UMESTO UVODA
Ova beseda je pročitana na svečanoj akademiji upriličenoj 9. decembra 2017. u Čačku povodom stogodišnjice dolaska ruskih emigranata u Srbiju. U vreme kad serije poput „Senki na Balkanu“ te emigrante predstavljaju kao razbojnike, vredi se setiti istine.
Posvećeno beskrajno dragom profesoru Andreju Tarasjevu, čoveku koji je za mene uvek bio oličenje Rusije
Dame i gospodo, poštovani skupe,
Pre sto godina, Treći Rim, Rusija, hrišćansko carstvo, našao se na udaru sila koje su želele da pravoslavno hrišćanstvo nestane kao istorijski delatna sila, i Moskva je postala središte Treće Internacionale. Izbio je krvavi građanski rat, koji je, do 1922, odneo šest miliona života. Mnogi koji nisu želeli da žive u sovjetskoj utopiji, koja se kasnije ulila u GULAG, krenuli su, da sačuvaju golu dušu, u izbeglištvo širom Evrope i sveta. Među njima su bili i oni koji su došli u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a naročito među Srbe, koji im, na čelu sa kraljem Aleksandrom, nikad nisu zaboravili žrtvu što su je podneli kada su ušli u Prvi svetski rat da bi spasili Srbiju od, punog krvi i užasa, germanskog prodora na Istok. Srbi nisu zaboravili ni Svetog cara mučenika Nikolaja, ubijenog sa čitavom porodicom od strane Lenjinovih krvoloka 1918, jer je Car zavojštio sa Bečom i Berlinom da bi spasao svoju pravoslavnu braću sa Balkana. Njegovu žrtvu Vladika Nikolaj poredio je sa žrtvom Cara Lazara.
Doseljavanjem ruskih izbeglica, Srbija je dobila mnogo kvalitetnih ljudi. Treba istaći da je u to vreme u Srbiji 50 % stanovništva starijeg od 12 godina bilo nepismeno a da je među izbeglicama nepismenih bilo samo 3 %. Ruski emigranti činili su četvrtinu profesora Beogradskog univerziteta, dok su na nekim fakultetima kao što su Poljoprivredni i Medicinski, oni činili 50 % profesorskog kadra. Osnovali su internu kliniku Medicinskog fakulteta. Svojoj novoj domovini Rusi su dali 12 akademika Srpske akademije nauka.Ruski umetnici su obnovili balet i operu Beogradskog narodnog pozorišta. Među njima treba pomenuti balerinu Ninu Kirsanovu i Vladimira Žedrinskog, scenografa.Doseljavanjem ruskih izbeglica, Srbija je dobila mnogo kvalitetnih ljudi. Treba istaći da je u to vreme u Srbiji 50 % stanovništva starijeg od 12 godina bilo nepismeno a da je među izbeglicama nepismenih bilo samo 3 %. Ruski emigranti činili su četvrtinu profesora Beogradskog univerziteta, dok su na nekim fakultetima kao što su Poljoprivredni i Medicinski, oni činili 50 % profesorskog kadra. Osnovali su internu kliniku Medicinskog fakulteta. Svojoj novoj domovini Rusi su dali 12 akademika Srpske akademije nauka.Ruski umetnici su obnovili balet i operu Beogradskog narodnog pozorišta. Među njima treba pomenuti balerinu Ninu Kirsanovu i Vladimira Žedrinskog, scenografa.
Ruske arhitekte su osmislile veliki broj javnih zgrada, koje postoje i danas: zgradu pošte u Takovskoj ulici, zgradu Vlade Srbije, Ministarstvo inostranih poslova, stari Generalštab, projekat Belog dvora, patrijaršije, Ruski dom i crkvu Svete Trojice za koju su značajne priloge dali i srbski zvaničnici, među kojima se isticao Nikola Pašić, stari rusofil.
U Srbiji danas ima malo potomaka ruskih emigranata, oko 2500. Razlozi su kako seobe tako i prirodna asimilacija sa domaćim stanovništvom, tako da se mnogi od njih danas izjašnjavaju kao Srbi. Recimo, Viktor Troicki je srpski teniser ruskog porekla. Njegov deda je bio čuveni profesor prava na Univerzitetu u Subotici, Sergije Troicki, velikim kanonolog Pravoslavne Crkve.
