Živimo u vremenu u kome nije bitan smislotvorni podvig Svetog Đorđa, nego bol probodene aždaje, rekao bi pesnik Zoran Kostić.
Za globalističku aždaju laži, besmisla, pa i satanizma, svako mora da ima razumevanja. Naročito ako se predstavlja kroz „umetnička dela“.Živimo u vremenu u kome nije bitan smislotvorni podvig Svetog Đorđa, nego bol probodene aždaje, rekao bi pesnik Zoran Kostić. Za globalističku aždaju laži, besmisla, pa i satanizma, svako mora da ima razumevanja. Naročito ako se predstavlja kroz „umetnička dela“.Umetnost je, uostalom, od izlaganja Dišanovog pisoara do danas, samo ono što se, iz centara svetske prevratničke moći, umetnošću proglasi. Tako je „umetnik“ Manconi svojevremeno pakovao sopstveni izmet u konzerve i prodavao ga kao „umetničko delo“. Imao je i obrazloženje: kao što su alhemičari olovo pretvarali u zlato, tako ja svoj izmet pretvaram u umetnost. Iz perspektive savremene nakaznosti maskirane u estetiku, ali i kao glasnogovornik turbo -kapitalističkog načina mišljenja, bio je u pravu: jedna od tih konzervi kupljena je za deset hiljada dolara.
KOVITLAC MUVA U BOCI
Sve je počelo u doba kada je modernizam trajno razbio antički ideal kalokagatije, jedinstva Lepog, Dobrog i Istinitog. Antiumetnost je zauzela mesto istinske umetnosti, navodno u ime pobune protiv dehumanizovanog sveta u kome živimo. Naravno, ona nije ponudila novu logosnost, nego još radikalnije raščovečenje. U knjizi o umetnosti u doba trijumfa tehnike, „Carstvo besmisla“, francuski hrišćanski mislilac, Žak Elil, zapisao je: „Otkrivajući iracionalnosti naše epohe, antiumetnost proizvodi te iste iracionalnosti, izaziva neprilagođena ponašanja. Ona proizvodi eksplicitne i vidljive modele kolektivnih fantazama naše epohe, opsednutost smrću, odsustvo smisla, destrukciju. Moderna umetnost je umetnost samonegacije, to jest nemoći ovladavanja situacijom. Ona je suprotnost magijskoj ili religijskoj umetnosti, iz koje čovek crpi snagu za ovladavnje svetom ili njegovo uređivanje. Moderna umetnost, naprotiv, priprema ovce za klanje. To je neprekidno izjavljivanje kako se ništa ne može učiniti. To je zbrkano pokretanje lažnih akcija koje koje isključivo proizvode panični kovitlac muva u boci.“[1]
Pošto ovo infantilno „muvanje“ više niko ni ne smatra za nešto prevratničko, a kamoli estetski bitno, potrebno je izazvati i dodatnu provokaciju, da bi se privukla pažnja. Medijska pažnja, pre svega. Zato se ide do kraja.
TRIJUMF SMRTI KAO „UMETNOST“
Samoproglašena neonihilistička „umetnost“ stavila se, odavno, u nekrofilnu službu neoliberalnom kapitalizmu, uništitelju svih tabua radi trijumfa „slobodnog tržišta“. Kult smrti naročito se zapaža u slučaju Gintera fon Hagensa, koji je 1995. u galerije počeo da unosi plastificirane leševe ljudi pogubljenih u Kini ili preuzetih u bolnicama Trećeg sveta. Ove izložbe je videlo preko 26 miliona ljudi. Hagens je izjavio: „Dvadeset godina sam proveo kao profesor anatomije u Hajdelbergu. Za ljude koji nemaju takvu profesionalnu orijentaciju ona je predstavljala mračnu nauku. Ja sam je pretvorio u zabavu: entertainment– događajnu anatomiju. Radi se o demokratizaciji anatomije.”[2]
Mediolog Biljana Đorović kaže: „Etički i pravni aspekti nisu nikakva prepreka ovom biznisu: Fon Hagensa su optuživali da je nabavljao tela ilegalno iz Kine, da je krijumčario zatvorenike nad kojima je izvršena smrtna kazna, koji nisu prethodno potpisali nikakav dokument koji bi legalizovao doniranje. Drugi „izvor” su preminuli u bolnici u Kirgistanu. Pravni aspekti su racionalizovani farsičnom retorikom (premda, kako ćemo videti, ista argumentacija ima dugu zakonsku tradiciju u Evropi): upotreba zatvorenika nad kojima je izvršena smrtna kazna, u komercijalne svrhe, u Kini, koja godišnje izvrši egzekuciju nad 2000 – 3000 zatvorenika i ima dugu istoriju slobodnog korišćenja njihovog leša u medicinske svrhe, nikoga ne bi trebalo da uznemiri.“
Ali, ovde leševi nisu korišćeni u medicinske svrhe, – mada je i takvo korišćenje, s moralne strane, problematično – nego kao „umetnost“.
