stanislav hocevar beogradska patrijarsija foto nebojsa mandic i zorana jevtic

Pred čitaocem se nalazi odlomak iz knjige potpisnika ovih redova – „Oklevatni svetac/ Vladika Nikolaj i srbofobija“ Lio, Gornji Milanovac, 2007). Sada se objavljuje kao odgovor na sramno poređenje nadbiskupa Stanislava Hočevara, koji se usudio da uporedi Stepinca i Vladiku Nikolaja. Ipak, u jednom se sa Hočevarom potpuno slažem: pravoslavni Srbi ne treba nikako, i ni u čemu, da se mešaju u kanonizaciju papističkih lažnih svetih, jer njihovi i naši kriterijumi svetosti se sasvim razlikuju.
Stepinac je njima svetac isto koliko i Jozafat Kuncevič i slični zlotvori, koji su proslavljeni kao „borci za jedinstvo kršćana“. Srbski ekumenisti ne pregovaraju o Stepincu toliko zbog istine, koliko zbog činjenice da bi posle kanonizacije Stepinca, svaki njihov ekumenski poduhvat bio ozvrgnut ruglu.

 

Odluka Sabora 

Sveti Arhijerejski Sabor Srbske Pravoslavne Crkve na majskom zasedanju 2003. doneo je sledeću odluku, koju je svojom poslanicom obznanio Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srbski G. Pavle:„Izvoli se Svetome Duhu i nama (Dap 14,28) u sveštenom Saboru arhijereja srpske Crkve, a u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, Boga Našega divnog u Svetima svojim, radi duhovnog dobra i sveukupnog napretka naše pomesne Crkve i cele Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Hristove, da pribrojimo Saboru Svetih blaženopočivšeg Episkopa Ohridskog i Žičkog Nikolaja koji je Boga proslavio svojim životom i delima i koga je Gospod već proslavio divnim znamenjima i svenarodnim poštovanjem. Proglašavajući ga Svetiteljem Crkve Pravoslavne, molimo se Gospodu da njegovo svedočenje Jedinog Čovekoljupca i živi primer vere i svečovečanske ljubavi posluži svima nama da hodimo za njim i proslavljamo ga u Crkvi Hristovoj božanstvenim službama i pohvalnim pesmama. Ovo proslavljanje Daruje našoj hristonosnoj Crkvi i svemu Pravoslavlju veliku duhovnu radost i blagodarnost Živome Gospodu. Molitvama Svetog oca našeg Nikolaja Ohridskog i Žičkog Presveta Trojice, Bože naš, pomiluj i spasi nas. Jedinome premudrome Bogu, Ocu, kroz Isusa Hrista, Gospoda našega, u Duhu Svetome, slava i veličanstvo, moć i vlast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“

Unošenju u diptihe Svetih su prethodili napadi raznih „nevladinih organizacija“ i njihovih inspiratora na Crkvu, vladiku Nikolaja i oca Justina. Tako je „Helsinški odbor za ljudska prava“ izveštaj o političkim pretenzijama SPC „ukrasio“ ovakvim „biserima“ Sonje Biserko i njenih saradnika (izveštaj je objavljen 2. aprila 2003, u doba vanrednog stanja, koje, bar za nas Srbe, kako neko reče, ne prestaje od 1945): „Pozivanje na vladiku Nikolaja kao na najviši autoritet u srpskom pravoslavlju karakteristika je u komunikaciji SPC sa pastvom. Vladika Nikolaj je kultna ličnost najkonzervativnije, danas dominantne struje u SPC, čije su temeljne odrednice antizapadnjaštvo u najširem smislu i NACIONALIZAM S ELEMENTIMA FAŠIZMA (podvlačenje V. D.). Mošti vladike Nikolaja prenete su u Srbiju u maju 1991, u danima kada je Srbija otpočinjala rat na teritoriji bivše Jugoslavije, a u skladu s nastojanjem Miloševićevog režima da izvrši što efikasniju mobilizaciju nacionalističke euforije i proratnog raspoloženja. Nakon 5. oktobra, SPC još upadljivije promoviše vladiku Nikolaja. Ona ga kvalifikuje ‘najvećim Srbinom posle sv. Save’, stvarajući od njega mit u narodu i ‘zaštitni znak srpstva i pravoslavlja. Tako, na primer, Crkva, u prisustvu samog vrha vojne hijerarhije, generala Nebojše Pavkovića, na dan 24. marta, na godišnjicu početka NATO intervencije u Srbiji, u manastiru Soko otkriva spomenik ovom kontroverznom vladiki, koji je iskazivao otvoreno poštovanje prema Hitleru i čija je misao, između ostalog, sadržala neuvijeni antisemitizam. Nedavno je Savez jevrejskih opština Srbije i Crne Gore, konstatujući da je posle 5. oktobra antisemitizam u porastu, naveo knjigu vladike Nikolaja ‘Reči srpskom narodu iza tamničkih prozora’ kao primer ‘najogavnijeg antisemitizma’, u kome su Jevreji sinonim za đavola.“

Međunarodna krizna grupa sa svojim famoznim beogradskim bosom Lajonom prihvatila je stavove Helsinškog odbora za ljudska prava i napala SPC zbog toga što je ona „visokokonzervativno nacionalno telo…“, čiji su „stavovi, često, vrlo antizapadnjački, izolacionistički i defanzivni… Najvećim delom njen sadašnji način razmišljanja ishodi iz pisanja dva antisemitski nastrojena klirika desnog krila, aktivnih tokom Drugog svetskog rata: episkop Nikolaj Velimirović i … arhimandrit Justin Popović“. (U svom komentaru na ovaj tekst, Vladika Atanasije dodaje: „U čemu je ta ‘aktivnost’ tada utamničenog i u logor Dahau sprovedenog Episkopa Nikolaja – nikome nije jasno, osim njegovim starim i novim mrziteljima.“)

