LITURGIJA, HLEB NAŠ NADSUŠTNI
NIJE VREME ZA ŠALU
Ovih dana se često preispitujem: “Ko sam ja da se petljam u ove stvari oko pandemije korona virusa? Šta je o tome znam? Treba li da ljude ubeđujem da tu nema nikakve opasnosti ako je, realno, ima? I među ljudima iz mog grada ima obolelih, od kojih su neki prebačeni u Kragujevac i Beograd na oporavak! Stvarno nije vreme za šalu. I treba se moliti Bogu da nam se smiluje, i da se ova pošast zaustavi, na svaki mogući način.
Nije, dakle, reč o tome da je ovo, kako reče jedan, „najsmešniji virus na svetu“.
Ono što, međutim, ovde mora da se postavi kao pitanje glasi: „Zašto se pravoslavnima uskraćuje pravo na Svetu Liturgiju?“
Pomisao kaže: “Pa šta? Biće Liturgija kad sve ovo prođe!“
Ali, iskustvo pravoslavnog hrišćanina govori: “Šta god da se zbiva, Liturgija nam je nasušna“.
I onda sam došao, u svesti, do jednog od prvih udžbenika liturgijskom učenju Crkve, koje sam, skupa sa Gogoljevim tumačenjem Liturgije, čitao kad sam, davnih devedesetih godina prošlog veka, postao pravoslasvni hrišćanin; grešan i nedostojan, ali pravoslavan. Bila je to knjiga o Svetoj Liturgija mitropolita makariupoljskog Nikolaja (Bugarina ), koju je „ponašio“ revnosni sveštenik iz doba kada je Crkva stradala pod komunizmom, Miodrag Mihajlović.
Našao sam tu knjigu, i uzeh da za svoju pravoslavnu braću i sestre, ponešto iz nje pročitam. Jer, to mi je bila osnova, i koliko god da se preispitujem i tražim „skrivene motive“ svog neprihvatanja vanrednog stanja kao antiliturgijskog, ne mogu a da se ne suočim sa azbukom duhovnog života s kojom sam ušao u Crkvu. Što sam onda saznao, znam i sad. U šta sam onda verovao, verujem i sad.
ZAJEDNIČKO DELO
Mitropolit Nikolaj se, pišući o Liturgiji kao zajedničkom narodnom delu, seća novozavetnih reči o ranoj Crkvi: „I ostaše jednako u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvi“(Dap 2, 42). Jasno je da je Liturgija delo sabranja naroda Božjeg koje predvode sveštenici: “Prvobitno značenje reči „liturgija“ bilo je: narodno, javno, opšte delo (služenje). Drevni Grci su pod rečju „liturgija“ podrazumevali svako delo ili služenje, koje je bilo od koristi narodu, društvu. Posle toga ova je reč prešla i u crkvu sa značenjem crkveno-javnog služenja–bogosluženja, za razliku od pojedinačne molitve. Kasnije je ovoj reči dat naročit značaj; njome su počeli da označuju Tajnu Evharistije. Reč „liturgija“, međutim, i u crkvi je sačuvala svoj prvobitni smisao javnog služenja. Tako je i sveta Evharistija dobila smisao javnog bogosluženja. Ovaj karakter svete Evharistije je izražen kako u nekim njenim drevnim nazivima, poput „sinaksis“, „sabranje“, tako i u liturgičkim molitvama i pesmama. Gotovo sve molitve, koje sveštenik i đakon izgovaraju, upućene su u ime cele Crkve u prvom licu množine. Evharistijska Žrtva se isto tako prinosi u ime verujućeg naroda. U Liturgiji svetog apostola Jakova za vreme evharistijskog kanona narod umilno peva: „Jer Te tvoji i Tvoja Crkva mole.“ Verujući narod učestvuje u svetoj Evharistiji, kako prinosima svojim, tako i molitvama svojim. Liturgički čin je sastavljen na dijaloškoj formi – sveštenik i đakon pozivaju na molitvu ili na delanje, a narod u skladu s tim odgovara.
U neznabožačkom kultu narod nije aktivno učestvovao u sveštenoradnjama. Prinosioci žrtve u pravom smislu reči bili su samo žreci. Tako je bilo i u starozavetnom bogosluženju. Međutim, u hrišćanskom kultu svi koji veruju su carsko sveštenstvo (1 Pt. 2, 5, 9). Hram je sada dostupan ne samo sveštenstvu, nego i narodu. Narod se već naziva „eklezija“, „sabranje koje se odazvalo Božijem pozivu“. Svaki onaj koji veruje, budući da je već osveštan kroz kupelj Krštenja, postaje živi hram Svetoga Duha, (1 Kor. 3, 17), a svi koji veruju čine jedno mistično telo – svetu Crkvu. Tako da i obični hrišćani, iako nemaju posebnu blagodat sveštenosluženja (2 Tim. 1, 6), preko krštenja postaju saradnici novozavetnog sveštenstva. Bez učešća onih koji veruju i izvan Crkve nema istinske Evharistije (sveti Ignjatije Bogonosac). Hrišćanin treba ne samo da prisustvuje na svetoj Liturgiji, nego i molitveno da učestvuje u njoj. Po mogućstvu on treba i češće da se pričešćuje. Cilj i prednaznačenje svete Evharistije – nije samo da se desi čudo pretvaranja evharistijskih Darova u Telo i Krv Hristovu, nego, kada se ovo dogodi, oni koji veruju treba i da se pričeste svetim Tajnama. Samo tada će sveta Evharistija stvarno za one koji veruju biti blagodatna i spasonosna; samo će tada Sveta Tajna biti stvarno zaloga otpuštanja grehova i večnog života.“
Dakle, nije dovoljno da budemo kod kuće i gledamo, eventualno, TV prenos – treba da smo tamo gde se realno prinosi evharistijska žrtva. Potrebno je da budemo ne saslužitelji (jer mi nismo rukopoloženi), nego samolitvenici naših sveštenika, koji pred Boga izlaze u ime sabornog MI, a ne individualističkog ja.
RANOHRIŠĆANSKO SVEDOČENjE
U knjizi od koje sam počeo da učim šta je za nas Sveta Liturgija, mitropolit Nikolaj je pisao: “Prvi hrišćani su savršavali svetu Liturgiju svakoga dana (Dap. 2, 46). Ni nedostatak hramova u onom vremenu, ni žestoka gonjenja od strane vlasti nisu bili u stanju da ih ometaju da svakodnevno obavljaju Gospodnju trpezu. Za njih je sveta Evharistija bila nasušna duhovna potreba. Iz onoga nemirnog vremena sačuvana je uspomena o sledećem dirljivom slučaju:
„Za vreme cara Dioklecijana nastalo je surovo gonjenje hrišćana. Hiljade hrišćana postradali su za veru u Hrista. U tome vremenu imperatorskim dekretom hrišćanima su bili zabranjeni molitveni skupovi. Godine 304. u selu Abitini, Severna Afrika, jednog nedeljnog dana, hrišćani – ljudi, žene, starci i deca, bili su za vreme bogosluženja iznenađeni imperatorskim vojnicima. Svi su bili uhapšeni i oterani na čelu sa svojim sveštenikom Saturnionom u Kartagenu. Prilikom isleđivanja sudija je zapitao Saturniona:
„Da li je tačno, da si ti, nasuprot imperatorovoj zapovesti, okupio ljude na bogosluženje?“
– Da! – odgovorio je sveštenik. – Mi izvodimo naše bogosluženje u apsolutnom redu i miru.
