ŽELjKO PEROVIĆ, PISMA IZ MALOG JERUSALIMA
(PI PRES, KNjIGA ZNAMENjE, PIROT 2016. GODINE)
O OVOM PREDGOVORU
Namučih se pitajući se - kako da napišem predgovor za knjigu na čije će strane svakako kanuti mnoga suza pobožnog čitaoca? Jer, delo o pirotskom Jerusalimu, koje je kroz sebe ka čitaocima proneo bogoljubivi i knjigoljubivi brat Željko Perović, ne treba prikazivati na načine toliko uobičajene u nas – brzo i površno.
Uostalom, kao sve ovo napisati kad stalno dobijaš potrebu da prepisuješ čitave odlomke, da ih, u samom predgovoru, stavljaš na uvid čitaocu, pa ti se čini – sve ćeš prepisati, a to je već apsurdno, jer ne može cela knjiga da stane u predgovor…
Tako da ovo i nije neki predgovor. To je, pre svega, odmucavanje onog što se može spoznati jedino čitanjem same knjige, niz krajnja etičnih utisaka, marginalija koje pokušavaju da zadrže na sebi makar trenutak ozarenosti posle čitanja…
Ako su Srbi jedno, oni su, uvek i svagda, jedno u Hristu i Nebeskoj Srbiji. Na kojoj god strani su živeli (a živeli su od Bele Krajine u današnjoj Sloveniji do Soluna i Peloponeza, i od Budima do Vidina, i od Skadra do Temišvara ), oni su u Bogu i svojim svetim precima nalazili izvor i uvor postojanja. I svaki kraj srbski, svaki zavičaj, taj, po Žarku Vidoviću, smislom preobraženi predeo našeg porekla, u svom središtu imao je manastire oko kojih se narod okupljao da bi se osveštao, i imao je ljude Božje, žive hramove, na kojima je počivao. Ova knjiga govori o jednom od takvih zavičaja – pirotskom.
Zaokupljeni svojim „dinarstvom“, često smo zaboravljali prekrasni jug Srbije, koji nam je iscvetao mnoge dostojne učenike Svetog Save – od Svetog Justina Ćelijskog do vladike žičkog Vasilija (Kostića). Naši ljudi sa juga bili su duboko pobožni u sva vremena. U doba strašnog turskog ropstva oni su pobožnošću odoleli da se ne poturče i ne poarnaute, znajući da nema vrednosti koja je iznad vrednosti ljudske duše. Tada su morali da svoje crkve, po naredbi muhamedanskog okupatora, ukopavaju u zemlju, ali su ih u duhu dizali u nebo, kao i svoje zavetne molitve. Ovi krajevi često su, takođe, bili i na udaru braće – nebraće Bugara, ali su ostali srbski, i nisu se predali tuđinu. Nije nimalo slučajno da je „južnjačka“ pobožnost, kakvu je Vladika Nikolaj sreo na Ohridu, ovoga preobrazila iz genijalnog hrišćanskog filosofa u smernog, ali Bogom nadahnutog, sveca i bogoslova, koji je umeo da ceni narodnu veru i da narodom Hristovim diše i misli.
Brat Željko Perović krenuo je da piše svoju knjigu vođen osnovnim stavom, koji nije racionalistička konstrukcija, nego izraz istine srca – a to je shvatanje po kome moramo zaštititi ono što je naše u Crkve, moramo odbraniti i odstradati ono što nas čini Hristovim Srbima, da ne bismo postali beskućnici i beskorenovići duhovni, koji plutaju mutnim vodama „postmodernog pravoslavlja“ maskiranog u priču o „ranohrišćanskoj eklisiologiji“.
Sećam se da sam sličnu intuiciju osetio kao povod za rad kad sam, 2004. i 2005, pisao knjigu o srbskim duhovnim ocima, „Bez Boga ni preko praga“. Na to me je podstakao jedan sagovornik koji je, s puno ozbiljnosti, istakao da je krajnje vreme da zabeležimo svedočenja o našem monaštvu, velikom Hristovom i Nikolajevom monaštvu, jer će se sve zaboraviti; a Grci, reče šaljivo, napišu žitije svakoj pobožnoj babi. I onda sam krenuo među svedoke, da tražim činjenice o tim divnim ljudima, ocima i pastirima našim, pred kojima su se otvarale životvorne skrivnice Jagnjeta Pobedioca. To je bio put i brata Željka Perovića, koji nije žalio vremena i truda da u duhu ovekoveči pirotski zavičaj, da se nikad ne zaboravi ko smo, šta smo, odakle smo i kuda idemo. Jer, Bog pamti pravednike, i imena njihova pominje – pa ko smo mi da to ne činimo?