Posle kanonizacije, oglasili su se člankopisci naših „nezavisnih novina“. List „Danas“ je objavio tekst Ivane Vušković „Svetac za 21. vek“, u kojem se navode različita mišljenja o kanonizaciji. Evo odlomaka: „Đorđević smatra da je odluka Sabora ishitrena i da se požurilo, ocenjujući da bi motiv trebalo tražiti u kontekstu konsolidacije konzervativnih snaga nakon ubistva premijera Đinđića.“ (Sveti Nikolaj se slavio u šabačko-valjevskoj eparhiji od 1986. godine, uz sveću, kolač i sa ikonom; očito, „konzervativci“ iz SPC su još tada spremali zaveru protiv DOSa!) I još jedno mišljenje nevladinog vojvode Mirka od Šimanovaca: odluka Sabora, kako kaže, deluje mu šokantno, i manje bi se iznenadio da je za sveca proglašen otac Justin Popović. „Nikolaj nije ni svetac ni zločinac, nego kontroverzna ličnost. Zato ovo i jeste iznenađenje, jer, napokon, u ikonostasu imamo jednog ljotićevca i antisemitu, što je dokazano“, kaže Đorđević. Podsećajući da je još 1774. godine, pod pritiskom austrijskog dvora, iz azbučnika srbskih svetitelja izbrisano 36 svetaca srbskog roda, Đorđević objašnjava da je to urađeno zato što za njih nije dokazano da su u ličnom i javnom životu bili besprekorni i bez mana. Prema njegovom očekivanju, čin kanonizacije vladike Nikolaja će za posledicu imati zbunjivanje vernika. On podseća da se svaki Arhijerejski sabor otvara činom epikleze, mističnim činom tokom kojeg se „zaziva Duh sveti“. Duh nije zatajio, „već je zatajila savest naših arhijereja i istorijska svest“. Ivana Vušković kaže i ovo: „Znajući da je vladika Nikolaj bio strasni pušač, što Crkva smatra porokom, patrijarh Pavle se svojevremeno pitao da li Nikolaj može da postane svetac ako se zna za taj njegov porok, dok su drugi crkveni velikodostojnici tvrdili da svetac ipak može biti grešan, odnosno da nema savršenog čoveka među svetiteljima.“ Tim povodom, veli ona: „Mirko Đorđević ističe da svetac ne može da bude grešnik, ali pokajani grešnik može da bude svet, kao i da se za sveca traže određeni kvaliteti. Međutim, kako naglašava, ne postoje dokazi za pokajanje vladike Nikolaja koji je govorio da su ‘Jevreji deca đavolja’ i koji je pisao molitve protiv kulture. On je toliko glorifikovan i osporavan da zbog toga mora da se iščiste brojni pojmovi, jer hrišćanstvo traži besprekornost i perfekcionizam po pitanju morala.“ Komentarišući odluku Svetog arhijerejskog sabora SPC o kanonizaciji vladike Nikolaja, publicista Milorad Tomanić navodi, pre svega, mišljenje jednog svog prijatelja koji kaže da „u crkvi u kojoj Filaret može biti episkop, zašto i Nikolaj ne bi mogao postati svetac. /…/ Dobar poznavalac i poštovalac lika i dela Nikolaja Velimirovića je i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović. Njemu je poznato da vladika Nikolaj papu naziva ‘arhijeretikom’ i ‘antihristom’. Još mu je poznatije da njegov učitelj, otac Justin Popović ekumenizam smatra zajedničkim imenom za ‘pseudohrišćanstva, pseudocrkve zapadne Evrope’. I pored svih tih znanja, mitropolit Amfilohije je početkom februara ove godine otišao u zvaničnu posetu Vatikanu. Tokom svoje posete, mitropolit Amfilohije se sreo sa ‘antihristom’ i ‘arhijeretikom’ po mišljenju ove dvojice, poznatim kao papa. Mitropolit Amfilohije se u svojoj pozdravnoj besedi obratio sa ‘Vaša Svetosti’, a instituciju u kojoj se nalazio nazvao je ‘Crkvom’. Dakle, odbacio je mišljenja dvojice najvećih savremenih srpskih učitelja pravoslavlja“. Ivana Vašković svoj tekst završava rečima: „Oni koji su skloni da i crkvene odluke sagledavaju u kontekstu širih socijalnih i političkih prilika, ne mogu prevideti da vrh SPC, u vreme kad se Srbija, možda odlučnije no ikad u svojoj istoriji, okreće zapadu i njegovim vrednostima, najviše počasti odaje jednom izrazito antievropski orijentisanom vladici.

Kakav amalgam može nastati iz spoja ovakvih društvenih ciljeva i ovakve duhovne tradicije – teško je zamisliti.“ „Vreme“ se oglasilo (29. maj 2003) čitavim blokom, pod naslovom „Sporno slovo u kalendaru“. Rimokatolik Mirko Vid Mlakar napisao je tekst „Kako postati svetac“, u kome je, onoliko koliko je znao i umeo, izložio princip kanonizacije u rimokatolicizmu i „nečeg sličnog“ u Pravoslavlju. Iz njegovog teksta smo saznali da je „samo u jednom danu, kada je kanonizirao stoosamnaest vijetnamskih mučenika, papa Vojtila za polovinu premašio ukupan broj svetaca Srpske pravoslavne crkve u osam stoljeća, od kanonizacije Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje)“ Zapazio je g. Mlakar da u Pravoslavnoj Crkvi nije sasvim utanačen proces kanonizacije, kao što je to u Rimokatoličkoj crkvi. Saznali smo da bi Vatikan među blaženike mogao uvrstiti i „poslednjeg austrijskog cara Karla“, koji je, među ostalim, bio i hrvatski kralj i grof kotorski. Naime, nedavno mu je kongregacija za svetačke kauze priznala „junački stupanj kršćanskih kreposti“ jer je bio „primjeran kršćanin, suprut, otac i suveren“… Mirko Vid Mlakar ipak je pisao objektivnije od Mirka Đorđevića i Slobodana Kostića koji je ustvrdio da je SPC prihvatila za sveca „nekoga ko je pred Drugi svetski rat veličao Adolfa Hitlera, bio duhovni inspirator Ljotićevog pokreta, zagovarao antievropska osećanja i širio antisemitizam, čime su prekršena elementarna načela morala, da se ne ide do kanonskih pravila Crkve“. Kostić je, poput svog inspiratora Đorđevića, uskliknuo da se „lik Nikolaja Velimirovića još prelama u različitim vizurama, što je dovoljan razlog da se sačeka sa njegovom sakralizacijom“ (sic!).

Kanonizacija u Pravoslavnoj Crkvi

Za razliku od rimokatolicizma, gde je kanonizacija posao juridičke prirode, pa blaženik može da postane i Alojzije Stepinac, u Pravoslavnoj Crkvi izvor proslavljanja svetitelja je Duh Sveti, Koji u narodu Božijem budi srca za molitveno obraćanje prijatelju Gospodnjem, jer Mu je ovaj poslužio mišlju, rečju i delom. Svetac se ne određuje administrativnom odlukom: Sabor episkopa samo „pribraja liku svetih“ nekoga ko je već odavno doživljen kao ugodnik Božiji u narodu. Naš narod je cara Dušana zvao Silnim, ali ga nikad nije osećao kao sveca. I Miloša Obilića smatra junakom nad junacima (čak mu i freska postoji u Hilandaru), ali mu se nije molio za zastupništvo pred Gospodom. A vladiku Nikolaja su još za života zvali „sveti deka“, i osećali blagodatnu pomoć njegovih molitava (u manastiru Nikolju u Ovčaru čuva se maramica nad kojom je Nikolaj u Americi čitao molitvu, i od koje se mnogo ljudi iscelilo. Takvih je čuda bilo ko zna koliko, ali mnoga nisu zapisana). Sveštenici na Ohridu su se ovom smernom čoveku Božijem klanjali do zemlje, iako to niko od njih nije tražio, a obični ljudi su išli peške, čak od Slavonije, da ga vide i poljube mu ruku, kao da idu u Jerusalim. Iz Engleske i Amerike su dolazili inoslavni da uzmu blagoslov od njega. Anglikanski biskup Džordž Bel, govoreći posle upokojenja Nikolajevog o vladiki, rekao je da je on svetitelj Božiji čija je smrt gubitak za čitav svet.

U Pravoslavnoj Crkvi, rekosmo, kanonizacija nije stvar juridička, spoljašnja, nego svetoduhovska. Neki podvižnici su u ranim danima Crkve još za života smatrani svecima, i u njihovu čast su podizani hramovi (tako je car Markijan podigao hram u čast prepodobnog Vasijana još dok je ovaj bio živ). Pošto se broj svetih uvećavao, od IV i V veka episkopi nastoje da nadziru izgradnju i posvećenje novih hramova, da slučajno ne bi počeli da se poštuju jeretici i lažni sveci. Svetitelji su se prvo poštovali lokalno (na nivou manastira, hrama ili eparhije), a zatim su uzdizani za svepravoslavno poštovanje. Krajem X I početkom XI veka, Sveti Simeon Metafrast i Jovan Ksifilin napisali su žitija svetih koji su čestvovani širom Vizantijskog carstva. Iz istorije pribrajanja svetima velikog Grigorija Palame očito je da je vizantijski poredak bio veoma jednostavan. Patrijarh Filotej, koji je pribrajanje obavio, kaže da sveštenici Soluna, dogovorno i u bratskoj slozi, iznose Grigorijevu ikonu, savršavaju praznovanje na dan njegovog usnuća i podižu mu hram, ne čekajući velike Sabore i opšta rešenja, nego su zadovoljni što im je o tome objavljeno od Boga. Patrijarh Filotej ističe da je takva praksa za mnoge upokojene pobožne ljude i žene, istaknute svetim životom, koje vernici praznuju, iako Crkva još nije zvanično rekla svoju reč.[1]

