UVODNA REČ
Inkvizitorski haški sud osudio je Radovana Karadžića na doživotnu robiju. Radovan Karadžić je osuđen jer se borio za slobodnu Srbsku s one strane Drine. I njegova osuda je logična za logiku onih koji vekovima ratuju protiv Srba i njihove slobode.
Pre Radovana Karadžića, bila je krvava i slavna istorija Bosne i Hercegovine. Radovan Karadžić je osuđen tačno sto godina posle okončanja banjalučkog veleizdajničkog procesa, kojim je Beč na optuženičku klupu stavio elitu celog srpskog naroda. Evo šta o tome u svojoj knjizi, objavljenoj u Banjaluci 2011, piše Maja Tomašević:“Banjalučki veleizdajnički proces, kao i akcija za pomilovanje koja je uslijedila nakon presude, zaslužuju veliko mjesto u istoriji Banjaluke, ali i u istoriji cijelog srpskog naroda. Bio je to najveći od sedamnaest veleizdajničkih procesa koje su austrougarske vlasti organizovale u Bosni i Hercegovini za vrijeme Prvog svjetskog rata. Zbog djelovanja u nekoj od organizacija koje su širile srpstvo optuženo je 156 najobrazovanijih, najistaknutijih i najuticanijih bosanskohercegovačkih Srba svog vremena.Nije im bilo suđeno za povezanost sa atentatom, već isključivo za rad u srpskim organizacijama, te su gotovo svi koji su pisali o Banjalučkom veleizdajničkom procesu istakli da je cilj ovog procesa bio gušenje srpskog nacionalnog pokreta.“
Za pomilovanje Srba osuđenih 1916. založio se deo svetske javnosti, a naročito španski kralj Alfons Trinaesti. Za pomilovanje Radovana Karadžićanije se založio niko od moćnika ovoga sveta.
Karadžić bi mogao, skupa sa Jovanom Dučićem, da o sudbini svojoj i svog naroda, kaže ovu „Pesmu“ ( napisanu uoči Dučićeve smrti u SAD, dok su ustaše klale Srbe u rodnom mu kraju):„Mojdobri rode, svi su lagali,/I tvoj su vidik sav pomračili;/Za svojom srećom samo tragali,/I svuda krali, i sve tlačili.//I mesto mleka, krv su sisali,/U stradanjima tvojim dugima,/Tvoje su svetlo ime brisali,/Da ne znaš ko si među drugima.//S ubicama su crkve stvarali,/I s izdajnikom gorde tvrđave;/U zakletvi te svakoj varali,/Na vodi digli moste rđave!//Na zgarištu ti drže govore,/Na gubilištu podlo piruju,/Na bunjištima sade lovore…/I mrtve uče sad da miruju.//Moj dobri rode, svi su rđavi,/Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!/Izdajnik i sad još u tvrđavi,/S ubicom žrtva sada druguje.//Loman je, rode, most na provali,/Svud su u pričest otrov stavili…/S lupežom sve su novce kovali,/Sa krivokletnikom zavet pravili.“
Takvo je, kao u Dučićevoj pesmi, bilo srbsko vođstvo ( i danas je takvo ), kada je Karadžić izdavan i predavan Hagu. Ali, Radovan Karadžić je stameni Srbin, koji zna zbog čega je osuđen na četiri decenije tamnice. ( Strašno je i pomisliti koliko je to; ali, večnost Hristova će biti nagrada onome ko, kao Hristov, izdrži muke ovoga sveta!)
Godine 1916, Beč je mislio da će trajati večno.
Princip je umirao u tamnici.
Godine 1918, Austro – Ugarske više nije bilo.
Radovan Karadžić, koji je, sa saborcima, stvarao prvu srbsku državu s one strane Drine od Srednjeg veka naovamo, zna da će se luciferijanska Imperija Vašington – Brisel uskoro srušiti pod teretom svojih laži. Zna, i u mukama je spokojan. Jer, ide bogočovečanskim putem o kome je pevao Aleksa Šantić, svedočeći da „volovi jaram trpe, a ne ljudi,/ Bog je slobodu dao za čovjeka“.
A Karadžić je Utamničeni Slobodni Čovek.
A Karadžić je Slobodan Čovek.
Zato su ove slike iz strašne i slavne istorije Bosne i Hercegovine podsećanje na to kako je Karadžić postao moguć.
SVE POČINjE LAŽJU O BOGUMILIMA
U Srednjem veku, Bosna i Hercegovina bile su srbske i pravoslavne zemlje. Vatikan je stalno nastojao da ih pokatoliči, ali su se Srbi oštro opirali tome. Kada su došli muhamedanci, jedan deo srbskog življa se i polatinio i poturčio. Iz ovih ili onih razloga, uglavnom poznatih iz Njegoševih stihova o „plahim i lakomim“, i iz pesme „Kolenović“ Rajka Petrova Noga:“Juče je za juče,/ a danas za danas./ Spasioci uče/ šta je bolje za nas.//Koji brzo uče, prvi se poturče“. Ali, Bosna i Hercegovina su i pod Turcima bile većinski srbske. Muhamedanci su uglavnom znali svoje srbsko poreklo, a „Zmaj od Bosne“, Husein beg Gradaščević, svoju vojsku vodio je da „osveti Kosovo“, boreći se protiv centralne carigradske vlasti i sarađujući s Njegošem.
Međutim, hrvatska grandomanija se nije mirila s činjenicom da je Bosna srbska. Zato su krivotvorili srednjovekovnu istoriju ustvrdivši da tamo nisu živeli pravoslavni Srbi, nego nekakvi „bogumili“, manihejci, koji su imali „Crkvu bosansku“, o čemu je pisao Franjo Rački. To je u 20. veku Maku Dizdaru i tvorcima bošnjaštva poslužilo kao „dokaz“ da se bosanski muhamedanci nisu odrekli pravoslavlja, nego da su u islam prešli iz bogumilstva. Ovoj velikoj krivotvorini doprineli su i srbski istoričari, poput Sime Ćirkovića.
Jedan savremeni naučnik, istoričar i kanonolog, dr Miodrag Petrović, uspeo je da objasni o čemu je, zapravo, reč. On je dokazao da se u srpskim srednjovekovnim spisima pod bogumilima ( koji su, inače, bili dvobošci – verovali su u, podjednako snažne, dobrog i zlog boga, a prezirali Crkvu i državu kao đavolje tvorevine ) podrazumevaju papisti, ti novi bogumili ( tako ih zove Sveti Simeon Solunski ), koji su uveli jeres „filiokve“ ( Duh Sveti ishodi i od Oca i od Sina,čime se u Svetu Trojicu uvodi manihejski dualizam). Na fresci Nemanjinog sabora protiv bogumila u crkvi Svetog Ahilija u Arilju ( zadužbini kralja Dragutina ) vidi se Nemanja na prestolu. S jedne njegove strane su episkopi u odeždama i sa oreolima oko glave, s druge strane episkopi bez oreola. Zna se da bogumili nisu imali episkope, već su prezirali crkvenu organizaciju. Jedini koji su u Nemanjino vreme imali episkope, a nisu bili pravoslavni ( predstavljeni s oreolima ) bili su rimokatolici. Upravo protiv njih je Nemanja vodio veliku borbu, jer je i u to vreme Rim pokušavao da nametne svoju vlast celom Balkanu, pa i Srbiji. Nemanja je, kao i njegovi potomci, bio spreman na političku saradnju s rimokatoličkim državama, Mlecima i Ugarskom, ali je duhovno branio identitet svog naroda, što ističu i Sava i Stefan u svojim žitijama oca, naglašavajući da je on kršten dva puta - prvi put u Zeti latinski, a zatim u Rasu pravoslavno. Nemanjići su davali slobodu veroispovesti rimokatolicima – Dubrovčani su imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo u Srbiji; jedino im je bio zabranjen prozelitizam, što naročito naglašava car Dušan u svom Zakoniku.
Uostalom, evo šta kaže sam dr Miodrag Petrović u svom intervjuu „Geopolitici“ datom januara 2014.godine:“Naslov pete knjige mojih odabranih radova glasi „Bogomilskolatinska jeres, ’Crkva bosanska’ i muhamedanstvo“, Beograd, 2013, str. 314, u kojoj veći deo posvećujem odbranipravoverjau Srbiji. Naime, kroz čitav srednji vek, a i danas, rimokatolici u pravoslavnim Srbima, i ne samo u njima, videšizmatikekoje hoće da vrate u „pravu vjeru“. U takvom nastojanju mnogo puta su pribegavali i najsvirepijim zverstvima. Danas – ako iza sebe ostavimo Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Glinu i druga mesta, pa i „Oluju“, u poslednjem ratu Hrvata protiv pravoslavnog srpskog življa – nije im potrebno da posežu za onim fizičkim nasiljem, koje je vekovima trajalo, jer primenjuju metode prefinjene diplomatije. Naruku im ide i to što na Bogoslovskom fakultetu i u vrhovima Srpske pravoslavne crkve imaju mnoge saradnike koji po Srbiji i van nje trube o nekakvom „premošćavanju razlika“, o teologiji „dvaju plućnih krila“, o „ekumenizmu“, o izopačenom duhu Milanskog edikta, itd.