CRKVENA RUSIJA U SRBIJI
Među masom izbeglica koje su se, zbog uspostavljanja novog poretka koji će Treći Rim pretvoriti u središte Treće Internacionale, našlo se poprilično crkvenih delatnika – sveštenstva, monaštva i arhijereja. Arhijerejski sabor Srbske Pravoslavne Crkve je, 31. avgusta 1921, doneo odluku da primi pod svoju zaštitu izbegle ruske episkope, i da im omogući samostalnu jurisdikciju nad ruskim sveštenstvom i dijasporom u Kraljevini SHS i Evropi. U znak naročite pažnje i naklonosti, arhijerejima koji su izbegli pred crvenim terorom ustupljene su i prostorije Patrijaraškog dvorca u Sremskim Karlovcima.
Sabor zagraničnih arhijereja, započet na Aranđelovdan 1921, stvorio je novu crkvenu organizaciju, na čijem čelu se našao Sinod s mitropolitom Antonijem ( Hrapovickim ). Do 1921. u Kraljevinu SHS pristiglo je oko 75 000 ljudi ( plemstva 15%, seljaštva i radnika 20%, čak 65% intelektualaca, koji su, kako smo već rekli,mnogo uticali na razvoj Kraljevine između dva svetska rata). Štab komandanta belih, Vrangela ( čiji se grob nalazi u ruskom hramu Svete Trojice u Beogradu ), smešten je takođe u Sremske Karlovce. Svi ovi ljudi, žrtve tragičnih istorijskih okolnosti, ali odani ruski rodoljubi, našli su se pod duhovnim vođstvom Ruske Zagranične Crkve. Ona je u Kraljevini imala osam crkvenih opština: u Beogradu, Zemunu, Novom Sadu, Pančevu, Velikoj Kikindi, Beloj Crkvi, Sarajevu i Zagrebu. Godine 1924, po projektu arhitekte Staševskog, podignut je već pomenuti hram Svete Trojice na beogradskom Tašmajdanu. U njoj se obrela čudotvorna ikona Bogorodice Kursko-Korenaje, zaštitnice ruskog rasejanja, kao i preko dvesta ruskih vojničkih zastava, od kojih su neke bile još iz doba Napoleonovih ratova. Kada je u Moskvi od strane komunista srušena Iverska kapela Majke Božje, ruski hrišćani su 1931. podigli Iversku kapelu na svom delu Novog groblja u Beogradu ( to počivaju posmrtni ostaci mitropolita Antonija). Ruski hram je podignut u Beloj Crkvi, a u druga mesta su stizali sveštenici koji su obavljali trebe za svoje parohijane, poučavajući ih i duhovno rukovodeći.
Rusko monaštvo je među Srbima našlo toplo pribežište. Mnogi manastiri su, zahvaljujući prilivu podvižnika iz Rusije, bili obnovljeni – poput manastira Petkovice kod Šapca, Miljkova kod Svilajnca, Hopova na Fruškoj Gori ( u njemu se smestilo sestrinstvo Lesninskog manastira, na čelu sa igumanijom Katarinom, monahinjom svetoga života ). Ruska duhovnost snažno je uticala i na obnovu pobožnostgi srbskog naroda: jeromonah Amvrosije (Kurganov), učenik optinskih staraca i starešina Miljkova,bio je duhovnik jeromonaha (kasnije episkopa šangajskog, zapadnoevrskog i sanfranciskanskog) Jovana (Maksimovića)- Svetog Jovana Šangajskog, ali i čuvenog srbskog starca, arhimandrita Tadeja (Štrbulovića),učitelja umno-srdačne molitve. Ruski teolozi bili su prisutni u životu SPC: u Bitoljskoj bogosloviji je, pored Svetog Jovana Šangasjkog, profesor bio arhimandrit Kiprijan (Kern), čuveni liturgičar; za vreme Drugog svetskog rata, u Beogradu se našao i sveštenik Georgije Florovski, koji je u ruskoj gimnaziji predavao veronauku. Ruski teolog i sveštenik, Teodor Titov, profesor Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogradu,skovao je i pojam „svetosavlje“, za „pravoslavlje srbskog stila i iskustva“ ( Vladika Nikolaj ). Najveći srbski bogoslovi 20. veka, Sveti vladika Nikolaj i Prepodobni otac Justin, bili su veliki prijatelji ruskih pravoslavnih episkopa i hrišćana.
