„FINALNA REVOLUCIJA“ GORANA ARANĐELOVIĆA
O KNjIGAMA KOJE NAJAVLjUJU BUDUĆNOST
Kad je krenula „korona p(l)andemija“, mnogi su se setili knjiga koje su sve ovo najavile. Uglavnom stranih...U njima se, pre četiri decenije, kažu, pominjao i Vuhan, kao početak svega. I Srbi su imali majstora proze, Borislava Pekića, koji je 1983. godine napisao „Besnilo“.
Internetski prepričano: „Nakon što kokpit zahteva prednost pri sletanju na Hitrou, avion Alitalije aterira na londonski aerodrom. Časna sestra Tereza prikazuje znake misteriozne bolesti. Komarovski sumnja na neku vrstu tropske bolesti, groznice ili malarije, imajući u vidu da majka Tereza dolazi iz nigerijskog manastira. Sa časnom sestrom, na Hitrou istim avionom sleće i prenosnik zaraze. Pas Šeron, prisvojeni ljubimac dečaka sa leta, a ništa drugo do prvozaražen opakim virusom koji joj je preneo divlji pas na izraelsko-palestinskoj granici. Žrtva laboratorijski sintetisanog virusa, čiji je tvorac dr Liberman, poznat i kao zloglasni dr Štadler, pionir bio-inženjeringa i masovni ubica Aušvica. Kako se virus nezadrživo širi, više od četvrt miliona ljudi na Hitrou će potpuno podivljati. Neki od besnila, neki od sopstvenih demona. Preživelih neće biti.“(1)
Pekićeva knjiga je antiutopijska u najdubljem smislu te reči. Ona govori o naličju progresa, koračanja u smrt čovečanstva koje je izabralo put samoobogotvorenja, što se ispostavlja ne kao natčoveštvo, nego kao pasje besnilo.
Umesto maski, ljudi na Pekićevom Hitrou moraju da nose pasje korpe.
Ovoga puta, međutim, nećemo o „Besnilu“. Biće prilike, ako Bog da, da mu se vratimo.
Nekoliko reči o jednoj drugoj knjizi, koja nije bila reflektorski obasjavana, mada je vredna pažnje.
PRIČA KOJA PREDVIĐA RAT NA UKRAJINI
Godine 2014, objavio sam tekst pod naslovom „“Budućnost u koju verujemo“ ili Srbija i Rusija posle 16. marta“. (2)
U tekstu je, između ostalog, pisalo: “Na Ukrajini, u njenom zapadnom delu, izbijaju nemiri. Nemiri se, postepeno šire, i situacija je sve ozbiljnija. Za to vreme, u Srbiji se sprema referendum o pristupanju NATO – paktu. Incijativu za pokretanje referenduma dalo je pedeset poslanika Skupštine Srbije, a skupilo se i oko sto hiljada potpisa građana. Ruski ambasador razgovara sa srbskim premijerom („neznalicom opšte prakse“), i upozorava ga: “Bojim se da bi ishitrena odluka mogla da ugrozi vaše pozicije. Apelujem na vas i na predsednika da se to još jednom preispita“(3,79). Pri tom izražava sumnju da je reč o pukoj građanskoj inicijativi, smatrajući da iza referenduma stoje strane sile. Premijer poriče takvu mogućnost, priča o izvesnim ekonomskim teškoćama Srbije, novom angažmanu MMF-a, nudi Rusiji nastavak ekonomske saradnje. Ambasador je, na kraju, otvoren: “Ako na skali imamo ekstreme, gde na jednom kraju piše „prijatelj“, a na drugom „neprijatelj“, vi ste još uvek u prvom delu. Onim što ste planirali, brzo klizite ka sredini. Vezano za to, potpuno nam je nejasno zašto hrlite u savez u kome su svi, od prvog do poslednjeg, vaši istorijski neprijatelji! Svi oni koji su uzrokovali višemilionske pogibije i patnje srpskoga naroda! Prošle godine, u lovu, gledao sam taktiku vukova u navlačenju naivnijih lovačkih pasa. Priđu im, i zapodenu igru, mašu repom. Kroz igru ih navlače u šumu, gde ih rastrgnu./…/Ima li Srbija šezdeset miliona stanovnika, pet stotina nuklearnih bojevih glava i dve hiljade milijardi evra godišnje?/…/Toliko iznosi trenutni francuski ulog za bezbednost u vučjem čoporu.Tako su tik uz vodećeg vuka i drže ga na oku. Nište valjda poverovali da su se u pola veka Nemci i Francuzi toliko promenili da su danas potpuno drugačiji od svojih dedova?“(3,81)
