JOŠ O PORODIČNOSTI VIDOVDANA
SVETA LJUBAV VLADIMIRA I KOSARE
Prvi srpski sveti vladar bio je blaženi mučenik Jovan Vladimir, koga je, iz želje za vlašću, ubio Vladislav, brat od strica njegove supruge Kosare. A Vladimir i Kosara voljahu se iznad svake zemne ljubavi, još u doba kada je kralj sa srpskog Primorja bio u tamnici Kosarinog oca Samuila, koji je tu ljubav, na kraju, i blagoslovio, a svog mladog i pobožnog zeta vratio u Zetu na presto. Posle mučeničke končine Vladimirove, Kosara se zamonašila i dovršila svoj zemni vek u manastiru Prečiste Bogorodice Krajinske, zaveštavajući, iz smirenja i smernosti, da bude sahranjena ispod nogu svetoga joj supruga.
Tako je izgledala sveštena ljubav između Hristovih bračnika.
CAR LAZAR I CARICA MILICA
Ali, Hristova bračna ljubav beše i između kneza Lazara i kneginje Milice, po duhu i vrlinama cara i carice. Koliko je Milica volela svoga muža, vidi se iz predanja po kome je Ljubostinju podigla na mestu gde ga je upoznala. Time je, zanavek, uznela blagodarnost Onome Koji ih je spojio u supružanski savez.
Svaka hrišćanska ljubav je plodna, pa im je Bog dao čak osmoro dece. Imali su tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja (upokojio se kao dete) i pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru. I narodna epska pesma „Car Lazar i carica Milica“ pamti njihovu uzajamnu ljubav – Lazar je spreman da Milici ostavi „brata od zakletve“, bar jednog od devet Jugovića, praštajući mu neodlazak u Kosovski boj. Ali, dužnost borbe za krst časni i slobodu zlatnu iznad je bratske ljubavi, i niko nije spreman da ostane u Kruševcu uz sestru.
I druge pesme ovoga ciklusa svedoče lepotu i dostojanstvu Lazarevog i Miličinog braka.
UDOVICA LAZAREVA
A posle Kosovskog boja?
Reči Miličine ostale su zabeležene u zapisima nepoznatog ravaničkog monaha, kada udovica dočekuje mošti svoga velikomučeničkog muža, i govori, u ime Srbije:
Ko je ovaj?
Govorite u uši moje.
Da li je ovaj koga pre željah,
moj ukras,
mojoj deci rasejanoj sabranje?
Da li je ovaj koga iz zavisti
htedoše neprijatelji srušiti
i svetlost moga vida
kao tamnicom mračnim tamnicama držati,
i ne mogoše?
Da li je ovaj udovstvu mojemu ženik?
Dođi, o ženiče, dođi
i podaj onima koji mi čine zla
po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoj dolazak
na pomoć moju.
Primi oružje
i ustani i ne zakasni.
Zabi strele izoštrene
U srca njihova,
koje za mene izoštriše,
bezakoni.
Ne trpim k tomu bremena onih na me.
Kolikim žrtvama mrskim oskvrnuše me.
Dođi, osveti me krvlju svojom.
Priđi, padanju mome potporo.
Saberi mi čeda rastočena,
koja zavišću vrazi od mene otrgnuše.
Saberi ih u ogradu moju,
pasi čeda moja,
da ne jede vuk od stada moga,
da ne rastera ih zavišću svojom
kao pre, kada ne bi s njima.
Da ne zadrema oko tvoje.
Da ne oslabe noge tvoje.
Pasi mi stado, koje ti uručih.
Prognaj od njih bezakone varvare.
Da ne prestaneš da se boriš s njima
za mene i za stado moje!
STRADALNICA OLIVERA, SRPSKA DIKA
Kada joj je muž poginuo, Milica vlada u ime maloletnog sina Stefana do njegovog punoletstva. Podnosi i najstrašniju žrtvu – da bi sačuvala polunezavisnost Srbije, ona ubici svoga muža, sultanu Bajazitu, daje kći Oliveru za ženu.