Ova knjiga je pisana ozareno, ali nesentimentalnim stilom; pisana je na način koji izaziva ganuće lišeno patetike. Osećamo i znamo da je njen autor napisano doživeo i preživeo, bilo da je radio u arhivu, bilo da se sretao sa živim ljdima. Uspeo je da nam prenese likove i glasove onih koji su prošli da bi zauvek ostali u nama. Uspeo je da nam saopšti poruke onih koji su još uvek među nama, i uče nas. Tihi glasovi srbskih podvižnika u Perovićevoj knjizi se katkad dignu do gromkih odgovora na izazove savremenosti, ali nikad ne postaju mitinagške parole. Jer, naši kaluđeri i kaluđerice ( „kalo geros“ – „dobri, lepi starac“ na grčkom, pošto je podvižničko dobrotoljublje, sasvim u skladu s drevnim idealom kalokagatije, uvek i lepotoljublje i istinoljublje) znaju da se parolama ništa ne postiže, pošto reči uče, a primeri privlače, i pošto ne valja zvečati, nego lečiti.
Iskrenost, nadahnutost, uverljivost – eto zbog čega vredi čitati ovakve knjige, i ne žaliti drvo posečeno za hartiju na kojoj je delo štampano. U moru bespotrebnih i besmislenih izdanja koja samo umnožavaju privide i utvare, i zbog kojih stabla uzalud padaju, Parovićevo delo je lekovito i nasušno. Takvu knjigu smo i očekivali i dobili.
ŠTA JE RELIGIOZNI AKT?
Poznati ruski filosof, Ivan Aleksandrovič Iljin, u svom delu „Aksiomi religioznog iskustva“, baveći se fenomenologijom religijskog doživljaja sveta, uvodi u razmatranje ove oblasti niz pojmova i daje im samosvojna tumačenja.
Po njemu, religiozno iskustvo sastoji se od predmeta, akta i sadržaja.
Pod predmetom se podrazumeva Bog onakav kakvim jeste, zbog čega autentičnireligiozni doživljaj ne može da se zasniva na maštarskoj samovolji, nego mora biti ukorenjen u onome što Bog jeste u Svojim projavljivanjima u svetu i istoriji.
Saziranje Boga jeste osnova vere, a ljubav prema njemu temelj izgrađene religioznosti. Volja da se sagleda i doživi svešteno vodi ka religioznom iskustvu. Religiozno iskustvo je stalni tok duševnih stanja i doživljaja, posledica dodira sa Sveštenim; svako duševno stanje i doživljaj tog tipa Iljin naziva religioznim aktom ( činom ). U isto vreme takvo duševno stanje, pošto koreni u susretu sa realno postojećim Predmetom, to jest Bogom, ima izvestan objektivni sadržaj. Religiozni akt i religiozni sadržaj se ne poklapaju, ali se nalaze u uzajamnom odnosu. Akt je ličan i subjektivan, podložan zakonima psihologije, fiziologije i psihopatologije. Iz njega proističu molitva, pokajanje, primanje Svete Tajne, ljubav prema Bogu, zahvalnost njemu, religiozno stvaralaštvo, itd. Religiozni sadržaj je ono što je duša vernika prima od Višnjeg, što se vidi u ljubavi prema Bogu. To je ono za šta se čovek moli i zbog čega blagodari.