Zbog takvih saradnika važno je podsetiti javnost kako su se Srbi, gorostasi u veri, znalački postavljali i sa velikom revnošću uspešno suzbijali rimokatoličke misionare. Naime, postavljali su svojevrsne brane naspram prodora te tuđe iskvarene vere. Ne upadom na tuđu teritoriju, kako oni to odvajkada čine, nego sa svog praga. Najranija i najpresudnija brana bili su Stefan Nemanja, potonji Sveti Simeon Mirotočivi, i njegov sin, prvi arhiepiskop srpski – Sveti Sava. Pošto su Nemanju obavestili – prvo jedna devojka, kad se požalila na veru ljudi u kući za koju beše isprošena, gde je videla ikumire(kipove), zatim jedan vojnik kad je uočio kako se u Otačastvu poput kukolja brzo širi neka nova tuđa vera – sazvao je Sabor na kojem je osuđena ta nova vera, a pravoverje učvršćeno i potvrđeno. Arhiepiskop Sava na Žičkom saboru 1221. godine drži „Besedu o pravoj veri“, i vraća zabludele koji su poput Latina čitali Simvol vere sa dodatkom filioque. A da je reč zaista o Latinima rikmokatolicima kao jereticima, to izričito svedoči Teodosije, mlađi životopisac Svetoga Save.
Pošto rimokatolički misionari ni posle takvih osuda nisu prestajali da po Srbijipreveravajupravoslavni živalj, podižu se nove brane oličene u spisima kojima se razobličava latinska jeres. Najistaknutiji i najuspešniji u tome su Nikodim Himnograf, Vladislav Gramatik, Konstantin Filosof Kostenečki, sa spisima u kojima se do tančina razobličava rimokatolička vera kaoduhoboračka,babunskaili bogomilska dualistička. A o tome da subabuni, u stvari,bogomili, svedoči jedna glosa u Zakonopravilu Svetoga Save, o čemu sam potanko pisao u svojim radovima.
/…/Posebnu vrstu odbrane pravoslavlja i osude rimokatoličke vere čini Dušanov zakonik (1349. i 1354), gde se u 1. članu pod hrišćanima podrazumevaju samo pravoslavni, a u članovima 6−8. govori se o Latinima isključivo kao jereticima, dok se u 85. članu propisuje stroga kazna za one koji izgovaraju „babunsku reč“. Tababunskarečje samo jedna –filioque, kao rimokatolički dodatak u 8. članu Simvola vere. Na taj način su zasvedočili svoje pogrešno učenje o tome da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca, kako piše u Jevanđelju(Jn 15,26), nego i od Sina. Eto zbog čega su nazvaniduhoborcima,dualistima,babunima,bogomilima, što će reći –jereticima− o čemu sam podrobno pisao u svojim knjigama. Nazvani su i „novim bogomilima“ zato što su, poput starihbogomila, dualisti, kad se radi oishođenjuDuha Svetog. Za razliku od takvog jeretičkog učenja, kod pravoslavnih je dogmatsko učenje da, po rečima Svetog Simeona Solunskog (1410–1427), ne može jedno isto da istovremeno izvire (ishodi) iz dvoje. Latini ne razlikuju dve glagolske imenice:ishođenjei poslanje, zbog „skučenosti njihovog jezika“, kako to Sveti Sava prenosi u jednoj (51) od triju glava (49−51) Zakonopravila protiv latinske jeresi. Jer, Duh Sveti ishodi od Oca, a šalje se preko Sina./…/
U napred spomenutoj petoj knjizi mojih odabranih radova, kao i u četvrtoj, pod naslovom „Srbija na razmeđi Istoka i Zapada“, Beograd, 2013, str. 225, sadržana su opsežna istraživanja u vezi sa „Crkvom bosanskom“, „krstjanima“, „kudugerima − bogomilima“. Ukratko rečeno, rezultati do kojih sam došao na osnovu proučavanja srednjovekovne izvorne građe ništa podudarno nemaju sa razuđenim domišljanjima o tome u domaćoj i stranoj istoriografiji od preko sedam stotina bibliografskih jedinica. Niko od proučavalaca do sada nije mogao da odgovori na nekolika ključna pitanja u vezi sa „Crkvom bosanskom“, kao na primer ko je njen osnivač, gde joj je bilo sedište, zašto ne postoji nijedan dokument koji bi govorio o nekakvoj crkvenojerarhijskoj i duhovnoj njenoj službi, zašto se od pada Bosne pod Turke 1463. godine uopšte ne pominje postojanje „Bosanske crkve“, koja bi trebalo da nadživi pad pod Turke, kao što se to dogodilo sa Srpskom pravoslavnom crkvom. /…/
Vođen izvornim srednjovekovnim podacima, izveo sam i objavio zaključke o tome – ko su „krstjani“ i šta je „Crkva bosanska“.„Krstjani“ u srednjem veku, ne samo u Bosni, jesu hrišćani Istočne katoličanske (ne katoličke) crkve. Tim imenom su se raspoznavali i razlikovali od rimokatolika koji nisu smatrani hrišćanima. Sveti Sava se potpisao kao „molabnik svih pravovernih“, nazvavši ih „krstjanima“, tj. hrišćanima.
„Crkvu bosansku“ su činili „poglaviti krstjani“, što će reći – provereni i u veri učvršćeni hrišćani, koji nisu bili svešteničkog ili crkvenojerarhijskog reda, nego svetovnjaci (laici). Imali su hijerarhijski poredak na čelu sa „djedom“: gost, starac, strojnik. Djed je jednom samo pomenut u izvorima kao „episkop“, u značenju „nadziratelj“, što je ostalo iz vremena kad su Vizantinci vladali Bosnom. Inače, zvanje „episkop“ datira još iz vremena mnogo pre pojave hrišćanstva. Filip i Aleksandar Veliki postavljali su episkope u novoosvojenim gradovima, čiji je zadatak bio da nadziru poredak. Ne samo vladar, nego i svaki oblasni gospodar u srednjovekovnoj Bosni, imao je pri dvoru „Crkvu bosansku“ kao čisto svetovnu, a ne svešteničku ustanovu. Zadatak joj je bio da – kao diplomatsko, savetodavno i arbitražno telo – štiti interese svog vladara, odnosno gospodara, bilo da se radi o diplomatiji ili rešavanju sudskih sporova, oko međa, na primer, bilo da se radi o tome da ne padnu pod uticaj rimokatolicizma, radi čega su i morali biti „poglaviti krstjani“.
Rimokatolička istoriografija je uspela da zavede gotovo sav naučni svet tako što je skrenula pažnju sa rimokatolika kao bogomila, predstavljajući za bogomile i patarene krstjane u Bosni. Iz takve bajke ponikla je nova bajka o tome da je „Crkva bosanska“, budući sastavljena od jeretika krstjana kao bogomila, osnova za stvaranje danas zvane „muslimanske nacije“. Ali u toj besmislici nema istorijskog kontinuiteta za stvaranje „muslimanske“ ili „bošnjačke nacije“ zato što je „Crkva bosanska“ nestala kad je sultan Mehmed Drugi 1463. osvojio Bosnu. Nestankom „Crkve bosanske“ međutim, nisu nestali i „krstjani“, jer se oni i posle te godine pominju u turskim popisima. Pošto, dakle, „krstjani“ nisu bili bogomili, onda se ne može vezivanjem za ove stvarati nekakva muslimanska ili bošnjačka nacija.
„Krstjani“, u stvari, kao većinsko stanovništvo, i „Crkva bosanska“ ne samo da predstavljaju svojevrsnu snagu državnog uređenja srednjovekovne Bosne, nego i nepremostivu branu za veći uspeh rimokatoličkih misionara.“
Ova istina se i danas prikriva od naroda. Ali,bez nje nema razumevanja onoga što se u Bosni i Hercegovini zbivalo od 1992. do 1995, a što se zbiva i danas. Radovan Karadžić je, sa svojim saradnicima, boreći se za slobodu svog naroda, omogućio da slobodna Srbska krene u istraživanje istorijskih istina o Bosni i Hercegovini. Taj čas dolazi, i uskoro će nastati!
NEMA BOSNE BEZ CELOVITE ISTORIJE: PRIMER SREBRENICE
Šta se tamo zaista desilo?
