pismo odgovor demantiПоштовани господине Антићу,

Одговарам, по мери својих снага, на Ваше писмо „Борби за веру“ (овде:), пошто се оно тиче неких мојих текстова објављених на овом сајту.

Унапред да кажем оно чему ме је учио Владика Данило: србска витешка изрека је – КО ЗНА БОЉЕ, ШИРОКО МУ ПОЉЕ. Своје текстове на било коју тему не сматрам, ни мисаоно, ни стилски, црвеним словом у календару, и увек ћу се радовати кад неко објави нешто Богу угодније, лепше и боље; ту, свакако, мислим и на Ваше текстове, ако их буде. По речи Чехова – свака куца лаје својим гласом, и мале куце не треба да буду љубоморне на глас великих и моћних куца, него да чине један „хор“.  

          

  1. Да ли се борити за веру? Да борба човека не чини идеологом и комесаром? Може бити. И сасвим је могуће да сам ја, пишући на разне теме, оболео од идеолошке дводимензионалности. Не правдам се, али указујем на чињеницу да сам предуго у тој борби, и да сам вероватно у многим стварима окоштао. Али, борба за веру није само моја прича. Ево текста„Борба за веру“Владике Николаја који баш о томе говори: „Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.“ Па у тексту који је посветио неком  богомолнику Добривоју, што је писао против суботарске јереси, каже Владика Николај: “Тако, брате Добривоје, добро војуј, добро моје, нека ти Бог даде здравље што ти браниш Православље“. Дакле, борити се за веру није страно нама православнима. Друга је ствар како потписник ових редова брани веру. То, заиста, може бити идеолошки дводимензионално, и, на крају крајева, неумешно и неуспешно. Треба да се поправљам. Треба да будем зрелији. Хвала Вам што ме на то подсећате.
  2. Није само Лактанције био оштар према непријатељимаБожјим, и није само он указивао на то да их Бог кажњава због злодела према Цркви. Треба прегледатим многа и многа сведочења Отаца, која су то јасно говорили – од старих времена до данас. Свештеномученик Иларион (Тројицки), заточеник Соловецког логора, кад је чуо да је умро Лењин рекао је својих састрадалницима: “Браћо, умро Лењин и у аду се јавио. Каква радост за демоне!“      

Бог зна да се трудим да не будем злурад, без обзира што ми се некад деси да учиним, мисаоно, и такав грех, или да у друштву извалим нешто због чега се кајем и исповедам. У полемици са г. Александром Радојичићем већ сам рекао: “Покојни отац Агатон Хиландарац, велики калуђер србски и светогорски, испричао ми је овај случај. Кад је умро Тито (а отац Агатон је био Недићев добровољац, православни хришћанин и антикомуниста, који је с пушком у руци бранио Србију од Брозове окупације), један дође и рече му: „Оче Агатоне, да частиш!“ Отац Агатон рече: “Хоћу, али прво реци зашто“. Овај одговори: “Умро Тито!“ Тада му србски молитвеник јасно и гласно рече: “Умро је, дакле, антихристов војвода. Господ је изгубио једну душу, за коју се био распео. Па зар ја, као слуга Христов, да се радујем што је он изгубио једну душу?“ И није га частио. Верујте, брате Александре, не радујем се папином потонућу у страшну јерес, која га чини предводником многих у пропаст. И милости Божјој препуштам све инославне, јер знам да их Господ воли бескрајно више но што могу и замислити. Никог не осуђујем на пакао, ником не желим пакао, само знам да ће православни који се одрекну своје вере изгубити душу. И зато говорим и пишем против јереси, јер је она смрт душе. “

  1. Што се хомосексуалаца тиче, увек сам у својим списима разликовао тај грех и оне који га упражњавају од идеологије политичког хомосексуализма, који се намеће нашем друштву као мера и провера „толеранције“ и ЕУ интеграција. О томе сам и целу књигу написао, под насловом „Хоминтерна и Гејстапо / Огледи о политичком хомосексуализму“ (може се наћи и на Интернету). Ученик сам проте Љубодрага Петровића, који је говорио: “Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања.

Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то исповедају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела.

Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање.

Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса...“ .(http://borbazaveru.info/content/view/4597/)       

  1. Није, дакле, реч ни о каквој мржњи према хомосексуалцима, који су, као и сви ми, грешници што им треба Божје љубави и праштања. Реч је, понављам, о борби против идеологије политичког хомосексуализма, о којој је сјајно писао наш социолог Слободан Антонић у својој књизи „Моћ и сексуалност“(https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7605/bdef:Content/download). Та идеологија ратује против породице, и тражи да предамо своју децу. Сматрам да је моја хришћанска дужност да се борим против овакве лажи која води у духовну смрт појединца и народ.
  2. Ви, господине Антићу, имате разрађену методологију у комуникацији са хомосексуалцима, који, по Вама, можда то и нису, и подробно сте је описали у свом електронском писму: четујете на њиховим сајтовима, разговарате с појединцима телефоном с циљем да пробудите заспале душе и укажете им на истину Христову. Можда за такве поступке имате благослов свог духовника, и можда то не утиче на Вашу душу. Признајем да је моја методологија традиционалнија (писање текстова) и да су моји циљеви скромнији, као што сам и признао да има оних који знају боље – широко им поље. Дакле, нисам се бавио ЛИЧНИМ сусретима са људима такве оријентације, нити имам благодат да бих им „пастирски“ помагао (мислим да је она дата пре свега свештеним лицима). Такође, читаоцима не препоручујем да поступају као Ви, јер се може десити да „зли разговори кваре добре обичаје“, по речи апостолској.

