DOSTOJEVSKI, EPISKOP BRANIČEVSKI IGNJATIJE I SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK: ISTINA O SUDU BOŽJEM I VEČNIM MUKAMA
O ČEMU MISLIMO NA DANAŠNJI DAN?
Danas su Dimitrovske zadušnice. Danas se molimo za naše pokojnike, ali se sećamo i svoje zagrobne sudbine. Danas nam je, ako smo svesni svojih grehova, za koje smo se prečesto malo ili nimalo kajali, strašno i zbog nas, i zbog zagrobne sudbine naše duše. Danas mislimo i na raj, za kojim čeznemo, ali mislimo i na pakao, koga se strašimo.
DOSTOJEVSKI O VEČNIM MUKAMA
A šta je pakao? „Bičevi u paklu su bičevi božanske ljubavi“, govorio je Sveti Isaak Sirijski. O tome je svedočio i Dostojevskov starac Zosima:“Oci i učitelji, ja mislim: "Šta je pakao?" Sudim ovako: "Pakao, to je patnja i teret kad više ne možeš da voliš".Jedared, u beskonačnom bitisanju, koje se ne može izmeriti ni vremenom, ni prostorom, dana je bila nekom duhovnom biću, kad se pojavilo na zemlji, sposobnost da kaže samo sebi: "Ja jesam i ja volim".
Jedared, samo jedared, dat mu beše trenutak ljubavi delatne i žive, i uz to zemaljski život, a sa njim i vremena i rokovi.Pa šta se desilo? to srećno biće odbaci taj neocenjivi dar, ne oceni ga, ne zavoli ga, pogleda ga podrugljivo i ostade bez osećanja! I kad je takav otišao sa zemlje, video je krilo Avraamovo, i besedio sa Avraamom, kao što nam je u priči o bogatašu i o Lazaru kazano; raj je posmatrao, i ka Gospodu mogao da ide; ali se baš time i mučio što do Gospoda ode bez ljubavi, i dođe u dodir sa onima koji su voleli, a on njihovu ljubav nije prihvatio. Tada jasno vide, i sam sebi reče: "Sad znanje imam, ali ma kako žudno da volim, u ljubavi mojoj ne može biti nikakvog podviga, niti kakvog požrtvovanja, jer je dovršen život zemaljski; i neće doći Avraam da makar kapljicom žive vode (to jest, ponovnim darom zemaljskog života, pređašnjeg i delatnog) rashladi plamen moje žudnje za ljubavlju, kojom sad gorim, a prezreo sam je i odbacivao na zemlji; nema više života, niti će više biti vremena! Premda bih sad gotov bio i život svoj dati za druge, sad već nije mogućno, jer je prošao onaj život koji se mogao u ljubavi na žrtvu prineti, i sad je bezdan među onim životom i ovim bićem".
Govori se o materijalnom paklenom plamenu: ne ispitujem tajnu ovu, bojim se, ali mislim: kad bi i postojao plamen materi-jalni, njemu bi se zbilja obradovati mogli, jer, tako mislim, u mučenju materijalnom bi makar na jedan trenutak mogli zaboraviti još strašniju muku duhovnu. A oduzeti muku duhovnu, nemogućno je, jer mučenje to nije spoljašnje, nego je unutrašnje. A kad bi se i moglo oduzeti, mislim da bi mučeni postali još nesrećniji. Jer, ako bi pravednici iz raja, gledajući muke njihove, oprostili im i dozvali ih k sebi, voleći ih neizmerno, time bi im još povećali muke, jer bi još jače probudili u njima plamen žudnje za predusretljivom delatnom i blagorodnom ljubavi, koja je sad za njih već nemogućna U bojazni srca svoga mislim ja međutim da bi im baš svesnost te nemogućnosti naposletku poslužila kao olakšanje; jer, primivši ljubav pravednih a ne mogući odazvati se na nju, oni bi, u pokornosti toj, i u dejstvu smirenosti te, našli naposledak kao neki obrazac one delatne ljubavi koju su zanemaršš bili na zemlji, i kao neko dejstvo njoj slično...