SRBSKI KRALJ – ZAŠTITNIK RUSA
Ruska Zagranična Crkva, kao i mnogobrojne izbeglice, bili su pod visokim pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (inače, pitomca carskog Paževskog korpusa i štićenika imperatora Nikolaja Drugog Romanova). Među ruskim monarhistima se, iz nadubljeg poštovanja prema ovom vladaru, čak pokretalo pitanje o njegovoj kandidaturi za ruski presto. Naročitu ljubav i pažnju prema ruskoj dijaspori i njenoj crkvenoj ornaizcaiji pokazivao je ruski đak, patrijarh srbski Varnava (stradao u antikonkordatskoj borbi 1937. godine).
Znajući za sve to, Sazonov, ministar spoljnih poslova carske Rusije u doba Prvog svetskog rata, napisao je Vasiliju Štrandmanu, svojevremeno ruskom diplomati u Beogradu ( u doba kad je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji 1914. ), a kasnije dobrovoljcu srbske vojske na Solunskom frontu, ađutantu kralja Aleksandra i predvodniku ruske dijaspore u Srbiji:“U trenucima našeg nacionalnog rasula i stradanja, nijedan narod, nijedan od naših bivših saveznika, nije nas podržao onako kako su to učinili Srbi. Obaveza svakog istinskog ruskog čoveka – a u prvom redu Vaša – jeste ne samo da pamti sve što zna nego i da širioko pronosi glas o tome sa kakvim nam je bratskim osećanjem ljubavi i zahvalnosti srpski narod pružio ruku pomoći u godinama naših najtežih iskušenja i nečuvenih nacionalnih patnji“.To je bio, između ostalog, srbski odgovor na plemeniti čin cara Nikolaja Drugog, koji je u rat ušao da bi zaštitio malu sestrinsku zemlju, pravoslavnu Srbiju, i kome je regent Aleksandar Karađorđević krajem jula 1914. ovako pisao:“Teška vremena ne mogu da neojačaju veze duboke odanosti kojima je Srbija povezana sa Svetom slovenskom Rusijom, a svi Srbi će zauvek sačuvati osećanja večite zahvalnosti za pomoć i zaštitu Vašeg Veličanstva“.
KRV PROLIVENA U KRALJEVU
Srbi i Rusi su delili i dobro i zlo. Tako je 1941, u Kraljevu, nemački okupator pored Srba ubijao i Ruse. Streljano je 59 pravoslavnih Rusa Kraljevčana. Pogubljeno je, u ime „Novog poretka“, 29 ruskih radnika, četvorica inženjera i tehničara, četvorica činovnika, 16 zanatlija, petorica učitelja i srednjoškolskih profesora. Među njima je bilo četiri mladića od 16 do 25 godina, 26 ljudi u zrelom dobu, između 36 i 45 godina, kao i 15 njih od 46 do 55 godina. Niko od ovih nesrećnika nije bio uhvaćen sa puškom u ruci; svi su bili mirni građani, koji su skromno živeli i u znoju lica svoga zarađivali hleb... Ali, bili su krivi jer su se, kao Sloveni, našli na putu Trećem Rajhu i njegovim osvjačakim ambicijama. I to uvek moramo pamtiti: krv Rusa i Srba, braće u Hristu, lila se zbog prava da se živi slobodno, bez robovanja tuđinu, ma kako on moćan bio i ma kakvim maskama pokrivao svoje pravo,osvajačko lice. I tome bi zajedničkom stradanju svakako trebalo podići, makar i najskromniji, spomenik. Da se na zaboravi.
ČAČAK I RUSI
Rusi su stigli i među Čačane. Gimnazija u našem gradu imala je, između ostalog, profesore sa ruskih strana, među kojima su i: Aleksandra Rudicina – francuski jezik; Kiril Svinarski – francuski jezik; Vsevolod Sudzilovski – crtanje; Leonid Envald – hemija; Anatolije Krasovski – latinski jezik i istorija; Josif Srabotnik-fizika; Branislava Dekterovnaja Deržanskaja- gimnastika).
