. Ona pokazuje da svet -koji ima načina da nas natera da poštujemo pravila poretka – nije podvlastio našu osećajnost, niti je rastočio našu oholost. Jer, ostavka nas uvek košta i plaćajući tu cenu – koja može biti velika i čak preteća u odnosu na čovekovu budućnost – pokazujemo da smo još sebi bitni. U ostavci, dakle, uvek prebiva nešto iz sebe nepomirljivo sa poretkom, nešto što neiskazano odjekuje u sintagmi: ja-to-neću, ona potvrđuje važnost čovekovog ja i otud je retka, jer pripada ličnosti a ne bilo kome: njome se remeti preovlađujuća osećajnost bezličnih. Ona još uvek polaže pravo na slobodu, što je savršeno nepotrebno: u odnosu na mehanizam, na đubre, na fluks-i-refluks – u šta se svet pretvara svakog časa – šta znači biti slobodan? Ostavka, nekad shvatana kao znak moralne osetljivosti, danas je čin u kojem se sreću sloboda i svet. Čovek koji ne podnosi ostavku iz slobode pokazuje da je razumeo znakove vremena, jer ni od čega se ne uzmiče ako nismo primorani, svaki položaj se brani po svaku cenu, i kad je zalog sam čovek, uvek se postrojavamo u nevidljivom rasporedu sila. Ako je – uprkos vremenu – čovek daje iz slobode, onako kako se uličnim peračima šoferšajbni udeljuje dinar, ako on – tako – svoje nalogodavce svodi na usputne molioce, što je nerealno jer oni to nikako nisu, onda je u dejstvu estetsko područje egzistencije. Umesto da je upetljan u mrežu kritičkih, praktičnih i moralnih dejstava, čovek se izdiže neverovatno visoko, budući da on samo u odnosu na kardinale moći postoji kao neko ko je iznad, jer je u prostoru čiste slobode. Nekada pokazivanje stava, nagoveštavanje nevidljivih razloga, uzorna moralna činjenica, ostavka je danas poslednji estetski čin u praktičnoj egzistenciji: dubinski problematična, često uništavanje čovekovih mogućnosti u realnom svetu, ostavka ostaje čist estetski čin, samo savršenstvo umetnosti, uspinjanje u neverovatne mogućnosti slobode i uobrazilje. ”(11,83-85)

Verujem u Vašu slobodu koja, ako ne uspete da sprečite usvajanje nakaznog protivporodičnog zakona, vodi ka moralom činu prvog reda – upravo ostavci.

Nadam se da ćete je podneti laka srca, jer za to imate podršku one prave, većinske, porodične Srbije.

Znajte da sam Vam ovo pisao čvrsto uveren da ćete me razumeti, i, ponavljam, sa iskrenim izrazima najvišeg poštovanja.

Dr Vladimir Dimitrijević

UPUTNICE ( Internetu pristupljeno 11. marta 2021. godine ):