Ipak, Vlada Srbije, u saglasnosti s parlamentom, rešava da sprovede odluku o referendumu za ulazak u NATO. Ambasador Rusije dolazi kod ministra spoljnih poslova i kaže mu: „Vezano za većinsku odluku parlamenta da se što pre pristupi referendumu o pristupu NATO – u imam ovlašćenje od strane predsednika Ruske Federacije da vas poslednji put upozorim, a u svetlu najnovijih događaja na evropskom kontinentu, na moguće dalekosežne posledice odluke vašeg parlamenta!“(3,89)
Ministar spoljnih poslova ubeđuje ambasadora da će referendum biti pošten i demokratski, ali ambasador kaže:“Naš je stav da je sve oko referenduma uspešno orkestrirano sa Zapada.Znajući da se u gladnoj Srbiji izbori dobijaju s podeljenim kilogramom šećera ili flašom ulja po glasaču, a da su takvi „pokloni“ već spremni, očekivano je da će običan narod zaokružiti „da“. Vaša vlada će zarad nešto kredita, kojim ćete kupiti socijalni mir za narednih šest ili devet meseci, i nešto obećanih ulaganja, dovesti Srbiju na neprijateljsku stranu, u moguću direktnu konfrontaciju sa Rusijom. To se u istoriji naša dva naroda nikada nije desilo/…/Nemojmo računati komunistički sukob Staljin – Tito. Niti je Staljin bio Rus, niti je Tito bio Srbin. Niti su se 1948. konfrontirale Rusija i Srbija,već SSSR i Jugoslavija. /…/ Pričajmo o istoriji pre komunizma. Nama je jasno da ste vi ostali kao bela mrlja u pozadini NATO – a i da se vašim ulaskom finalizuju napori za predstojeći sukob. Vi pratite situaciju u Ukrajini? /…/ Stvar se zaoštrava. Ulaskom u NATO vi biste svoju teritoriju i vazdušni prostor stavili na raspolaganje alijansi./…/ Gospodine ministre, bude li u tom slučaju došla bilo kakva pretnja ruskom naroda s teritorije Srbije, budite ubeđeni da ćemo vas tretirati kao svakog drugog neprijatelja. Ne više kao bratski, slovenski, pravoslavni narod“. Ministar spoljnih poslova Srbije poriče opasnost:“Ako se na referendumu Srbija odluči za „da“, imamo dogovor sa zapadnim partnerima da se naša teritorija ne koristi u tom smislu i da će alijansa maksimalno poštovati naš suverenitet“.(3,91)
Rat na Ukrajini se zahuktava –mešovite NATO trupe prodiru na teritoriju Ukrajine, a i Rusija šalje svoju vojsku. Počinje sukob konvencionalnim oružjem. Srbija, na nameštenom referendumu, ulazi u NATO. Teritorija Srbije biva iskorišćena za tranzit NATO trupa, a njeni aerodromi za tankiranje NATO aviona koji lete prema Ukrajini. Ruski ambasador odlazi iz Beograda. Predsednik Srbije tvrdi da je otišao samo na privremene konsultacije u Moskvu, i da je vlast u Beogradu i dalje prijatelj Rusije.
Pošto između Rusije i NATO – počinje atomski rat, a teritorija Srbije je puna NATO trupa, na Beograd, sa ruske strane, pada atomska bomba…
Ono što ste upravo pročitali za sada je, na sreću Srbije, samo ukratko izložena fabula priče „Konus“ Gorana Aranđelovića, objavljene u knjizi „Četiri slike srpske apokalipse“, koja je izašla 2013. godine, pre zbivanja na Ukrajini.“(1)
Tako sam pisao 2014. godine.
Aranđelović se, koliko znam, više nije oglasio knjigom. U ono doba, poneka izjava, i to je sve.(3)
Poslao poruke.
Zaćutao.
U Aranđelovićevom proznom tetraptihu, „Četiri slike srpske apokalipse“, nalazi se i priča o novom, neuspešnom ratu Vojske Srbije sa NATO Arbansima oko Kosova i Metohije („Deset dana juna“), ali i priča o raspadu Evropske unije i slomu svake ekonomske i monetarne sigurnosti, koji naročito pogađa Srbiju („Sajdžija“). Ubedljive su, zaista.
Za nas je, danas i ovde, ipak najbitnija priča koja knjigu zatvara, i koja se zove „Finalna revolucija“.
ŠTA JE, PO PISCU, KONAČNI PREVRAT?