Svaki čovek ima svoj religiozni akt- način na koji prima Svešteno i kako se prema njemu odnosi. Ali, i narod ima svoj, od drugih različit, religiozni akt; i ta različitost je blagoslovena, smatra Iljin, u svim oblastima duha i kulture. Evo šta on kaže u ogledu „O hrišćanskom nacionalizmu“:“Svaki narod ima instinkt, koji mu je dat prirodom (a to znači – i Bogom), i darove duha, koje u njega izliva Tvorac svega. Kod svakog naroda instinkt i duh žive na svoj način i stvaraju dragocenu svojevrsnost. Takođe, svaki narod na svoj način stupa u brak, rađa se, boluje i umire; po svome lenčari, trudi se, gazduje i odmara se; po svome tuguje, plače i očajava; po svome se smeši, smeje i raduje; na svoj način hoda i igra, na svoj način peva i stvara muziku; po svome govori, deklamuje, pravi dosetke i besedi; po svome posmatra, sazire i slika; po svome istražuje, saznaje, rasuđuje i dokazuje, po svome sirotuje, tvori milostinju i prima goste; po svome gradi domove i hramove; po svome se moli i postupa herojski; po svome ratuje... On se po svome uznosi i ne pada duhom; po svome organizuje. Svaki narod ima drugačije, sopstveno osećanje pravde i pravičnosti; drugi mu je karakter, drugačija disciplina; drugačija predstava o moralnom idealu; drugačiji politički snovi; drugačiji državotvorni nagon. Rečju: svaki narod ima drukčije i osobeno duševno ustrojstvo i duhovno-stvaralački akt. I svaki narod ima naročitu, nacionalno-začetu, nacionalno-porođenu i nacionalno-odstradanu kulturu./…/I to je dobro. To je prekrasno. I nikad nije bilo osuđeno u Svetom Pismu. Različite su trave i cveće u polju. Različito je drveće, voda i oblaci. „Druga je slavu suncu, a druga mesecu, a druga zvezdama: i zvezda se od zvezde razlikuje u snazi“ (1. Kor. 15, 41). Bogat je prekrasan vrt Božji; izobilan vrstama, blista u oblicima, sija i raduje nas mnogolikošću. I svakom narodu priliči da postoji, i da se ukrašava, i da Boga slavi na svoj način. I u samoj toj raznolikosti – već se poje i uznosi slava Tvorcu. I treba biti duhovno slep i gluv da se to ne bi shvatilo“.
Knjiga o pirotskim građanima Nebeskog Jerusalima upravo je o tome – o našem, srbskom, religioznom aktu, o tome kako su Srbi služili svom Hristu. Koliko su bili veliki ljudi poput Svetog vladike Nikolaja i oca Justina, toliko je bio veliki, na svoj način, i čobanin Rista Belac, o kome su Peroviću svedočili Golub Jordanović i Bojan Vasić iz Dojkinaca:“U novije vreme, u jednoj pojati nad Dojkincima, živeo je deda Rista Belac koji nikada nije silazio u selo na zimovanje. Sa stotinak ovaca i pet, šest krava, bio je sasvim odsečen od sveta tokom čitave godine. Svakog Vaskr- sa, birao je najlepše jagnje iz svog tora i donosio kao uzdarje u Bogorodičin manastir. Dogodilo se jednog leta da mu se u toku noći zapali štala i da sva stoka izgori u njoj. Plamen bi tada progutao i njega i njegovog unuka sa kojim je spavao u obližnjoj pojati da uspaničena mačka nije počela da skače po njima i da ih grebe po licu. Iz sobe pune dima pobegli su u zadnjem trenutku, is- kočiviši kroz prozor... Seljani su nakon toga počeli da se podsmevaju i njemu i njegovoj pobožnosti. Bili su ubeđeni da se ćutljivi starac i sam razočarao i da više nikada neće kročiti u manastir. Međutim, na opšte iznenađenje, u prvi Vaskrs po nesreći, deda Rista se pojavio u Visočku svetinju sa uobičajenim darom za Presvetu, jagnjetom u rukama koje je te godine kupio od drugih pastira. Ćutke, kao pravedni Jov, izdržao je teret svih nevolja i kušanja a njegovo stado se ubrzo, za par godina, obnovilo i umnožilo.“
To je srbski religiozni akt, čiji se nosilac, jovovski, nije odricao Hrista ni kad je Srbinu bilo najteže.
ČIME SU ODOLELE SRBSKE MONAHINjE?