– Ali zašto narušavate naređenja? – zapitao je sudija ponovo.
– Jer mi ne smemo da izostavimo nedeljno bogosluženje – tako nas uči i tako nam naređuje naš zakon!
Za ovaj smeli odgovor, hrabri sveštenik je bio podvrgnut žestokim mučenjima.
Pristupili su ispitivanju i ostalih zatvorenika. Ustao je čtec Emerit i glasno ispovedio:
– Ja sam kriv za sve! U mome domu je bio bogoslužbeni sastanak.
– A zašto si to dozvolio? – zapitao je sudija.
– Zbog toga što su oni moja braća, zato ih ja ne mogu da sprečim i zbog toga što mi, hrišćani, ne možemo bez nedeljnog bogosluženja!
Isto to priznalo je i ostalih 49 hrišćana.
„Mi, hrišćani, ne možemo bez svete Evharistije!“ ponavljali su stotine i hiljade ispovednika i mučenika onoga vremena, kada se je sveta Evharistija savršavala ne samo u nedeljnim danima, nego i svakodnevno.“
MI, HRIŠĆANI, NE MOŽEMO BEZ NEDELjNOG BOGOSLUŽENjA! DA LI TO ČUJU DANAŠNjI HRISTOGONITELjI U IME HIGIJENE, IDOLATRIZOVANE KAO U DREVNA VREMENA ŠTO BEŠE HIGIJA, „BOGINjA ZDRAVLjA“?
Ako o tome ne mislim i ne pišem, ko sam?
Zar da se, ne daj Bože, odreknem ranohrišćanskog katihizisa?
ČITAM I PREPISUJEM
Od jednog pravovernog brata iz daleke Švajcarske dobih tekst sledeće sadržine. Čitam i prepisujem: “Zahvaljujući koronavirusu i predsedniku Donaldu Trampu, jevrejski verski autoriteti se nadaju da će ove godine na Brdu Hrama u Jerusalimu moći da žrtvuju pashalno jagnje. Ako im država dozvoli, to će biti prvi put za 2000 godina. Zanimljivo je da se jevrejski Sinedrion nada da će moći da prinese punu žrtvu u skladu sa biblijskim preporukama jer su zabrane koje je uvelo izraelsko Ministarstvo zdravlja zbog pandemije koronavirusa sprečile, pri put za devet godina, dosadašnji obred pripremne inscenacije žrtvovanja, javlja Breaking Israel News.
Sinedrion je uputio formalni zahtev državi Izrael i vlasti SAD da im se dozvoli prinošenje žrtve na Brdu Hrama.
Rabin Hilel Vajs je objasnio da su prethodne inscenacije služile obrazovanju i podizanju svesti o značaju obreda, kao i da bi omogućile ljudima da iskuse praktične detalje budućeg rituala. „Oba ova cilja dostigla su maksimalni nivo moguć u naše doba, pa je naš cilj sada da se pripremimo za ponovno uspostavljanje hramovne službe“.
Glavni elementi za službu, uključujući neophodne sasude, odežde, vino i ulje spremljeni su po najstrožim pravilima, crvena junica je uzgojena i jagnje za žrtvu je spremno. U ovom času, samo je izraelska vlada ta koja sprečava izvođenje obreda, rekao je rabin Vajs.
Žrtvoprinošenje takođe traži i postavljanje žrtvenika, koji je, na osnovu biblijskih mera i oblikovnih zahteva, konstruisan prošle godine. Ipak, rabin Baruh Kahane, koji je učestvovao u najvećem broju pripremnih inscenacija i obuci budućih sveštenika, tražio je da kamenje za novi žrtvenik bude sabrano po mnogo strožijim kriterijumima koji su dati za igradnju trajnog, a ne privremenog, žrtvenika.
Sinedrion je naglasio da je plan postavljanja žrtvenika na Brdu Hrama u skladu sa Trampovim tzv. Dogovorom veka, koji je Izraelu dao pun suverenitet nad svetim mestima.
U Sporazumu piše: “Ljudima svih vera mora se dozvoliti da se mole na Brdu Hrama/ Haram al-Šarif, u skladu sa potpunim poštovanjem pravila njihove religije, uzimajući u obzir poštovanje rasporeda molitava i praznika svake religije, kao i drugih religioznih činilaca“.
U skladu s tim, Sinedrion je poslao zahtev predsedniku Trampu i premijeru Netanjahuu da im se dozvoli da prinesu žrtvu za dobro celog sveta, a zarad prestanka pandemije: „Gospodine predsedniče i gospodine Netanjahu, vi možete odmah da uspostavite prave vrednosti i zakone koje se prostiru na celu ljudsku rasu i celokupnu tvorevinu na planeti tako što ćete dozvoliti Izrailju da, poštujući zakone Tore, izvrši žrtvovanje pashalnog jagnjeta.“( 3. mart 2020,https://orthochristian.com/129969.html)
Dakle, ima onih koji bi, u svetom gradu Jerusalimu, da obnove stare žrtve, koje su prestale, jednom i zauvek, žrtvom Jagnjeta Božjeg i Sina Božjeg, Gospoda našega Iusa Hrista, koja se, uvek i svagda, oprisutnjuje u našoj Svetoj Liturgiji.
BLAGODARNOST ZA SVE I SVJA
Opet govori mitropolit Nikolaj: „„Dostojno je i pravedno Tebe pevati, Tebe blagodariti...“ – tako počinju sve evharistijske molitve, koje su do nas došle od crkvene drevnosti. Tako počinje i naša, Zlatoustova. Blagodarnost čini osnovni motiv u pristupnom delu anafore. Očevidno je, da je na temelju ovoga i cela služba dobila svoje ime „Evharistija“ – blagodarenje, blagodarna služba.
Evharistijska molitva dveju naših Liturgija, kao što je već rečeno, ima genealošku vezu sa drevnojudejskim pashalnim i blagodarnim molitvama – kidušama. Ova je veza očevidna. Tako, na pashalnoj večeri domaćin je pozivao svoje goste za trpezom da blagodare, da zahvale, da slave, veličaju, proslavljaju, poštuju i pevaju Bogu, Koji je njihovim ocima u drevnosti učinio toliko mnogo čuda – izveo ih je iz ropstva u slobodu, iz tuge ka radosti, od žalosti – ka veselju i iz mraka – ka velikoj svetlosti. Blagodarnost je osnovni motiv i u molitvi koju je Gospod Isus izgovorio na Tajnoj večeri (Mt. 26, 26–27). Biće najverovatnije, da je ova blagodarna molitva poslužila kao obrazac svetim apostolima i njihovim prijemnicima u izvršavanju svete Evharistije i u ispunjavanju zavetne poruke Gospodnje: „Ovo činite za Moj spomen!“ (Lk. 22, 10). Blagodarnost je, kao što je i napred rečeno, osnovna misao i u kratkom liturgičkom činu, sačuvanom iz posle apostolskog vremena u Učenju dvanaest apostola (Didahi). Isti motiv je izražen i u opisu liturgičkog čina iz sredine drugog veka u Apologiji svetog Justina Filosofa.
