Живимо у времену у коме није битан смислотворни подвиг Светог Ђорђа, него бол прободене аждаје, рекао би песник Зоран Костић. За глобалистичку аждају лажи, бесмисла, па и сатанизма, свако мора да има разумевања. Нарочито ако се представља кроз „уметничка дела“.Живимо у времену у коме није битан смислотворни подвиг Светог Ђорђа, него бол прободене аждаје, рекао би песник Зоран Костић. За глобалистичку аждају лажи, бесмисла, па и сатанизма, свако мора да има разумевања. Нарочито ако се представља кроз „уметничка дела“.Уметност је, уосталом, од излагања Дишановог писоара до данас, само оно што се, из центара светске превратничке моћи, уметношћу прогласи. Тако је „уметник“ Манцони својевремено паковао сопствени измет у конзерве и продавао га као „уметничко дело“. Имао је и образложење: као што су алхемичари олово претварали у злато, тако ја свој измет претварам у уметност. Из перспективе савремене наказности маскиране у естетику, али и као гласноговорник турбо -капиталистичког начина мишљења, био је у праву: једна од тих конзерви купљена је за десет хиљада долара.
КОВИТЛАЦ МУВА У БОЦИ
Све је почело у доба када је модернизам трајно разбио антички идеал калокагатије, јединства Лепог, Доброг и Истинитог. Антиуметност је заузела место истинске уметности, наводно у име побуне против дехуманизованог света у коме живимо. Наравно, она није понудила нову логосност, него још радикалније рашчовечење. У књизи о уметности у доба тријумфа технике, „Царство бесмисла“, француски хришћански мислилац, Жак Елил, записао је: „Откривајући ирационалности наше епохе, антиуметност производи те исте ирационалности, изазива неприлагођена понашања. Она производи експлицитне и видљиве моделе колективних фантазама наше епохе, опседнутост смрћу, одсуство смисла, деструкцију. Модерна уметност је уметност самонегације, то јест немоћи овладавања ситуацијом. Она је супротност магијској или религијској уметности, из које човек црпи снагу за овладавње светом или његово уређивање. Модерна уметност, напротив, припрема овце за клање. То је непрекидно изјављивање како се ништа не може учинити. То је збркано покретање лажних акција које које искључиво производе панични ковитлац мува у боци.“[1]
Пошто ово инфантилно „мување“ више нико ни не сматра за нешто превратничко, а камоли естетски битно, потребно је изазвати и додатну провокацију, да би се привукла пажња. Медијска пажња, пре свега. Зато се иде до краја.
ТРИЈУМФ СМРТИ КАО „УМЕТНОСТ“
Самопроглашена неонихилистичка „уметност“ ставила се, одавно, у некрофилну службу неолибералном капитализму, уништитељу свих табуа ради тријумфа „слободног тржишта“. Култ смрти нарочито се запажа у случају Гинтера фон Хагенса, који је 1995. у галерије почео да уноси пластифициране лешеве људи погубљених у Кини или преузетих у болницама Трећег света. Ове изложбе је видело преко 26 милиона људи. Хагенс је изјавио: „Двадесет година сам провео као професор анатомије у Хајделбергу. За људе који немају такву професионалну оријентацију она је представљала мрачну науку. Ја сам је претворио у забаву: ентертаинмент– догађајну анатомију. Ради се о демократизацији анатомије.”[2]
Медиолог Биљана Ђоровић каже: „Етички и правни аспекти нису никаква препрека овом бизнису: Фон Хагенса су оптуживали да је набављао тела илегално из Кине, да је кријумчарио затворенике над којима је извршена смртна казна, који нису претходно потписали никакав документ који би легализовао донирање. Други „извор” су преминули у болници у Киргистану. Правни аспекти су рационализовани фарсичном реториком (премда, како ћемо видети, иста аргументација има дугу законску традицију у Европи): употреба затвореника над којима је извршена смртна казна, у комерцијалне сврхе, у Кини, која годишње изврши егзекуцију над 2000 – 3000 затвореника и има дугу историју слободног коришћења њиховог леша у медицинске сврхе, никога не би требало да узнемири.“
Али, овде лешеви нису коришћени у медицинске сврхе, – мада је и такво коришћење, с моралне стране, проблематично – него као „уметност“.