Krivotvorenje krvave i složene istorije BiH je jedna od ključnih metoda u ratu protiv Srba. Tako je i u slučaju Srebrenice. Šta se tamo desdilo? U julu 1995. godine, kako rezimira Stefan Karganović u svom pogovoru za zbornik „Srebrenica: falsifikovanje istorije“, objavljenom uz „Pečat“ po Vidovdanu 2012, desilo se ovo:“Deseti diverzantski odred, jedinica etnički mešanog sastava u kojoj su se nalazili Srbi, Hrvati, Muslimani i Slovenci, i za koju se ne zna od koga je primala naređenja i ko je za izvršene zadatke (po svedočenju „krunskog svedoka“, Dražena Erdemovića ) njene pripadnike plaćao zlatom, odgovoran je za pogubljenje sedam do osam stotina, a ne hiljada, zarobljenih vojnika 28. divizije Armije BiH posle pada Srebrenice 11. jula 1995. U istom periodu nekoliko hiljada Muslimana jeste poginulo , ali to je bilo u oružanom proboju iz „demilitarizovane“ zone Srebrenica, a ne kao posledica pogubljenja. Teren za taj smrtonosni proboj još krajem 1993. počeo ja da priprema Alija Izetbegović kada je doneo načelnu odluku da Srebrenicu i njene stanovnike žrtvuje zarad maksimalne političke koristi u ratnom sukobu, kao što iz norveškog dokumentarnog filma „Srebrenica:izdani grad“ jasno proizilazi. Za ratni zločin koji jeste bio počinjen ne postoje nikakvi dokazi da je bio izvršen s genocidnom namerom, što je nužan uslov da bi se moglo utvrditi postojanje genocida. Prema kontekstu događaja, zločin – mnogo manjeg obima nego što se u propagandnoj verziji tvrdi – mogao je biti izvršen samo po nečijoj narudžbini, i od strane plaćenih ubica za novac, čak ne ni iz osvete za zverstva koje su prethodno počinile snage pod komandom Nasera Orića. Plaćene, profesionalne ubice rade po nalogu a ne iz sentimentalnosti prema ranije pobijenoj nejači. Te oružane snage iz „demilitarizovane“ srebreničke enklave, da se potsetimo, između 1992. i 1995. razorile su oko pedeset srpskih sela u blizini Srebrenice, pobile su oko 1000 mirnih žitelja, a oko 8000 su proterale se njihovih ognjišta. Sve „istorije“ Srebrenice koje bitno odudaraju od ove – prekrojene su i krivotvorene“.
Srebrenica i književne laži
Da je srebrenički mit o genocidu nad Bošnjacima dalekosežna krivotvorina magova globalizma, pokazuje i upotreba tog mita na međunarodnom nivou i na prostorima bivše Jugoslavije.Primera je mnogo, ali izdvajamo dva. Jedan je francuski, a drugi bosanski. Književnica Silvija Maton,rodom iz zemlje Monteskjea i Voltera, priči o Srebrenici posvetila je čak dve knjige – roman „Okeanija i varvari“ i monografiju „Srebrenica – najavljeni genocid“ ( roman objavljen 2003, monografija dve godine kasnije. ) Da bi došla do „genocidnih“ Srba iz 1995, ona je, u svojoj „istorijskoj studiji“, krenula od Kosovskog boja, u kome su Srbi bili „marginalna snaga“ ( tu je, po njoj, bilo više vojnika Vlaha, Arbanasa, Mađara, Hrvata, pa čak i franačkih vitezova). Po njoj,Srbi su,iako marginalci u boju 1389, ipak šest vekova čekali da se osvete muslimanima zbog Kosova, i to je postalo moguće kad se pojavio novi mesija, Slobodan Milošević, „vaskrsli Lazar“, koga je propagirala i SPC. U Bosni, „vaskrsli Lazar“ je Ratko Mladić, „koji će osvetiti srpski narod neprijateljskom krvlju/.../ U masovnom pokolju razoružanih ljudi u Srebrenici Mladić zna da nikakav politički pritisak neće moći da omete nasladu njegove istorijske osvete“.Silvija Maton je velika obožavateljka Nasera Orića, koga smatra istinskim herojem rata protiv krvoločnih Srba, a „međunarodnu zajednicu“, pa i svoju Francusku, optužuje što na vreme nisu zaustavljeni genocidni Lazarevi potomci. Silvija Maton opisuje srbske dželate u logoru Omarska koji muslimanskim zatočenicima umesto vode daju čaše sa tečnim helucinogenim drogama, a zatim,kad u barakama nastane ludilo, bacaju dimne bombe i pucaju da ih smire. Srbi, povodom proslave pravoslavnog Petrovdana, svoje logoraše žive spaljuju, piše Silvija Maton...A svega toga ne bi bilo da nije „kosovskog mita“, tako islamofobičnog.
Drugi pravac korišćenja haškog „narativa“ o srebreničkom genocidu dat je u ogledu Esada Bajtala“Gorski vijenac kroz prizmu postgenocidnog iskustva Srebrenice“, i objavljen je u tuzlanskom časopisu „Razlika“ broj 11 za 2OO7. godinu. U njemu Bajtal dokazuje da je „Gorski vijenac“ maltene „čitanka genocida“ jer veliča istrebljenje poturica kojih je, u Crnoj Gori,u vreme vladike Danila, bilo svega o,86%, pa nikom nisu predstavljali smetnju.Da nije bilo Njegoša, po Bajtalu, ne bi bilo ni Mladića.Zaključak je jasan:iz vidokruga čitanja, pogotovu onog školskog, lektirskog, treba ukloniti „Gorski vijenac“.
Ako se tome doda i činjenica da je srbijanska vlast žutokrakih EUtopista želela da nam, i kroz udžbenike, nametne zvaničnu verziju Imperije o dođajima u Srebrenici, onda nam ne ostaje ništa drugo do da se, pored ozbiljne analize događaja leta 1995, okrenemo i istoriji srebreničkog kraja, i da se upitamo: da li se taj događaj, koji se zbio relativno nedavno, može razumeti bez dodatne istorijske kontekstualizacije? Ili moramo da se ponašamo kao oni mankurti iz pesme „Kolenović“ Rajka Petrova Noga:“Juče je za juče, a danas za danas/ Spasioci uče šta je bolje za nas/ Koji brzo uče – prvi se poturče“? Da ne bismo postali mankurti, zaronimo u istoriju.
Putopis Matije Mažuranića
Kako su živeli Srbi u Bosni u tursko doba, najbolje je opisao Matija Mažuranić, brat pesnika „Smrti Smail age Čengića“, koji je, polovinom 19. veka, u Žepačkom polju, prisustvovao onim scenama što ih je kasnije Ivan Mažuranić opevao u onom delu speva koji se zove „Harač“. Lokalni muslimani, bivša braća po krvi i veri, a kasnije isturčeni, kao „plahi i lakomi“, zlostavljali su raju tako što su ih vezivali za konje koje su oni, gospodari, jahali, i primoravali ih da trče do iznemoglosti; tukli su ih bičevima, a zatim, pošto nisu imali novca da im daju harač, vešali nesrećnike naopako, nogama nagore, i ispod njih ložili vatru, koja ih je gušila dimom i mučila plamenom ( to se zvalo „smuđenje“ ), sve dok rodbina ne skupi porez i ne plati ga. Za to vreme, gospodari su jeli, pili i veselili se. Matija Mažuranić je više nego jasan: “Ondje krstjani ništa pod nebom neimaju, ni kuće, ni kućišta, ni mačke: nego ono što se vidi, to je sve agino/.../Kada Turčin preko polja jaše, onda ga nikakov krstjanin ne smije susresti; nego kada krstjanin upazi Turčina, onda se mora daleko ukloniti s puta. Ako krstjanin konja jaše, mora odjahati pak voditi konja na stranu...Da Turčin gdjegod iznenada sretne krstjana, odmah trgne nož/.../Dervišu je prosto ubiti krstjanina“.
A onda je, 1878, posle Berlinskog kongresa, u Bosnu došla „civilizovana“ austrougarska okupacija, koja je 1908. pretvorena u aneksiju. Pravo lice bečkih civilizatora u srebreničkom kraju videlo se za vreme Prvog svetskog rata.
Prvi svetski rat u Sreberničkom kraju
Čim je Gavrilo Princip izvršio atenat na Franju Ferdinanda, počeli su pogromi nad Srbima po celoj Bosni i Hercegovini, pa i u srebreničkoj oblasti. Na Srbe je, odmah po izbijanju rata, nasrnula kako vojska srbomrzačkog Beča, tako i lokalni ološ, maskiran u „šuckore“, koji su,u ime odanosti Franji Josifu, rešili da se obračunaju sa svojim komšijama pravoslavne vere. „Crna knjiga“ Vladimira Ćorovića puna je strašnih primera iz srebreničkog kraja. Ljudi su bili ubijani bez ikakvog razloga i ostavljani po šumama i potocima, da ih zveri raznesu. Ćorović kaže:“Svetili su se čak i na mrtvima, pucajući na njihove lešine i gazeći ih krvnički“. Vešanja tobožnjih komita u Srebrenici vršili su, kaže on, „nevešti ljudi svirepo i nespretno“, što je samo pojačavalo užase nasilnog umiranja.