Od nasleđa koje su nam ostavili Sveti Nikolaj Žički i Sveti Justin Ćelijski mogli smo, da smo ga se pažljivo držali i da smo ga negovali, da živimo bar još dva stoleća. Otac Justin nam je ostavio najčistije hristoljublje i veru nepatvorenu, suvo zlato Svetog Predanja, a Vladika Nikolaj nam je darovao veliku sintezu svih vekova srbske duhovne prošlosti. On je svojoj pastvi pristupao sa najdubljim poštovanjem njenog životnog iskustva, tražeći u svakodnevici Srba sve što je bilo hristonosno. Tako je učio i svoje monaštvo, koje je dolazilo iz čestitih i pobožnih domaćinskih kuća. Svoje sestre u manastiru Ljubostinji za vreme Drugog svetskog rata ovako je poučavao: „Blago vama, svete kćeri moje, i po sto puta blago vama što ste rođene u srbskom krštenom narodu! Blagodarite Bogu za to, blagodarite mu u dan i noć. Jer ste rođene u jednom narodu monaškom, i u narodu sveopšte uzdržljivosti, zaista: u narodu isposničkom. O, da znate, koliko ste vi zbog toga srećne! I koliko ste srećnije od onih devojaka i žena, koje su rođene u jeresi ili u neznaboštvu, gde se ne zna za post i uzdržljivost. Vi čitate Žitija Svetih, čitate ih posvednevno, i čudite se zbog čega su neki sveti ljudi i svete žene morali onako tešku borbu voditi sa demonima, koji su ih kušali raznim jelima i drugim telesnim sladunjavostima. I kako to da kod vas, srbskih monahinja, nema baš onako teških iskušenja i teške borbe? Evo ja ću vam to danas objasniti. Ono su bili ljudi i žene, što su pošli u manastir iz kuća gde se nije znalo za post i uzdržanje. Niti za pokornost starijima, niti za čednost, niti za molitvu. Oni su naglo prešli od jedne krajnosti u drugu, od neuzdrživosti u uzdrživost, od nezajažljivog apetita na post, od odvratno razvratnog društva u društvo Svetitelja. Setite se samo Svetog Antonija i Svete Marije Egipćanke. Kako je njima teško bilo postiti, i od svega uzdržavati se! Kad ni za post ni uzdržljivost nisu pre toga znali u mestu rođenja svoga. Vaistinu, njima je preteško bilo, kao i sad što je nekima preteško preći od mrsnih poklada na čisti ponedeonik. S teškom borbom oni su ipak istrajali i pobedili i slavom se uvenčali. A vama to nije teško. I kod vas nema onako ljute borbe. I demoni su nemoćni prema vama, srbskim monahinjama. Jer vi ste se od detinjstva naučile postiti mnoge poste u godini i živeti u uzdržljivosti, koja je bezmalo ravna uzdržljivosti po pravilima manastirskim. Sveti Sava, blagosloveni sin Svetoga Nemanje (Simeona) i Ane (Anastasije), napisao je Tipik za monahe u Hilendaru i u Studenici. Ali veći deo toga Tipika manastirskog on je naložio na sav Srbski narod od carskoga dvora do kolibe pastirske. I seljački srbski narod održao je taj Tipik do današnjega dana. Neka je slava Bogu. Nema prave vere bez posta, nema uređenoga naroda ni društva bez discipline duha koja se utvrđuje na osnovu vere. Ovo su dobrodetelji monaške, koje je Sveti Sava naložio na sav Srbski narod: post od jela (vozderžanije), uzdržljivost jezika (molčanije), poštenje, čednost (cjelomudrije), pokornost starijima (poslušannje), molitva (bdenije i trezvenije), pokajanje (pokajanije), pričešće (pričaščenije), milosrđe (miloserdije), ljubav (bogoljubije i sestroljubije).
Vi ste skoro sve rođene u seljačkim kućama, gde se ovaj uslov života i vladanja Svetog oca Save održao do danas. Po tom ustavu vi ste živele od detinjstva kod svojih kuća. Kada ste stupile u manastir, videle ste da manastirski ustav za vas nije tako težak, kao što se to činilo. Izuzev braka i jedenja masnih jela, sve drugo vama je u manastiru bilo znano. Samo što je ona disciplina duha i tela - koju ste vi kod vaše kuće već držale - u manastiru pojačana. To vas nije iznenadilo.
Vi koje ste živele u zadružnoj kući na selu lako ste se privikle monaškom životu. Zadružne kuće-zadruge kod Srba upravo su monaška opštežića, koja se od manastirskog opštežića razlikuju blagoslovom na brak i blagoslovom na meso u mesne dane. To dvoje se zabranjuje u manastirima, i sve dobrodetelji koje su vam bile poznate u zadruzi pojačavaju se. To čini razliku.
Otuda nijednoj seljanci srbskoj nije monaški život nepoznat. Ona živi monaškim životom i ne znajući to. Rađajući decu i mučeći se oko dece, ona time uzima na sebe jedan teški krst, teži od devičanstva. A što jede meso, kažite mi kada srbska seljanka jede meso? Da li svaki dan kao neka bogata varošanka? Ne, nego jedva onoliko puta u godini koliko ima prsta na rukama. Biti uzdržljiv u jelu, biti oprezan na reči, biti pošten i razuman, biti čedan u devojaštvu i veran u supružastvu, biti molitven i pokajan, biti čist i milostiv, biti poslušan prema starijem i ljubazan prema mlađem, biti pričešćen i uvek za smrt prigotovljen, sveštenike poštovati i Svetitelje Božije slaviti, a najviše od njih Presvetu Majku Bogorodicu, mrtvih se sećati, podušja im davati, grobove im obilaziti i u redu održavati - to je od svih vremena tipik života, kojega se drži narod u kome ste vi rođene i odrasle. Tome ste se vi od malena učile, i po tome ste se i vladale pre nego što vas je Duh Božiji pokrenuo da dođete u manastir, te da tu u pojačanoj meri produžite do kraja onaj podvižnički život kojim se živelo u vašim selima i na koji ste se vi već privikle u svojim kućama.