Zaista je dostojno i pravedno da blagodarimo Bogu pre svega zbog toga, što nas je On stvorio ni iz čega, što nas je udostojio Svoga lika (Post. 1, 27) učinivši nas privremeno manjim od anđela, slavom i čašću nas uvenčao i postavio da upravljamo Njegovim tvarima (Post. 1, 28), pokorivši sve pod noge naše (Ps 9, 6–7). Blagodarimo Mu zbog toga što nas je obdario razumom i slobodnom voljom. Blagodarimo Mu još i na tome, da nas čak ni onda, kada smo pali zbog gaženja Njegove božanstvene zapovesti nije ostavio, niti nas je predao pogibelji, nego zbog Svoje neizrecive ljubavi prema nama nije prestajao da čini sve, dok nas ne uzvede na nebesa i daruje nam Svoje buduće carstvo; slao nam je proroke, dao nam je zakon upomoć itd. Blagodarimo Mu i na svima svakodnevnim milostima i dobrima – za zdravlje, za sunčevu svetlost, za vazduh koji dišemo, za nasušni hleb, za izobilje zemaljskih plodova, na Njegovoj svakodnevnoj pomoći i zaštiti, za uspehe i radosti u životu; blagodarimo Mu čak i za žalosti i stradanja, koja nas snalaze i koja nam se šalju radi našeg urazumljavanja, popravke i spasenja. Ali iznad svega Mu blagodarimo za naše spasenje, koje je izvršio preko Svoga Ljubljenog Sina Gospoda Isusa Hrista. Najzad Mu blagodarimo i za samu Evharistiju, koju je blagoizvoleo da nam ostavi kao dragoceni dar Svoje božanstvene ljubavi i da je svakodnevno prima iz naših nedostojnih ruku kao izraz našeg blagodarnog srca.
Da se blagodari za učinjeno dobro zaista je dostojno i pravedno. Blagodarnost je jedna od najblagorodnijih projava ljudskog srca i jedna od najuzvišenijih vrlina. Ali je za žaljenje, koliko puta zaboravljamo da blagodarimo! Prorok Isaija, govoreći o neblagodarnosti izrailjskog naroda prema Bogu kaže: „Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod Moj ne razumije“ (Is. 1, 3). U priči o desetorici prokaženih Gospod Isus ističe, koliko su ljudi neblagodarni i koliko je blagodarnost vredna (Lk. 17, 12–19). Sveti apostol Pavle kori neznabošce, da oni, budući da su poznali Boga, Boga nisu proslavili kao Boga, niti su Mu blagodarili, nego zaludeše u svojim mislima i potamnje srce njihovo (Rim. 1, 21). A u poslanici Solunjanima, isti apostol nam preporučuje da uvek zahvaljujemo Bogu za sve (1 Sol. 2, 13; 5, 18; 2 Sol. 1, 2; 2, 13). Ceo život hrišćanina treba da bude blagodarstvena himna Bogu. I ništa u životu ne treba da bude u stanju da u nama pomrači osećanje zahvalnosti Bogu. Poslednje reči svetog Jovana Zlatousta bile su: „Slava Bogu za sve!“
I tako, sveta Evharistija je izraz naše zahvalnosti Bogu za Njegova nebrojena svakodnevna, svakočasovna i svakominutna dobra prema nama i za iskupljenje koje je izvršio Njegov Jedinorodni Sin, koje je kruna svih Božjih dobara, najviša projava neograničene Božje ljubavi prema rodu ljudskom unesrećenom u grehu i zbog greha. Sveta Evharistija je himna ljudske zahvalnosti Bogu.“
Zato mi i idemo na Svete Liturgije, naročito nedeljom. Da prinesemo blagodarnost Onome Koji nas je iz nebitija prizvao u bitije, i iz tame na čudesnu svetlost Svoju.
BOŽJI DOMOSTROJ
Kakav je taj naš Bog, Bog hrišćanski?
On je Bog Bližnji, Bog Koji nam je Brat – Gospod naš Isus Hristos.
U Velikom postu 2020. godine, kada nas je, kao preteško iskušenje, snašla pandemija gripa - mutanta, i još teža panika zbog pandemije, subotom se služi Liturgija Svetog Zlatousta, patrijarha carigradskog, a nedeljom Svetog Vasilija Velikog, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske.
I na jednoj i na drugoj Liturgiji blagodarimo Gospodu za njegova čudesna dela kojima nas je spasavao.
Mitropolit Nikolaj kaže: “Brigu Božju o svetu i ljudskom spasenju proroci su objavili u vidu priče o vinogradu – vinogradu Dragog svog (Is. 5, 1–7). Ovu istu misao otkriva i Gospod Isus u priči o vinogradarima ubicama (Mt. 21, 33–46). Sve, što je Bog ustrojio za ljudsko spasenje na crkvenom i biblijskom jeziku se naziva „smotrenije“ ili „domostroj“. Božiji domostroj čini glavni predmet drugog dela anafore. U Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog istorija ljudskog spasenja je data sasvim ukratko. „Ti Si (Bože Oče) tako zavoleo svet Tvoj da si i Sina Svog Jedinorodnog dao, da niko koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni. Koji (Sin), došavši i ispunivši sav domostroj spasenja za nas...!“ U Liturgiji svetog Vasilija Velikog Božji domostroj je izložen mnogo opširnije i u istorijskom sledu, počinjući od našeg stvaranja i završavajući sećanjem na Tajnu večeru i spasonosna stradanja (strasti) Gospoda Isusa. Tako, Bog je stvorio čoveka, uzevši prah od zemlje, udostojio ga Svog lika, postavio ga u raju sladosti, obećao mu besmrtno i večno blaženstvo (u slučaju da sačuva zapovesti Božje), ali pošto je čovek prestupio datu mu zapovest, Bog ga je isterao iz raja u ovaj svet i vratio u zemlju od koje je bio uzet, odredivši mu prethodno spasenje preko Svoga Sina; posećivao je rod ljudski na mnogo načina, i, pokrenut saučešćem, slao mu je proroke, da mu objavljuju buduće spasenje; dao mu je i zakon u pomoć, postavio mu anđele čuvare, da bi ga čuvali, a kada se navršila punota vremena, On je tada govorio Samim Sinom Svojim, preko Koga je stvorio vekove i Koji, budući blistanje slave Očeve i obličje bića Njegovog, nosi sve rečju Sile Svoje, i koji nije smatrao za otimanje da bude ravan Bogu, nego se, kao Predvečni Bog, javio na zemlji i sa ljudima poživeo, vaplotio se od Presvete Djeve, ponizio Sebe radi nas uzevši obličje sluge, da nas time učini jednakima liku slave Svoje. I pošto kroz čoveka greh uđe u svet, i kroz greh smrt, to je Sin, Koji je u naručju Oca, blagovoleo da se rodi od žene, – Presvete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, podvrgne Sebe Zakonu i osudi greh telom Svojim, da bi oni koji umiru u Adamu, bili oživljeni u Njemu. I On, živeći u ovom svetu, dade nam spasonosne zapovesti i privede nas poznanju istinitog Boga, steče Sebi nas – narod izabrani, carsko sveštenstvo; očisti nas vodom i osveštao Duhom Svetim, dade Sebe u zamenu da bi nas iskupio od smrti. Sišao je u ad, vaskrsao u treći dan i svakom telu otvorio put u vaskrsenje iz mrtvih i postao prvina umrlih, prvorođeni iz mrtvih, da bi bio On Sam sve i sva, prvenstvujući u svemu. Posle ovoga uzišao je na nebo i seo s desne strane Boga Oca. I On će opet doći, da svakome da po delima njegovim.