O Svetom Nikolaju Žičkom govore mnoge činjenice: dovoljno je pregledati knjigu vladike Atanasija „Sveti vladika ohridski i žički Nikolaj“ u kojoj se nalaze freske, ikone i službe sa svih strana pravoslavnog sveta, još pre no što je Sveti zvanično unet u kalendar. Na simposionu o Svetom Nikolaju, održanom u Žiči početkom 2003, Andrej Šestakov iz Moskve je potvrdio da je on u Rusiji omiljen bogoslov, a da i najveći podvižnici savremene Rusije vole i čitaju Svetog Nikolaja Žičkog. „On je za sve nas SVETI vladika Nikolaj, i u to niko ne sumnja“, kaže Šestakov pre saborske kanonizacije. U pravoslavnoj Americi, vladikin Prolog na engleskom jedno je od najomiljenijih štiva. Monahinja Nazarija, iz manastira Svetog Pajsija Veličkovskog, rođena Amerikanka, napisala je vladiki stihire u kojima ga proslavlja kao novog „Apostola i Propovednika“, „hrabrog ratnika večnosti“, „milog Oca siročadi i Iscelitelja napaćenih duša“, itd. Francuski bogoslov Žan Klod Larše, jedan od najboljih pravoslavnih teologa na savremenom zapadu, kaže da „Kasijana“ i njen „Stoslov o ljubavi“ stavljaju Nikolaja u red Otaca Crkve, pored Svetog Maksima Ispovednika (Sveti Jovan Šangajski ga je nazivao novim Svetim Grigorijem Bogoslovom). Kao sveca ga poštuju i u Grčkoj. Kao sveca ga je poštovao i jedan od najvećih rumunskih duhovnika XX veka, starac Kleopa, koji je njegovu fotografiju držao u svojoj keliji… Dakle, pribrajanje vladike Nikolaja liku svetih plod je svenarodnog poštovanja Nikolaja kao ugodnika Božijeg ne samo među Srbima, nego i u čitavom pravoslavnom svetu. (Odavno je u manastiru u Eseksu, gde se podvizavao starac Sofronije, naslikana ikona susreta Svetog Nikolaja Žičkog i Svetog Siluana Atonskog; o drugim mestima da i ne govorimo.) On je „predmet sporenja“ samo među zlonamernim inoslavnima (ne svim inoslavnima, naravno, jer su ga i mnogi od njih smatrali za sveca) i srbskim „aktivnim građanima“ o kojima je reč u ovoj knjizi. Da nije trebalo možda sačekati da Mirko Đorđević, koji tvrdi da se svetiteljima lakiraju mošti (komunisti su bili bar vispreniji kad su govorili o balsamovanju svetih, iako je i to laž), oseti da je Nikolaj svetac, pa da o tome obavesti Sveti Arhijerejski Sabor i svoju latinomisleću centralu? Ili da Džejms Lajon iz Međunarodne krizne grupe, skupa sa Sonjom Biserko, zapeva tropar Svetom Nikolaju Žičkom? Naš Arhijerejski Sabor, hvala Bogu, nikad nije ni pomišljao na takve „mudrace“, niti je čekao njihovo „zeleno svetlo“ pa da učini ono što Bog blagosilja.

Nikolaj je kontroverzna ličnost, kažu Đorđević i slični njemu. Naravno! Gospod njegov, Isus Hristos, još je kontroverznija Ličnost, i tako je o Njemu, Spasitelju svih koji to žele, prorokovao i Sveti Simeon Bogoprimac, uzevši Ga kao odojče na svoje staračke ruke i rekavši: „Evo ga ovaj leži da obori i podigne mnoge u Izrailju, i da bude ZNAK PROTIV KOGA ĆE SE GOVORITI“ (Lk 2, 34). Dakle, znak preporečni, znak sporenja, znak kontroverze. Šta sve nisu pričali o Hristu? Talmud Ga je nazivao „sinom bludnice“, Koran prorokom manjim od Muhameda, okultisti su tvrdili da je magiju učio u Indiji, a komunisti da nije ni postojao. Škola „biblijske kritike“ je ustvrdila da su apostoli „halucinirali“ Njegovo vaskrsenje, a Erih fon Deniken da je Isus došao iz letećeg tanjira… I? Šta s tim? Da li je zbog toga Hristos manje Bog ili manje Čovek? Već smo rekli: ako su Domaćina nazivali demonom (Hrista), zar neće ukućane Njegove – dakle, svece poput Nikolaja? Nikolaj je „kontroverzan“ samo onima koji ne mogu ili neće da uđu u dubinu njegove bogožedne duše. Naravno, to ne znači da o Nikolaju ne treba raspravljati; treba, ali mudro, odmereno, ozbiljno, argumentovano. a ne bacanjem prašine u oči. Jer, bezgrešan i savršen je samo Bog, a Nikolaj je bio čovek.

Priča o „dekanonizaciji“ srbskih svetaca koju pominje Đorđević, a koja se zbila za vreme Marije Terezije, jeste laž. Marija Terezija nije dekanonizovala svete, niti je to učinila Srbska Crkva, nego je „prosvećena apsolutistkinja“ naredila i rimokatolicima i pravoslavnima da smanje broj „crvenih slova“ i neradniih dana, iz čisto ekonomskih razloga, a pod uticajem francuskog prosvetiteljstva (setimo se Dositeja: „Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!“). Đorđevićevo hvatanje za AustroUgarsku plod je njegovih dubokih simpatija prema „crnožutoj monarhiji“, iskazanih u tekstu „Da li je bilo korisno rasparčavanje Austrije / Spoljnja strana nostalgije“ („Danas“, 45. mart 2000). U tom svom ogledu, Đorđević, koji je svojevremeno imao razumevanja i za Stepinca, ima razumevanja i za habzburšku „tamnicu naroda“. Između ostalog, veli: „Arhitekti moderne Evrope traže ‘model’, on nije nekadašnji austrijski, ali nade ima ako se on bude tražio u smeru nadnacionalnog principa. Kraj svih mana, stara je Monarhija posedovala tu nesumnjivu vrlinu. Ako se danas klasični princip suvereniteta dovodi u pitanje, još više je razlog da se dovedu u pitanje mali balkanski ‘suvereniteti’ koji se glože i opstaju u atmosferi medijevalne mržnje i uzajamnog negiranja, bez ikakvih prostora građanske slobode. /…/ Nije naravno, stara Monarhija neki gotov ‘model’, ali i sve prisutnija nostalgija govori da je imala vrednosti koje se mogu nadgrađivati i dograđivati.“ A to su već ideje, recimo, jednog Ota Habzburga u današnjem Savetu Evrope, koji je godine 1989. u tužnoj povorci otpratio majku – caricu Zitu do njenog večnog doma. Jasno je da Đorđević ne može voleti čoveka koji je o njemu dragoj „K und K“ monarhiji govorio u svojoj besedi „Austrija-maska“: „Šarena je sva spolja kao vašarska šatra, no gde je god prstom dohvatite, tu provali čir od laži. Njena diplomatija, njena žurnalistika, birokratija, hrišćanstva, ceo državni sistem, sve laž, laž. Ona je laž i otac sviju laži koje su se u Evropi čule o nama.“ Nikolaj Habzburšku monarhiju, najblaže rečeno, nije voleo.

A što se Nikolaja kao „pušača“ tiče, vladika Nikolaj jeste pušio kao mlad jeromonah, a možda izvesno vreme i kao episkop. U to vreme, o duvanu se nije znalo ono što se zna sada, a pogotovo ne o njegovoj štetnosti. Duvan je smatran za nešto poput kafe. U delu ruskog sveca XIX veka, Svetog Ignatija Brjančaninova „Doprinos savremenom monaštvu“, preporučuje se monasima koji šmrču burmut da to ne čine u hramu jer prave buku i druge ometaju (dakle, ovo se nije smatralo grehom). Kasnije, međutim, vladika prestaje da puši. U njegovoj ostavštini postoje članci iz novina o štetnosti pušenja, a u pravilima za buduće srbske manastire on veli da u njih ne treba primati iskušenike koji puše.

