KAKO SAM POSTAO PREVAZIĐEN?
Rođen sam 1969. godine. Tada su računari u istraživačkim institutima zauzimali čitave spratove. Pojedinci ih nisu imali. Kad sam bio đak Gimnazije, pojavio se „Komodor 64“, računar čije performanse danas izgledaju smešno.
Video-igrice su, u ono vreme, bile na nivou „pakmena“. Onda se, sredinom devedesetih godina, pojavio Internet. Pojavili su se mobilni telefoni. Video – igrice su postale trodimenzionalne. Krenulo se u spajanje čoveka i računara: današnji ljudi su, sve više, čipovani robovi sistema, a priča se i o trijumfu „transhumanizma“.
Nemački filosof Ginter Anders objavio je, pre šezdesetak godina, knjigu „Zastarelost čoveka“, u kojoj je ukazao na činjenicu da nas je tehnika odavno prevazišla. Mi smo postali nepotrebni u svetu mašina koje su sazdale ljudske ruke.
A zašto? Šta je tehnika koja nas je takvima učinila?
O tome je pisao i govorio francuski hrišćanski mislilac Žak Elil: “Tehnika je sveukupnost racionalno razrađenih metoda koje (na datom stepenu razvoja) poseduju apsolutnu efikasnost u svakoj oblasti ljudske aktivnosti“.
Ona je, dakle, plod racionalnosti - veštačka, usmerena na samu sebe, razvija se sama od sebe, nedeljiva, univerzalna i autonomna. Tehnika sobom zamenjuje prirodu, i postaje neodoljiva spoljašnja sila na koju, i sa kojom, čovek mora da računa.
CRTE ŽIVOTA
Žak Elil (1912-1994) bio je sociolog i pravnik, profesor Rimskog prava na Univerzitetu u Bordou i autor preko pedeset knjiga i stotinak članaka. Za vreme Drugog svetskog rata spasavao je Jevreje od nacista i učestvovao u Pokretu otpora, ali je i branio Francuze „kolaboracioniste“ od levičarske hajke posle rata. Slobodan um, sebe je nazivao hrišćanskim anarhistom.
Među njegovim knjigama ističu se naslovi:“Prisustvo u modernom svetu“, „Tehnika“, „Propaganda“ , „Politička iluzija“, „Autopsija revolucije“, itd. Na srpskom su objavljene knjige „Tehnika ili Ulog veka“(Anarhija/Blok 45/ Bratstvo iz Erevona, Beograd, 2010 ) i „Carstvo besmisla/ Umetnost i tehničko društvo“ (Branko Kukić – Gradac K, Čačak – Beograd, 2015 ), obe u prevodu Nenada Teofilovića. Bio je rado čitan i prevođen na mnoge jezike ( u Americi ga je popularizovao Oldouz Haksli, smatrajući da je Elil podrobno izložio ideje koje je on ugradio u svoj roman „Vrli novi svet“ ). I na srbskom se, na Internetu, može naći niz njegovih članaka i intervjua.
PROTESTANT PROTIV MODERNOG SVETA
Elil je protestant, koji je bio marksista samo od devetnaeste do dvadeset druge godine života da bi se vratio Svetom Pismu kao osnovnom izvoru nadahnuća.
Od početka svog bavljenja modernim svetom, video je da je isti potčinjen ekonomiji i tehnici više nego ikad u istoriji, i da je to ugrozilo samu suštinu našeg postojanja. Prvi i Drugi svetski rat, Hirošima i uspon totalitarnih ideologija sa konclogorima posledica su, po Elilu, tehničke ideologije efikasnosti koju čovek ranije nije znao. Tehnički svet nije samo svet mašina, nego univerzum efikasnih i ponovljivih metoda u svim oblastima ljudskog života, uključujući i one najintimnije, poput seksualnosti ili psihe. Jer, šta je učenje o „seksualnim tehnikama“ i šta su razne vrste psihoterapija nego opredeljenje za potčinjavanje čoveka dvodimenzionalnosti tehničkog pogleda na svet?