U ovom delu anafore sveti Vasilije Veliki je izrazio celokupnu hrišćansku sotiriologiju (učenje o spasenju roda ljudskog). Priprema za naše spasenje, kao što smo rekli, počinje odmah posle pada u greh, traje tokom Starog Zaveta, a samo iskupiteljsko delo se tvori u Novom Zavetu Gospodom Hristom – Jagnjetom Božjim predodređenim pre postanka sveta da bude zaklano za grehe roda ljudskog (1 Pt. 1, 20; Otk. 13, 8). Podrobno izlaganje Božjeg domostroja, prema anafori svetog Vasilija Velikog, jeste obrazac liturgičko-bogoslovskog stvaralaštva. Ono nas postepeno dovodi do najviše tačke iskupnog dela Gospodnjeg – Golgotske samožrtve i do sećanja na nju. To sećanje, naime, kroz propoved i sveštenodejstvo ostvaruje se simvolično i mističnorealno u samoj Tajni Evharistije.“
I to je razlog što moramo imati Svetu Liturgiju: da blagodarimo Bogu Koji je postao naš Brat i ispunio sav domostroj našeg spasenja.
DA NAM DUŠA ZAMIRIŠE
Hristos nam Sebe daje da ga jedemo i pijemo na Liturgiji pod vidom Hleba i Vina. On, Jagnje, Svoje Meso i Krv nam nudi kao Hleb i Vino. Zašto?
U svom ogledu „Katarza – Čistota flore i pohvala bilju“, Žarko Vidović kaže:“Od svih živih bića samo biljka živi ne ubijajući: niče, raste, hrani se, razmnožava i daje plodove ne ubijajući. Hrani se neživom materijom rastvorenom u vodi: mineralima, kamenjem, zemljom. U svetom braku sa Suncem udiše vazduh i od neživog stvara živo: kao da je tvoračko božanstvo! Uz to živim bićima koja se hrane ubijajući - nama i životinjama - biljka daje sebe na žrtvu, jer ne samo mesožderi, nego i biljožderi žive ubijajući bar biljke. Samo u životu biljaka nema „dijalektike” po kojoj bi život jednih značio smrt drugih.“ I još dodaje mudrac, blaženopočivši Deda Žare, žarko i žeženo središte naše hrišćanske misli:“Biljka je suština prirode kao što je dete suština čoveka: stvorena, prvobitna suština, kakva je bila pre greha. Čedo je dete, a čednost je suština čoveka u harmoniji sa stvorenom prirodom, sa biljkom. (Kad je odnos čoveka prema prirodi postavljen kao borba, čak borba kojom čovek treba da se potvrdi tek kad prirodu potčini i podjarmi, tada je čovek usmeren kultu životinje). Da podsetimo na Hrista: u Njemu je sačuvana suština čoveka, jer je on „Sin Čovečiji”, ili - u boljem skladu s originalom rečeno - On je „Čedo Čovečije”; u Njemu je sačuvana čednost, neotuđena, prvobitna i bezgrešna suština suštog čoveka!“
I još kaže vidoviti Vidović: “Biljka je - u autentičnoj, prvobitnoj duhovnosti čoveka - telesna pojava tvoračke suštine u prirodi. Biljka čuva tajnu te suštine ne povređujući je. Ta tajna je u čistoti rasta u nastajanja, to jest, življenja bez ubijanja ili uništavanja nečeg živog. To je tajna samog života. Takvo rastenje - čisto rastenje i nastajanje, bez primese ubijanja - je fizis, grčko φυσις od glagola φυω nastajati, ali kad nešto nastaje kao biljka („samo od sebe”, „ni iz čega živog”, kako su to mislili Jelini); baš kako Branko Miljković kaže: „biljka, sa korenom izvan ovog sveta”. Po učenju platonista (starijem, još iz vremena Parmenida i misterija pre njega), U Nebu nema Zla: tamo je samo Dobro, iskon i koren svakog Dobra i samog bitija (postojanja kao Dobra), dok je Zlo moguće samo u svetu nastalom iz Pada, te je svet, kao i u našeg Igumana Stefana (u Njegoševom Gorskom vijeniu), „sostav paklene nesloge”. Pa kako ni u životu biljke nema Zla, to je njen koren nebeski, izvan ovog sveta. Pa i kad ugine, biljka se ne raspada i ne smrdi kao telo životinje - osim ako je životinjski mikroorganizmi ne prerade kao svoju hranu. Inače ona se samo suši i čuva svoj miris, skriven kao i seme života skriveno u njenoj čauri.
Tako je i Mirotočivi umro: sličan biljci! i ostao sličan njoj.“
Dakle, Hristos je za nas, iako Žrtveno Jagnje prineto na Golgoti za spas roda ljudskog, u isti mah Hleb i Vino koji jesu Njegovo Telo i Krv. Kao što, kroz svagdašnju hranu, jedemo Sunce našeg planetnog sistema fotosintezom prerađeno u biljne plodove, tako, kao nadsuštnu Hranu, jedemo Telo Gospodnje i pijemo Krv Njegovu pod vidom Hleba i Vina. I tako od ogrehovljenih zveri u ljudskom obliku postajemo blage biljke smirenja, pozvane da zamirišu kao u onoj lirskoj narodnoj pesmi u kojoj pobožni starac, kad izlazi iz crkve, ima dušu blagouhanu poput bosiljka.
Zar to da nam oduzme vanredno stanje?
Zar se, bez Jagnjeta Krotkog, smirenog pod vid Hleba i Vina, nećemo pretvoriti u još gore zveri, kao u romanu Borislava Pekića «Besnilo» u kome zaraženi ljudi postaju psi, i krvoločniji od pasa?
Koja državna vlast to sme tražiti od Crkve, krotionice zveri u mirotočivo bilje?
CRKVA JE MOLITVENICA ZA SAV SVET
Hoće da nas liše Liturgije kao žrtve umilostivljenja za sav svet. A šta će onda biti?
Još gora propast, još gori užas.
Mitropolit Nikolaj nas podseća na značenje Liturgije kao molitve za sav svet: »Molitva je svakodnevna stihija Crkve, njeno disanje. Sama Crkva je u molitvi rođena i ostaje u molitvi (Dap. 1, 14; 2, 1, 42). U katakombama drevnog Rima i do današnjih dana je sačuvano jedno simboličko izobraženje, poznato pod imenom „oranta“ – žena sa molitveno podignutim rukama k nebu. Ova figura simbolično predstavlja Hristovu Crkvu koja se moli.
Za koga se i o čemu se moli sveta Crkva? – Ona se pre svega moli za spasenje sveta i o njegovu stabilnost kao celine, a po tom i za svaku dušu ponaosob, za sreću svakoga čoveka i za njegove nasušne telesne i duhovne potrebe.
Značaj sile posredničke molitve bio je poznat još u Starom Zavetu. Za vreme sukoba Jevreja sa Amalićanima u pustinji Mojsije, Aaron i Or su se popeli na jedno uzvišenje, na kome je Mojsije uputio molitvu Bogu za pobedu. I dok je Mojsije držao podignute ruke na molitvu, Izrailj je pobeđivao, a kad ih je spuštao, pobeđivao je Amalik (Izl. 17, 11). Makavej je video u snu prvosveštenika Onija sa raširenim rukama da se moli za ceo judejski narod (2 Mak. 15, 12). Kada je sveti apostol Petar bio bačen u tamnicu i čuvan od četvorostruke straže, Crkva se je bez prestanka molila Bogu za njega. Kakav je bio rezultat ove molitve? – Anđeo Gospodnji učini da spadoše verige i izveo ga je nepovređenog iz tamnice (Dap. 12, 4–17). Sveti apostol Pavle piše rimskim hrišćanima: „Molim vas, braćo, zarad Gospoda našega Isusa Hrista, i zarad ljubavi Duha, pomozite mi u molitvama za me k Bogu“ (Rim. 15, 30).