Sažaljevam, braćo i drugovi moji, što ne umem da kažem, ovo jasno. Ali teško onima koji sami sebe uništiše na zemlji, teško samoubicama! Mislim da od tih niko ne može biti nesrećniji. Greh je, reći će nam se, za takve se Bogu moliti; i crkva njih naizgled odbacuje; ali ja mislim u tajnosti duše moje: da bi trebalo, i da se moglo pomoliti Bogu i za njih! Ta neće se Hristos na ljubav razljutiti! Za takve sam se ja u sebi celog mog života molio, a i sad se svakog dana molim.
O, ima ih koji i u paklu ostaju gordi i svirepi, kraj sveg neospornog znanja i posmatranja neotklonjive i neizbežne istine; ima ih strašnih, koji su se sasvim združili sa satanom i sa gordim duhom njegovim. Za njih je pakao nešto dobrovoljno i nenasito; to su dobrovoljni mučenici. Jer oni su sami sebe prokleli, proklevši Boga i život. Zlobnom se gordošću svojom hrane, kao kad bi gladan u pustinji svoju sopstvenu krv iz tela sisati počeo. Ali, vekovečito nenasiti, oni i oproštenje odbacuju; Boga koji ih zove, proklinju, Boga živog bez mržnje gledati ne mogu, i zahtevaju da ne bude Boga života, da Bog uništi Sebe i sve stvorenje Svoje. Oni će goreti u ognju gnjeva svoga večno, žudeći za smrću i nebićem. Ali neće dobiti smrti...“
EPISKOG IGNJATIJE KRIVOTVORI SVETOG MAKSIMA ISPOVEDNIKA
A nasuprot ovome imamo lažna učenja savremenih protestantsvujuščih odevenih u pravoslavne mantije.
Višedecenijsko delovanje modernizma u SPC dovelo je do pojave ljudi čija je teologija sasvim daleko od Svetog Predanja. Takav je, recimo, korifej dogmatike na Bogoslovskom fakultetu SPC, episkop Ignjatije Midić, koji se u svom članku o istoriji i eshatologiji, objavljenom u godišnjaku „Sabornost“ za 2015. usudio da napiše:“Sve ovo govori u prilog tome da Sv. Maksim misli kako bića koja ne žele zajednicu s Bogom u Hristu neće ni postojati. Ovaj zaključak može biti ispravan jedino ako imamo u vidu da Sv. Maksim pod Eshatonom podrazumeva prevazilaženje i ukidanje smrti u zajednici s Bogom Logosom, što je događaj budućnosti, ali i plod slobodnog pristanka svakog bića ponaosob, a ne prosto Božje želje. Smrt je za Sv. Maksima najveći problem stvorenih bića i ona se može prevazići jedino u slobodnoj zajednici tvorevine s Bogom u Hristu, što je događaj koji će se tek zbiti u Eshatonu. U toj zajednici je i jedino blaženstvo, koje se poistovećuje sa večnim životom.“
Usudio se episkop Ignjatije da svoje učenje pripiše Svetom Maksimu Ispovedniku i da ustvrdi kako je ovaj veliki Otac Crkve, tobož, mislio da bića koja nisu želela zajednicu s Hristom neće ni postojati u večnosti. Dakle, po profesoru Bogoslovskog fakulteta SPC, đavoli i ustaše će otići u nebitije, što bi oni, naravno, najviše i voleli…
A Sveti Maksim Ispovednik nije govorio tako, nego sasvim jasno i sasvim pravoslavno: nepokajanim grešnicima Bog će u Dan Suda vaspostaviti sve moći poznanja s kojima je čovek sazdan, ali im to neće služiti na radost, nego na večnu tugu i muku, jer će videti Koga su izgubili.