Veličina je bio profesor latinskog, Đorđe Kovbasko. Godine 1939, po potrebi službe, premešten je u Kragujevac. Tu ga je zatekao rat. Kada su Nemci, oktobra 1941, poveli kragujevačke gimnazijalce na streljanje u Šumarice, s njima je bio i profesor Kovbasko. Ljubomir Radivojević Šaja o tome piše:“Nemci su mu, kao korektnom emigrantu, ponudili da uđe u njihov auto, što je on odbio i naljutio nemačkog oficira, koji ga je pesnicom udario po glavi i razbio mu cvikere“. Kovbasko je izabrao časnu smrt, ne želeći da ga Nemci „spasavaju“, a da streljaju mladiće kojima je bio učitelj.
Poznati režiser Mladomir – Puriša Đorđević, rodom iz Čačka, opisao je Kovbaska koga je zapamtio kao gimnazi
jski đak:“A škola je bila toliko surova da je bilo zabranjeno gledanje filmova i igranje fudbala. Ja sam igrao u podmlatku Borca, a jedan profesor je bio u upravnom odboru. Sledeći put kad je došao u razred, a bio je emigrant, Rus, Đorđe Kovbasko, viče: „Mladomir!“ i zapiše me! A bio je član uprave Borca! Latinski nam je predavao. Kako uđe u učionicu, viče: „Đorđević Mladomir, jedinjica!“ Obali me preko leta! Znate šta je značilo učiti preko leta, kad postoje reka, plivanje i sve to… Međutim, zahvaljujući tom latinskom, kasnije, kad sam prvi put išao u Italiju, ja sam počeo da govorim italijanski – smesta! Vidiš, taj Đorđe Kovbasko! To je jedna frapantna istorija. Mi đaci smo smišljali šta da radimo: „/…/ ubićemo ga!“ I on dobije premeštaj u Kragujevac. 1941. godine, Nemci vode đake na streljanje, a on kao emigrant može da se izvadi… Ne, on ode sa đacima i bude streljan. Taj profesor koga smo mi mrzeli! Fantastična istorija! Od toga sam sto puta hteo da napravim film i nikad nisam mogao. Kažu: „Ne može. Emigrant!““ Među đacima Gimnazije u Čačku bio je omiljen i profesor Balkovoj : strog, pravičan, sa smislom za humor. Zvali su ga Badža. O njemu Ljubomir Radivojević Šaja piše: “Uživao je u prirodi, kao i svi Rusi. U mlađim danima prepešačio je skoro celu okolinu Čačka. /…/ Profesor je voleo da čita ruske klasike i vredna dela srpske i svetske literature. Omiljeni pesnik bio mu je Puškin. Naš poznati filmski režiser Puriša Đorđević je rekao:“Profesor Balkovoj predavao je matematiku kao da recituje stihove Puškina“. Voleo je klasičnu muziku, operu i ruske narodne pesme“.
Naravno, ne zaboravljamo ni Mišu Borovskog. Godine 1945, našao se u Čačku, gde je, u Gimnaziji, dobio mesto profesora ruskog jezika. Bio je oženjen Ruskinjom Marijom, ali nisu imali dece. Zato je brinuo o đacima kao o svojoj deci. A đaci kao đaci – umeli su da prave nestašluke. Jednom, kad su mu ubrali retku crnu ružu koju je uzgajio u svojoj bašti, on je, pred učenicima, plakao – ali ne zbog ruže, nego zbog onoga ko se usudio da je ubere. Profesor Radivojević ga se seća i kao svog razrednog i kao kasnijeg kolege: “Kao da je u mene usadio onu široku rusku dušu i obično smo na drugarskim večerima sedeli zajedno, pevali ruske pesme i zajedno plakali.“
Dame i gospodo, poštovani skupe,
Ovo su svetle i svete činjenice koje se ne mogu i ne smeju zaboraviti. I danas, kad mnogi pokušavaju da nam uzmi sećanje, one stoje kao nepomerivi stubovi našeg identiteta. Zato, i uvek zato, živelo srbsko – rusko bratstvo, bratstvo po pravoslavoj veri i slovenskoj krvi, bratstvo po mučeništvu i po spremnosti za žrtvu u borbi za slobodu i dostojanstvo čoveka.
Dr Vladimir Dimitrijević