АНИМАЛИЗАМ НА ДЕЛУ
Сам „уметник“ Фон Хагенс је изјавио да ће свој леш завештати будућим „уметницима“: „Са огромним задовољством… биће ми част да наставим да служим анатомији и просветљењу. Моје колеге ће са уживањем утрошити 1500 радних сати како би од мене начинили збиља добар комад који ће наставити своју земаљску егзистенцију и у наредним вековима. Пластификација је врста утехе која лежи у промени самог лица смрти.” Упитнике за „донирање” тела је послао широм света и тиме је обезбедио преко девет хиљада донација, преко хиљаду из Америке. Међу питањима у упитнику била су и ова: Да ли бисте пристали да ваше тело ставимо у позицију сексуалног чина са партнером супротног пола? Да ли бисте пристали да ваше тело ставимо у позицију сексуалног чина са партнером истог пола? Да ли бисте пристали да ваше тело комбинујемо са телом неке животиње или предмета?”[3]
И то је, такође, „уметност“.
„УМЕТНОСТ НИКАД НИЈЕ НЕМОРАЛНА“?
Уочавајући све ово, Пол Вирилио је још 1998. године истакао оно о чему пише Биљана Ђоровић: „Под паролом ‘Уметност никада није неморална’ опсцено постаје предуслов успеха, при чему се заборавља на порекло ове речи чије првобитно значење води од латинског обсценус што значи злослутан” – како је Пол Вирилио (Паул Вирилио) разумео догађај из 1998, када се у Музеју технике и рада у Манхајму, 780.000 посетилаца тискало како би могло да посматра 200 људских лешева које је представио Гинтер фон Хагенс који је овакво интересовање прокоментарисао речима: „Овде се ради о сламању последњих табуа“.[4]
Радикалне лезбо – феминисткиње, попут Шуламит Фајерстон, најављивале су, још пре пола века, да ће њихов покрет уништити инцестни табу. Хагенс је радио на уништењу табуа смрти. А све у име тријумфа оних 0,666% банкстерског олоша, маскираног у глобалистичку „елиту“.
И тако је данас, у глобализованој Србији, која тек што не уђе у ЕУ и НАТО, могуће да држава финансира „уметност“ кроулијевке Марине Абрамовић, а да се у Земуну излаже „уметност“ са карикатурама искасапљених беба.
А онда дођу неки маскирани (пуна их је СНС Србија), и насилно прекину земунску изложбу.
И ЈА САМ ПРОТИВ НАСИЉА!
Свако ко у данашњој Србији брани нормалност и породичне вредности прво мора да се закуне да не подржава никакво насиље и насилнике, јер се, међу НВО јуришницима, подразумева да је бранилац породичних вредности, сам по себи, насилник, ако не делом, а оно мишљу. Бранилац породичног човечанства, по дефиницији, не пристаје на глобалистичко испирање мозга које се своди на „детабуизацију“ сваког табуа, од „уметничког“ до сексуалног – а ко на лаж Система не пристаје, тај је, наравно, „фашиста“. То знам из сопственог искуства, јер сам, између осталог, под парничном тужбом удружења политичких хомосексуалаца, „Да се зна“.Они тврде да сам, наводно, својим текстом „У одбрану природне породице“, доприносио стварању „непријатељског окружења“ које води ка насиљу према грађанима „нестандардне сексуалне оријентације“. Логика мојих НВО тужилаца је проста: чим о нечему пишеш како се њима не свиђа, ти подстичеш на насиље. Достојевски је, том НВО логиком, у „Злочину и казни“, подстицао своје читаоце на убиство баба – зеленашица, исто као што сам ја, тврдећи да не смемо дозволити институционалну редефиницију брака и породице, крив за нечије насиље према некоме.