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK O STRAŠNOM SUDU
Vladika Ignjatije se čak usudio da kaže kako Sveti Maksim „nije znao“ šta nas čeka na dan Suda. A znao je, znao. I o tome je pisao u svom „Podvižničkom slovu“, koji je dat u vidu odgovora jednog starca na pitanja monaha:
„BRAT reče: Zašto, oče, ja nemam umiljenja? Odgovori STARAC: Zato što nema straha Božijega pred očima našim. Zato što smo postali svratište svakog zla, i zbog toga preziremo strašne Božije pretnje kao gole (prazne) pojmove. A kako da se neko ne iskušava, slušajući Mojsija gde govori od lica Božjeg grešnicima: »Jer se razgore oganj od gnjeva moga, i goreće do dubine ada, spaliće zemlju i rod njezin i popaliće temelje gora. Zgrnuće na njih zla, i strele moje pobacaću na njih« (V Mojs. 32, 22-23). I opet: »Izoštriću kao munju mač moj, i uzeće sud ruka moja, i uzvratiću osvetu neprijateljima svojim, i vratiću onima koji me mrze« (V Mojs. 32, 41). Ili, kako viče Isaija: »Ko će vam objaviti da oganj gori? Ko će vam objaviti mesto večno« (Is. 33, 14).I opet: »Idite u svetlost ognja svojega, i u vatru koji raspaliste« (Is. 50, 11). I opet:, »Izlaziće i gledaće kosti ljudske, onih koji su me prestupili, jer crv njihov neće umreti, i oganj njihov neće se ugasiti, i biće na gledanje svakom telu« (Is. 66, 24). I Jeremiju koji govori: »Dajte slavu Gospodu Bogu vašemu pre no što se smrkne, i dok se nisu spotakle noge vaše po gorama mračnim« (Jer. 13, 16). I opet: »Slušajte, narode nerazumni i bez srca, koji imate oči a ne vidite, imate uši a ne čujete, Mene li se nećete bojati, veli Gospod? i od lica moga nećete li se zastiditi? (mene) koji postavih moru granicu od peska, večnom naredbom i neće je prestupiti?« (Jer. 5, 21-22). I opet: »Otpad tvoj pokaraće te i zloća tvoja izobliće te, i poznaj i vidi, da ti je gorko to što si me ostavio, veli Gospod… Ja nasadih vinograd rodan sav istinit, kako si se pretvorio u gorčinu, vinograd tuđi?« (Jer. 2, 19-21). I opet: »Ne sedih na skupu rugačkom, nego se bojah od lica ruke Tvoje, sedih usamljen jer se ispunih gorčinom« (Jer. 15, 17). A ko da se ne užasne čitajući Jezekilja gde govori: »Izliću gnjev svoj na tebe i dovršiću ljutnju svoju na tebi, i sudiću te po putevima tvojim, i daću na tebe sve gadosti tvoje…i neće žaliti oko moje niti ću se smilovati… i tada ćeš poznati da sam ja Gospod« (Jez. 7, 3 i 9). A ko da se ne skruši slušajući Danila, koji opisuje naročito dan strašnoga suda, govoreći: »Ja, Danil gledah, dok se preostali postaviše i Starac (Vethij denmi) sede. Odelo mu beše belo kao sneg, i kosa glave njegove kao vuna čista. A presto Njegov (beše kao) plamen ognjeni, točkovi njegovi kao oganj razgoreo. Reka ognjena tecijaše, izlazeći ispred Njega. Hiljade hiljada služahu Mu, i deset hiljade po deset hiljade stajahu pred Njim Sud sede, i knjige se otvoriše« (Dan. 7, 9-10), tj. dela svakoga. I opet, »Videh u utvari noćnoj, i gle, beše kao sin čovečiji koji ide na oblacima nebeskim, i dođe do Starca (Vethoga denmi), i k Njemu privede se, i dade mu se vlast i čast i carstvo. I svi narodi, plemena i jezici služiće Mu, i vlast je Njegova vlast večna, i carstvo večno. I uzdrhta duh moj u biću mome, Ja Danil, i utvare glave moje uznemiravahu me« (Dan. 7, 13-15)./…/
I to ćemo mi čuti, ne što smo zlo radili, nego što smo bili nemarni u dobrim delima, i što nismo bližnje ljubili. Ako smo pak i zlo činili, kako ćemo podneti dan onaj, budući u tako rđavom stanju duše? Osim toga znamo šta je bilo rečeno starima preko Mojsija: »ne čini preljube, ne ukradi, ne ubij i ostalo« (Mt. 5, 28), no Gospod znajući da hrišćaninu nije dovoljno da se drži samo toga da bi bio savršen, rekao je: »Zaista vam kažem, ako vaša pravda ne bude veća nego kod književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko« (Mt. 5, 20). Zbog toga je u oba slučaja postavio kao pravilo osvećenje duše, kroz koju se i telo osvećuje, kao i iskrenu ljubav prema svim ljudima, kroz koje možemo da steknemo i ljubav prema Njemu. A obrazac toga dao nam je (Gospod) u Sebi samom do smrti, i u učenicima svojim, kao što je više puta rečeno.“