Čitamo reči doktora Miloševića:“U proteklih četrdeset osam sati imamo u Srbiji dvadeset umrlih od nepoznate vrste virusa. O sličnoj bolesti javljaju i iz drugih zemalja. /.../ Prema onome što znamo, sve ukazuje na grip. – počinje epidemiolog. – Svi poznati simptomi su tu. Ipak, moraćemo da sačekamo izveštaj SZO iz Ženeve. Jutros smo im poslali uzorke tkiva preminulih./.../
- Meni se čini da je to još jedna naduvana priča. Ponavlja se na svakih par godina. Ura, bura i na kraju ništa! Isto tako je bilo i 2009 – sumnjičavo vrti glavom ministar pravde. – Ne bih želeo da vas kolega i ovu vladu sutra neko proziva za širenje panike i nabavku miliona nepotrebnih i neispitanih vakcina. Setite se prošlih afera. Javnost je postala vrlo sumnjičava. Ima mrtvih? Pa kod svakog gripa ih ima./.../“(3, 252)
Već pomenuti doktor Milošević, na istoj sednici Vlade Srbije, podseća da je smrtnost od novog gripa neuobičajeno visoka, i da treba postupati po preporukama SZO. Ministar ekonomije će na to:“To je sasvim u redu, nemam ništa protiv propisa SZO, samo molim da vodite računa da u izuzetno teškim vremenima ne ugrozite krhke ekonomske pomake. U Srbiji mora da se radi! Ne želimo da ljudi odsustvuju s posla./.../“(3,253)
Za to vreme, predstavnik SZO, Katsuro Masotaka, na konferenciji za štampu, kaže:“Pre dva sata, SZO je proglasila fazu 6, pandemiju. Video – konferenciju smo organizovali zato što smatramo da bi bilo krajnje neozbiljno da u uslovima pandemije pravimo skup u sali s više stotina ljudi. Apelujemo na sve koji imajau tehničkih mogućnosti da pribegavaju elektronskim vidovima komunikacije./.../ Izdvojili smo uzročnika. Reč je o nama nepoznatoj mutaciji H5N1. Uzorci koje smo dobili iz Hong Konga poklapaju se sa onima iz Nemačke i na osnovu toga pretpostavljamo da je mutacija nastala u tom lučkom gradu ili u njegovom zaleđu i odatle je preneta u Evropu.“(3,255)
„Iz obaveštajnih krugova Rusije stižu priče o tajnoj grupi koja je stvorila virus s namerom da desetkuje stanovništvo planete – uključuje se novinar Kanala 5 iz Sankt Peterburga.
- Ne znam odakle im to, ali mislim da je postojanje takvih kriminalnih umova udruženih sa ciljem istrebljenja ljudske rase više u domenu naučne fantastike nego stvarnog života. Nisam pristalica teorija zavere – s blagim osmehom Katsura odbija pretpostavku“(3, 256-257), a zatim priča kako najveći svetski stručnjaci rade na pronalaženju vakcine.
U Srbiji, sitni kriminalci slute uspešnu poslovnu budućnost:“Da obezbedimo što više medicinskih maski i rukavica. To će, brate, da bude hit sezone. Ima da ide ko ludo“.(3, 258)
Epidemiolog Milošević, opet na sastanku Vlade: „Srbija je ušla zvanično u treći, a nezvanično u osmi dan pandemije. Do pre sat vremena imali smo više od hiljadu registrovanih slučajeva. Bolnički kapaciteti su za sada dovoljni. Kažem za sada, jer cenim da će broj obolelih u narednim danima mnogo skočiti.“(3, 268)
Na pitanje ministra obrazovanja šta se dešava kod obolelih, Milošević kaže da je imunološki odgovor organizma poremećen, da odbrambeni sistem napada sopstveno telo, a ishod je kolaps pluća. Epidemiolog usrdno preporučuje kopanje masovnih grobnica na vreme, ali i sledeće mere:“Sve se obrazovne institucije moraju odmah zatvoriti. Državni organi moraju da ukinu rad sa građanima. Obezbediti da sportski centri, hale, škole, fakulteti, kasarne i slični objekti budu spremni za prihvat velikog broja obolelih“. (3, 269)
Posle početka masovnog umiranja, ministar policije predlaže: „Uvođenje policijskog časa. Zabrana rada svih lokala i prodavnica. Nema ulaženja i izlaženja iz naseljenih mesta. Nikakva okupljanja. Nema upotrebe javnog prevoza. Zatvaranje svih aerodroma i zabrana tranzita putničkim automobilima. Teškim teretnim vozilima je dozvoljen tranzit uz prethodnu najavu i pravljenje konvoja, bez zaustavljanja na teritoriji Srbije“.(3,281)
Naravno, ovo nije bio opis Srbije 2020, nego je reč o citatima iz Aranđelovićeve priče „Finalna revolucija“.