Zato u svojoj knjizi „Subverzivno pravoverje“, Robert Inčosti ukazuje na to da Elil tvrdi kako je „moderna tehnologija je totalni fenomen čitave civilizacije, određujuća snaga novog društvenog poretka u kome efikasnost nije samo jedna od mogućnosti, nego neophodnost nametnuta svakoj ljudskoj delatnosti. Propaganda zavodi ljude da se tome predaju; masovni mediji su oruđa propagande – stvaraju privid da su ljudi slobodni i kreativni dok su u stvari u stanju uma ograničenog na mirenje s činjenicom efikasnog delovanja.“
MI KAO UTVARE I HITLEROVA POBEDA
U našem svetu, simulacije zamenjuju prirodu, politika društvenu teoriju, javna administracija politiku, demografija upravlja javnom administracijom, a to znači da se školujemo, a ne obrazujemo, da ne pratimo novosti nego medijske konstrukcije, da je naš sport puki spektakl, a da smo ličnost sveli na psihoterapeutske probleme. Takvi kakvi smo, smatrao je Elil, mi smo puke utvare ubačene u osamostaljenu društveno - ekonomsku mašineriju, koje se stide svoje ličnosti i privatnog života, smatrajući ih „opterećenjem“ za velike kolektivne poduhvate epohe.
Godine 1945, pred sam firerov poraz, Elil je objavio tekst o Hitlerovoj pobedi. Zašto je Hitler pobedio, bez obzira na formalni ishod rata? On je, po Elilu, uspeo da stvori tehnički efikasnu totalitarnu državu koja je sve svoje građane učinila šrafovima velikog mehanizma. Svaka država u budućnosti će, bez obzira na demokratsku retoriku, morati da ide putem Trećeg Rajha, a upotreba oružja za masovno uništenje, tog ploda tehničkog razvoja Zapada, učiniće svaku humanističku priču bacanjem prašine u oči javnom mnenju. Stvarnost država i društava potčinjenih tehničkoj efikasnosti mora biti „hitlerovska“, tvrdio je Elil. Kad danas gledamo pripreme za Treći svetski rat, njegove reči zvuče proročki.
BESCILJNOST I BEZBOŽNOST TEHNIKE
Koliko smo puta naivno rekli: “Nije kriva tehnika nego način njene upotrebe“. Ili:“Nisu mediji loši sami po sebi, nego to kako ih koriste“. A Maršal Mekluan je, još davnih šezdesetih godina 20. veka, rekao da je „medij – poruka“. Sam po sebi, bez obzira šta prenosi, on nije neutralan, nego oblikuje naš pogled na stvarnost načinom na koji nam tu stvarnost predstavlja.
Upravo zato Elil u svojoj studiji „Tehnika ili Ulog veka“ kaže: „Ne postoji svrha ili plan koji se postepeno realizuju. Nema čak ni tendencije ka ljudskim ciljevima. Ovde imamo posla s fenomenom koji je slep za budućnost, u domenu potpune kauzalnosti. […] Ne postoji nikakva razlika između tehnike i njene upotrebe. Pojedinac stoji pred isključivim izborom: ili da koristi tehniku kako se ona jedino može koristiti, u skladu s tehničkim pravilima, ili da je ne koristi uopšte. Nemoguće je koristiti tehniku na neki drugi način, osim u skladu s tehničkim pravilima.“
Tehničko mišljenje i delanje je suprotno religioznom pogledu na svet, koji, klanjajući se Bogu, poštuje i čoveka. Jer, po Elilu: „Isključivi karakter tehnike jedan je od razloga njenog munjevitog progresa. Danas nema mesta za pojedinca ukoliko nije tehničar. Nijedna društvena grupa nije sposobna da se odupre pritisku okruženja, osim ako ne koristi tehniku. Posedovati moć tehnike je pitanje života i smrti, kako za pojedinca, tako i za grupe; nema te zemaljske sile koja može izdržati njen pritisak. […] U današnje vreme, tehnika je dostigla takvu tačku u svom razvitku da se transformiše i razvija gotovo bez presudne ljudske intervencije.“
Tehnika nije mogla da postane svudaprisutna sila u epohi u kojoj je čovek, iz hrišćanske perspektive, smatran krunom svih živih bića. Tek u epohi prosvetiteljstva, kada je proglašeno da je čovek mašina (Lametri), bilo je moguće da pomoćno sredstvo čovekovog života na Zemlji postane gospodareće.