To je učio Sveti Maksim Ispovednik: nigde on nije napisao da će demoni i nepokajani grešnici otići u nebitije, nego da će u Dan Suda biti poslati u oganj večni, što će biti posledica njihove nepokajivosti. A profesor dogmatike na Bogoslovskom fakultetu SPC uči studente suprotno tome, obmanjuje ih i sablažnjava, i ko zna koliko je duša prelestio svojim krivotvornama…
IDE SUD BOŽJI
Zato, na današnji sveti dan, znajmo: ide Sud Božji, na kome ćemo se svi, na čelu sa svojim duhovnim vođama, naći, i na merilima Gospodnjim bićemo lakši nego ništa. Ima da nam pucaju i glave i rebra, jer smo prezreli Sveto Pismo i Sveto Predanje, i okrenuli se svojim izmislicama. Na ceo svet ide ognja gneva ljubavi Onoga Koji se za nas raspeo i vaskrsao, i Koji je dočekao da se Njegove učenje, jasno kao sunce, odbacuje od novih književnika i fariseja, maskiranih u tobožnje „evharistijske eklisiologe i ontologe“. I mene, koji ove redove pišem, a ne živim po zakonu Božjem, isto čeka; a ovo pišem jer sam užasnut onim što osećam i znam, iako sam grešan: osećam površno, ali osećam; i znam na osnovu Pisma i Predanja. Mi, Srbi, smo 1941.godinom platili 1918.godinu, i beslovesno, protoekumenističko „brat je mio koje vere bio“; a čime ćemo platiti današnje poricanje pravoverja onih koji bi trebalo da nam budu pastiri i učitelji?
MOLITVA SVETOG MAKSIMA BOGU
Za kraj, kao uteha, ostade nam molitva Svetog Maksima Ispovednika, iz „Podvižničkog slova“:“Ne previdi molitvu našu, Gospode, niti nas ostavi na kraju. Jer se ne uzdamo u pravde naše, nego u milost Tvoju kojom se brineš za rod naš. Preklinjemo i molimo Tvoju svetinju, da nam ne bude na sud tajna ustrojena od Jedinorodnog Sina Tvoga za naše spasenje, i ne odbaci nas od lica Tvoga. Nemoj se zgaditi na našu nedostojnost, nego nas pomiluj po velikoj milosti Svojoj, i po obilju milosrđa Tvoga, otpusti grehe naše, da neosuđeno došavši pred lice svete slave Tvoje, udostojimo se pokrova Tvoga Jedinorodnog Sina, i da zbog grehova naših ne budemo odbačeni kao zle sluge. O, Vladaru, svemogući Gospode, čuj moljenja naša, jer osim Tebe drugoga (boga) ne znamo, ime Tvoje imenujemo, jer si Ti koji činiš sve u svemu, i svi od Tebe tražimo pomoć. Pogledaj, dakle, s neba, Gospode, i vidi iz doma svete slave Tvoje. Gde je revnost Tvoja i moć Tvoja? Gde je obilje milosti Tvoje i milosrđa Tvoga, jer si trpeo pad naš? Jer si Ti bio Otac naš, jer nas Avram nije znao, i Izrailj (Jakov) nije nas poznao, nego Ti, Gospode, Oče, naš izbavi nas, jer je od početka Tvoje sveto ime na nama, i Tvog Jedinorodnog Sina, i Duha Tvoga Svetoga. Što dopusti, Gospode, da zađemo od puta Tvoga, ne kažnjavaj nas palicom sudova Tvojih. Što si otvrdnuo srca naša, da Te se ne boje? Što si nas predao samovolji zablude? Povrati, Gospode, roblje Tvoje, radi svete Crkve Tvoje, i radi svih od veka Svetitelja Tvojih, da nekako nasledimo Goru Tvoju (Sion).“ Molitvama Svetog Maksima Ispovednika, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas!
KORIŠĆENA LITERATURA:
1. F. Dostojevski, O paklu i paklenom ognju, razmišljanje mističko,http://dveriblagoslova.com/fmd_o_paklu.htm
2. Episkop Ignjatije: Istorija i Eshaton/ Eshatologija i postojanje, http://casopis.sabornost.org/files/sabornost_IX_2015_1.pdf
3. Sveti Maksim Ispovednik: Podvižničko slovo u pitanjima i odgovorima, Sveti knez Lazar br. 1/1993, str. 63-82, preveo episkop raško-prizrenski g. Artemije ( Radosavljević )