ANIMALIZAM NA DELU
Sam „umetnik“ Fon Hagens je izjavio da će svoj leš zaveštati budućim „umetnicima“: „Sa ogromnim zadovoljstvom… biće mi čast da nastavim da služim anatomiji i prosvetljenju. Moje kolege će sa uživanjem utrošiti 1500 radnih sati kako bi od mene načinili zbilja dobar komad koji će nastaviti svoju zemaljsku egzistenciju i u narednim vekovima. Plastifikacija je vrsta utehe koja leži u promeni samog lica smrti.” Upitnike za „doniranje” tela je poslao širom sveta i time je obezbedio preko devet hiljada donacija, preko hiljadu iz Amerike. Među pitanjima u upitniku bila su i ova: Da li biste pristali da vaše telo stavimo u poziciju seksualnog čina sa partnerom suprotnog pola? Da li biste pristali da vaše telo stavimo u poziciju seksualnog čina sa partnerom istog pola? Da li biste pristali da vaše telo kombinujemo sa telom neke životinje ili predmeta?”[3]
I to je, takođe, „umetnost“.
„UMETNOST NIKAD NIJE NEMORALNA“?
Uočavajući sve ovo, Pol Virilio je još 1998. godine istakao ono o čemu piše Biljana Đorović: „Pod parolom ‘Umetnost nikada nije nemoralna’ opsceno postaje preduslov uspeha, pri čemu se zaboravlja na poreklo ove reči čije prvobitno značenje vodi od latinskog obscenus što znači zloslutan” – kako je Pol Virilio (Paul Virilio) razumeo događaj iz 1998, kada se u Muzeju tehnike i rada u Manhajmu, 780.000 posetilaca tiskalo kako bi moglo da posmatra 200 ljudskih leševa koje je predstavio Ginter fon Hagens koji je ovakvo interesovanje prokomentarisao rečima: „Ovde se radi o slamanju poslednjih tabua“.[4]
Radikalne lezbo – feministkinje, poput Šulamit Fajerston, najavljivale su, još pre pola veka, da će njihov pokret uništiti incestni tabu. Hagens je radio na uništenju tabua smrti. A sve u ime trijumfa onih 0,666% banksterskog ološa, maskiranog u globalističku „elitu“.
I tako je danas, u globalizovanoj Srbiji, koja tek što ne uđe u EU i NATO, moguće da država finansira „umetnost“ kroulijevke Marine Abramović, a da se u Zemunu izlaže „umetnost“ sa karikaturama iskasapljenih beba.
A onda dođu neki maskirani (puna ih je SNS Srbija), i nasilno prekinu zemunsku izložbu.
I JA SAM PROTIV NASILjA!
Svako ko u današnjoj Srbiji brani normalnost i porodične vrednosti prvo mora da se zakune da ne podržava nikakvo nasilje i nasilnike, jer se, među NVO jurišnicima, podrazumeva da je branilac porodičnih vrednosti, sam po sebi, nasilnik, ako ne delom, a ono mišlju. Branilac porodičnog čovečanstva, po definiciji, ne pristaje na globalističko ispiranje mozga koje se svodi na „detabuizaciju“ svakog tabua, od „umetničkog“ do seksualnog – a ko na laž Sistema ne pristaje, taj je, naravno, „fašista“. To znam iz sopstvenog iskustva, jer sam, između ostalog, pod parničnom tužbom udruženja političkih homoseksualaca, „Da se zna“.Oni tvrde da sam, navodno, svojim tekstom „U odbranu prirodne porodice“, doprinosio stvaranju „neprijateljskog okruženja“ koje vodi ka nasilju prema građanima „nestandardne seksualne orijentacije“. Logika mojih NVO tužilaca je prosta: čim o nečemu pišeš kako se njima ne sviđa, ti podstičeš na nasilje. Dostojevski je, tom NVO logikom, u „Zločinu i kazni“, podsticao svoje čitaoce na ubistvo baba – zelenašica, isto kao što sam ja, tvrdeći da ne smemo dozvoliti institucionalnu redefiniciju braka i porodice, kriv za nečije nasilje prema nekome.