Sveštenoslužitelj kao prinosilac svete evharistijske Žrtve jeste predstavnik svete Crkve, posrednik između Boga i prisutnog naroda. Njemu su poverene muke onih koji veruju. On je sakupio njihove potrebe i zajedno sa svetom Žrtvom prinosi ih nebeskom Božjem žrtveniku. Svako žrtvoprinošenje uvek prati molitva. Žrtva je izraz ove ili one telesne ili duhovne potrebe – iskupljenja, molbe za oproštaj, blagodarnosti, zahvalnosti, molbe za milost, za pomoć, za uklanjanje neke bede itd. Mi prinosimo našu evharistijsku Žrtvu w vsёhъ i3 za vslj. Zbog toga nju prati posrednička molitva svete Crkve.
U posredničkoj evharistijskoj molitvi svete Crkve izraženo je jedinstvo cele Crkve – zemaljske i nebeske; istaknute su sve naše najvažnije telesne i duhovne potrebe. Tako spominjući sve svete, koji su počinuli s verom: praoce, oce, patrijarhe, proroke, apostole, propovednike, jevanđeliste, mučenike, ispovednike, podvižnike i druge., koji su bili kao i mi, ali su verom postigli savršenstvo, a naročito kada spominjemo Majku Božju, mi živo učestvujemo u duhovnom jedinstvu s njima – svetiteljima Božjim – postajemo njihovi sugrađani (Ef. 2, 15), postajemo jedno s njima. U trenutku molitvenog opštenja naše se duhovne oči otvaraju i mi vidimo horove Božjih ugodnika – ta presvetla mnoštva, koja zajedno sa anđelima Božjim stoje oko Prestola Božjeg, moleći se i danju i noću za nas u nebesnoj i večnoj Evharistiji, pevajući: „Amin! Blagoslov i slava, premudrost i hvala, čast i sila, i jačina Bogu našemu va vijek vijeka! Amin!“ (Otk. 7, 12; 5, 8–12). Koliko duhovne radosti, koliko utehe, koliko oduševljenja, sile i potkrepljenja uliva sve ovo u dušu onoga koji veruje!
Posle ovoga spominjemo naše drage pokojnike, ktitore hrama, umrle naše duhovne učitelje i dobrotvore, duhovne i svetovne vlasti, vaseljensku Hristovu Crkvu, grad ili selo u kome živimo, one, koji se nalaze u ovoj ili onoj bedi. U drevna vremena odmah posle posredničke molitve čitani su takozvani „diptisi“ – dve tablice, na kojima su bila ispisana imena pokojnih i živih ktitora i duhovnih vlasti, kao i imena onih, koji su naručili da budu spomenuti. U nekim drevnim Liturgijama u posredničkoj molitvi su izražene i naročite lokalne i trenutne potrebe. Tako, na primer, u egipatskoj Liturgiji postoji naročita prozba, za redovno i korisno nadolaženje i izlivanje voda reke Nila, u drugima – da prestanu gonjenja protiv Crkve itd.
Zadržimo se na posredničkoj molitvi iz Liturgije svetog Vasilija Velikog. Ona je duža, opširnija i iscrpnija u poređenju sa onom iz Liturgije svetog Jovana Zlatoustog. U njoj – molitvi, iz Anafore svetog Vasilija – molimo se najpre za svetu sabornu i apostolsku Crkvu, za one koji evharistijske Darove prinose, i za ona za koje, i preko kojih su prineti, molimo se i za one koji dobro tvore u svetim Božjim crkvama i za one koji se sećaju sirotinje, molimo se da pomene Gospod one koji se podvizavaju po pustinjama, i po gorama, i po pećinama, i po gudurama zemaljskim, koji žive u devstvenosti, pobožnosti i podvižništvu i čestitom životu; spominje se narod i upravljači narodni; upućuje se molba za mir, za starešinu, za one, koji se nalaze u hramu na molitvi i za one, koji su iz opravdanih razloga odsutni, za materijalno blagostanje onih koji veruju, za miran supružnički život, za dobro vaspitanje dece, za primerno vladanje mladih, za stare, malodušne, za obraćanje zabludelih i njihovo prisajedinjenje istini, za prilaženje Crkvi onih koji su otpali od nje, za siročad, za bolesne i nemoć, ne za one što su pod sudskim isleđenjem i one po rudnicima i u izgnanstvu, na teškim radovima i koji su u bilo kakvoj nevolji, i nuždi, i opasnosti. Sveštenik se isto tako moli i za one, koji imaju potrebe za milošću Božjom, za one koji nas vole i za one koji nas mrze, za one koji nas nedostojne zamoliše da se molimo za njih, i za sve ljude. I da niko ne bi ostao nespomenut, najstariji služeći sveštenik se moli i za sve one koje nije spomenuo zbog neznanja, ili zbog zaborava, ili zbog mnoštva imena, nadajući se da će ih Sam Bog, znajući svačiji uzrast i ime, znajući svakoga od nas još od utrobe matere naše, znati i našu molbu, i dom, i potrebe naše, pomenuti sve i biti svima sve i sva.
Posle ovoga najstariji služeći sveštenik se moli za selo ili grad u kome žive oni koji veruju, za svaki grad i zemlju – da budu izbavljeni od gladi, pomora, zemljotresa, poplave, požara, pokolja, najezde tuđinaca, i međusobnog rata; za svo pravoslavno episkopstvo, za prezviterski i đakonski čin, za blagorastvoreni vazduh i pogodno vreme, za tihe kiše zemlji radi njene plodnosti, za koristan završetak godine. Moli se takođe da budu prekraćeni razdori među Crkvama, ugašena neprijateljstva među narodima, da nas pokaže sinovima svetlosti i sinovima dana i da nam daruje mir Svoj i ljubav Svoju.“
Zar bez toga da ostane ovaj svet?
Hoće li tada od njega odstupiti virus?
A ako i odstupi virus, tada će se desiti još gora zla, i svet će potonuti u moru krvi i nesreće, zato što su ljudi otpali od Boga i sami sebi hteli da budu bogovi.
A samo su bogalji. Ne bogovi – bogalji!
Svi smo mi bogalji bez Boga.
KAKAV JE CILj PRINETE ŽRTVE?
A Bog nam dolazi na Svetu Liturgiju: Otac, Kome se Sin prinosi, i Sin, Koji Sebe prinosi, i Duh Sveti, Koji nas Svojom blagodaću osveštava.
Mitropolit Nikolaj je jasan: “Da jedna žrtva postigne svoj cilj, nije dovoljno samo to da bude prinesena. Ona treba da bude i primljena od Boga. Jer Bog može da okrene glavu od našeg žrtvoprinošenja, baš kao što, na primer, nije primio Kainovu žrtvu. Zbog toga mi još u molitvi predloženja (prema činu Liturgije svetog Vasilija) molimo Boga da primi našu slovesnu i beskrvnu Žrtvu u Svoj nadnebesni i duhovni žrtvenik, kao što je nekada primio Aveljeve darove, Nojeve žrtve, Avraamove žrtve sveplodnice, Mojsijevo i Aronovo sveštenstvo, Samuilove žrtve pomirenja. Sada Ga ponovo molimo da primi našu evharistijsku Žrtvu kao miris miomira duhovnoga. Žrtva postiže svoj efekat tek kada je Bog primi, Kome se i prinosi.
