Poštovani gospodine Antiću,
Odgovaram, po meri svojih snaga, na Vaše pismo „Borbi za veru“ (Ovde:), pošto se ono tiče nekih mojih tekstova objavljenih na ovom sajtu.pošto se ono tiče nekih mojih tekstova objavljenih na ovom sajtu.
Unapred da kažem ono čemu me je učio Vladika Danilo: srbska viteška izreka je – KO ZNA BOLJE, ŠIROKO MU POLJE. Svoje tekstove na bilo koju temu ne smatram, ni misaono, ni stilski, crvenim slovom u kalendaru, i uvek ću se radovati kad neko objavi nešto Bogu ugodnije, lepše i bolje; tu, svakako, mislim i na Vaše tekstove, ako ih bude. Po reči Čehova – svaka kuca laje svojim glasom, i male kuce ne treba da budu ljubomorne na glas velikih i moćnih kuca, nego da čine jedan „hor“.
1. Da li se boriti za veru? Da borba čoveka ne čini ideologom i komesarom? Može biti. I sasvim je moguće da sam ja, pišući na razne teme, oboleo od ideološke dvodimenzionalnosti. Ne pravdam se, ali ukazujem na činjenicu da sam predugo u toj borbi, i da sam verovatno u mnogim stvarima okoštao. Ali, borba za veru nije samo moja priča. Evo teksta„Borba za veru“Vladike Nikolaja koji baš o tome govori: „Brani i ti veru tvoju, Srbine brate. Kad vera tvoja brani tebe od svih zala ovog veka, brani i ti nju, veru tvoju. Brani nju koja tebe brani.“ Pa u tekstu koji je posvetio nekom bogomolniku Dobrivoju, što je pisao protiv subotarske jeresi, kaže Vladika Nikolaj: “Tako, brate Dobrivoje, dobro vojuj, dobro moje, neka ti Bog dade zdravlje što ti braniš Pravoslavlje“. Dakle, boriti se za veru nije strano nama pravoslavnima. Druga je stvar kako potpisnik ovih redova brani veru. To, zaista, može biti ideološki dvodimenzionalno, i, na kraju krajeva, neumešno i neuspešno. Treba da se popravljam. Treba da budem zreliji. Hvala Vam što me na to podsećate.
2. Nije samo Laktancije bio oštar prema neprijateljimaBožjim, i nije samo on ukazivao na to da ih Bog kažnjava zbog zlodela prema Crkvi. Treba pregledatim mnoga i mnoga svedočenja Otaca, koja su to jasno govorili – od starih vremena do danas. Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki), zatočenik Soloveckog logora, kad je čuo da je umro Lenjin rekao je svojih sastradalnicima: “Braćo, umro Lenjin i u adu se javio. Kakva radost za demone!“
Bog zna da se trudim da ne budem zlurad, bez obzira što mi se nekad desi da učinim, misaono, i takav greh, ili da u društvu izvalim nešto zbog čega se kajem i ispovedam. U polemici sa g. Aleksandrom Radojičićem već sam rekao: “Pokojni otac Agaton Hilandarac, veliki kaluđer srbski i svetogorski, ispričao mi je ovaj slučaj. Kad je umro Tito (a otac Agaton je bio Nedićev dobrovoljac, pravoslavni hrišćanin i antikomunista, koji je s puškom u ruci branio Srbiju od Brozove okupacije), jedan dođe i reče mu: „Oče Agatone, da častiš!“ Otac Agaton reče: “Hoću, ali prvo reci zašto“. Ovaj odgovori: “Umro Tito!“ Tada mu srbski molitvenik jasno i glasno reče: “Umro je, dakle, antihristov vojvoda. Gospod je izgubio jednu dušu, za koju se bio raspeo. Pa zar ja, kao sluga Hristov, da se radujem što je on izgubio jednu dušu?“ I nije ga častio. Verujte, brate Aleksandre, ne radujem se papinom potonuću u strašnu jeres, koja ga čini predvodnikom mnogih u propast. I milosti Božjoj prepuštam sve inoslavne, jer znam da ih Gospod voli beskrajno više no što mogu i zamisliti. Nikog ne osuđujem na pakao, nikom ne želim pakao, samo znam da će pravoslavni koji se odreknu svoje vere izgubiti dušu. I zato govorim i pišem protiv jeresi, jer je ona smrt duše. “
Što se homoseksualaca tiče, uvek sam u svojim spisima razlikovao taj greh i one koji ga upražnjavaju od ideologije političkog homoseksualizma, koji se nameće našem društvu kao mera i provera „tolerancije“ i EU integracija. O tome sam i celu knjigu napisao, pod naslovom „Hominterna i Gejstapo / Ogledi o političkom homoseksualizmu“ (može se naći i na Internetu). Učenik sam prote Ljubodraga Petrovića, koji je govorio: “Niko ne mrzi i ne sme da mrzi bolesnika, naročito ne lekar koji treba da ga leči, čak i ako bolesnik mrzi lekara. Ali se moramo, sa ljubavlju i odgovornošću pred Bogom, zalagati da bolesnik postane svestan svoje bolesti i da se izleči. Crkva ne odbacuje nikoga, a sa ljubavlju leči svakoga ko želi da se izleči. Dolaze u crkvu na ispovest takvi mladi ljudi, i devojke i mladići, kod kojih je to veliki duhovni i životni problem. Velika je to duševna borba u njima, veliki teret nose u duši, velika je to tegoba i teskoba čoveku: zna čovek da to ne valja, da je to protivno Bogu, a đavo, ipak, negde nađe mesta u čovekovom umu i srcu da podgrejava takve naopake želje i osećanja.