Zato vam opet velim: blagodarite Bogu što ste rođene u svetosavskom podvižničkom narodu. To vam olakšava monaški život u manstiru. No ne šalite se upustiti, da olabavite, da se pogordite. Vrag ljudskog spasenja bi jedva dočekao, da vas čim stanete na klizav put povuče na niže u propast. Ne dajte se; držite se. Budite još bolje u manastiru nego što ste bile u selu. Sluškinja u carskom dvoru mora biti čistija, urednija, pitomija, svetlija i revnosnija, nego li sluškinja kod nekog malog domaćina. Vi ste ovde u kući carskoj. Vaš manastir zidala je jedna carica zemaljska i posvetila ga Carici Nebesnoj. Dakle: dvojno carska kuća. Po molitvi Svete Evgenije carice neka vas zaštiti od svakoga zla Carica Nebesna. Amin.“
Iz takve, Nikolajem opisane, sredine stigle su u naše svetinje monahinje opisane u ovoj knjizi. One su došle u manastire u najtežim trenucima naše istorije, kada su bezbožni komunisti zavladali Srbstvom, i kada je, kako reče Vladika u „Nebeskoj Liturgiji“, „bljunuo oganj iz adova žvala“. Tada je izgledalo da ništa neće moći da odoli nasrtaju antihrišćanstva maskiranog u priču o progresu. Monaštvo su komunisti naročito mrzeli, jer su znali da je ono prethodnica svepobedne vojske Gospodnje, i da nikad ne može biti „progresivno“. Zato u knjizi koju držimo u rukama vidimo da su monahinje posle „oslobođenja“ 1944-1945. izvođene i na streljanje – bezbožni, a sujeverni, Titovi izmećari su u ovim blagočestivim nevestama Jagnjetovim videli lica slabijeg pola koja su nadišla žensku prirodu i postala nesavladiva prepreka za širenje komunodemonske utopije.
Pre no što su bezbožnici krenuli da ih kinje i zlostavljaju, ove sluškinje Gospodnje već su bile spremne da se suoče sa zlom. Bile su spremne, pre svega i iznad svega, svojom hristolikom ljubavlju. Evo šta o toj ljubavi kaže, u knjizi o pobožnosti pirotskog kraja, igumanija manastira Temska Evgenija:“Mnogo smo se voleli. To nigde više na svetu nisam videla. To je bila ona prava Hristova ljubav, da bi dao oko za brata. One jedva čekaju da zatvore krave i ovce da dotrče kod nas u njivu. A mi, ovako ih dočekamo raširenih ruku. Nigde to više nema. Kad je vladika odredio Angelinu da ide u Mrzenicu pošto tamo samo dve sestre bile a narod mnogo dolazio, lele, mi smo kukale tad po drvorištu, liturgiju ne možemo da sačekamo da za- vrši. To je kukanje u glas bilo. Kakvi, da nam sestra otidne iz manastira. I matuška kaže: Preosvećeni, sestre će da pocrkaju, ja ne znam šta da vi kažem, ja ono ne mogu da gledam. I on je onda ostavio. Isplakale smo tad da Angelina ostane. Mnogo smo se voleli, šalili, radovali. Mnogo je bilo lepo.“
I ko je mogao da pobedi tu ljubav, tu čistostu i čednost kojima su, iz pobožnih kuća srbskih, krenule ka Gospodu naše monahinje? Niko i nigde!