Njegov prozni tetraptih je, ponavljamo, objavljen pre sedam godina.
KAKO JE SVE POČELO?
A inače je, u pomenutoj priči, sve počelo kad su stare evropske porodice moćnika, „crno plemstvo“, ljudi bez imena (zovu se Primus, Seknudus, Tercijus, itd.) doneli odluku da treba krenuti na ostvarenje projekta „zlatne milijarde“. Sve ostale ljude, osim tih „zlatnih“, na planeti treba pobiti. Da bude „čistija“. Da se „lakše diše“.
Pravi gospodari, veli pisac „Četiri priče“, ne vide se. Niko ne zna ko su. Koji su istaknuti, koji se vide, koji stoje u prvom, drugom, trećem redu, nisu prave gazde, nego sluge nevidljivih majstora smrti. A prave gazde su tu još od doba starog Rima, kada su, između ostalog, naredili ubistvo Cezara, da bi kasnije, do dana današnjeg, organizovali prevrate koji su im obezbedili da istrebe moćne konkurentske porodice s raznih krajeva planete (recimo, boljševička revolucija je to učinila u Rusiji).
Radili su na depopulaciji na sve načine, od izazivanja ratova do rušenja morala, ali to nije bilo dovoljno brzo i efikasno. I onda su se setili pandemije.
Primusovi naučnici otkopali su iz zamrznutog tla Aljaske žrtve španskog gripa, kombinovali stari sa novim virusima, i dobili bolest koja ubija trudnice i mlade, pre svih. Majstori smrti, naravno, imaju vakcinu. Već su vakcinisani.
Bolest, u priči Gorana Aranđelovića, kreće iz Hong Konga (prvi zaraženi je jedan lakomisleni momak, štampar iz Kine), a širi se preko Sajma knjiga u Frankfurtu, najveće svetske manifestacije tog tipa, koju, u oktobru, poseti preko trista hiljada ljudi sa svih strana sveta.
Priča Aranđelovićeva je dinamična, dobro napisana, njena beogradska (ne samo „planetarna“) fabula drži pažnju...
Mladi bračni par, Vojče i Bisa ( on je sin penzionisanog policajca Bore, kolegama dragog „alkosa“, a ona je kći skromnog radnika iz Vranja ) čekaju bebu. Vojče radi kao čuvar u pošti, ali se, jer je plata mala, udruži sa sitnim kriminalcima „velikog srca“, Rokijem i Pitonom, koji brinu o Bisi i čuvaju je da se ne zarazi...Za to vreme, grip ubija Srbiju i svet. Nađena je vakcina, mada je, naravno, nema dovoljno za sve...Ipak, Bisa će, zahvaljujući Rokiju i Pitonu, dobiti vakcinu, i nazire se, makar kroz patnju, nastavak života...
ŠTA KNjIŽEVNOST MOŽE?
Književnici zgusnuto osećaju stvarnost, i mogu da je predstave onako kako drugi ne umeju. Naježeni od slutnji onog što dolazi, spremni su da svoju jezu podele sa čitaocima. Jer odavno znaju da čovečanstvo, bez Boga i sebem ide u propastl Kao što Pekićev doktor Džon Hamilton kaže: „„Uzimali smo više nego što smo davali, Coro“, rekao je. „Iscrpili smo izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali smo se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle nas nikog više neće biti. I neće. Platićemo. I u nečem drugom smo se prevarili. Daniel Leverquin je imao pravo. Mislili smo da je besnilo ovo što je na Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta. Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je, Coro, pravo besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo i do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.“
To je opomena.
Kao pravoslavni hrišćani, znamo da će, kako je Gete govorio, smak sveta nastupiti kad ljudi prestanu da raduju Boga. Ako se vratimo Bogu i sebi, naše postojanje će ponovo dobiti smisao, i sva nastojanja neprijatelja života biće bezuspešna. Književnost nas, na ovaj ili onaj način, vraća ljudskosti kao smislu. I zato nam pomaže da shvatimo šta se zbiva u svetu u kome živimo.
dr Vladimir Dimitrijević
UPUTNICE ( Internetu pristupljeno 27. maja 2020 )
1.https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Besnilo_(roman))
2.https://dverinovibeograd.wordpress.com/2014/03/25/buducnost-u-koju-verujemo-ili-srbija-rusija-posle-16-marta/
3. Goran Aranđelović: Četiri slike srpske apokalipse, Laguna, Beograd, 2013.