BESKRAJNI RAST
Tehnika se ne da zamisliti bez onoga što je Elil zvao „tehničkom konvergencijom“. Sami izvršitelji zapovesti progresa često nisu ni svesni kuda novi izumi vode. Ni za koga od njih se ne bi moglo reći da upravlja sve novijim otkrićima i usavršavanjima; pa ipak, svako otkriće priziva novo otkriće, i svako novo otkriće ima nove primene. Iz oblasti mehanike lako se prelazi u oblast antropologije; kibernetika i medicina počinju da se prepliću i prožimaju.
Elil o neumoljivosti tehnike kao nepobedive sile kaže: „Ne postoji lični izbor kad je reč o razlici između, recimo, 3 i 4; 4 je veće od 3; to je činjenica u kojoj nema ničeg ličnog. Niko to ne može promeniti ili tvrditi suprotno ili izbeći. Slično tome, ne postoji izbor između dve tehničke metode. Jedna od njih se neizbežno nameće: njeni rezultati su proračunati, izmereni, očigledni i nesporni.“
RAŠČOVEČENJE ČOVEKA
Zato je konačni ishod besciljnog tehnološkog napretka raščovečenje čoveka, što se vidi i u modernoj umetnosti. Elil je tvrdio da savremeni umetnici beže u ludilo upravo zbog nemogućnosti da pobegnu od tehnike: „Otkrivajući iracionalnosti naše epohe, antiumetnost proizvodi te iste iracionalnosti, izaziva neprilagođena ponašanja. Ona proizvodi eksplicitne i vidljive modele kolektivnih fantazama naše epohe, opsednutost smrću, odsustvo smisla, destrukciju. Moderna umetnost je umetnost samonegacije, to jest nemoći ovladavanja situacijom. Ona je suprotnost magijskoj ili religijskoj umetnosti, iz koje čovek crpi snagu za ovladavanje svetom ili njegovo uređivanje. Moderna umetnost, naprotiv, priprema ovce za klanje. To je neprekidno izjavljivanje kako se ništa ne može učiniti. To je zbrkano pokretanje lažnih akcija koje isključivo proizvode panični kovitlac muva u boci. Time što eksplicitno odbacuje tendencije tehničkog sveta, umetnost pruža čoveku sve razloge, sva opravdanja, sva izvrdavanja, svu ispraznu taštinu neophodnu da se, nem i pasivan, potčini okovima sistema.“
Takva umetnost, po Elilu, nije nikakav izlaz za čoveka.