NEOSTAVLjIVA SVETINjA
Naše staro monaštvo je poslednja odbrana Crkve od iskušenja i zala posvetovnjačenosti, koja nas, kao talasi, sa svih strana zapljuskuje. Hteli bismo, avaj, da živimo, a da se ne žrtvujemo; da nam bude lepo, a da nam nije časno i čestito. Nadamo se hlebu bez motike i zadobijanju carstva „na dušeku sve duvan pušeći“. S druge strane, u ime čistote vere, mnogi su zainteresovani za to da pobegnu u izolaciju, i da duhu ovog sveta prepuste svetinje koje su nas vekovima održale. Ali, u pravoslavnoj duhovnosti nema mesta za eskapizam. Jer, kako je govorio Svei Amvrosije Optinski:“Od sebe i od đavola nikud nećeš pobeći. Zato trpi tu gde jesi“. Kada je starac Kleopa došao kod Svetog Justina Ćelijskog i rekao mu da ne može više da izdrži u komunističkoj Rumuniji, i da bi hteo na Svetu Goru, otac Justin mu je rekao:“Oče Kleopa,ako Vi odete, ko će ostati?“
Tome nas je učila i mati Angelina, koja, kad su pričali da će papa 2013. doći u Niš, i da će konačiti u manastiru Divljana, bila spremna da svojim životom brani pravoslavno Predanje. Neki su, uplašeni, odbegli, a ona je ostala, i kaže:“Kuj da bega? Gde da begam? Neka papa bega! Ja sam Boga molila, molila, molila, da oni ostanu. I da otac Nikolaj ne izađe, ni Srđan ne bi izašao. Nego, on pre podne, Srđan popodne. A govorila sam mu: nemoj, Srđane, nemoj. Kažu mi: neću da čekam papu! A kuj će čeka papu? Ko je lud da čeka papu? Nego, ne znaju, manastir se ne ostavlja do poslednje. Ja znam tako. Mene je mati Darija učila da manastir mora da se brani. Nema beganje. Svetinja ne sme da se ostavlja...“
Svetinja se ne sme ostavljati. Čujte, Srbi!
KAKO SE TELO PRETVARA U MOŠTI?
Konac delo krasi. Kod naših monaha umiranja behu životu jednaka. Da stave zlatan pečat na živu povelju srca.
Kako je, recimo, umirao blaženi otac Timotej?
Svedoči mati Angelina: “Timoteje, Timoteje... počnem tad da ga tiho zovem a on mirno, nit se grca, ništa, meni kaže: reci. Oprosti mi, rekoh, sve što nisam znala da te poslušam. I položim poklon pred njim. On meni tu ne odgovori ništa nego reče: evo, stižem, stižem... I samo još tri put polako otvori usta i ispravi ruke. Tada, Željko, zamirisa, zamirisa po sobi neki miris, neka milina, neka lepota! On se lepo sklopi, kao da je zaspao. I još lepše se namestio nego da je zaspao. Ispruži se. Rekoh da idem da tražim peškir, što vežu njime da se usta ne otvore, al nije trebalo. Obuče ga Serafim u odežde. Metu ga u sanduk. Lepši je tada bio nego živ, samo je bio isušen. Kao svetac je umro. Nit je zakukao, nit da kaže: boli me, a kolko je ono bolovao. I pomalo je jeo, pa se isušio, sve same žive koskice iskočile.“
Tako je umirao i otac Sava iz Vaznesenja pod Ovčarom: bolovao junački, muški, otački, malo jeo, isušio se – i mirisala mu duša, što kaže narodna pesma, kao mlad bosiljak.
Tako su mnogi i mnogi srbski kaluđeri otišli, iz kojih je zarila neka milina i lepota.
Ova knjiga svedočenja koju je zapisao Željko Perović sva miriše na tu milinu i lepotu.
ZABORAVLjENI LEK
Pola Srba u depresiji. Otac Simeon iz Rukumije ima lek:“Treba da se radi, Srbine brate. Treba da se radi. Treba čovek fizički da radi. Niko ne bi bio depresivan kad bi fizički radio. Pa ako se tome doda još i post i molitva, pa da pazimo na sebe, da se blagovremeno kajemo za svoje grehe, da se ispovedimo, da se pripremamo za pričešće i pričestimo, ko bi tu bio u depresiji? To je našem narodu nepoznanica. Ko je ranije bio depresivan? To je, po mom rasuđivanju, bolest novoga datuma. Sećam se priče oca Save Rukumijskog, našeg igumana pokojnog, gde on kaže: negde pred drugi svetski rat otišli smo u požarevačku bolnicu ja i moja dva drugara da obiđemo jednog našeg druga. Otvorismo jedna vrata - prazni kreveti, druga vrata – prazni, treća – prazni, četvra – prazni, otvorismo osamnaesta vrata – a on sam leži u jednom krevetu. A tada je u Klenovniku, otac Sava je rođen tamo, četrdeset i šest kuća bilo učlanjeno u Narodnu hrišćansku zajednicu, a preko devedeset posto kuća je držalo sve postove. Narod je radio svoj posao. Ljudi su bili seljaci, radili su od jutra do sutra. Imali su radosti i niko nije bio depresivan, vrlo malo je bilo bolesnih, deca su se rađala. Uzmite i pročitaje putešestvije Joakima Vujića kad je išao od Požarevca do Rukumije ovde. Čula se pesma na sve strane.“
A sad, kad čovek peva, kažu:“Ili je pijan ili lud“.
