Двери, овде и сада, морају постати главни наследници онога духа који је Протић описао, духа у коме се могу ујединити и Срби „левичари“ (не комуњаре, наравно, јер су они отишли у другосрбијанце), и Срби „десничари“ (не замлате које србују на начин кафанских клуподера).
У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“ ( Нолит, Београд, 1972,170-171), Предраг Протић нас подсећа:“Вуков рат за српски језик и правопис представљао је известан језички преврат, али је он, у исто време, био и поклик за повратак аутентичном Српству, које је српска грађанска класа, по осећању националних романтичара, заборавила.
Други велики реформатор, коме је Скерлић поклонио највише својих симпатија, био је у основи један конзервативац. У игри коју историја често уме да игра, један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима.
Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.
Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.
На основу ових теза, ево основног става: Двери, овде и сада, морају постати главни наследници онога духа који је Протић описао, духа у коме се могу ујединити и Срби „левичари“ (не комуњаре, наравно, јер су они отишли у другосрбијанце), и Срби „десничари“ (не замлате које србују на начин кафанских клуподера).
ЛЕВИЦА РАДА И ДЕСНИЦА ВРЕДНОСТИ: ТО ЈЕСТЕ И МОРА БИТИ МЕРА И ПРОВЕРА ДВЕРИ!
Др Владимир Димитријевић