2003.

NAPOMENE:

1. Govoreći o Svetom Nikodimu Agioritu, čuvenom bogoslovu sa Svete Gore (XVIII vek), koji za života nije činio čuda, ali je uvršćen u kalendar celokupne Pravoslavne Crkve, jedan savremeni svetac, Jovan Jakov Hozevit (Rumun), čije mošti celoimane počivaju u Svetoj Zemlji, kaže: „Prepodobni Nikodim Agiorit nije tvorio znake i čudesa u životu, ali celi njegov život je bio istinsko čudo, kroz plodove dobrote koji su ispunili svet. Njegova učenja su ozarila hrišćanski narod i ukrepila su Pravoslavnu Crkvu u najtežim vremenima. Po svedočenjima Svetih Otaca čovekova svetost se ne projavljuje u činjenju čudesa nego u vrlinskom životu. Čudesa su Božije stvari i tvore se više radi prosvećenja nevernika i radi okrepljenja slabih u veri, a vrlinska dela jesu plodovi po kojima se prepoznaju svetitelji. Evo šta kazuje Sveti Grigorije Bogoslov u „Slovu na pogrebenju Svetog Vasilija Velikog“: „Čudesa su za nevernike, a ne za one koji veruju. Znaci svetih muževa jesu njihov život po Bogu i njihovo sveto stanje.“ A Sveti Jovan Zlatoust kazuje: „Vrlina je iznad čudesa.“ Isto on piše i ovo: „Svetitelji su oni koji imaju pravu veru i čist život, čak ako i ne tvore znamenja, čak ako i ne izgone zle duhove, kao što se za Jovana, najvećega od svih rođenih od žene, nigde ne pominje da je tvorio znamenja“ /…/ Sveti Jovan Krstitelj nije činio čudesa u životu, ali je živeo kao anđeli na zemlji i udostojio se da krsti Spasitelja sveta u vodama Jordana. Isto tako ni prepodobni Nikodim nije tvorio čudesa, ali njegov život je bio anđeoski, i on je krstio milione duša sveštenom svetlošću svoga učenja. Njegove knjige su kao goruće voštanice koje obasjavaju hrišćanstvo.“

Vladika Nikolaj je svojim delom najveće čudo. On je činio i čini i druga čuda, ali je najveće čudo čudo ljubavi Božije koja ga je prosvetlila i Duhom Svetim vodila da napiše besede i pouke kojima će se pravoslavni hraniti dok je sveta i veka

Da li je to svetost?

Nacističko vođstvo Nemačke jeste bilo zločinačko, ali nije reč o glupacima. Nacisti su bili zli, ali nisu bili glupi. Oni patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja nisu ni ubili, ni premlaćivali kao što su to činili sa mnoštvom anonimnih žrtava „tevtonskog besa“. U Srbiji, kao i na drugim okupiranim prostorima, njihov cilj je bio da sebe prikažu kao borce za Evropu i evropsku kulturu protiv judeo-masonske plutokratije Engleske i Amerike i varvarskog boljševizma Sovjetskog Saveza. Oni su tvrdili da Srbima i ostalim narodima donese slobodu od dotadašnjeg ropstva, i da svuda gde dođu sprovode nacionalnu revoluciju. U Srbiji su zatekli neprijateljski raspoloženo stanovništvo, spremno na oružani otpor, koji se uskoro i javio. Ubiti ili mučiti srbskog patrijarha i najuglednijeg episkopa značilo bi zauvek razjariti Srbe protiv sebe. Gavrila i Nikolaja trebalo je kazniti za učešće u rušenju vlade Cvetković-Maček i u podršci pučistima. I oni su bili kažnjeni: STAVLJENI SU POD NEMAČKU STRAŽU DO KRAJA RATA, odstranjeni od svih svojih dužnosti i bez mogućnosti za slobodan i neometan arhipastirski rad. U međuvremenu, pokušavalo se da se Gavrilo i Nikolaj privole na saradnju, i da se njihov ugled (zlo)upotrebi u, za Nemce povoljnom, pravcu.

Nemci su, na teritorijama Sovjetskog Saveza koje su osvojili, otvarali crkve koje su Lenjin i Staljin zatvorili, a sveštenstvo je u njima služilo službu. Time su se predstavili kao borci za hrišćanske vrednosti, što je, između ostalog, navelo i Staljina da gvozdeni obruč stegnut oko Crkve malo olabavi, i da počne sa otvaranjem hramova i vraćanjem sveštenika iz logora. Ono što su Nemci hteli da pokažu Srbima bilo je isto: mi smo hrišćani, a komunisti, Staljinovi sledbenici, u Srbiju će doneti ateističko ropstvo.

Ali, Gavrilo i Nikolaj se nisu kolebali.

Ono što su oni preživeli, u terminološki uskom smislu govoreći, nije MUČENIŠTVO, kao prolivanje krvi za Hrista, nego ISPOVEDNIŠTVO, stradanje za Hrista koje ne završava smrću. Evo šta se kaže o ispovednicima u tekstu mitropolita Ruske Crkve, Juvenalija, predsednika komisije za kanonizaciju svetih Moskovske patrijaršije; to su „ljudi koji su za Hrista pretrpeli mučenja i stradanja ili UTAMNIČENJE I PROGONSTVO, ali koji nisu mučenički postradali. Ovde ulaze svi ispovednici, koje su pagani mučili (pre Milanskog edikta 313. godine) i sveti koje su za Pravoslavlje gonili jeretici i raskolnici u poznija vremena (recimo, Sv. Maksim Ispovednik, koji je umro 622. godine).“ U rečniku našeg jezika, u izdanju Matice srpske 1969. godine, pod „mučenik“ piše ovo: „Onaj koji se muči, koji mnogo trpi i pati (zbog bolesti, nemaštine, svojih ili opštenarodnih ideala i sl.), patnik /…/; 2. onaj koji je mučen i ubijen zbog vere; koji uopšte život položi za visoke ideale.“ A glagol „mučiti“ znači: „zadavati, pričinjavati muku (telesnu ili duševnu); prisiljavati na napor, teškoće, truditi; dosađivati, uznemiravati“.

Dakle, crkvenom terminologijom govoreći, Sveti Nikolaj Žički je ISPOVEDNIK vere, jer je zbog PRAVOSLAVNOG SHVATANJA države i naroda, slobode ljudske i otadžbinske, bio utamničen od NACISTIČKIH PAGANA. Što se semantike reči „mučenik“ u srbskom jeziku tiče, on je i MUČENIK – jer se mnogo mučio i patio, zbog svojih i opštenarodnih ideala, bio mučen (zlostavljan – utamničen) zbog vere. Pretrpeo je mučeništvo jer su mu Nemci zadavali muke, pre svega duševne, ubijajući njegov narod i oduzimajući mu pravo na slobodu i upravljanje eparhijom, redovna bogosluženja i učešće u životu Crkve. Mučili su ga dosađujući mu svojim predlozima za saradnju i prisiljavajući ga na napore koji nisu bili u skladu sa stanjem njegovog zdravlja (iznošenje kible u Dahau, loša ishrana, itd.).

I da kažemo još nešto o kriterijumima za kanonizaciju u Pravoslavnoj Crkvi. Mitropolit Juvenalije veli:
„Kanonizaciju je crkvena svest uvek doživljavala kao projavu svetosti Božje u Crkvi, koja deluje kroz oblagodaćene podvižničke pobožnosti. Zato je u sva vremena uslov proslavljanja svetih bila projava istinske osveštanosti, svetosti pravednika.

Svedočanstva o takvoj svetosti mogla su biti:


1. Vera Crkve u svetost proslavljenih podvižnika, kao ljudi, koji su Bogu ugodili i poslužili dolasku na zemlju Sina Božjeg i propovedi Svetog Evanđelja (tako su proslavljani praoci, oci, proroci i apostoli).