Pesme nema, jer radosti nema. A radosti nema jer nema svesti o pobedi Vaskrslog Hrista, Koji je, po Svetom Jovanu Damaskinu, sve vidljivo i nevidljivo, gornje i donje, ispunio svetlošću, oslobađajući od vlasti smrti kosmos, nebo i zemlju i preispodnju.
PRAVOSLAVLjE I POSEBNOST
Pravoslavno hrišćanstvo oblikuje ljude divne u svojoj različitosti. Oni mogu biti podvižnici, jurodivi, mučenici, sveti ratnici, ali svi su Bogu dragi upravo u toj svojoj različitosti. Jedna je bila jurodiva Velika, koja je pri hramu živela da bi svedočila kako se ne treba miriti sa mudrošću ovoga sveta koja je ludost pred Bogom. Drugi je bio slepi Milče, od detinjstva Hristu posvećen stradanjem, pred kojim je narod plakao dok je pevao svetonikolajevsku radostotvornu tugovanku o slepom Vartimeju. Treći je bio neki čobanin s pirotskih planina…A šta reći o smernom monahu Tihonu, koga je narod zvao „deda Tasko“? Koliko je on bio veličanstven u svojoj smernoj osobenosti?
O njemu, koji se zamonašio posle ženine smrti, Željko Perović piše:“Niko ne zna kad je Maruška tačno umrla, niti kada je deda Tasko pohodio Svetu Goru i Hilandar. Ostalo je nepo- znato i ko je njega zamonašio i nadenuo mi ime Tihon po kome ga je malo ko na Staroj planini znao i dozivao. Tasko je bio prost kaluđer koji nije služio liturgije, niti vršio krštenja i opela. Sam je odlazio na pričešće kod seoskog sveštenika u Rsovce a onima koji su priticali u manastir čitao je neke obične, svima dostupne molitve. Nevoljniku bi rekao da stane kraj njega ili da se smesti bilo gde u konaku, dok bi on, na jednom malenom ćilimčetu, po čitavu noć klečao pred ikonama i plakao za njegovo ozdravljenje. Deda Tasko je retko spavao i strogo je postio tokom cele godine. Samo bi na Vaskrs prekršio svoje uzdržanje jednim tvrdo kuvanim jajetom, „peraškom“ ofarbanom u lukovinje. Njegovi sinovi i snaje, brojni unučići, brinuli su i pokušavali na sve načine da ga ubede da bar malo ublaži svoje muke i podvige, da odmori, da se okrepi jačom hranom, da ne spava na zemljanom podu, ali je on uvak odgovarao kako mora da izmuči dušu da bi mu Bog oprostio „grejovi“ i zatim nastavljao po svome. A onda se, brzinom svetlosti, i do najzabačenijih staroplaninskih zaseoka pročulo da je neka božanska sila sletela u deda Taska i da je on svojom plamenom molitvom počeo slepima da otvara oči, sumanutima da vraća pamet, nepokretnima da snaži noge i širi korake. Bolesnike su dovodili u manastir na konju ili u zapregama, uplakane majke donosile su svoju decu uvezanu u cedila.“
I tako Bog proslavi svog smernog slugu, običnog, običnog, najtišeg i najsmernijeg…I zauvek potvrdi njegovu blagodatnu različitost, u Crkvi u kojoj su svi jedno, ali nisu isto.
KAKO SU SE VOLELI KLIR I NAROD?
Pirotska pobožnost je uvek bila pobožnost uzajamne ljubavi sveštenstva i naroda. Otac Dionisije iz Lipovca priča o episkopu niškom Jovanu:“ Vladika je voleo monaštvo i poštovao nas je. Javljao se, pitao kako smo, da li imamo neke neprilike. Uvek se interesovao. Vladika je voleo da se našali. I kad se mi našalimo, prihvatao je šalu. Polako, tiho je rasuđivao, staloženo. Nije bio brzak, da na brzinu rešava, na prečac, nego savesno, odgovorno i strpljivo. Bilo je među nama sveštenicima i monasima i nekih kikseva koje je trebalo rešavati na brzinu, ali on nije bio takav. On je čekao, čekao...“
Da slučaj vladike niškog Jovana nije bio usamljen, znam ili ličnog iskustva. Takav je, recimo, bio vladika žički Stefan.On je veoma cenio ovčarsko-kablarsko monaštvo. Otac Sava iz manastira Vaznesenje bio je, po “srbski”, „antiprotivan“, i dolazio je katkad u sukob sa vladikom Stefanom. Ništa tragično, ali sukob. Jednom sam bio u Kraljevu, kada je otac Sava, pomalo narogušen, napustio arhijerejevu kancelariju. Uzeo sam blagoslov od njega i ušao kod vladike. Prvo što mi je žički episkop rekao povodom oca Save bilo je: “Jeste li videli ovog čoveka? To je jako pošten i dobar monah”.