Ujedno s ovim mi se molimo i za blagotvorno dejstvo osvećenih Darova na one koji se njima pričešćuju – da im budu spasonosna popudbina (putovođ), u večni život, na duhovno otrežnjenje, na oproštaj grehova, na jedinstvu s Duhom Svetim, na ostvarivanje carstva Božjeg, na neodstupnu ljubav prema Bogu, na opravdanje na strašnom sudu Hristovom, radi očišćenja od svake telesne i duhovne nečistote, na telesno i duhovno zdravlje, da bi postali slovesno stanište Duha Svetoga itd. Jer sticanje blagodati Svetoga Duha jeste krajnji cilj hrišćanskog života (sveti Serafim Sarovski). Ovu blagodat mi dobijamo i preko svete Evharistije.“
Sme li to da se ukida u vanrednom stanju?
Jer, Liturgijom smo, i to osećamo kad izgovaramo Oče naš, deca Božja po blagodatnom usvojenju.
SVAKODNEVNA ŽRTVA HVALE I SPASENjA
Sada je Veliki post, kada se potpuna Sveta Liturgija služi samo subotom i nedeljom. Ali, odmah po Vaskrsu, ona se može služiti svakodnevno. Zašto i kako?
Mitropolit Nikolaj kaže: “Drevna praksa – da se svakodnevno služi sveta Liturgija održava se i danas u nekim našim manastirima i varoškim crkvama.
Svakodnevno služenje svete Evharistije pravda se sledećim obzirima:
- a) Zato što je potrebno da svakoga dana hvalimo Boga.
U nebeskom bezbrojnom mnoštvu anđela stalno se slavi Bog, klicanjem: „Svet, svet, svet je Gospod Bog Svedržitelj, Koji bješe, i Koji Jest, i Koji će doći“ (Otk. 4, 8; Is. 6, 1–3). A zajedno s njima i dvadeset i četiri starešine govore: „Dostojan Si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si Ti sazdao sve i po volji Tvojoj jest i stvoreno je“ (Otk. 4, 10–11).
Na zemlji i u celoj vaseljeni sve hvali Boga na svoj način i na svome jeziku: sunce, nebo, zvezde, livade, stene, klasale njive, planine, kotline, provalije, životinje, ptice, pčele, mravi, leptiri i dr. Pa zar čovek, ukras sveta, može ostati hladnokrvan u ovom svakodnevnom kosmičkom slavoslovlju?
Istina, Bog nema potrebe za proslavljanjem, jer je Njegova Božanstvena slava iznad svake pohvale (Sir. 43, 32). Čak i kada bi se nebo i nebo nebesa i sve druge tvari udružile, ne bi mogle da ukažu Bogu dovoljnu i dostojnu pohvalu, jer je slavu Svoju podigao iznad nebesa (Ps. 8, 2). Pa ipak, ako i mi ljudi slavimo Boga, to je zbog toga, što ne možemo da ostanemo po strani u slavljenju Njegovom i zato što je Bog, usled Svoje ljubavi prema nama, blagonaklon da primi naše hvalebne pokliče. I zbog toga je stvarno i dostojno i pravedno, da zajedno sa svima nebeskim silama, i sa celom oživotvorenom i neoživotvorenom prirodom „svagda prinosimo Bogu žrtvu hvale, tj. plod usana koje priznaju ime Njegovo“ (Jev. 13, 15). A to najviše biva preko svete Evharistije.
- b) Zato što svakoga dana treba da blagodarimo Bogu. Ptice Ga slave pesmom! Koliko više osnova imamo mi, ljudi, da zahvaljujemo Bogu, jer smo mnogo pretežniji od ptica (Mt. 6, 26) i od svih drugih tvari, jer smo stvoreni po obrazu Božjem, sa slobodnom voljom, sa srcem koje oseća, sa razumom i govorom i sa uzvišenim težnjama ka poznavanju istine, ka dobru i lepoti! A šta da kažemo o Njegovim bezbrojnim svakodnevnim dobrima i darežljivostima prema nama – o zdravlju, kome se radujemo, o vazduhu, koji dišemo, o vodi i hrani, o našim uspesima i radostima u životu? Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svjetlosti (Jak. 1, 17; 1 Kor. 4, 7). Zar nas sve ne obavezuje na blagodarnost? Prema Njegovim dobrima, treba da bude i naša zahvalnost Bogu. U stvari mi i u najboljem slučaju ne blagodarimo Bogu koliko je to potrebno i koliko je to moguće, već koliko možemo. Budući svesni ovoga, mi zajedno sa Psalmopevcem pitamo: „Šta ćemo vratiti Gospodu za sva dobra što nam je učinio?“ (Ps. 116, 12) i odgovorićemo: „Uzećemo čašu spasenja, i prizvaćemo ime Gospodnje“ (Ps. 116, 13). Čaša, o kojoj Psalmopojac govori, jeste sveta Evharistija, tj. naša Žrtva zahvalnosti Bogu.
- v) Zbog čega svakoga dana padamo u razne bede i nesreće? U našem životu ima i radosti, a i mnogo beda i nesreća. Na primer, koliko bolesnika leži u bolnicama i u domovima! Koliko se ljudi u ovom trenutku nalaze u ovoj ili onoj bedi, opasnosti i nesreći – katastrofi, požaru, brodolomu itd! Koliko je ljudi u ratu, na operacionom stolu ili u predsmrtnoj agoniji! Koliki je broj u zatvoru, u rudnicima i izgnanstvu, u zarobljeništvu i ropstvu! Koliki je broj pred velikim iskušenjima i sablaznima, pred ispitima i poduhvatima, koliko njih u naporima očekuje posao, koliko pak u nekakvoj duševnoj borbi, u porodičnim sukobima itd. itd.! U svima ovim slučajevima nevolja mi smo bespomoćni i osećamo potrebu za svemoćnom Božjom silom. Ali naše molitve nisu uvek dovoljno snažne, da izmole Božju pomoć i spasenje. Naše su molitve veoma često kao poletanje ptice u kavezu – uzalud maše krilima za polet u visine, jer udara u krov kaveza i onemoćala pada. Tako i mi, – podižemo ruke k nebu, ali uzalud. Molimo se, ali naša molitva ostaje bez odgovora.
Na trgu jednoga grada slepi starac svira na violini. Svira nesrećnik, ali njegova muzika nikoga ne potresa, jer starac ne zna da svira. Pored starca prolazi čuveni violinista – virtuoz Beranže. Ispunjen saučešćem, on je iz drhtavih ruku starčevih uzeo violinu i zasvirao tako umetnički, da je duboko ganuo srca prolaznika. Okupio se je silan narod da sluša velikog svirača. Ubrzo je kapa starčeva bila puna para. Nije li tako i sa našim slabim molitvama? Kada one ne uspeju da izazovu milosrđe Božje, tada Hristos – kao veliki Zastupnik pred Bogom – uzima iz naših ruku instrumente molitve i počinje da se moli za nas. Njegova zastupnička molitva ima veliku moć pred našim nebeskim Ocem.
Ali naša molitva Bogu u ime Gospoda Isusa Hrista (Jn. 16, 23) ima najveću snagu, kada je u vezi sa svetom evharistijskom Žrtvom, u kojoj je Onaj, Koji prinosi i Koji se prinosi Jedan Isti – Sam Sin Božji. Zar može ostati neplodnom molitva, u kojoj je naš zastupnik Sam Sin Božji?