Bile su zatirane cele porodice: na Pašinom Brdu ubijena su braća Ignjat, Pera i Života Milošević, čiji je otac interniran u logor u Aradu gde je od tuge umro. U Bratuncu su pogubili Milana Durlića jer se „isticao kao dobar Srbin“. Ćorović zapisuje:“U kafani Jove Raičića javno su se hvalila dva vojnika, da su samo jednog dana na svoju ruku ubili šest težaka“. U to vreme, novine „Hrvatska“, u broju 892, pisale su:“Kod nas je u Sarajevu sve u redu, a hrabre naše čete čiste sada naš pogranični teritorij od ove pogane srpske i crnogorske gamadi, koja se mogla sa svojim komitadžijama uvući u Bosnu samo zato jer ju vode i podpomažu po svojoj lojalnosti razvikani domaći „Srbi“. Taj se korov sada mlati i treba ga posve umlatiti“.To je na svojoj koži osetio student Jovan Živanović iz Brčkog, koga su, kao srbijanskog dobrovoljca, zarobili vojnici bečkog cara, pa ga živog spalili u Srebrenici. Srbsko stanovništvo srebreničkog kraja, uključujući čak i trudne žene, moralo je da kuluči za vojsku. Mnogi su, bez hrane i odela, kulučeći pomrli, a stražari su ih povremeno ubijali bez ikakvog razloga, kad god bi se čulo za neki uspeh srpske vojske na frontu. Veliki broj Srba je interniran u Mađarsku, najčešće u Arad. Ćorović navodi slučaj sveštenika iz Srebrenice, Draga Uroševića, koji je u Arad odveden sa svoje parohije. K und K civilizatori roblju nisu davali odmora, vozili su ih stočnim vagonima i otvarali vagone da bi svetina mogla da ih pljuje. Stanovnici Arada su ih gađali kamenjem i ciglama. Utamničili su ih u tvrđavskim tunelima, bez pokrivača i slamnjače. U Aradu je bilo i oko 400 srbske dece, od kojih je preživelo njih 30-40. Mnogim dečacima između 10 i 20 godine bile su amputirane ruke i noge, jer su, zbog vlage i hladnoće, dobijali tuberkulozu kostiju. Zbog uslova života u internaciji, Srebreničani Mirko Popović i Cvjetko Tomić umrli su kad su pušteni kući ( Tomić se, u povratku, najeo hleba i – umro ).
Pljačka je bila sastavni deo borbe protiv „zločestih Srba“. Vojnici cara Franje ubili su trgovca Gašu Jovanića i radnju mu opljačkali. Hasan Dizdarević iz Srebrenice podjario je vojnike da traže novac od Krste Petrovića i njegovog strica Manojla. Novca nisu imali i – ubijeni su. Srebrenički hodža Klančević, sa svojim saborcem Mušanom, oteo je ovce Mitra Mirkovića, Miće Rončevića i Cvjetka iz Gline, a zatim ovu trojicu ubio...
Drugi svetski rat u Srebrenici i okolini
Po popisu iz 1931. godine, srez Srebrenica imao je 17776 pravoslavnih i 17322 stanovnika islamske veroispovesti. Deset godina kasnije, kad je Srebrenica postala sastavni deo Pavelićeve monstrum - države, odmah su počeli pokolji, eda bi se broj pravoslavnih smanjio do iščeznuća. Sveštenik sela Kravice, kraj Bratunca,Srbislav Blažić, svedočio je, marta 1942. godine, pred Nedićevim Komesarijatom za izbeglice, da su u leto 1941. ustaše u jamu u Rašićevom Gaju bacile osamdesetak najviđenijih Srba iz Vlasenice. On je svedočio i o zločinu ustaša nad sveštenicima arhijerejskog namesništva vlaseničko – srebreničkog Eparhije zvorničko – tuzlanske: ubijeni su Miloš Savić, paroh milićki, Dragomir Maskijević iz vlaseničkog sela Dervente, Ljubomir Jakšić, paroh u Han Pijesku i Janko Savić, paroh knežinski. Blažić je izjavio:“Gledao sam leš počivšeg brata, jereja Maskijevića. Strašan je bio. Oči izvađene, uši odsečene, a sa leđa koža zguljena“. Prognanik Branislav Beatović koji je, iz Bratunca, dobegao u Ljuboviju, svedočio je:“U mom selu bilo je oko 2000 Srba od kojih su ustaše ubile oko sto, nagoneći ih u crkvu, gde im je neki Ismet, sin hodže Hameta Efendića, gulio kožu, a zatim sa svojim ocem ubijao ih. Moga rođaka Ratka Beatovića su ubili na mestu kocem po glavi.“Među ustašama se naročito isticao Mehmed Arpadžić, bivši poreznik, jedan od komandanata „Crne legije“ Jure Francetića koja je napravila neviđeni pokolj na Drini 1942. godine. Žarko Jovanović,takođe jedan od izbeglih svedoka pokolja, pričao je 18. februara 1942 da je Srbima bilo dobro dok su u Srebrenici bili Nemci. A onda su došle ustaše, koje je pozdravnim govorom u Srebrenici dočekao Ismet Bektašević, a u Bratuncu Jusuf Verlašević, koji je rekao da su „bosanski muslimani kroz 20 godina u vreme Jugoslavije stenjali u ropstvu, a sada im je hrvatska vojska donela slobodu.“ Hrvati su odmah naoružali muslimane, i pokolj je mogao da počne. Doduše, bilo je i časnih muslimana, poput kotarskog predstojnika Saliha Redžepovića, koji je Srbe štitio. Ipak, većina je bila na drugoj strani. Na Duhovski ponedeljak 1943., kad su partizani napustili Srebrenicu, odmah su došle ustaše, da se svete. Hrista Marjanović, izbeglica, svedočila je 23. avgusta 1943:“Ovaj su pokolj izvršile ustaše sa strane, rodom iz Like i Zagreba, a pomagali su im pritom domaći muslimani. Ogromna većina muslimana iz Srebrenice i okoline bili su u ustaškim redovima“. Pokolj je vodio ustaša Josip Kurelec, student iz Ogulina, koji je prvo naredio ubijanje Srba u Bratuncu, pa onda i u Potočarima. U selu Zalazje pobili su sve koje su zatekli ( između ostalog, četrdesetak dece ). Pokolj je izvršen i u Srebrenici. Masovni zločini su vršeni i u srbskom selu Banjevići i Ježeštica, a selo Žedanjsko, koje je bilo pola pravoslavno, pola muslimansko, istrebljeno je sasvim od Srba.
Svedočenje Jezdimira Dangića
Komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini u Istočnoj Bosni bio je major Jezdimir Dangić, koga su 1942. uhapsili Nemci i odveli u logor, odakle on beži i pridružuje se, 1944. godine, poljskim antifašističkim ustanicima Bora Komarovskog. Sovjeti ga, iako se i u Poljskoj borio protiv hitlerovaca, hapse i isporučuju Titu, i Dangić biva streljan 1947, zbog „protivnarodnog delovanja“. Iz ratnog perioda u Bosni, ostalo je njegovo pismo hrvatskom komandantu u selu Memići, u kome Dangić jasno opisuje uzroke srbskog ustanka u tom kraju: “Ubijali ste naš bespomoćni narod na najjezivije načine. Naišli smo na nepokopana tela mučenika i plakali. Noge i ruke su im prebijene, oči iskopane nožem, jezik, usne, nos i uši odsečeni, kroz glavu su im probijane gvozdene šipke, a u lubanje zabijani klini. Mnogi su živi oguljeni do pojasa, potkovani konjskim potkovicama i testerani živi ili im je srce živima izvađeno. Posipani su ključalom vodom da im lakše kožu ogule, brade i brkovi su počupani, prsti na rukama odsečeni da bi sve mučenike naterali da sami piju iz rana krv svoju. Mnogome je meso sečeno na kocke, a da ne govorimo o bezbroj silovanih žena i devojaka, koje su posle rasporili preko celog tela, presecali im dojke i ispod njih podvlačili ruke sa odsečenim prstima. U jednom selu našli smo dve glave srpskih žena ostavljene u posudu i ispečene u peći. Izložene su da ih narod vidi i biće sačuvane, kao i bezbroj fotografija svih ovih zločina da služe za dokaz svega što je dosada srpski narod preživeo. A da i ne govorimo o broju naših domova zapaljenih sa ukućanima iznutra.“ Dangić je naročito bio ogorčen činjenicom da su Srbi, posle svih zločina hrvatskih i muslimanskih šuckora u Prvom svetskom ratu, sve oprostili i, kako kaže, „primili krvnike svoje za braću, naivno verujući da ćete to razumeti i zajednički pregnuti na unutrašnjem uređenju naše zajedničke, nove države, a za bolju i lepšu budućnost svih nas./.../ Oni koji su po pet puta dnevno klanjali i molili se Bogu i oni koji su klečali po crkvama i čitali bezbrojne litanije, pokazaše da nemaju ništa zajedničko ni sa Bogom, Hristom ni Muhamedom. Mnogi pritvorni jaganjci postaše preko noći najkrvoločniji vukovi, a dojučerašnja nazovi braća pokazaše se kao najveći zatirači svega što je srpsko.“ Zato Dangić poručuje hrvatskom oficiru da Srbi više nikad neće biti naivni.
Titoističko skrivanje zločina
A onda je,ipak, došlo bratstvo i jedinstvo, koje je,kako reče Broz, Dangićev likvidator, trebalo čuvati kao zenicu oka, prikrivajući ko su u ratu bili dželati, a ko žrtve. Tako je SUBNOR u Ježeštici podigao spomenik na kome je pisalo: “Palim i umrlim borcima narodnoslobodilačkog rata i žrtvama fašističkog terora selo Ježeštica. Izginuli od 1941. do 1944.“ Na spomeniku se, naravno, nije videlo ko su bili poginuli borci,s puškom u ruci, a ko žene, deca i starci. Nije se znalo koje su nacije, niti ko je sprovodio „fašistički teror“. Ali, sa spomenika se čitalo da je Ježeštica ostala bez 18 Laketića, 16 Milanovića, 12 Bogičevića, 11 Mlađenovića, 8 Stjepanovića...Mali broj je tu bio boraca, naravno (ako ih je uopšte i bilo). Većinom nejač. Trebalo je, bezličnom pričom o „žrtvama fašističkog terora“, prikriti stvarne činjenice.