ЛИБЕРАЛНЕ ПЕРЈАНИЦЕ ПРОТИВ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ
Зато, ево, да опет кажем: против сам сваког насиља. Против сам насиља на изложбама, чак и кад су то изложбе које се ругају свакој нормалности, пристојности, елементарној свести о томе шта је човештво. Али, ништа ми то не вреди. Јер, и Министарство културе државе Србије је осудило насиље на изложби морбидарија у Земуну, па је, од либералних перјаница, добило оптужбу да је „фашистичко“ и да заговара насиље. Либералне перјанице (најчешће сасвим лукративно, као и НАТО – ЕУ НВО јуришници) сматрају да је „фашизам“ кад неко нормалан каже, позивајући, притом, полицију и судство да хитно реагује и приведе „изложбене“ насилнике правди: „Призори са искасапљеним бебама одсечених удова или са секирама у главама недоношчади, представљају патологију и девијацију свести, а не уметност у било ком њеном облику. Ма колико то неко желео да оповргава, ово друштво и даље уме да разликује добро и зло у њиховим основним садржајима и постојаће све док то буде умело.“
Наравно, Министарство културе је устало у одбрану здравог разума: не, не и не било чијем насиљу и маскираним насилницима, али не и пропаганди мрака закрабуљеној у „уметност“. Свако нормалан, онај ко стоји под углом од 90 степени у односу на тле, незгрбљен и непропузао, говори једно логично НЕ покушају естетизације крајњег зла у име глобалистичке „детабуизације“.
ШТА КАЖЕ ЗДРАВ РАЗУМ?
Коментаришући један текст на Интернету, писан као апологија права на слободу изражавања – сасвим легитимног права, наравно, као што су легитимни и сви облици протеста против насиља на изложбама – извесни читаоци су уочили суштину збивања. Један од њих се успротивио фарисејском морализму апологета земунских „црнохуморниста“: „Тај морал је последица свођења човека на ниво подживотиње. Постављање овакве изложбе у земљи где је нестало на хиљаде беба у породилиштима је, у најмању руку, тешка провокација. А што се тиче саме слободе уметности, баш бих волео да видим како би прошла изложба на којој би се нашла слика хомосексуаца натакнутог на колац са натписом “пе*еришка дај*узић у максималном уживању”.“
Одговор је јасан: таква изложба би, полицијски, одмах била затворена, њени организатори похапшени, а сви „леви либерали“ би тражили да се онај ко је то насликао и изложио стреља. (Наравно, ни потписник ових редова ту врсту „уметности“ не би сматрао уметношћу, јер би и она била ругање човештву, и не би подржао било кога који, на основу неонацистичких морбидарија, себе проглашава „уметником“).
А ево још једног коментатора: „Зна ли неко податак да је пре осам година, управо у Земуну, мајка у стању постпорођајне депресије (како су медији пренели) искасапила четрдесет дана стару бебу јер није могла да поденсе плакање? И да је недељу дана раније сличан случај забележен у Младеновцу. Могло би се и морало би се дискутовати о томе да ли спорна „карикатура” представља хумор у било ком облику, па макар и црни. Можда би се то „дело” могло назвати и изругавањем породичној трагедији (на жалост, може да се претпостави да наведени случајеви нису усамљени). Друштво једноставно не сме да дозволи да се такве девијације, у најмању руку незрелост и неразумност, на било који начин карактеришу као уметност, хумор и сл. Додатна трагедија у овом случају је што се није нашао нико цивилизован да реагује пре хулигана, да се спорна изложба прекине на неки други начин, мирно и достојанствено. Сам наступ хулигана је шлаг на торту и додатна доза бесмисла целог овог бизарног случаја који, на жалост, осликава трулеж друштва.“
Заиста, штета коју су насилници учинили је велика. Они су ударили на темељне вредности правне државе, која налаже сигурност за све њене грађане, али и скренули пажњу на инфантилни сатанизам тзв. „уметника“, који не би били ни примећени без упада маскираних насилника у изложбени простор.
НЕ ОДУСТАЈЕМО!
Како рече онај коментатор са Интернета, наше друштво је труло. Оно умире јер се одрекло нормалности, људскости, љубави према животу и рађању. Тзв. „култура смрти“, сасвим у складу са плановима оних 0,666% банкстерско – глобалистичког олоша, победила је, и на нашем тлу, културу живота. Али, не смемо дизати руке од смислотворства: треба нам рађати децу и стварати праву уметност. Морамо насликати више икона него што варвари могу да их униште, говорио је владика будимски Данило. То је једини пут ка препороду који нам је, као живот сам, неопходан овде и сада.
др Владимир Димитријевић