Mi smo svakoga dana u nevolji i pred nevoljom i zbog toga svakoga dana imamo potrebe za svetom Evharistijom. I kada mi, budući zauzeti svakodnevnim brigama, nemamo mogućnosti da učestvujemo u njoj, sveta Crkva se moli za nas na svakodnevnim Liturgijama, koje se tu i tamo, bilo u manastirskom ili u parohijskom hramu, služe. Ona ne zaboravlja one koji trenutno plove, putuju, lete, boluju, stradaju ili se nalaze u ovoj ili onoj nevolji moleći se kao brižna majka, o svojoj deci.
- g) Jer grešimo svakoga dana.
Sveta Evharistija, kao što smo mnogo puta već kazali, jeste ona Golgotska žrtva, tajanstveno savršavana na našim oltarima. Ona je nepresušni izvor iskupnih blagodatnih moći. Mi grešimo svakoga dana, zato i svakoga dana imamo potrebe za opraštanjem grehova. Istina, ljubav Božja nam je dala i drugo sredstvo za očišćenje i oproštaj grehova – Tajnu Pokajanja (Ispovest). Ali ova Tajna bez svete Evharistije je kao zajažena voda, koja u sebi krije veliku potencijalnu snagu, ali ostaje neiskorišćena. Sveta Evharistija umilostivljuje Boga, Koji je spreman da nam oprosti grehe, ispoveđene u Tajni Pokajanja.
Svakoga dana grešimo i svakoga dana smo pred iskušenjima; svakoga dana vodimo borbu sa nevidljivim neprijateljem i zbog toga svakoga dana imamo potrebe za silama, da bismo izdržali borbu. A te moći neiscrpno crpemo iz svete Evharistije.
Različite potrebe, koje se pominju u svetoj Liturgiji iznesene su i u mnogim molitvama i jektenijama. Postoji mogućnost, kada je hrišćanin u nekoj bedi da zatraži da se odsluži sveta Liturgija na njegovim evharistijskim prinosima – hlebu i vinu.
Evo sadržine jedne od takvih molitava:
„Gospode Isuse Hriste Bože naš, primi ovu žrtvu radi oproštaja grehova sluge Tvoga (kaže se ime) i pomiluj ga. Ispuni sve njegove molbe, zaštiti ga od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja i izbavi ga od svake napasti, bede, žalosti i tuge i podaj mu zdravlja i dug život.““
Nema vanrednog stanja koje nam ovo smo oduzeti.
LITURGIJA JE POBEDA NAD SMRĆU
Vaskrs nam ide, a prete nam pandemijski paničari smrću od virusa - baš za Vaskrs. A Hristos pobedio smrt, i zapovedio nam da Njegovo slavno vaskrsenje objavljujemo svetu. I Liturgija je najveća pobeda nad smrću koja nam je na zemlji dostupna. Zato nam je neophodna i prevažna.
Mitropolit Nikolaj nas uči, opet i opet:“Smrt uzima iz naše sredine naše drage – roditelje, decu, braću, sestre, srodnike i prijatelje. Međutim, ona je nemoćna da nam oduzme ljubav prema njima. Naša vera nam daje utehu, da naši dragi pokojnici za nas nisu izgubljeni. Njihove duše postoje i posle smrti. One su u Božjem naručju (Prem. Sol. 3, 1). Našu ljubav prema pokojnicima uglavnom izražavamo u molitvama za njih. Molitve za pokojnike su kao blagodatna rosa za njihove duše.
Duše onih, koji su na zemlji živeli sveto i pravedno, odlaze posle smrti u nebeske stanove, gde se neiskazano naslađuju licem Božjim i nebeskom krasotom. Onih pak, koji su živeli nečasno i grešno, duše odlaze u mesto mučenja (Lk. 16, 28; Mt. 25, 46). Međutim, ima ljudi, koji su verovali u Boga i umrli u nadi na vaskrsenje i večni život, ali nisu mogli za života da donesu plod dostojan pokajanja. Smrt ih je zatekla nepokajane. Njihova sudbina iza groba do budućeg sveopšteg vaskrsenja još nije konačno određena. Za njih, po molitvama njihovih bliskih i svete Crkve, postoji mogućnost, da po Božjoj milosti dobiju olakšanja svoje zagrobne sudbine. Ova naša vera jasno se opaža još u Starom Zavetu. „Ti Gospode, kliče Psalmopojac, nećeš ostaviti dušu moju u paklu, niti ćeš dati da svetac Tvoj vidi truležnost“ (Ps. 16, 10). I ukoliko se je više približavalo novozavetno vreme, utoliko je jasnija postajala ova vera vezana za buduće vaskrsenje. Tako je Juda Makavej naredio da se za izginule u ratu Izrailjce vrši zaupokojna i oproštajna molitva kako bi im se učinjeni gresi zagladili. I ovo je on učinio, misleći baš o vaskrsenju. Jer, piše pisac knjige Makaveja, da se on (Juda Makavej) nije nadao, da će izginuli u ratu vaskrsnuti, izlišno bi i uzaludno bilo da se molimo za mrtve. Ali je verovao, da je umrlima u veri pripremljena prevashodna nagrada – kakva sveta i pobožna misao! – zato je i prineo za umrle umilostivljujuću žrtvu, da bi bili oslobođeni greha (2 Mak. 12, 42–45).
U svetoj Evharistiji mi imamo mnogo prevashodniju umilostivljujuću žrtvu za umrle, od one o kojoj se govori u knjizi Makaveja. Zato se u posredničkom delu Evharistijske molitve (Anafori) molimo i za pokojnike: „I pomeni Gospode, sve ranije preminule u nadi na vaskrsenje i upokoj ih, Bože naš, gde sija svetlost lica Tvoga!“ Evo šta govori sveti Jovan Zlatoust o smislu i značaju toga pominjanja: „Mi ne spominjemo uzalud preminule prilikom savršavanja Svete Tajne, uzalud ne pristupamo oltaru i ne upućujemo molitvu Agnecu, Koji tamo leži i uzima grehe sveta. Mi činimo ovo, da bismo olakšali njihovim dušama.“
Isti sveti Otac još kaže, da su sveti apostoli osnovano naredili da prilikom izvršavanja Svete Tajne spominjemo mrtve. „Oni su znali, kaže on, da nam ovo donosi veliku korist.“ Blaženi Avgustin isto piše: „Nema sumnje, da umrli imaju i dobijaju koristi od crkvenih molitava i od spasonosne Žrtve“. A sveti Kiril Jerusalimski bogomudro rasuđuje: „Imajmo na umu, da su neki ljudi pogrešili protiv cara i da su za to osuđeni na zatočenje. Međutim, njihovi bliski su ispleli venac i predali ga caru zajedno sa molbom za pomilovanje. Neće li taj car oprostiti kaznu zbog njihove molbe? To isto je i u našem slučaju. Mi prinosimo Bogu naše molitve za pokojnike, koji su sagrešili. Mi ne pletemo venac, nego umesto toga prinosimo za naše grehe zaklanog Hrista. Ovim mi umilostivljavamo milosrdnog Boga i prema njima, i prema nama.“
O značaju zaupokojenih molitava govore mnogi slučajevi, kada su se pokojnici, koji su umrli nepokajani ili su bili sahranjeni bez zaupokojene molitve, javljali u snu svojim rođacima ili parohijskom svešteniku s molbom da se za njih pročitaju odgovarajuće molitve, i pošto su molitve pročitane, ponovo se javljali da mi zahvale za učinjeno i da bi im dokazali veliku korist od toga. Razume se, mnogo je bolje, da čovek, dok je još ovde na zemlji, živi pobožno i da se još za života koristi blagodaću svete Evharistije, redovno učestvujući na njoj i pričešćujući se – onda će ona biti njegov pratilac u ovome svetu i kao zaloga budućeg večnog života – negoli posle smrti da računa na molitve svojih bliskih i svete Crkve.