A onda je došla nova stara istorija.Već početkom novembra 1991. opštinske vlasti Srebrenice zabranjuju kretanje jedinicama JNA preko svoje teritorije. Na pitanje pukovnika Milenka Gavrića koja bi im vojska bila poželjna, ako JNA to nije, dobija odgovor: „Ovdje je poželjna jedino vojska sa zelenom zvijezdom i polumjesecom“.U knjizi Momira Krsmanovića, „Stradanje Srba u Istočnoj Bosni i Hercegovini 1992 – 1995“ čitamo, opet, svedočenje Slavke Matić kojoj mudžahedini Nasera Orića ubijaju dve ćerke i muža, uz 59 drugih sunarodnika, pa kako su Milici Dimitrijević orićevci ubili dvoje dece u naručju dok je iz Skelana bežala prema Bajinoj Bašti, a njen maloletni sin vozio auto...Orićevski mudžahedini prave pokolje, zbog kojih će Orić u Hagu biti osuđen kao da je ubijao komarce.I kad se desi 11. jul 1995, počinje priča o „genocidnim Srbima“.
Ko ne želi da se udubi u krvavu istoriju Bosne i Hercegovine, unapred je stao na stranu zla. Jer, tek ako se sagleda celina problema, može se govoriti i o zlu i o zločincima. Za koje, naravno, nema opravdanja.
MLADA BOSNA I BORBA PROTIV TIRANIJE
Dešava se da sav čovek stane u jednu pesmu; ali, to onda nije obična pesma – to su one homerovske „krilate reči“ koje, iz veka u vek, svedoče o nepropadljivosti ljudskosti i o žrtvi kao temelju zajednice. Takva jedna pesma pripada i Gavrilu Principu, i nastala je u doba kada je mlad i svestan svoje sudbine, i da živ neće izaći iz tamnice, robijao. Kuckao ju je, kaže predanje, šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.
Dakle, evo stihova pod naslovom „Sarajevo, 1914“: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/Danas sve ko juče/ Sutra se isto sprema.// I mesto da smo u ratu/ Dok bojne trube ječe,/Evo nas u kazamatu,/Na nama lanci zveče.// Svaki dan isti život/Pogažen, zgnječen i strt./ Ja nijesam idiot –/ Pa to je za mene smrt.// Al pravo je rekao pre/ Žerajić soko sivi:/Ko hoće da živi nek mre,/ Ko hoće da mre nek živi!“Sav život tog tihog, skromnog, iz sirotinjske kuće, dečaka vrapca (herojskog srpskog vrapca kojeg je opevao Matija Bećković ) stao je u tu pesmu: beznađe jednog, na prvi pogled uzaludnog doba; kazamat i okovi umesto bojnog polja borbe za slobodu; pokušaj okupatora (koji je, kako bi se austrohrvaštinom reklo, došao da Bosnu i Hercegovinu osvoji u ime „uljudbe“) da od okupiranih načini idiote, zgnječenih i satrvenih duša… I samo na kraju kliktaj jednog prethodnog sivog sokola srpske istorije – Bogdana Žerajića, kliktaj koji jasno kaže da je ropska svakodnevica svagdašnje umiranje, a da je smrt za slobodu kapija života. Za one koji su zaboravili, Žerajić je bio mladi Hercegovac koji je 1910. godine, prilikom posete cara Franca Jozefa, želeo da izvrši atentat na njega, a kad mu to nije pošlo za rukom, pucao je u guvernere Bosne, Franjinog odanog generala Varešanina. Nije ga pogodio, pa je pucao u samog sebe. General Varešanin izašao je iz kola i divljački šutirao mrtvo telo Žerajićevo. Viktor Ivasjuk, zlikovac sa Ukrajine, šef kriminalne policije u Sarajevu, dao je da mu od Žerajićeve lobanje naprave mastionicu, kojom se hvalio posetiocima. Godine 1914, pokazivao ju je uhapšenim mladobosancima, i pretio: „Od svih vaših glava napraviću ovakve tintare…“ I tako dolazimo do početka – žeravičnog Žerajića, koga će slediti principijelni Princip.
Ko su?
Upočetku, bila je Gimnazija u Mostaru, a u njoj Dimitrije Mitrinović, Bogdan Žerajić, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević, Ljuba Mijatović i Špiro Soldo. Ratko Parežanin, poznati srbski balkanolog, čijeg su oca, Vidaka, u Trebinju obesili Austrijanci posle Vidovdana 1914, a koji je, kao maloletnik, osuđen na konclogor u Aradu (inače prijatelj Gavrila Principa), kaže da je Žerajić bio „moralna snaga ovog naraštaja“, koji je nacionalno-oslobodilačke ideje spajao sa borbom za socijalnu pravdu:„Njega su tištale patnje seljaka kmeta, onog tvrdog mučenika iz porobljene Herceg-Bosne, koji je u oskudici i suhe kore hleba morao da napušta svoj zavičaj i da se seli u daleke krajeve i nove svetove preko Velikog Okeana/…/Karakter Žerajićev bio je čvrst kao kamenje njegovog sivog zavičaja, a uverenja i ideje bili su za njega VERA I APOSTOLAT“.
O Žerajiću će njegov saborac, Vladimir Gaćinović, napisati brošuru „Smrt jednog heroja“. Gaćinović je bio sledeći nadahnitelj Gavrila Principa, s kojim se momak sreo 1912. godine u Srbiji. Konspirator i revolucionar, nadahnut Bakunjinom, Gaćinović se sretao s ruskim remetnicima, pre svega eserima; upoznao je i Trockog, kome je iz svoje perspektive pisao o uzrocima Sarajevskog atentata. Zna se da mu je Trocki zamerao da je previše nacionalno orijentisan. (Baš zbog toga, Gaćinović je odbio da krene s Lenjinom u Rusiju, jer je plombirani vagon kojim su se boljševici prebacivali na rusku teritoriju bio nemački; kajzer Vilhelm je preko grofa Mirbaha želeo da Rusiji „podari“ revoluciju i građanski rat, da bi je izbacio s antigermanskog fronta.) Ipak, i za Gaćinovića, kao i za Žerajića, socijalno i nacionalno su bili nerazdvojni. „Mladoj Bosni“ je pripadao i zagonetni Dimitrije Mitrinović, Mitrinović koji je maštao o mesijanskom jugoslovenstvu kao početku Novog doba, Mitrinović opijen Meštrovićem i, kasnije, okultizmom, jedan od ideologa Ujedinjene Evrope, maštar o sintezi Istoka i Zapada, začetnik naše umetničke avangarde… I Mitrinović je sanjao o pravednijem ustrojstvu sveta, o nekakvom mističkom socijalizmu koji će značiti novi korak u evoluciji čovečanstva… I drugi, mnogi drugi, zaneseni dečaci o kojima, pred kraj svog monumentalnog svedočenja o tajni našeg podneblja, „Na Drini ćuprije“, piše bivši konspirator, katolik srpske i jugoslovenske vizije, i sam zatvaran kao mladobosanac, Ivo Andrić. Dakle, mladići okupljeni oko „Mlade Bosne“ (a bilo je, ma kako bi to danas želeli da precrtaju, pored Srba, i muslimana i Hrvata) nisu bili nikakvi primitivni šovinisti koji su sanjali o „Velikoj Srbiji“ kao tamnici za nesrpske narode (za to ih je optuživala bečka propaganda). Već pomenuti Ratko Parežanin, u svom ogledu „Nekoliko reči o Žerajić-Principovom naraštaju“, upravo to i ističe: „Nacionalizam ove omladine nije više onaj melanholični nacionalizam, pun romantizma i sladunjavih reči, kojim su se zanosili stariji naraštaji. Njen je nacionalizam mnogo realniji, on je i socijalan. Prvih dana po atentatu Princip je izjavio da je u prestolonasledniku Ferdinandu pucao ne samo u zlotvora svoga naroda, nego i izrazitog predstavnika imperijalizma uopšte/…/ Istinski nacionalna, ta je omladina bila u svojoj suštini i internacionalna u smislu velike ideje o slobodi i jednakosti svih naroda i klasa šara zemaljskog“.