POBUNA PROTIV TEHNIKE
Pobuna protiv tehničkog shvatanja čoveka i njegovog sveta počela je odavno. Dostojevski se, u Zapisima iz podzemlja, obračunavao sa takvim pogledom na ljudsko biće: „Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali je razum ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti – a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada ništavan, ipak je život, a ne samo izvlačenje kvadratnog korena […] Dva puta dva je četiri, to je ipak nesnosna stvar. Dva puta dva je četiri, to je, po mom mišljenju, prosto bezočna drskost. Dva puta dva je četiri ponaša se kao mangup, isprečio vam se na putu, podbočenih ruku i pljuje na sve […]Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, naime, u tako savršeno zdanje da mu se neće moći ni krišom jezik isplaziti niti u džepu pokazati šipak. A ja se, možda, zato i bojim tog dvorca što je kristalan i nerazrušiv, što mu se ni krišom neće moći jezik isplaziti.“
Elilova pobuna protiv tehnike zasnovana je na njegovom uverenju da je ona pokušaj poricanja Boga i Njegovog mesta u našem životu i istoriji. Potiskujući istinski svešteno, tehnika sakralizuje samu sebe, i čovek se klanja delima svojih ruku – idolima, što Gospod zabranjuje. Elil je zbog toga ustajao i protiv modernih medija, koji uopšte ne prenose istinu, nego oblikuju svet koji nameću čoveku spremnom da im se preda.
Hrišćani su pozvani da svojim eshatološkim svedočenjem raščaraju moć tehnici potčinjene države i medija, i oprisutne Boga u društvu. Oni moraju da vaplote Božiju slobodu u doba sveopšteg ropstva. Jer, kako kaže Elil, mi više nismo „okruženi šumama, poljima i rekama, nego znacima, signalima, bilbordima, ekranima, nalepljenim cenama i robnim markama: to je naš univerzum. I čak kad nam ekran pokazuje živu stvarnost,poput ljudskih lica ili drugih zemalja, to je i dalje fikcija: konstruisana i rekombinovana stvarnost“.
ELILOVI SNOVI
Elil je verovao da je jedini put za čoveka – put odricanja od tehnike kroz njeno korišćenje zarad samooslobođenja. On je predlagao sledeće:
1. Zapad je dužan da sva svoja znanja i umeća besplatno ponudi zemljama tzv. „Trećeg sveta“, kako bi se one izvukle iz bede i oprisutnile svoje stvaralačke potencijale; 2. Zapad se mora odreći vlasti i nasilja, kao i upotrebe vojne moći, a nužno je i ukidanje centralne birokratske države; 3. Treba podići nivo obrazovanja i omogućiti svim narodima da pokažu svoje darove – raznoliki cvetovi treba da cvetaju u slobodi, jer će, po Elilu, „među stotinu bezumnih reči uvek biti i poneka proročka“; 4. Zahvaljujući tehnici, moguće je skraćivanje radnog vremena, s ciljem da se ljudi bave onim što je kreativno, a ne mehanički reproduktivno; 5. Ne sme se dozvoliti da moć informatičkih tehnologija dođu u ruke državne birokratije, jer to vodi totalitarizmu – neophodan je socijalizam slobodnih i solidarnih, kome će kibernetika služiti kao pomoćno sredstvo za oslobođenje ljudskih potencijala…
Novo društvo podrazumevaće izgradnju komuna sa samoupravom kao rukovodnim načelom, što će, zahvaljujući kibernetici, dovesti do nestanka proletera i sirotinje širom sveta.
Elil je, naravno, bio utopista, koji je verovao u čudo čovekovog preobražaja, koji je poručivao:“Da bi se došlo do slobodnog socijalizma s ljudskim licem bez socijalnog nazadovanja potrebna je istinska mutacija čoveka. Mutacija psihološka, ideološka, moralna, prestrojavanje svih životnih ciljeva“.
Na nesreću, čovečanstvo je predaleko od Elilovih ideja, mada bi, da je sreće i pameti, lako moglo da, zajedničkim snagama, dođe do svetske zajednice slobodnih i solidarnih. Ruski filosof Nikolaj Berđajev je, svojevremeno, upozoravao da ako ljudi ne žele da budu slobodna braća u Hristu, oni će biti na silu ujedinjeni u antihristu. Čemu smo danas bliži, svako može da zaključi sam. A lik i delo Žaka Elila nas podsećaju da, dok god ljudi žude za čoveštvom, sve bitke čovečanstva nisu izgubljene.
Vladimir Dimitrijević
Objavljeno u aprilskom broju „Geopolitike“