Ako je takav bio prema igumanu Savi, onda možemo misliti kakav je bio svima drugima. Pričali su mi i kako se sporečkao i sa starom igumanijom manastira Stjenik, mati Julijanom (monašio ju je još Sv. Nikolaj Žički.) Ona je, sa svojom sapodvižnicom Kaliopom, decenijama živela, podnoseći veliku oskudicu i komunistički pritisak, u jeličkom manastiru Stjeniku. Pred kraj života, razbolela se i onemoćala, pa je vladika Stefan hteo da je smesti u neki od manastira Žičke eparhije, da je neguju. (Tako je mati Kaliopa svoj zemni put okončala u manastiru Vavedenju kraj Čačka.) Mati Julijana ni da čuje. Ljutne se vladika Stefan na nju, pa, kad je došao da služi službu za Ivanjdan, slavu Stjenika, sedne da priča s mati Julijanom. Kaže joj:
- Da znaš, mnogo se ljutim na tebe što nisi htela da ideš da te neguju.
- I ja sam se ljutila na Vas što ste hteli da me oterate iz mog manastira.
- Dobro, hajde da se pomirimo, kaže vladika Stefan, i sve se završi kao u bajci.“
Takve nam behu vladike. Držale su se načela Blaženog Avgustina:“Vama sam episkop, sa vama sam hrišćanin“.
I kaluđeri su voleli narod svoj. Otac Dionisije priča o svom parohijskom službovanju: “Poštovao sam ljude. Nisam se zamerao. Bilo je svakojakih momenata, neprilika. Trudio sam da se ne zameram ni sa kim. Da li je on komunista, da li prima sveštenika ili ne prima, ja sam sve poštovao. Na ulici sam se svima javljao, opštio sa svima. Nije me vređalo ako me neko ne prima u kuću. Ja sam sa svima razgovarao i sve poštovao. Mnogi su u to vreme počeli da se vraćaju veri i počeli da me primaju u svoje domove.“
I sveštenici su voleli narod svoj: “Kao svoju najrođeniju čeljad pop Jerkul je doživljavao i svoje parohijane, Tijabarce. Kada su mu jednom ponudili da se vrati u svoj zavičaj, na veću i bogatiju parohiju od pirotske, on se samo osmehnuo i rekao: „Ni po koju cenu ne želim da se odvojim od svoje mile duhovne dece. Pirot je moj novi zavičaj i u njemu želim da skončam svoj zemaljski život.““
I vernici su poštovali svoje sveštenike i svim bićem služili Crkvi:“Deda je oduvek bio vezan za crkvu. Za njegovog oca, deda Denka, ne pamtim da je bio toliko crkven, mislim da je deda to sam nekako stekao. Kod nas u kuću održavan je crkveni odbor. Uveče se sakupe, na lapmu, i pričaju nešto a meni je to kao detetu bilo jako zanimljivo. Deda je radio kao crkvenjak i nudili su mu pare za tu službu koje je on uvek odbijao, govorio je da to radi dobrovoljno, od srca. Kad se služi liturgija, on u jedan, u dva noću krene. Pripremi uveče drva, uveže ih u cedilo i nosi dole u crkvu da sa njima zahvati vatru i zagreje. Tamo sve počisti, upali kandila. Kad dođe pop Moša, promrzao od vožnje na motoru, deda Mirko mu svojim toplim šakama zagreva ruke, duva u njih, prinosi mu stolicu, otvara vrata od peći da ga utopli. Mnogo je poštovao sveštenike. On je u crkvi bio služitelj još u vreme dok je ovde boravio otac Dionisije iz Lipovca, kod njega je i naučio sve te crkvene radnje. Deda Mirko nije mnogo pričao, bio je tih i nikoga nije ubeđivao da bude ovakav ili onakav. Nije se uplitao u ras- prave. Postio je sve postove koji postoje, sreda, petak, Petrovi, za Presvetu, za Božić, za Uskrs. Imali smo gore na pojatu šećer i hleb koji on nadrobi u toplu vodu i to jede/…/“
Na toj ljubavi je počivao srbski svet. I ako te ljubavi nestane, srbski svet će se srušiti, što ne dao Bog.
Knjiga Željka Perovića na to nas snažno podseća. Zato je to nadasve knjiga ljubavi. I njegov Mali Jerusalim jedan je odkvartova Nebeskog Jerusalima, naše večne otadžbine i očevine.
Vladimir Dimitrijević