2. Mučenička smrt za Hrista ili stradanja za veru Hristovu.

3. Čuda, učinjena svetim po njegovim molitvama ili koja su od njegovih časnih ostataka – moštiju (prepodobni, tihovatelji, stolpnici, mučenici – strastotrpci, jurodivi).

4. Visoko crkveno patrijaraško i episkopsko služenje. (Tako Simeon Solunski veli da su se u velikom hramu Apostola od drevnih vremena arhijereji sahranjivali u oltaru, zbog „BLAGODATI BOŽANSKOG SVEŠTENSTVA“)

6. Velike zasluge pred Crkvom i narodom Božjim (kanonizacija careva, kneževa i ravnoapostolnih).

7. Vrlinski, pravedni i sveti život, koji nije uvek potvrđen čudotvorstvom (tako su proslavljani blagoverni kneževi i kneginje i neki prepodobni). /…/

8. Neretko je svedočanstvo o svetosti podvižnika bilo veliko poštovanje istog u narodu, još i za života. Po smrti podvižnika, hrišćani koji su ga poštovali sastavljali su mu službu, tropar i kondak, slikali ikonu i pisali žitije. U osnovi takvog poštovanja takođe je izvesna natprirodna pomoć od pokojnog podvižnika, pa ipak, u odsustvu zapisa o takvim čudima, Crkva je mogla da kanonizuje podvižnika na osnovu velikog narodnog poštovanja.“

Sve ove kriterijume Nikolaj je ispunio: Crkva (ne samo Srbska, nego i druge pomesne Crkve) verovala je u njegovo služenje propovedi Evanđelja, znala za ispovedništvo pred nacistima, čuda učinjena njegovim molitvama (neka od njih zapisana – recimo, u knjizi „Bez Boga ni preko praga“ (Beograd, 2005), a neka nezapisana), za uzvišenost njegove episkopske službe (najomiljeniji srbski vladika 20. veka), velike zasluge za Crkvu i narod („novi Zlatoust“, „treća srbska armija“ u Prvom svetskom ratu), pravedni život, kao i ogromno narodno poštovanje (još za života su ga stavljali na freske, kao u selu Rataju u Župi aleksandrovačkoj, u hramu podignutom neposredno posle Drugog svetskog rata).

Sveti Nikolaj Žički i Sveti Jovan Zlatousti

Sveti Nikolaj Žički nazvan je „Novim Zlatoustom“ Pravoslavne Crkve. Ovo pre svega znači da je imao zlatna usta besednika i propovednika reči Božje, da je bio neprevaziđen u tumačenju Knjige Života. Ali, kako rekoše Latini, nomen est omen. Između Jovana i Nikolaja ima još mnogo sličnosti, od kojih ćemo pomenuti neke.

Obojica su bili iz uglednih porodica, i obojica su imala duboko poštovanje prema majci. Obojica su izučila svetovnu mudrost u najvećoj mogućoj meri, ali ostajući verni mudrosti galilejskih ribara. Obojica su izbegavala rukopoloženje, ali su ga, po potrebi Crkve, prihvatili. Obojica su bila omiljeni u narodu, koji je u njima video dostojne Hristove sluge. Obojica su bili milosrdni i pravi zastupnici sirotinje. Obojica su bili spremni da se suprotstave vlastima kad vide da vlasti krše hrišćanska načela. Obojica su živeli podvižnički, iako na episkopskom prestolu; nisu „raširili creva kao stoka“ (Teodosije), i izbegavali su svaki vid raskoši i razneženosti.

Obojica su, braneći svoja uverenja, bili spremni na stradanje. Obojica su proterani sa svojih episkopskih prestola, i obojica su umrla u izgnanstvu. Na kraju, obojica su se, moštima, sa slavom vratili među svoje, postajući vaselenski učitelji i svetlosnici. (Ima još paralela; čak su im i neprijatelji isti – Jovan Zlatousti se, zbog svojih beseda protiv judaizma, smatra „osnivačem antisemitizma“ kao što je i Nikolaj – antisemita. Mistička srodnost im je, međutim, dublja od ove, „dnevnopolitičke“: obojica su bili veliki molitvenici, i sastavljači molitava – Zlatoust Liturgije i drugih molitvoslovlja, a Nikolaj divnih službi, akatista i kanona.)

Sveti Jovane Zlatousti i Sveti Nikolaje, Novi Zlatousti, molite Boga za nas!

A rimokatolički „svetac“ Stepinac?

Unošenje u rimokatolički kalendar, u jesen 1998, kardinala Alojzija Stepinca („beatifikacija“, proglašavanje „blaženim“, što je uvod u kanonizaciju), uprkos protivljenju mnogih uglednih ličnosti Zapada, bila je plod želje rimskog pape da se oduži svojim vernim Hrvatima, vekovnom „predziđu kršćanstva“ pred „Bizantom“ i istočnim „šizmaticima“, to jest pravoslavnima. Papa Ivan Pavao Drugi, uprkos pomirljivom i ekumenističkom rečniku, nije bio nimalo manji mrzitelj pravoslavnog Istoka od bilo kog svog prethodnika. To je papa koji je otvoreno tražio bombardovanje Srba u Bosni i Hercegovini 1995. godine („Ponekad je potrebno objaviti rat ratu“, rekao je tada).

Ko je bio Alojzije Stepinac, dovoljno je poznato. Još pre Drugog svetskog rata u svoj dnevnik je zapisao reči neprijateljstva prema Srbima. Kada je Endehazija počela da postoji, on ju je odmah pozdravio nadbiskupskom okružnicom, u kojoj je istakao da se rimokatolički pastiri u Hrvatskoj pridružuju „narodnom veselju i zanosu“, „puni dubokog ganuća i tople zahvalnosti Božijem Veličanstvu.“ Tada je izjavio: „Poznajući muževe koji danas upravljaju sudbinom hrvatskoga naroda, mi smo duboko uvjereni da će naš rad naići na puno razumijevanje i pomoć.“ Svim sveštenicima je naredio da služe „Te Beiga“, službu zahvalnosti Bogu zbog uspostavljanja Endehazije. Križarska bratstva su bila redovi naročito aktivnih rimokatoličkih vernika, koji su i u Kraljevini Jugoslaviji delovali sa Stepinčevim blagoslovom. U njihovom listu „Nedjelja“, 27. aprila 1941. pisalo je: „Vojska Adolfa Hitlera, vođe njemačkog naroda, bila je najsvečanije dočekana u hrvatskim krajevima, jer su srušili tu omraženu kulu zvanu Jugoslavija. (…) Da živi Poglavnik dr Ante Pavelić!“

Rimski papa Pio XII poslao je odmah svog legata Ramira Markonea, koji će mu biti poverenik za odnose sa Pavelićevim režimom. Isti taj papa postavio je nadbiskupa Stepinca za vojnog vikara „zte Ššo“ za hrvatsku vojsku. Hrvatska vojska su bili domobrani (regularne jedinice) i ustaše (udarna pesnica režima). I jednima i drugima duhovni otac je bio Stepinac.

Iste, 1942. godine, Stepinac je ušao u Hrvatski sabor zajedno sa još jedanaest sveštenih lica Rimokatoličke crkve. Stepinac je tom prilikom, pre no što je Pavelić kročio u Markovu crkvu u Zagrebu, održao pozdravni govor. Kao što u svojoj studiji zapaža đakon Milorad Lazić: „Psihološki i moralno, A. Stepinac je pristao na punu saradnju sa ustaškom NDH time što se uključio u fundamentalne strukture režima – vojsku, kao vikar, i Hrvatski sabor, kao njegov član“ (M. Lazić, „Krstaški rat NDH“, Sfairos, Beograd 1991).