Сетимо се речи Светог Исидора Пелусиота епископу Аполонију: “Нe доликује и не треба на силу привлачити вери људе који то не желе и који се противе, пошто су то бића саздана са слободном вољом. Зато се старај да оне што су у тами просветиш добрим саветом, и твојим добрим животом и добром нарави.“ У писму пак епископу еленопољском Паладију он опширно поучава како се добро треба чувати од разговора са женскињем: јер ако, као што Свето Писмо каже, зли разговори кваре добре обичаје, онда разговор са женама, макар био и добар, има силе да тајно помоћу нечистих помисли поквари унутрашњег човека, и онда ће тело бити чисто а душа оскврњена. Стога преподобни Исидор томе епископу, који се хвалио како често води корисне разговоре са женскињем а похоту у себи не осећа, саветује ово: „Добри човече, колико год можеш, избегавај разговоре са женскињем“. Ако је тако кад је у питању женскиње, колико је тако кад су у питању оболели од противрприродних страсти?

Нека Вас Бог чува!

Др Владимир Димитријевић

Новe књигe за преузимање - (Download)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)

dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)

 

od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША

Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)

 

 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)

svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)

ШКОЛОКАУСТ
 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

СРБОЦИД
Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)

ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 
Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

Светосавље и литургијска реформа

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►

Са страхом Божјим и вером приступите!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►

Актуелно

2017: шта је било, шта нас чека

2017 2018 srecna nova borbena godinaУМЕСТО УВОДА                     

Као и сваке Србске Нове године, тако и ове, настојали смо да забележимо нека рамишљања о ономе што смо преживели и о ономе што нас може чекати у наредном периоду. Избор је личан, и креће се од друштвених феномена до растанка са часним људима Божјим. Неки текстови су објављени у „Печату“. Читалац ће, свакако, имати своје приоритете. Важно је, међутим, да свако однас размишљао протеклој години у складу са хришћанским схватањем: Човек изнад свега, а Бог изнад човека (Владика Николај).     

НЕОБЕЛЕЖЕНИ ЈУБИЛЕЈИ 2017.

 Ове године нисмо достојно обележили осамстогодишњицу крунисања Стефана Првовенчаног, као да то није једна од најважнијих годишњица наше историје. 

Опширније...

Трагикомедија безбожног монтенегринства - Миладин Ћосовић о конвертитству

montenegrini 01ЗАШТО КОНВЕРТИТИ БЕЖЕ ОД СРБСТВА?     

Да, заиста је тешко у овом времену бити Србин. И многи Срби кад виде како је тешко или падну у очајање, и одлуче да су нешто друго (неко други), или их ухвати манија величине, па постану „Срби, народ најстарији“. Зато нам је потребно велико расуђивање.

Вреди се, сада и увек, сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје, рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца може да ускликне:“Мајка Црква!“Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу, где бисмо ми били и шта бисмо били?

Опширније...

О Марксу, Енгелсу и Србима

karlmarx fridrihengelsНеобично је то. Римокатолици, од Марије Терезије до Павелића, протестанти, попут Хегела, комунистички идеолози, попут Маркса и Енгелса, Србе увек виде као страно тело Европе

У својој новој књизи „Моћ и бешчашће“ приповедач и есејиста из Горњег Милановца, Миладин Ћосовић, запажа: „Енгелс је, подстакнут високим мишљењем Гетеа, Хајнеа и Хердера о српској народној поезији, почео да учи српски језик, али није одушевљен – у свему види „продужену руску руку и ништа више”. Енгелс је добро познавао српску историју, знао је за српску средњовјековну државу, знао је за све борбе Срба за слободу од отоманског зла, а ипак и он и Маркс подлегли су некаквим својим крутим етно-социолошким шемама о народима у Европи. Сврставали су их у двије групе: у првој су велики културни народи носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка (у којима ће по њиховом „научном” пророчанству најприје доћи до револуционарних промјена, у њима је пролетеријат најмасовнији), дакле, келтско-романско-германски народи западне Европе (Енглези, Французи, Нијемци), а од Словена једино Пољаци; другу групу чине, како пише Миладиновић, мање више „варварски отпаци народа”, а то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни, Грци, сви Јужни Словени, чак и Руси. Оба ова надмјена револуционарна теоретичара била су одбојно расположена према Србима и њиховој борби за ослобођење. Маркс је Србе убрајао у мале „закржљале, нужно контрареволуционарне народе без историје и историјске свијести, чија је једина судбина да нестану у олуји светске револуције”. Енгелс је с одушевљењем прихватио вијест да су Срби поражени у рату са Турском 1878. године. Писао је: „Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, најприје у своју хајдучку јазбину.” Као што се види, догмате Маркс и Енгелс омаловажавали су мале народе, одрицали им право на борбу за ослобођење, на самосталну државу, прорицали им нестајање са историјске сцене.“

Опширније...

Who is Online

Ко је на мрежи: 36202 гостију и нема пријављених чланова