Pominjanje pokojnika vrši se na svakoj Liturgiji – na proskomidiji, na suguboj jekteniji i pri posredničkom delu evharistijske molitve (Anafore). Naročito pominjanje biva na naručenoj zaupokojenoj Liturgiji, kada se na proskomidiji čita odgovarajuća molitva, a na Liturgiji, posle sugube jektenije, izgovara se zaupokojena jektenija sa molitvom, u kojoj se moli od Boga, Koji je uništio smrt, lišio đavola snage i svetu dao život – da upokoji dušu usnulog Svog sluge u mestu cvetnom, u mestu odmora, odakle odbeže bol, tuga i uzdisanje i da, kao blag i čovekoljubiv Bog oprosti umrlome svaki greh voljni i nevoljni.
O značaju zaupokojene svete Liturgije evo šta kaže poznati ruski svetitelj Dimitrije Rostovski: „Kada bismo samo mogli da predstavimo sebi sa kakvim uzbuđenjem duša pokojnika očekuje onaj trenutak kada ćeš ući u Božji hram i predati njegovo ime da bi bilo spomenuto, kada će se izvaditi čestica za pokoj njegove duše! Kakvim radosnim treperenjem će se ispuniti njegova duša, kada se ta čestica po crkvenom propisu spustiti u svetu Čašu i kada se omije svetom Krvlju Hristovom prilikom molitve sveštenika: „Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih slugu Tvojih.“ Kada i mi odemo tamo osetićemo, kako i mi imamo potrebu za takvom molitvom o nama. Sa kakvim ćemo trepetom očekivati molitvu od onih, koji su ostali živi iza nas i koji će moći da prinose molitve za nas pred Bogom.“
Na zaupokojenoj svetoj Liturgiji se čita sledeća molitva: „Gospode Isuse Hriste Bože naš, primi ovu žrtvu i pomeni preminulog u nadi na vaskrsenje u život večni raba Tvoga (kazati ime preminulog) i kao blag i čovekoljubivi Bog oprosti mu sve voljne i nevoljne grehe njegove. Izbavi ga paklenih muka i geenskog ognja i podaj mu učešće i nasladu u Tvojim večnim dobrima, koja si pripremio onima, koji Te ljube. Budi mu milostiv i upokoj ga sa Tvojim svetiteljima! /.../ Jagnje Božje, Ti, Koji uzimaš na sebe grehe sveta, podaj večni i blaženi pokoj preminulima sa nadom na vaskrsenje našoj braći i sestrama, oprosti im voljne i nevoljne grehe i pomiluj ih!“
Zar svoje pokojnike da ostavimo same?
Zar da ne činimo najveće dobro za njih, a to dobro je pomen na Svetoj Liturgiji?
Ne može i ne sme tako biti.
BLIŽI SE PRAZNIK NAD PRAZNICIMA
Kakva vera, takva i večera.
Kakva nam je vera, takav će nam biti i Vaskrs.
Evo vesti o tome kakva je vera naša pravoslavne braće Gruzina: “Za vreme vaskršnjih praznika svi hramovi Gruzijske patrijaršije biće otvoreni, bez obzira na karantin, izjavio je poglavar Gruzijske pravoslavne crkve. Dana 1. aprila 2020. katolikos patrijarh sve Gruzije Ilija Drugi u svom obraćanju izjavio je da Gruzijska pravoslavna crkva neće zatvarati hramove na Cveti i na Vaksrs, saopštava sajt Gruzijske patrijaršije.
«Svaki čovek u vrijeme iskušenja želi da se uteši i spase. Danas, kada svetom vlada nova zaraza koja predstavlja opasnost po život stanovništva, prirodno je da parohijane koji polažu nadu u Gospoda privlači hram. Za vernike duhovna hrana je isto toliko važna i neophodna kao i tjelesna; stoga je nemoguće zatvoriti vrata hrama, i ona će biti otvorena za one koji žele da odu u crkvu da bi primili Božju blagodat i duhovno se ukrepili», kaže se u patrijarhovoj poslanici.
U obraćanju se ukazuje na potrebu da se poštuju posebne mere s ciljem da se smanje faktore rizika za širenje bolesti. Unutar hrama tokom bogosluženja preporučljivo je da bude samo sveštenstvo, pojci i prislužnici. Veliki hramovi će takođe moći primiti mali broj parohijana. U malim crkvama tokom bogosluženja, parohijani treba da budu na ulici, držeći se propisane distance. Sveštenici takođe mogu služiti liturgiju u dvorištu.
U poslanici se naglašava da je «bogosluženje za sveštenstvo neodvojivi deo svešteničke dužnosti i od izuzetne je važnosti za čitav narod».
U Gruziji je uveden opšti karantinski režim, koji zabranjuje okupljanje više od tri čoveka na javnim mestima.» (https://srbin.info/pocetna/aktuelno/u-gruziji-ce-na-vaskrs-svi-hramovi-biti-otvoreni-uprkos-karantinu/)
A evo i stava Bugarske Pravoslavne Crkve: »Podržavajući napore države u borbi protiv širenja virusa korona, bugarski Sveti Sinod je pozvao svoje vernike da se mole od kuće, ali u isto vreme crkve će ostati otvorene za molitvu, u njima će se i dalje služiti velikoposna bogosluženja, a postupanje Crkve u opštenju sa vernicima ostaće nepromenjeno, izveštava zvanični sajt Bugarske Patrijaršije. Oboleli koji ne mogu ići u crkvu, mogu pozvati sveštenika da im donese sveto pričešće, u skladu sa ustaljenom praksom Crkve. Crkva je takođe donela zdravstvene mere, kao što je učestalo čišćenje i dezinfekcija crkava, sveštenici i lica koja rade u crkvi koristiće ličnu zaštitnu opremu (maske, rukavice, dezinfekciona sredstva), laici će koristiti zaštitne maske i poštovati regulisanu međusobnu udaljenost, a sveštenici koji imaju najmanji znak bolesti ostaće kod kuće. Krštenja i venčanja treba da se savršavaju uz ograničen broj prisutnih, a sahrane da se obavljaju na otvorenom, u prisustvu samo najbliže rodbine. Sinod takođe poziva sveštenstvo i „Bogom čuvanu pastvu“ da ojačaju svoje velikoposno podizavanje u pokajanju, postu, molitvi, bdenju, ispovedanju i primanju svetog pričešća. I na kraju, Sveti Sinod izražava zahvalnost državnim vlastima, medicinskom osoblju i svim državnim službenicima koji ugrožavaju svoj život kako bi sačuvali svakodnevni život u mogućim granicama.“(
http://www.spc.rs/sr/bugarska_crkva_netshe_zatvarati_crkve_ali_tshe_poshtovati_zdravstvene_mere)
Mi i dalje očekujemo da će naši hramovi za Praznik nad praznicima, Sveto Vaskrsenje Hristovo, biti otvoreni.
Jer, Liturgija je delo Božje i naroda Njegovog.
Neka nam Gospod pomogne da ostanemo na Njegovom putu.
dr Vladimir Dimitrijević