Svi su sledili primer nadbiskupa. Hrvatski jezuiti, u svom „Glasniku Srca Isusova“, pisali su da su se oko poglavnika „okupili najbolji sinovi hrvatskog naroda“. Broj 3 iz 1942. godine, povodom dana krunisanja pape, dao je sliku Hrvatske kao „Države Božje“, koja postoji sa papinim blagoslovom. Tekst se završava klicanjem: „Papa je nama Krist na zemlji! Rim je nama vječni grad! Pio XII je za nas koji vjerujemo nosilac sviju Božijih prava, živi gospodar vječnoga kraljevstva.“

U februaru 1944, opet sa Stepinčevim blagoslovom, izašao je molitvenik „Hrvatski vojnik“, u kome se nalazi ovakva molitva za poglavnika: „Bože, komu svaka vlast i dostojanstvo služi, podaj slugi svojemu Poglavniku našemu Antunu, sretan napredak njegova dostojanstva u kojem da se Tebe uvijek boji. Tebi, vazda ugoditi nastoji. Po Kristu Gospodinu našemu. Amen.“ Tu je bila i molitva za ustaše posle davanja „prisege“ (zakletve), a molitvenik je sadržavao pouke od kojih se ističe ona o obaveznoj poslušnosti svakoj naredbi pretpostavljenih. U kratkom pregledu „kršćanskog“ smisla hrvatske „povijesti“ navedena je (kao hrvatska!) izreka: „Za krst časni i slobodu zlatnu!“ (iako Hrvati kažu „križ“), a među junacima je istaknut Jure Francetić, osnivač zloglasne, čudovišne „Crne legije“.

Još 1934. Stepinac je u svom dnevniku zapisao: „Da je veća sloboda i dovoljno radnika (većina) – Srbija bi bila za 20 godina katolička.“ Želja da se Srbi pokatoliče ostvarila se kad je osnovana Pavelićeva država. Tada je papina „Sveta Kongregacija za Istočnu Crkvu“ Stepincu poslala uputstvo o prevođenju „nesjedinjenih“ (pravoslavaca) na papinu veru. Stepinac je odredio komisiju za prekrštavanje Srba, koji, po odluci hrvatske vlade, odmah po prelasku na katolicizam, smatrani Hrvatima. Ljudi su menjali svoju veru u strahu od ustaškog noža, štiteći goli život, mada je Stepinac licemerno upozoravao da niko ne treba to da čini pod prinudom.

Ustaštvo je i posle Drugog svetskog rata sarađivalo sa Stepincem. Ustaše su se krile na Kaptolu, i vatikanskim „pacovskim kanalima“ bežali na sigurno. Na Kaptolu je čuvana i njihova državna arhiva; na Kaptolu je bilo i zlato koje su opljačkali od svojih žrtava. Sve je to Stepinac znao, i sve to nije moglo proći bez njegove dozvole.

I takav čovek, duhovni otac Endehazije u kojoj je ubijeno oko milion ljudi, od kojih najveći broj Srba, unet je u rimokatolički kalendar kao „blaženik“. Papa ga je svim vernicima preporučio kao novog zastupnika pred Bogom!

Ustaštvo je bilo duboko prožeto duhom rimokatolicizma. Ideolog ustaški, književnik Mile Budak, u svom govoru u Karlovcu 13. jula 1941. rekao je: „Braćo i sestre! Cijeli ustaški pokret temelji se na vjeri. To Je prije svega velika vjera u našu pravednu stvar, velika vjera u Svemogućega koji pravednoga nikad ne ostavlja. Na našoj odanosti crkvi i katoličkoj vjeri temelji se cijeli naš rad, jer nas je povijest naučila da kad ovdje ne bismo bili katolici, da bi nas davno nestalo…“ Zato su i hteli da nepoklane Srbe pokatoliče.

Da Stepinac nije kriv ni za šta drugo, kriv je za prekrštavanje 240 hiljada pravoslavnih Srba u Pavelićevoj Endehaziji. Čim su ustaške vlasti donele zakon o pokrštavanju, hrvatski biskupi, na čelu sa Stepincem, i uz blagoslov Vatmkana, krenuli su da preobraćaju „grkoistočnjake“ uz pomoć ustaških metoda misije – to jest, ili nož ili križ. Sve je već bilo spremno – „povjesničari“ poput hrvatskog fratra Krunoslava Draganovića (koga je Pavelić odlikovao 1944. za „revni povjesnički rad u odbranu hrvatskih prava u Južnoj Hrvatskoj kao i za sudijelovanje u svim granama ustaškog rada“, a Tito primio da dođe iz emigracije i da umre u Jugoslaviji) „dokazali“ su da su i Crna Gora i Bosna „hrvatske zemlje“, i da su tamošnji stanovnici nasilno „popravoslavljeni“, a Vatikan je bio spreman da se osveti za obaranje konkordata 1937. godine. Čim je Pavelićeva mašina za ubijanje počela da radi, hrvatski biskupi su se potrudili da dovedu papi što više „prelaznika“, koji su, kao u župi sv. Terezije u Bjelovaru, moralni da nabave blokčiće da bi se u njih upisivalo redovno prisustvovanje misama i „vjeronauku“. Tih dana je Stepinac pokazao naročitu „čovečnost“ prema Srbima. Naime, „pročelnik odjela za bogoštovlje“, zamenik Mile Budaka,R. Glavaš, pisao je Stepincu (14. srpnja 1941) kako su „intencije hrvatske vlade, da se u katoličku crkvu ne primaju pravoslavni popovi, učitelji, zatim uopće inteligencija i napokon bogati sloj trgovaca, obrtnika i seljaka radi kasnijih eventualnih odredaba s obzirom na njih, da se ne bi izvrgavala neugodnostima vjera i ugled katolicizma“. Ističući da tu zaista valja biti na oprezu, Stepinac ipak kaže da „milost Božja djeluje nevidljivo u dušama ljudi, a tko može reći, da se mnogima baš po teškim danima sadašnjice neće otvoriti oči za spoznaje istine /…/ pa ako i nisu bili prečesti slučajevi u prošlosti, ipak je bilo dosta slučajeva, da su se i inteligentni pravoslavci svim srcem priljubili katoličkoj crkvi i u praktičnom vjerskom životu prestigli i katolike“. Dakle, teška su vremena (ili nož ili križ), pa bi se mnogima mogle otvoriti oči. „Čovekoljubivi blaženik“ Alojzije je protestvovao i protiv namera ustaša da Srbe prevode samo na „čist“ rimski obred, a ne i na unijatski.

U te dane, „Hrvatski narod“ (278,20. XI1941) pisao je kako su Srbi „spoznali zablude prošlosti“ i rešili da se „svrstaju u novu Evropu duhovno i srcem“, da bi prišli „velikoj duhovnoj zajednici koja neguje ljubav i suradnju“ (Katolička crkva, pogađamo!)

Vatikanska „Kongregacija za Istočnu crkvu“ bila je, još jula 1941, oduševljena „tolikim nadama za obraćanje nesjedinjenih“. Kardinal Maljone, desna ruka Pija XII, kaže ustaškom diplomati u Vatikanu Rušinoviću da se „Sveta Stolica veseli“ mnoštvu „prelaznika“, ali zbog napada „američkog i engleskog novinstva“ i njihovu tvrdnju da se „prelazi“ obavljaju nasilno, treba biti oprezan s pokrštavanjem i raditi postepeno. U izveštaju Rušinovića ustaškom ministru spoljnih poslova Lorkoviću o razgovoru s Maljoneom 26. februara 1942. stoji i ovo: „Što se tiče povratnika, naglasio sam da je hrvatska vlada to prepustila crkvi, i crkva je bila potpuno slobodna u tome, što mi je i sam preuzvišeni Stepinac potvrdio pred moj odlazak za Rim, izjavivši da ih je mogao prevesti do 400 000, a nije nego tek 100 000, jer ih nije htio primiti bez temeljite priprave, pošto je pravoslavni elemenat tako zaostao da ne zna ni za najbitnija načela svete vjere.“ Vatikan je sasvim podržavao svog „blaženog Alojzija“. Kada je bilo suđenje Stepincu, „Osservatore Romano“ (235/1946) je objavio odgovor pape Pija XII jugoslovenskoj Vladi u Londonu iz 1942. Na proteste Vlade u vezi sa nasilnim katoličenjem Srba u NDH, papa je odgovorio da „činjenica da je odjednom veliki broj hrvatskih disidenata zatražio da bude primljen u Katoličku crkvu nije mogao a da ne izazove živu pažnju hrvatskog episkopata“. Za Vatikan su Srbi bili „hrvatski disidenti“.