LIBERALNE PERJANICE PROTIV MINISTARSTVA KULTURE
Zato, evo, da opet kažem: protiv sam svakog nasilja. Protiv sam nasilja na izložbama, čak i kad su to izložbe koje se rugaju svakoj normalnosti, pristojnosti, elementarnoj svesti o tome šta je čoveštvo. Ali, ništa mi to ne vredi. Jer, i Ministarstvo kulture države Srbije je osudilo nasilje na izložbi morbidarija u Zemunu, pa je, od liberalnih perjanica, dobilo optužbu da je „fašističko“ i da zagovara nasilje. Liberalne perjanice (najčešće sasvim lukrativno, kao i NATO – EU NVO jurišnici) smatraju da je „fašizam“ kad neko normalan kaže, pozivajući, pritom, policiju i sudstvo da hitno reaguje i privede „izložbene“ nasilnike pravdi: „Prizori sa iskasapljenim bebama odsečenih udova ili sa sekirama u glavama nedonoščadi, predstavljaju patologiju i devijaciju svesti, a ne umetnost u bilo kom njenom obliku. Ma koliko to neko želeo da opovrgava, ovo društvo i dalje ume da razlikuje dobro i zlo u njihovim osnovnim sadržajima i postojaće sve dok to bude umelo.“
Naravno, Ministarstvo kulture je ustalo u odbranu zdravog razuma: ne, ne i ne bilo čijem nasilju i maskiranim nasilnicima, ali ne i propagandi mraka zakrabuljenoj u „umetnost“. Svako normalan, onaj ko stoji pod uglom od 90 stepeni u odnosu na tle, nezgrbljen i nepropuzao, govori jedno logično NE pokušaju estetizacije krajnjeg zla u ime globalističke „detabuizacije“.
ŠTA KAŽE ZDRAV RAZUM?
Komentarišući jedan tekst na Internetu, pisan kao apologija prava na slobodu izražavanja – sasvim legitimnog prava, naravno, kao što su legitimni i svi oblici protesta protiv nasilja na izložbama – izvesni čitaoci su uočili suštinu zbivanja. Jedan od njih se usprotivio farisejskom moralizmu apologeta zemunskih „crnohumornista“: „Taj moral je posledica svođenja čoveka na nivo podživotinje. Postavljanje ovakve izložbe u zemlji gde je nestalo na hiljade beba u porodilištima je, u najmanju ruku, teška provokacija. A što se tiče same slobode umetnosti, baš bih voleo da vidim kako bi prošla izložba na kojoj bi se našla slika homoseksuaca nataknutog na kolac sa natpisom “pe*eriška daj*uzić u maksimalnom uživanju”.“
Odgovor je jasan: takva izložba bi, policijski, odmah bila zatvorena, njeni organizatori pohapšeni, a svi „levi liberali“ bi tražili da se onaj ko je to naslikao i izložio strelja. (Naravno, ni potpisnik ovih redova tu vrstu „umetnosti“ ne bi smatrao umetnošću, jer bi i ona bila ruganje čoveštvu, i ne bi podržao bilo koga koji, na osnovu neonacističkih morbidarija, sebe proglašava „umetnikom“).
A evo još jednog komentatora: „Zna li neko podatak da je pre osam godina, upravo u Zemunu, majka u stanju postporođajne depresije (kako su mediji preneli) iskasapila četrdeset dana staru bebu jer nije mogla da podense plakanje? I da je nedelju dana ranije sličan slučaj zabeležen u Mladenovcu. Moglo bi se i moralo bi se diskutovati o tome da li sporna „karikatura” predstavlja humor u bilo kom obliku, pa makar i crni. Možda bi se to „delo” moglo nazvati i izrugavanjem porodičnoj tragediji (na žalost, može da se pretpostavi da navedeni slučajevi nisu usamljeni). Društvo jednostavno ne sme da dozvoli da se takve devijacije, u najmanju ruku nezrelost i nerazumnost, na bilo koji način karakterišu kao umetnost, humor i sl. Dodatna tragedija u ovom slučaju je što se nije našao niko civilizovan da reaguje pre huligana, da se sporna izložba prekine na neki drugi način, mirno i dostojanstveno. Sam nastup huligana je šlag na tortu i dodatna doza besmisla celog ovog bizarnog slučaja koji, na žalost, oslikava trulež društva.“
Zaista, šteta koju su nasilnici učinili je velika. Oni su udarili na temeljne vrednosti pravne države, koja nalaže sigurnost za sve njene građane, ali i skrenuli pažnju na infantilni satanizam tzv. „umetnika“, koji ne bi bili ni primećeni bez upada maskiranih nasilnika u izložbeni prostor.
NE ODUSTAJEMO!
Kako reče onaj komentator sa Interneta, naše društvo je trulo. Ono umire jer se odreklo normalnosti, ljudskosti, ljubavi prema životu i rađanju. Tzv. „kultura smrti“, sasvim u skladu sa planovima onih 0,666% bankstersko – globalističkog ološa, pobedila je, i na našem tlu, kulturu života. Ali, ne smemo dizati ruke od smislotvorstva: treba nam rađati decu i stvarati pravu umetnost. Moramo naslikati više ikona nego što varvari mogu da ih unište, govorio je vladika budimski Danilo. To je jedini put ka preporodu koji nam je, kao život sam, neophodan ovde i sada.
dr Vladimir Dimitrijević