Oliveru, divnu našu gospu, treba da pamtimo sa najdubljom zahvalnošću, sećajući se ne samo svojih neposrednih predaka, nego, uvek, i nje, žrtvene kćeri Lazareve. Ona je otišla u ropstvo da bi njen brat, kad odraste, podigao Manasiju i Koporin, i da bismo mi, današnji, imali bar nešto od Visoke Srbije Visokog Stefana. To jest, po uvidu pesnika Vladimira Jagličića:
„Možda sam ja, danas, udostojen nečega velikog i svetlog, recimo sunca, zato što je ona, jednom davno, ponižena, gledala u zemlju. I ne samo ja. I ne samo ona.“
Klanjamo se tvojoj žrtvi, gospo naša Olivera!
MILICA BRIŽI O SVOJOJ DUŠI
Lazareva udovica, mudra u Hristu i vešta u diplomatiji, spasava sinove Stefana i Vuka od Bajazitove optužbe da mu nisu odani, i donosi mošti Svete Petke u Srbiju. Iz nje zrači svetost molitve i posta, ali i poznanje teških puteva zemne vlasti hrišćanske. Potomci Kosovskog Velikomučenika i njeni imaju na koga da se ugledaju. Unuk Lazarev i Miličin, sin njihove kćeri Mare Branković, kasnije će postati veliki i tragični despot Đurađ, a praunuci su im napaćeni, ali Hristu odani, Svetorodni Brankovići.
Dok vlada, Milica ne zaboravlja na sopstvenu dušu. Jer duša je temelj svake tvrđave, zemne i nebeske. Sa još jednom udovicom, suprugom despota Uglješe Mrnjavčevića, Jelenom, prima monaštvo u Ljubostinji, prvo malu shimu kao Evgenija, pa veliku kao Efrosinija. I odlazi sveta naša mati iz zemlje suza, pravo u susret svom suprugu, Kosovskom Velikomučeniku.
ODANI SIN STEFAN
U Nebeskoj Srbiji se mole za Srpstvo i čekaju svog sina, Stefana Lazarevića, koji vlada otačastvom u najteže dane, vodeći ga, s brojanicama u jednoj i mačem u drugoj ruci, ka velikom preporodu. To je doba najvišeg uzleta srpske srednjovekovne duhovnosti, koji je počeo kada je Sveti knez Lazar primio isihaste sa Sinaja i Atosa u zemlju Svetog Save i Simeona. Konstantin Filosof se divi Stefanovoj Srbiji, poredeći je sa velikim manastirom.
Stefan, odani sin svojih roditelja, jeste i dostojni naslednik očev, što se vidi iz zapisa na Kosovskom mramornom stubu:
i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,
Ovde negda bejaše veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
zvani Lazar, knez veliki,
pobožnosti nepokolebimi stub,
dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
ognjeni um i zaštitnik stranaca,
hranitelj gladnih i milovanje ništih,
skrbnih milovanje i utešitelj,
koji voli sve što hoće Hristos,
kome ide sam po svojoj volji
koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
muževi, vaistinu, u reči i u delu
koji se blistaju kao zvezde svetle,
kao zemlja cvetovima šarenim,
odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
mudro privodi duhovne jaganjce
da u Hristu dobro skončaju
i prime mučenja venac
i višnje slave učesnici budu.
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
skupa s dobrim i velikim gospodinom,
dobrom dušom i verom najtvrđom,
kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu
na neprijatelja se ustremiše
i pravu zmiju zgaziše
i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
i nesitoga ada svejadca,
velim Amurata i sina njegova,
aspidin i gujin porod,
štene lavovo i vasilskovo,
pa sa njima i ne malo drugih.
O čudesa Božijih sudbina,
uhvaćen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mučenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
SESTROLJUBAC I BRATOLJUBAC
Stefan, odani brat, spasava napaćenu Oliveru. Pošto je Bajazit poražen od Tamerlana u Angorskoj bici 1402, iz mongolskog ropstva on svoju sestru vraća u otadžbinu.
A kada je izbio građanski rat između njega i brata mu Vuka, Stefan piše najlepšu poslanicu srpsku, „Slovo ljubve“, kojom Vuka poziva da se vrate bratskoj ljubavi:
Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,
il’ telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: „Gore Gelvujske,
dažd na vas da ne siđe, ni rosa,
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonatana?”
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mojemu.
Vetri da sukobe se s rekama,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
sudije kao za Isusa,
ćivota radi Jordan.