I kod nas je izašla knjiga Marka Aurelija Rivelija „Nadbiskup genocida / Monsinjor Stepinac, Vatikan i ustaška diktatura u Hrvatskoj, 1941-1945“ („Jasen“, Nikšić, 1999). Opisujući beatifikaciju Stepinca u Gospinom svetilištu u Bistrici, kada je jedna devojčica iz Dubrovnika papi predala srebrnu figuricu u vidu gotske kulice u kojoj se nalazio jedan Stepinčev prst, Riveli veli: „Odmah poslije toga u svetilištu se skida svilena tkanina koja pokriva portret novoga blaženoga: Stepinac, označen kao ‘sluga Božji’ i ‘mučenik Vjere’, ovjekovječen je između zagrebačke katedrale i bazilike Svetog Petra. /…/ Predsjednik Hrvatske države, bivši komunista Franjo Tuđman, pridružuje se Pontifeksu na oltaru. U svetilištu se prolamaju moćne note hrvatske nacionalne himne, koju vjernici pjevaju iz sveg glasa; kardinal Anđelo Sodano i ostali prelati slušaju himnu, držeći desnu ruku na srcu. Svetilište opsjedaju desetine hiljada vjernika (po nekim procjenama, svih trista hiljada). Jovan Pavle II se obraća masi žalosnim glasom: ‘Blaženi Stepinac nije prolio svoju krv u uskom značenju te riječi: njegova smrt uzrokovana je dugom patnjom, posljednjih petnaest godina njegovog života bijahu neprestano nizanje patnja’ /…/ O godinama ustaške diktature i o balkanskom holokaustu Jovan Pavle II ne kaže ni jednu jedinu riječ.“ U zaključku na kraju knjige, Riveli dodaje, govoreći o saradnji Rimokatoličke crkve sa ustašama: „Najveću odgovornost imao je primas Hrvatske, monsinjor Alojzije Stepinac; povezan sa ustaškom aristokratijom, član sabora Nezavisne Države Hrvatske, poglavar svih kapelana ustaških ubica, odlikovan od Pavelićeve diktature. Poneki koristoljubivi životopisac je zapisao da je Stepinac ponekad ‘protestovao’: ali ne postoji nikakav dokumentovani trag o bilo kakvom ‘protestu’, o bilo kakvom odlučnom aktu, o bilo kakvoj odlučnoj intervenciji zagrebačkog nadbiskupa u cilju suprotstavljanja ustaškim pokoljima. Jezuita Peter Gumpel, izvjestitelj o proglašenju Stepinca za blaženoga, tvrdi: ‘Imamo dokaze da je barem dvanaest puta (Stepinac) u katedrali protestvovao protiv nacizma. U Jugoslaviji niko nije napravio više za Židove od Stepinca.’ Ako i dopustimo da je primas Hrvatske katoličke crkve ‘dvanaest puta protestovao’ protiv nacizma, nije poznato da je ikada protestovao protiv Poglavnika. Ako i dopustimo da se monsinjor Stepinac angažovao da spasi ponekog Jevrejina od progona, jezuita Gumpel se pretvara da ne zna da su ustaše izvršile balkanski holokaust prvenstveno zato da bi istrijebili Srbe pravoslavce: u stvari, nije poznata nijedna Stepinčeva intervencija u odbranu Srba iz Hrvatske, koji za Gumpela, jezuitu proglašavača blaženoga, uopšte ne postoje.

Istina – potvrđena van ikakve sumnje – leži u tome da budući blaženi, monsinjor Stepinac, nije ni prstom mrdnuo da bi zaustavio etničkovjerski genocid. Monsinjor Stepinac nije iskoristio ni trunčicu svoje nesumnjive moći da prizove razumu biskupstvo i sveštenstvo koji su bili obuzeti ekstremnim nacionalizmom i koji su služili kao oruđe tiranske hegemonije. Nije se nikad obratio hrvatskim katolicima da se srže Pete Božije Zapovijesti: Ne ubij! Hrvatska katolička crkva bijaše i sama SUOSNIVAČ hrvatske nacifašističke države, do kraja zainteresovana da Hrvatsku pretvori u zemlju jedne vjere.“

Dakle, to je jedna strana – istorijske činjenice. A druga strana je kult „blaženog Alojzija“ kod hrvatskih rimokatolika. Povodom beatifikacije, „Glas koncila“ je 1999. godine objavio knjigu „Svetac! / Svjedočanstva o Blaženiku“ u kojoj se navode svedočenja Hrvata o svom omiljenom svecu. Hrvatski kardinal Franjo Kuharić kaže da je „Sveti otac Pio XII smatrao nadbiskupa Stepinca svetim čovjekom“, a on sam „svecem i mučenikom“. Stepinac je, po izlasku iz zatvora, bio konfiniran u svom rodnom Krašiću. Bio je bolestan od policitemije. Lečili su ga dobri lekari, a dobijao je i američke injekcije. No, među Hrvatima se širila vest da ga komunisti truju. Kuharić kaže da tu treba biti oprezan, ali „čitava situacija nadbiskupa Stepinca bila je mučeništvo“. Optužbe protiv njega su bile tako strašne da je „njegov organizam automatski reagirao – to je mučeništvo“. Čudo Božje, po Kuhariću, bila je dozvola da Stepinca sahrane u zagrebačkoj katedrali – iako to nisu dozvoljavali ostalim osuđenicima, koji su sahranjivani tamo gde umru. (Ili je, pak, reč o činjenici da su verske slobode Hrvata u SFRJ bile mnogo veće od verskih sloboda Srba?) Kuharić se seća kako je Jakovu Blaževiću koji je bio glavni komunistički izvršitelj na procesu Stepincu, pred Titom i Jovankom rekao da Stepinac nije stao „iza konkretne vlasti“ (Pavelića), nego „iza ideje da hrvatski narod ima pravo biti slobodan“. Kuharić je oduševljeno pozdravio i odluku hrvatskog Sabora s početka 1992. (doba najžešćeg rata protiv Srba i doba novih prelazaka u „rimsku veru“ onih koji su se, kao pravoslavci, plašili za svoj život) o poništavanju „montiranog procesa“ Stepincu, koji je, kao „mučenik“, imao „patnju srca, duše, pa onda i patnju tijela“. I dodaje Kuharić: „Sad ćemo mu se moći moliti kao blaženiku, graditi mu oltare, posvećivati mu crkve… On sad zaista postaje naš nebeski advokat. /…/ Njegovo hrvatsko rodoljublje bila je ljubav koja je uključivala i dobre želje u odnosu prema svakom narodu.“ Župnik Josip Đuran se seća da mu je Stepinac pričao kako ga „Pavelićev režim zbog njegovih stavova nije volio, a on je to znao“.

U „Kratkom životopisu“ objavljenom u knjizi „Svetac“ piše da je „blaženik“ za vreme rata „neumorno osuđivao i sve druge nepravde“, spasavajući „Židove, Srbe, Cigane, Slovence, Poljake, kao i Hrvate komuniste“; čak se i „protivio nasilnim vjerskim prijelazima“, ali je pristao na njih da bi ljudi na taj način sačuvali život. Zbog toga ga nisu voleli ni Nemci, ni NDH vlasti, koje su tražile da ga i Sveta Stolica makne s nadbiskupske stolice u Zagrebu.

Tako hrvatski rimokatolici.