Vidovdanska motivacija
Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na Vidovdan, da bi pljunuo u lice „remetilačkom faktoru“, bosanskim Srbima, i da bi najavio da će ratovati protiv Srbije. Njegovi jedini prijatelji u Beču, koji ga nikako nisu voleli bili su ratoborci, poput militantnih aristokrata Bertholda, Fon Hecendorfa i drugih, koji su smatrali da je Kraljevina Srbija stalni izvor opasnosti po bečke planove na Balkanu. Pored toga što je bio nezainteresovan za muziku i poeziju, sa povremenim nastupima nekontrolisanog besa, Franc Ferdinand je krvoločno ubijao životinje iz „sportskih“ razloga. Njegov prijatelj, Rudolf Kisling, kaže da on nije moga da uživa u običnom lovu – pravio je pokolje životinja: samo prilikom lova sa kajzerom Vilhelmom u Konopištu ubio je 3.200 fazana. Ferdinandov lekar, dr Viktor Ajzenberger, kaže da je u jednom naletu, u Blumbahu, budući car ubio 52 jarca, i do 1913, na raznim mestima, preko 5.000 jelena. Na spisku trofeja nedostojali su mu samo Srbi, ta divljač za odstrel svih imperijalnih lovaca. U Sarajevo je došao sa željom da pokaže spremnost austrijske vojske za obračun sa njima, krivima što su šizmatici i što ne veruju u „europske vrednote“ koje im nudi katolički presto Habzburga. U Beču i Pešti novine su pripremajući se za budući veliki lov objavljivale ovakve popularne pesmice: „Oj, ti pored Drine gade,/ Da ublažiš svoje jade,/ Ovu priču utubi!/ Znaj da čas daleko nije,/ Kad će ti mač Austrije/ Mrsku glavu da srubi!“
Godine 1913, pojavio se roman jednog austrijskog oficira, koji je pisao o pokretu „svete sile“, K und K monarhije, ka Solunu, pri čemu su Srbija i Crna Gora nazivane „pseudo-državama“ i „drskim psinama“,koje će na tom putu biti zbrisane. Fon Hecendorf je, kao mozak vojne budućnosti Beča, smatrao je da je Srbija isuviše plodna i bogata zemlja „čija blaga ne treba pustiti da ih opljačkaju druge države“, dok je ministar spoljnih poslova, Berthold pred celom Evropom u novembru 1912. izjavio da Srbi ne smeju dobiti nikakav izlaz na Jadran. Ubistvo nadvojvode u Sarajevu, dakle, bilo je samo povod za ono što se dugo spremalo, i ono za šta je bio i sam nadvojvoda.
„Love, a ulovljeni“, rekao bi Principov drug iz Beograda, pesnik Momčilo Nastasijević. Iako nije bilo nikakvih dokaza da je država Srbija stajala iza atentata, ratoborci iz Beča su ovo jedva dočekali (kao što su Amerikanci napali Irak zbog Sadamovog „oružja za masovno uništenje“, koje nikad nije nađeno, jer ga nije ni bilo.) Ako se ovo zna (a zna se), onda je jasno zašto se Gavrilo Princip, do same smrti (a umro je 1918, pred kraj rata, u tvrđavi Terezin, kroz koju je Hitler, za Druge svetske vojne, ka logorima za istrebljenje sprovodio Jevreje) nikad nije pokajao zbog svog hica. Kad je predsednik suda tražio da ustanu svi koji žale zbog atenata, Princip je ostao da sedi. Sudija Pfefer u svojim uspomenama kaže da je Princip izjavio „da je njemu žao što su deca izgubila oca i majku, i žao mu je što je ubio vojvotkinju Sofiju kao Čehinju, jer je nikako nije kanio ubiti, budući da je taj hitac bio namenjen Poćoreku; ali da mu nije žao što je ubio austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, jer ga je hteo ubiti“. Govorio je: „Pucajući, ja sam čak i glavu okrenuo. Opalio sam dvaput uzastopce, ali nisam siguran da li sam dvaput ili više puta pucao, jer sam bio veoma uzbuđen“, rekao je Princip na sudu… Jovi Dragiću, Srbinu žandarmu iz Vlasenice, koji ga je pratio u Terezin, na pitanje o ubistvu Sofije Hotek, odgovorio je: „Ko bi ubio majku dece? Znam ja dobro šta je majka dece. I ja imam majku. Slučaj je hteo da se tako dogodi. Zrno ne ide uvek tamo kuda je namenjeno, i nju sam prvu pogodio. Nasloniše se jedno na drugo. On je kriv što je hteo da porobi naš narod i sve Slovene“.
Princip je pucao PRINCIPIJELNO: „Ličnost prestolonasljednika kao čovjeka nije kod mene igrala nikakvu ulogu, nego je igralo samo nacionalno osjećanje“. A razlozi su pored nacionalnih bili i socijalni: „Seljak je osirotio, upropastili su ga potpuno. Ja sam sin seljaka i znam kako je na selu. Zato sam htio da se osvetim, i nije mi žao“. Svi mladobosanci su se pozvali na pravo koje je leglo u temelje moderne demokratije, pravo da se digne buna protiv vladara – tiranina. A pod tiranijom Beča stenjala je bosanska raja skoro kao i pod Turcima.
Srbi pod Bečom
Ugledni srbski istoričar Miloš Ković o tome kaže u svom ogledu o Principu:“Bosnom i Hercegovinom vladala je birokratska, tutorski raspoložena elita, uglavnom stranog porekla, koja je unutar sebe negovala poseban, kastinski odnos prema lokalnom stanovništvu. Bila je primarno katoličke vere i jačala je sistematskim kolonizovanjem stranih katolika, koje je postepeno pretvarala u Hrvate; njen cilj bio je da u Bosni i Hercegovini učvrsti „Hrvatstvo i to kao protivnost Srpstvu i kao potporu katoličko-klerikalnog duha Austro-Ugarske“.
Osim katoličke crkve i državnih činovnika, režim se naročito oslanjao na policiju i vojsku. Jedan engleski političar rekao je Cvijiću, pošto je proputovao Bosnu i Hercegovinu: „Austro-Ugarska je upotrebila skoro malo manje vojničkih sredstava da drži u pokornosti narod Bosne i Hercegovine od 1,5 miliun, nego Engleska u Indiji, gde ima skoro 300 miliuna stanovnika.“
Najveća materijalna sredstva režim je ulagao u sistem vojnih i žandarmerijskih utvrđenja i kasarni, u reprezentativne fasade po gradovima i naročito u državne hotele. Oni su održavani u besprekornom stanju, da bi u njima odsedali gosti iz inostranstva; putnicima sa Zapada vlasti su neumorno prikazivale dokaze svojih uspeha u donošenju evropske materijalne cililizacije na Istok. Austro-Ugarska se dičila i izgradnjom železničkih pruga, ali Cvijić je isticao da je ona intenzivirana na celom Balkanu, pa je tako dužina pruga u Bosni i Hercegovini, koje je ova evropska imperija inače gradila sa jevtinijim, uskim kolosekom, bila manja nego u Bugarskoj, pa i u Srbiji, ukoliko se računaju i pruge koje su bile u izgradnji.
Za „kolonijalno stanje“ je, uz sjajne, reprezentativne fasade i hotele, karakteristično i namerno održavanje lokalnog stanovništva u stanju obrazovne i materijalne zapuštenosti. Cvijić navodi da je, za trideset godina svoje uprave, Austro-Ugarska na svom novom posedu, u Bosni i Hercegovini, osnovala 253 državne osnovne škole, pri čemu je tu postojale i verske škole – 70 pravoslavnih i 31 katolička. Nacionalna država Srbija (koja je imala manju površinu i više stanovnika), poređenja radi, u tom trenutku imala je 1272 osnovne škole; samo u četiri okruga, oslobođena 1878, bilo ih je 227. Više osnovnih škola nego u austrougarskoj Bosni i Hercegovini bilo je čak i u Staroj Srbiji i Makedoniji pod turskom vlašću. Samo srpskih škola tamo je bilo 240, pri čemu im treba dodati i grčke i bugarske osnovne škole. U Bosni i Hercegovini Austro-Ugarska je tada imala 3 državne gimnazije i jednu realku, dok je Srbija imala 20 gimnazija i realki, 4 učiteljske, 4 trgovačke, ratarske i vinogradarske i 3 škole za obrazovanje devojaka. Visoko obrazovanje u Bosni i Hercegovini nije postojalo, dok je Beogradski univerzitet u tom trenutku imao oko 80 profesora i oko 1000 studenata.
Kolonijalna, ali i feudalna suština austrougarskog režima videla se i iz očuvanog osmanskog feudalnog sistema, u kome su većinu seljaka činili kmetovi bez zemlje. Ubedljivom većinom oni su bili pravoslavni. U Srbiji i, recimo, Bugarskoj, feudalni odnosi su bili stvar prošlosti. Tek 1911. u Bosni i Hercegovini se započelo sa tako postepenim otkupom kmetova, da je jedan bečki profesor izračunao da se, tim tempom, konačno ukidanje kmetstva moglo očekivati 2025. godine.
Posle decenija apsolutizma i identitetskih eksperimenata, ustav je oktroisan 1910, ali Sabor, izabran nedemokratskim, složenim izbornim sistemom, nije imao uticaja na izvršnu vlast i nije slao predstavnike u bečke Delegacije. I posle smrti Benjamina Kalaja (1903), Bosnom i Hercegovinom upravljalo je bečko zajedničko Ministarstvo finansija, na čelu sa Stefanom Burijanom (do 1912) a potom Leonom Bilinskim. Pri tome, Bosna i Hercegovina je klizila u stanje otvorene vojne diktature, jer su njom, iz Sarajeva, vladali generali ogromnih ovlašćenja, od poglavara Bosne i Hercegovine i komandanta svih trupa generala Marijana Varešanina (1809-1911), do njegovog naslednika na tom položaju generala Oskara fon Poćoreka, za koga je sam Bilinski pisao da je gajio ličnu mržnju prema Srbima. To se jasno pokazalo u maju 1913. kada je Poćorek zaveo „iznimne mere“, ukinuo sve političke organizacije i civile podvrgao vojnim sudovima. U ovim ljudima materijalizovala se mržnja kolonizovanog stanovništva. Žerajić je 1910. pokušao da ubije Varešanina, pošto prethodno u Mostaru nije uspeo da puca u cara Franca Jozefa. Gavrilo Princip je rekao doktoru Papenhajmu u terezinskoj bolnici da je Poćoreka hteo da ubije još u oktobru ili novembru 1913. godine; poznato je da je Principov metak koji je pogodio nadvojvotkinju Sofiju bio namenjen Poćoreku.