I snova da sastavimo se,
i snova da vidimo se,
i snova u Hristu da sjedinimo se,
samome tom,
kome slava sa Ocem
i sa Duhom Svetim
u beskraj na veke,
amin.
Kasnije će Stefan Lazarev, izmiren sa sestrićem Đurđem Brankovićem, s kojim je izvesno vreme bio u sukobu, njemu predati i presto, jer u braku s Jelenom Gvateluzi nije imao potomstva.
Svetao primer bogoljublja i bratoljublja.
JELENA BALŠIĆ I KUĆNO VASPITANJE
I kći Lazareva i Miličina, Jelena, udata u zetske Balšiće, beše divan primer porodičnog vaspitanja i pobožnosti. Ona se, u petnaestom veku, burnom i teškom po Srbe i hrišćansku Evropu, kao monaholjubiva gospa, dopisivala sa svojim duhovnim ocem, Nikonom Jerusalimcem, koji ju je učio kako da sačuva dušu i spremi se za večni život. Dok su se rušili svetovi, ona nije zaboravljala ono što nikad ne prolazi.
Sve je činila kako je videla u kući svojih oca i majke.
Jer, bez porodice nema života, i čitav život, kako reče Dostojevski, počiva na nekoliko lepih uspomena iz detinjstva.
Lazareva i Miličina deca su, očito, takve uspomene imala.
BEZ PORODICE ZAISTA NEMA ŽIVOTA
Rat koji antihrišćanska Evropska Unija vodi protiv porodice i porodičnih vrednosti teško je pogodio i Srbiju, zemlju bioloških (koliko i duhovnih?) potomaka Lazara i Milice Hrebeljanović. Sada se ne borimo samo za Kosovo i Metohiju kao državnu teritoriju – sada se borimo za hrišćansku veru i moral koji su srž Kosovskog zaveta, i bez kojih je priča o Rezoluciji 1244 SB UN i našim svetinjama poput Dečana i Gračanice samo praznoslovlje. Jer, ako nam unište hrišćansku veru i porodicu, i ako nas „dženderišu“ i prekroje po obrascu antihristovskom, šta znače Devič i Banjska, Sokolica i Ljeviška? Lepi su, veliki su, divni su, ali – hoće li nam ih Bog ostaviti u vlasništvu ako smo Mu pljunuli u lice gazeći Njegov zakon?
Ništa što nas može održati za budućnost nije spoljašnje – sve je u veri, u duhu, u moralu, u časti i čestitosti. Državne vlasti koje krše zakon Božji navlače prokletstvo na svoj narod, čak i ako to nema ko da im kaže, jer se, recimo, boji, ili, opet recimo, dobija izvesne „benefite“ od te vlasti.
Pošto su naše svetinje, ne samo na Kosovu i Metohiji, nego gde god nas ima, zidali sveci kojima su Bog i porodica bili na prvom mestu, ne mogu ih odbraniti „dženderaši“, koji sve čine u ime Evrope bez Hrista, one Evrope što ju je Vladika Nikolaj zvao Bela Demonija.
OPROSTI, SVETI VELIKOMUČENIČE KOSOVSKI
Kad se ovo ima u vidu, biva nam jasna sva karikaturalnost dodele nekakve „vidovdanske povelje“ osobi čija je Vlada zakonskim bezakonjem „dženderisala“ Srbiju i srpski narod. I to u Kruševcu, gde su Lazar i Milica od Boga dobili osmoro dece. (Kakve dece, kakvih sunčevića krsta i slobode!)
Ali, kad je već sprdačnina počela, i kad već nema nikog, ni u mantiji, ni bez mantije, da digne svoj glas u ime kosovskih porodičnih zaveta, da onda idemo do kraja: dajmo toj istoj „poveljisanoj“ osobi, za sve što je, do sada, u Lazarevoj zemlji učinila za roditeljstvo (a naročito majčinstvo), orden Majke Jugovića. I to sa lentom.
A ti, Kosovski Velikomučeniče, oprosti, ako možeš, nama, bednicima, nesposobnim da odbranimo hrišćanski moral i prirodnu porodicu, nama, koji ćemo, ako se ovako nastavi, „rđom kapati dok nam je kolena“, i pomoli se Gospodu tvome i našem da nam daruje pokajanje!
dr Vladimir Dimitrijević