Potpisnik ovih redova nema ništa protiv toga da rimokatolici doživljavaju kao sveca koga oni hoće. Ionako papu smatraju, u skladu s dogmatom Prvog vatikanskog koncila, nezabludivim ex cathedra po pitanjima vere. No, ne zaboravimo: Titov režim je izjednačavao Stepinca i Nikolaja. Ima takvih izjednačavanja i danas. A zamislimo da je Stepinac od 1941. do 1945. bio pod nemačkom stražom ili, kojim slučajem, odveden, makar i na jedan dan, u Dahau! Od toga bi bilo načinjeno na desetine hiljada strana „žitija“ i „čuda“, a Stepinac bi bio poznat celom svetu kao najveći antinacistički stradalnik XX veka…No, hvala Bogu! Srbi nisu imali, niti će imati, „svece“ poput Stepinca. Neka nama ostave Svetog Nikolaja Žičkog, a Stepinca – neka njima. Svima onima koji su srbofobiju uzeli kao princip mišljenja i delanja neka Stepinac bude krsna slava. Kakve još svece nudi „sestrinska crkva“?

Bogoslovske doktrine bi se možda i mogle usaglasiti na nekim komisijama, ali – šta ćemo sa idealima svetosti Pravoslavlja i rimokatolicizma? Jer, kad bi se Zapad i Istok sjedinili, onda bi u kalendaru bili i „Blaženi“ Alojzije i Sveti Platon Banjalučki… Naime, papa Ivan Pavao II je za svoga pontifikata, beatifikovao i kanonizovao mnoštvo likova rimokatoličke povesnice za koje bismo mogli reći da su, u najmanju ruku, čudni… Nije tu reč samo o Alojziju Stepincu.

Recimo, nedavno je u svetačnik unet osnivač „papine masonerije“, „OPUSA DEI, Hoze Marija Eskriva de Balagvera, novi Ignacio Lojola. „Opus Dei“ je organizacija koja je stajala iza niza diktatora u Latinskoj Americi, organizacija surove discipline nalik na onu u totalitarnim kultovima. Novi „svetac“ je svojim mladim sledbenicima poručivao i ovo: „Budi instrument. Veliki ili mali, delikatan ili prostački. /…/ Tvoj zadatak je da budeš instrument…“ I još: „Ti si jedan jadni instrument. /…/ Ne treba ostaviti instrument da zarđa.“ „Opus Dei“ i dalje funkcioniše, i ispunjava zadatke svog osnivača, koji ga je predaou potpunu pokornost papi.

Novi blaženici su i Pio IX, koji je na I vatikanskom koncilu uveo dogmat o papinoj „nezabludivosti“, i Ivan XXIII, koji je sazvao II vatikanski koncil da bi taj dogmat, uz ekumenističku retoriku, potvrdio.

Naravno, tu je i Pio XII, papa Alojzija Stepinca. O njemu Džon Kornvel u knjizi „Hitlerov papa“ piše kao o čoveku koji je neformalno, ali svesrdno, podržao Endehaziju, i prstom nije mrdnuo da zaustavi nasilje nad Srbima u doba Ante Pavelića. Još 1939, kada je nadbiskup Stepinac doveo kod pape grupu hodočasnika, papa je Hrvate oslovio starim nazivom, „predziđe kršćanstva“, i izrazio svoju želju za napredak i bolju budućnost. Njegov nadbiskup je, čim se sreo s Pavelićem, zabeležio da mu je poglavnik rekao da neće biti tolerantan prema Srbskoj Crkvi, jer to nije Crkva, nego „politička organizacija“. Papa je znao za zločine prema Srbima. Britanski izaslanik u Vatikanu, Ozborn, prevodio mu je izveštaje BiBiSija, od kojih je jedan, iz februara 1942, glasio ovako: „Najgori zločini se vrše u blizini zagrebačkog nadbiskupa. Krv braće teče kao reka. Pravoslavci se silom pokrštavaju u katoličanstvo. I mi ne čujem oglas nadbiskupa da izražava protest. Umesto toga, izveštava se o njegovom učešću u nacističkim i fašističkim paradama.“ Vatikan je u julu 1941. znao za nasilna pokrštavanja Srba, jer je vatikanska Kongregacija za Istočne crkve tražila da se ne primaju oni koji bi da postanu katolici iz „pogrešnih razloga“ (kao što je izbegavanje noža i malja). Kardinal Tiseran je ustaškom diplomati Rušinoviću rekao da se zna da je 350 hiljada Srba nestalo (1942). Ali, Pio XII je i dalje primao ustaše: jula 1941. sto članova zagrebačke policije; 6. februara 1942. ustašku mladež; 1943. izrazio je, pred ustaškim poslanikom Lobkovićem, svoje zadovoljstvo Pavelićevim pismom i žaljenje što još nije počeo pohod protiv pravog neprijatelja – boljševizma…

Još jednog papinog jerarha čeka beatifikacija: to je negdašnji vrhbosanski nadbiskup Josip Štadler. Kardinal Kreščencio Sepe je posetio Bosnu i Hercegovinu od 6. do 10. juna 2002, kao papin sekretar Komisije za evangelizaciju naroda. U Sarajevuje posetio „misijsku središnjicu“ Rimokatoličke crkve, i, poele govora o ranama minulog rata, poručio je okupljenim fratrima i časnim sestrama da treba da pomognu drugima da sretnu Kristovo lice u „religiozno pluralističnom društvu“. I dodao je da je bosanska rimokatolička crkva mučenica, ali da je papa istakao da nastupa proleće evangelizacije. Mnogi su se posle Sepeove posete upitali ko treba da bude evangelizovan, s obzirom da su rimokatolici u Bosni dobro organizovani i verni svojoj zajednici. Ali, sve je postalo jasno kada je Sepe kao obrazac misije istakao kardinala Josipa Štadlera, čiji je postupak za beatifikaciju pokrenuo sarajevski kardinal Vinko Puljić. Sepe je za Štadlera rekao da je bio „gorljivi pastir, prepoznatljiv po svetosti i mnogim inicijativama delotvorne ljubavi“.

A šta je Štadler u stvari radio kao osnivač reda časnih sestara „Služavki maloga Isusa“? Rođen 1843. u Slavonskom Brodu, studirao u Rimu, profesor u Zagrebu, za nadbiskupa vrhbosanskog imenovan je posle Berlinskog kongresa 1878, kada je AustroUgarska stigla u Bosnu u „mirotvoračku misiju“. Od samog početka, kao verni sin Rima i Beča, radio je na borbi protiv srbskog Pravoslavlja. To je doba kada je ukidana ćirilica, zatvarane srbske škole, potiskivane knjige iz Rusije i Srbije… U saradnji sa okupacionim šefom Zemaljske vlade, grofom Miroševskim, Štadler nudi srbskom mitropolitu Savi Kosanoviću prelazak na uniju s Rimom, što ovaj odlučno odbija. Dolazi do polemike sa Štadlerom i velikog pritiska Beča na srbskog vladiku, koji se 1885. povlači, nemajući snage da se izbori s Rimom i Habzburzima. Bilo je to doba borbe za bošnjaštvo i bošnjački jezik, sa jednim jedinim ciljem: Srbe što više otuđiti od Crkve Istoka.

Štadler je umro 1918. godine, dan posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja mu nije bila po volji. Politički opredeljen kao pravaš frankovačke orijentacije, Štadler je dočekao proces za proglašavanje blaženim. O njemu kardinal Vinko Puljić veli da je „milost koja se nezasluženo pretvara u blagoslov“; imenujući veličasnog Pavu Jurišića za postulatora beatifikacije, Puljić je posredno svima stavio do znanja da očekuje da će Bosna i Hercegovina dobiti svog „blaženog“ Alojzija.

Ako je tako, postavlja se jedno pitanje: šta će pravoslavni Srbi u društvu takvih „svetaca“ i njihovih beatifikatora?

Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1812079

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 45 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА