Dveri, ovde i sada, moraju postati glavni naslednici onoga duha koji je Protić opisao, duha u kome se mogu ujediniti i Srbi „levičari“ (ne komunjare, naravno, jer su oni otišli u drugosrbijance), i Srbi „desničari“ (ne zamlate koje srbuju na način kafanskih klupodera).
U svom ogledu o Jovanu Skerliću, „Poslednji bard nacionalnog romantizma“, u knjizi „Stvaralac i politika“ ( Nolit, Beograd, 1972,170-171), Predrag Protić nas podseća:“Vukov rat za srpski jezik i pravopis predstavljao je izvestan jezički prevrat, ali je on, u isto vreme, bio i poklik za povratak autentičnom Srpstvu, koje je srpska građanska klasa, po osećanju nacionalnih romantičara, zaboravila.
Drugi veliki reformator, kome je Skerlić poklonio najviše svojih simpatija, bio je u osnovi jedan konzervativac. U igri koju istorija često ume da igra, jedan od najvećih konzervativaca devetnaestog veka postao je tvorac socijalizma u Srbiji. Čitavo književno delo Svetozara Markovića prožete je jednim „žalom za starim“ vremenima.
Postojao je jedan miran, spokojan svet, okupljen i vezan za zadrugu, a onda je došao surovi kapitalizam, taj svet razorio i železnicom još ga i dalje razara. Treba zaustaviti tu lokomotivu koja će uništiti taj svet, i taj konzervirani svet preneti jednoga dana u socijalizam. Ako se ovako interpretira ideologija Svetozara Markovića, onda između njega i Laze Lazarevića nema nekih velikih razlika. I kod Jakova Ignjatovića, kome je Skerlić vratio jedan deo književnog ugleda, postoji neka vrsta izgubljenog raja.
Postojali su stari i novi majstori, jedan spokojni svet u kojem su živeli gospodar Sofra Kirić i preci Vase Rešpekta, a onda se nešto desilo, banula je katastrofa i stari dobri svet otišao je u nepovrat. Seoski zelenaši kod Milovana Glišića srušili su onaj svet u kome su mirno živele udovica Miona i tetka Desa. Pa i moderna srpska književnost u tom istom smislu je konzervativna. I kod Kočića i kod Ćipika, postoji jedan izgubljeni raj. Svi maštaju o izgubljenom raju, niko ne govori o obećanoj zemlji“.
Na osnovu ovih teza, evo osnovnog stava: Dveri, ovde i sada, moraju postati glavni naslednici onoga duha koji je Protić opisao, duha u kome se mogu ujediniti i Srbi „levičari“ (ne komunjare, naravno, jer su oni otišli u drugosrbijance), i Srbi „desničari“ (ne zamlate koje srbuju na način kafanskih klupodera).
LEVICA RADA I DESNICA VREDNOSTI: TO JESTE I MORA BITI MERA I PROVERA DVERI!
Dr Vladimir Dimitrijević