Srednjovekovna suština režima u Bosni i Hercegovini vidljiva je i iz ogromnih kontrasta u sačuvanim opisima dvoraca i stila života Franca Ferdinanda sa jedne strane, i kuće u Obljaju u kojoj je Princip rođen, ustvari kolibe, bez prozora i svetla, sa utabanom zemljom umesto poda. Principi su bili kmetovi bega Sijerčića; Gavrilo Princip po prvi put je video grad u trinaestoj godini, kada ga je otac poslao u Sarajevo da se školuje. O srednjovekovnom habsburškom svetu iz koga su Mladobosanci pokušavali da se iščupaju, govori i odsecanje glave mrtvog Bogdana Žerajića i njeno pokazivanje, usred mučenja, pohapšenim srednjoškolcima./…/
S druge strane Drine nalazila se, međutim, zemlja slobodnih seljaka, vlasnika svoje zemlje, opšteg prava glasa, parlamentarne demokratije. Beograd je zračio socijalnim i političkim slobodama, ratnim pobedama iz 1912-1913, intelektualnim dostignućima svoje građanske elite – Jovana Skerlića, Jovana Cvijića, Milana Rakića, Slobodana Jovanovića, Stojana Novakovića i mnogih drugih.
U tome se krila prava privlačnost srpske nacionalne ideje. Kako su Srbiju videli Mladobosanci najbolje je opisao Ratko Parežanin, koji se u Beogradu našao kao odbegli đak mostarske gimnazije, da bi se, zajedno sa Principom i Grabežom nastanio na Paliluli, u Carigradskoj ulici broj 23: „Sve nam je u Beogradu izgledalo lepo, vedro, radosno. Na ulici ljudi su koračali uzdignute glave, po kavanama su glasno razgovarali, smejali se. Bio je to drukčiji svet od onoga što smo ga mi u našem zavičaju doživljavali. Po gostionicama i kavanama gledali smo kako za istim stolom sede oficiri sa običnim građanima, seljaci u narodnoj nošnji i opancima sa gospodom, sa visokim činovnicima, narodnim poslanicima, čak i sa ministrima. To nam je izgledalo čudno, ali nam je i imponovalo – tako se nešto nije moglo ni zamisliti u Mostaru, Sarajevu i drugde u okviru Austro-Ugarske.“
Sa svog prvog boravka u Srbiji 1911, na Žerajićev grob, mesto svojih redovnih hadžiluka, Princip je doneo „pregršt slobodne srpske zemlje“. Njegova majka svedočila je da joj je, kada je poslednji put došao u Obljaj, u januaru 1914, „pričao duge priče o Srbiji, o srpskom demokratizmu, o jednakosti, o kralju Petru, o parlamentu, o tome da zemlja pripada seljacima, o srpskim pobedama, itd.“ Princip je, u razgovorima sa doktorom Papenhajmom, Srbiju, a ne Bosnu, nazivao „Otadžbinom“.
Poreklo i ideali Gavrila Principa ne mogu se tražiti samo u Evropi ili Bosni i Hercegovini. „Moj srpski narod“ o kome je govorio Papenhajmu, obuhvatao je Srbe, bez obzira na to da li su živeli u Srbiji, Crnoj Gori, na teritoriji Austro-Ugarske ili Osmanskog carstva. Principov pravi zavičaj bila je srpska nacionalna ideja/…/ Jedan od Sarajevskih atentatora, Cvetko Popović, u svojim docnijim sećanjima opisivao je kako su, povodom proslave desetogodišnjice srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, u septembru 1912, sarajevski srednjoškolci u crkvi za vreme službe „posmatrali starog Stojana Novakovića kao neko više biće. A kad je Nikolaj Velimirović počeo svoju propoved rečima ‘Braćo, donosim vam pozdrav s one strane Drine’, u crkvi je zavladala takva tišina da je svako mogao čuti svoje srce kako snažno lupa u grudima“.
Tako kaže dr Miloš Ković.
Naravno, danas se to zaboravlja. Hoće se reći da je Princip običan zločinac, koji puca u nevinog čoveka i njegovu ženu (a ne u Poćoreka, okupacijskog upravitelja Bosne, koga je slučajno promašio.) Slovenački pisac Drago Jančar je u tom smislu jasan do kraja: „Zar ne vidimo neobičnu sličnost između Gavrila Principa, zajedno sa njegovim urotničkim drugovima, i današnjih terorističkih fanatika?/…/ Jesmo li kad pomislili da je Sarajevo više od sedamdeset godina slavilo teroristički čin?“ A čuveni montenegrinski Maksim Gorki, postmodernista na privremenom radu u propagandi dukljanoidstva, Andrej Nikolaidis, kaže da je Princip pucao u „Frojda, Muzila, Krausa, Trakla, Kokošku, Vitgenštajna“… To jest, divlji Princip je pucao u „uljudbu“, u samo srce zapadne civilizovanosti (koja se, naravno, odmah posle Principovog pucnja projavila u krvavim pogromima usmerenim protiv Srba; pogrome je, naravno, organizovao „civilizator“ Poćorek, uz pomoć protoustaške muslimansko-katoličke, starčevićevske rulje, i oni su, kao talasi krvi i užasa, prekrili Bosnu i Hercegovinu.) Ne, Princip je pucao (ma koliko da je istina da bilo koji pucanj u istoriji nije jednoznačan) u jednog novog Murata, koji je, vekovima posle prvog Vidovdana, Srbima pretio da nogom stane u podgrlac, pozivajući ih da piju šerbe pokornog nošenja jarma, ili, što reče onaj u „Vijencu“, da čekaju „sjekiru među uši“, ako odbiju da budu roblje. Zato je advokat dr Cistler, koji je jedini iskreno branio mladobosance na procesu tvrdio da mladići nisu mogli počiniti akt veleizdaje, jer Bosna i Hercegovina, iako nasilno i protivno međunarodnom pravu, anektirana 1908. godine, nije svojina dinastije Habzburga, i ne pripada „crno-žutoj“ monarhiji.
Zavetni čin
Opet Vidovdan… Koliko god se trudili da ga zaboravimo, to je nemoguće. Ne zaboravljaju ga ni naši neprijatelji, poput Austrijanke Ane Šucenberger, koja je na Trećem kongresu psihijatrije u Beču, novembra 2002, čitavom našem narodu dala dijagnozu, rekavši: „Srbi su 28. juna 1389. ubili turskog sultana Murata na spavanju. Srbin Miloš Obilić je potegao nož na nekog ko je na spavanju, pa je tako model srpskog ponašanja postao ubijanje./…/Austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand nikako nije smeo 28. juna 1914. da ode u Sarajevo. Morao je da zna „datum srpske traume“ koji se nesvesno prenosi/…/ Istog dana, 1989, Srbijom je počeo da vlada Slobodan Milošević, i Srbi su nastavili da ubijaju na Kosovu“.
Jedan od atentatora, onaj što je bacio bombu, Nedeljko Čabrinović, bio je radnik u koga su drugovi pomalo sumnjali; da bi se dokazao, prvi je smelo krenuo na nadvojvodu. U pismu prijatelju uoči tog dana, kaže: „Sutra je Vidovdan. Sjećaš li se Miloševa zavjeta? Sjećaj se i Ti mene i ne zaboravi me!“ A na sudu je rekao: „Kada sam u Sarajevu pročitao u novinama da će prestolonasljednik doći baš na Vidovdan, koji je za nas Srbe najveći nacionalni praznik, ja i Princip smo o tome posebno razgovarali. Ta okolnost me je osobito podstakla da izvršim atentat. Narodno predanje kazuje da je uoči Vidovdana junaku Milošu Obiliću rečeno da je izdajnik, na šta je on odgovorio: „Na Vidovdan će se vidjeti ko je vjera, a ko li je nevjera“, i Obilić je bio prvi atentator, jer na Vidovdan je otišao u neprijateljski tabor i ubio cara Murata“.