Ima danas takvih ljudi, i mladih i odraslih, koji idu u Crkvu i koji se bore protiv te strasti i traže pomoć duhovnika. Dolaze i kod mene na ispovest, i to ispovedaju kao greh. I ja, sa velikom ljubavlju, savetujem-svakoga od njih da pokuša, najpre, da se uzdržava od takvih grešnih pomisli i želja, i da ih, u duhovnoj borbi, odbacuje kao što se odbacuju bilo koje druge zle i rđave pomisli. Da se bori kao što se mladići i devojke, muškarci i žene, uzdržavajući se od prirodnih, heteroseksualnih polnih želja i potreba, bore da pobede grešne sklonosti i greh u sebi. Da se trudi da izbegne da sebe dovodi u teške situacije i iskušenje da ne bi pao u greh i da bi sačuvao čistotu duše i tela.
Zato savetujem ljudima koji imaju takve pomisli, osećanja ili sklonosti da se protiv toga aktivno bore kroz pojačanu duhovnu borbu u umu i srcu. Oni ne treba da se predaju, već treba hrabro tome da se suprotstave, da se bore najpre protiv takvih pomisli, da ne dopuste da one uhvate korena u njihovom umu i da se ne razviju u želju, a ako se želja već razvila da se lrotiv nje uporno bore i da ne dopuste da takva osećanja ovladaju njima i da se ostvare u životu kao grešno ponašanje.
Koliko je do mene bilo, ja sam se uvek trudio da takvim ljudima pomognem. Neki su se oslobodili tog greha, neki se oslobađaju, neki su još uvek u velikim neprilikama i velikoj borbi, ali u svakom slučaju treba se boriti i ne treba odustajati. Treba se boriti onako kako Crkva uči: kroz molitvu, kroz post, kroz uzdržanje, kroz pokajanje, kroz poslušnost, kroz borbu protiv pomisli. I Bog će pomoći da i ono što nekad čoveku izgleda kao nemoguće postane moguće. Jedna moja bliska rođaka je uspela da pomogne da se nekoliko devojaka sa takvim problemima, uz pomoć Crkve i sveštenika, izvuku iz jednog takvog haosa...“ .(http://borbazaveru.info/content/view/4597/)
Nije, dakle, reč ni o kakvoj mržnji prema homoseksualcima, koji su, kao i svi mi, grešnici što im treba Božje ljubavi i praštanja. Reč je, ponavljam, o borbi protiv ideologije političkog homoseksualizma, o kojoj je sjajno pisao naš sociolog Slobodan Antonić u svojoj knjizi „Moć i seksualnost“(https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7605/bdef:Content/download). Ta ideologija ratuje protiv porodice, i traži da predamo svoju decu. Smatram da je moja hrišćanska dužnost da se borim protiv ovakve laži koja vodi u duhovnu smrt pojedinca i narod.
Vi, gospodine Antiću, imate razrađenu metodologiju u komunikaciji sa homoseksualcima, koji, po Vama, možda to i nisu, i podrobno ste je opisali u svom elektronskom pismu: četujete na njihovim sajtovima, razgovarate s pojedincima telefonom s ciljem da probudite zaspale duše i ukažete im na istinu Hristovu. Možda za takve postupke imate blagoslov svog duhovnika, i možda to ne utiče na Vašu dušu. Priznajem da je moja metodologija tradicionalnija (pisanje tekstova) i da su moji ciljevi skromniji, kao što sam i priznao da ima onih koji znaju bolje – široko im polje. Dakle, nisam se bavio LIČNIM susretima sa ljudima takve orijentacije, niti imam blagodat da bih im „pastirski“ pomagao (mislim da je ona data pre svega sveštenim licima). Takođe, čitaocima ne preporučujem da postupaju kao Vi, jer se može desiti da „zli razgovori kvare dobre običaje“, po reči apostolskoj.
Setimo se reči Svetog Isidora Pelusiota episkopu Apoloniju: “Ne dolikuje i ne treba na silu privlačiti veri ljude koji to ne žele i koji se protive, pošto su to bića sazdana sa slobodnom voljom. Zato se staraj da one što su u tami prosvetiš dobrim savetom, i tvojim dobrim životom i dobrom naravi.“ U pismu pak episkopu elenopoljskom Paladiju on opširno poučava kako se dobro treba čuvati od razgovora sa ženskinjem: jer ako, kao što Sveto Pismo kaže, zli razgovori kvare dobre običaje, onda razgovor sa ženama, makar bio i dobar, ima sile da tajno pomoću nečistih pomisli pokvari unutrašnjeg čoveka, i onda će telo biti čisto a duša oskvrnjena. Stoga prepodobni Isidor tome episkopu, koji se hvalio kako često vodi korisne razgovore sa ženskinjem a pohotu u sebi ne oseća, savetuje ovo: „Dobri čoveče, koliko god možeš, izbegavaj razgovore sa ženskinjem“. Ako je tako kad je u pitanju ženskinje, koliko je tako kad su u pitanju oboleli od protivrprirodnih strasti?
Neka Vas Bog čuva!
Dr Vladimir Dimitrijević