Naravno, stvar nije u atentatu, nego u spremnosti na ŽRTVU, u onome lazarevskom „umrimo da svagda živi budemo“, u onome da je carstvo zemaljsko prolazno, a Carstvo Nebesko večno, u onome da se ne razmišlja protiv kakve sile se ide, nego kakva se svetinja brani, u najdubljoj smelosti da se iskorači iz sebe ka Večnom. Iako puni revolucionarne retorike, načitavši se Bakunjina i Kropotkina, ovi dečaci bili su samo Lazarevi Srbi („Sarajevska zavera izvedena je neobično primitivno. To je bila prava zaseda bosanskih hajduka, tih drevnih agrarnih terorista“, kaže Vladimir Dedijer, podsećajući da je porodični nadimak Principovih bio „Čeke“, jer su u zasedama čekali moćnijeg neprijatelja, da ga nauče da ne može tek tako da otima tuđe.) ŽRTVA JE, NE ZABORAVIMO, TEMELj SVAKE ZAJEDNICE, a tragedija je, izvorno, ODA U SLAVU ŽRTVE KOJA JE UTEMLjILA ZAJEDNICU. Zato su Princip i drugovi na sudu svim silama nastojali da odbrane svoje pomoćnike, srpske seljaka iz Bosne, tvrdeći da su im dotični pomagali samo slučajno, ili pod pretnjom; pravdali su druge, želeći da žrtvuju jedino sebe, a ne i svoje sunarodnike. I zato je Vasov brat, Veljko Čubrilović, čitajući Evanđelje po Jovanu pre pogubljenja, podvlačio ona mesta koja su se odnosila na smisao žrtve u Hristu, počev od reči Raspetoga da je On Pastir dobri koji dušu polaže za ovce, do onoga da „Isusu valja umreti za narod“, da „rasejanu decu Božju sakupi u jedno“.A naročito je podvukao evanđeljske reči po kojima zrno pšenice, da bi mnogi rod donelo, mora pasti u zemlju i umreti… I zato je austrijski dželat, profesionalac Alojz Zajfrid, koji je vešao Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Dragutina Ilića, zapisao: „Ja vam ovdje – kao Austrijanac koji voli svog vladara – kažem da hrabrijih i mirnijih delinkvenata u svojoj praksi nisam imao“ („Hrabro mrite kad mrijet morate“, rekao je Njegoš. I oni su ga, naravno, čuli, kao što je Gavrilo, poreklom iz Crne Gore, a predaka doseljenih u Bosansko Grahovo čuo reči Starca Vujadina, i držao ih se na sudu, i kasnije, do smrti, ne odajući jatake svog čina ).
O vidovdanskoj motivaciji mladobosanaca piše i Miloš Ković: “Gavrilo Princip, bar po iskazima na suđenju, nije bio pobožan, za razliku od svog oca Petra Principa, i sasvim je moguće da mu je izmicao hrišćanski smisao poruke da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Sigurno je, međutim, da je kao dete bio izložen uticaju srpske epske poezije i da nije mogao da izbegne uticaj epskog, junačkog shvatanja Kosovskog zaveta. Znamo da je, još kao osnovac, za odličan uspeh u školi dobio zbirku srpske junačke poezije i da ju je naglas čitao pred ocem i njegovim prijateljima. Ratko Parežanin, sin sveštenika, Vidaka Parežanina, čuvenog po junačkoj smrti na austrougarskim vešalima, ostavio je ubedljiv zapis o tome kako se, u patrijarhalnim seoskim zajednicama, preko crkve i gusala širio kult Kosova i Kosovskih junaka. U Beogradu su, kao gimnazijalci, Princip i Parežanin voleli da, sa prijateljima, slušaju poznatog guslara Petra Perunovića. Stanislav Vinaver sećao se kako su, na protestima zbog aneksije Bosne i Hercegovine, Perunovićeve gusle njega i njegove prijatelje gimnazijalce dovele „u prisni dodir sa svojom drevnom i neumitnom pesničkom prošlošću, koja je, pravom vlasnika, zatražila: da je priznamo za našu jedinu i neumitnu istorijsku prošlost.“ Milan Rakić, koji je Kosovskom zavetu dao modernističku formu i boju, bio je, uz Simu Pandurovića, Principov omiljeni pesnik. U svom jedinom sačuvanom novinarskom članku, iz 1913, Princip je sa simpatijama preneo kako su, na izborima u Hadžićima kod Sarajeva, Srbi poredili kandidate sa Milošem Obilićem „koji je znao poginuti za slavu i veličinu srpskog imena“ i Vukom Brankovićem, i kako su se čak služili Kneževom kletvom. Uoči samog atentata razgovarao je sa Čabrinovićem o uvredi koja je Srbima naneta manevrima i dolaskom nadvojvode u Sarajevo baš na Vidovdan.Sarajevski atentat će ime Gavrila Principa zauvek spojiti sa Kosovskim zavetom i Vidovdanom“.
Slažemo se sa dr Milošem Kovićem.
Vera u Jugoslaviju
Mladobosanci su poreklom bili uglavnom pravoslavni Srbi, ali bilo je i muslimana i rimokatolika. Bez obzira kako to izgleda danas, u ono vreme se verovalo u Jugoslaviju, nastalu na oslobodilačkoj akciji Srba iz Srbije i Crne Gore. U to vreme, zaverenik i pesnik Tin Ujević, jedan od ključnih ljudi „Mlade Hrvatske“, još pre Prvog balkanskog rata, piše:„Tko hoće da odahne, neka dođe u Beograd./…/ Naši ljudi u monarhiji ne slute koliko je naša Srbija naša, kako je Srbija sto puta neću reći srpskija nego hrvatskija od same Hrvatske, i oni to moraju da doznaju, čuju i vide“. A posle Prvog balkanskog rata, evo opet Tina: „Nije se varao narod u vjeri Markova vaskrsa. /…/Od krša Durmitora do plave Avale zatresla se u nebolnome potresu cijela zemlja napaćenoga srpskoga roda… Dvije su se srpske države, Karađorđeva Srbija i Njegoševa Crna Gora, zagrlile u bratstvu oružja u namjeri oslobođenja, da uz pomoć jugoslovenske Bugarske i hrišćanske Grčke… iskuju bolju budućnost braće i izvojuju prava potlačenih“. I dodavao je:„Naš je narod, u srpskoj Srbiji i srpskoj Crnoj Gori, dokazao svoju sposobnost za život pripravnošću za smrt, i nema nijedne čestite duše srpske ili hrvatske, koja u ovim trenucima, svečanim po slavama bez broja i grobištima bez mjere, ne bi bila potresena u svom dnu, u samim korijenima bića“. A 1913. Ujević opet kliče Srbiji: „Protiv volje Evrope, Balkan je spasio evropsku čast, kao što je nekad čuvao Zapad bez učešća i bez zahvalnosti zapadnjaka/…/ Mi ne kažemo da su Srbi Hrvatima braća, nego da su Srbi Hrvati i Hrvati Srbi“.
Verovalo se i živelo se za buduću zajednicu ljudi iste krvi i jezika; ali, pokazalo se da su imperijalne sile i verske razlike jače od potrebe da se živi po načelu: „Brat je mio koje vere bio“. Ipak, ne sme se zaboraviti na plemenitost namera onih koji su živote dali za jedan čovečniji svet.Među njima je bio i Gavrilo Princip iz Obljaja kod Grahova.
Andrićeva molitva
Dok je trunuo u zatvoru u Terezinu, gladujući, mučeći se, raspadajući se od tuberkuloze kostiju, Gavrilo Princip razgovarao je s doktrom Papenhajmom, i izlagao mu svoje predsmrtne misli – počev od toga da mu je teško jer mu ne daju da čita, preko brige za napaćeni narod, do objašnjenja svoje nacionalne i socijalne motivacije. „On nije mislio da postane heroj. Hteo je samo da za svoju ideju umre“, kaže Papenhajm. I umro je, ali da živi. I njegova smrt bila je njegova molitva.
Pišući o već pomenutom Dragutinu Iliću, učitelju obešenom zbog mladobosanske borbe za slobodu, Andrić je, u njegovo ime, ali i u ime svih tih nesrećnih, zanesenih dečaka, asketa koji su sebe pregoreli radi sreće svog naroda, Bogu uputio jednu molitvu: „Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za šta te, dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni“…No, molitva ova dugo nije bila uslišena: lov na Srbe, pre svega Srbe (ali i jugoslovenski orijentisane Hrvate i muslimane) nastavio se. U Bosni i Hercegovini organizovano je mnoštvo suđenja omladini i đacima, masovno sumnjivima zbog srpske i jugoslovenske zanesenosti. Na banjalučkom veleizdajničkom procesu, Poćorek je, u ime „EUrope“, sudio 156-orici Srba, „veleizdajnika“, od seljaka do intelektualaca, a za to vreme je njegov šuckorski ološ ubijao širom Principove otadžbine, nevine ljude, žene i decu, ili ih slao u konclogore, tipa Arada i Nađmeđera. U Trebinju obesiše osamnaestogodišnje čobanče, Gaja Gudelja, koji je, tražeći ovce, upotrebio fenjer-neko ga je dostavio da šalje signale neprijateljskoj vojsci. Ćirilica je bila zabranjena, a srpske konfesionalne škole ukinute. I, naravno, mi sada, po naređenju EU komesara, sve to treba da zaboravimo, i da pljunemo na grobove svojih predaka, da bi nam opet natakli jaram na vrat, i da bi nas sprečili da budemo sa Principom, a naterali nas da se mirimo sa Muratom i Ferdinandom, maskiranim u EU plavetnilo poprskano žutim zvezdicama.
Ko zna, možda bismo tako i mogli, ali nam mrtvi, pogotovu o Vidovdanu, to ne daju. Ruski filosof, Semjon Frank, u svom tekstu „Mrtvi ćute“ jasno kaže: „Mrtvi ćute. Njihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla na mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokolenja. Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje. Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše… Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, o časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljivanja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je da pažljivo osluškujemo tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja“.
dr Vladimir Dimitrijević
