Nedavno sam od jednog čoveka na svoj mejl na sajtu vladimirdimitrijevic. com primio elektronsku poštu. Čovek kaže da godinama čita moje tekstove, i da se, umnogome, sa njima slaže, pa je rešio da svoja razmišljanja podeli sa mnom, smatrajući da ću imati razumevanja za njih.
Pismo mi se odmah učinilo važnim i napisanim iz dubine bića. Shvatio sam da prevaziliazi okvire lične neobaveznosti, i da postavlja opšta, nasušna pitanja. Rešio sam da na njega reagujem – ali ne svojom pukošću, nego tekstovima umnijih i uglednijih. Jer, pitanje bogoslužbenog jezika i mene, već godinama, privlači i muči. Međutim, pošto je stvar opšta, i pošto traži saborna razmišljanja i rešenja, palo mi je na pamet da pismo ovog čoveka (koji, uzgred budi rečeno živi u našoj dijaspori) objavim, da bi čitaoci mogli da znaju na šta reagujem tekstovima koji će uslediti. OVO JE NJEGOV STAV, NARAVNO; ALI, PONAVLJAM – PO DUBINI I OZBILJNOSTI U NJEMU IMA NEČEG OPŠTEG, NEČEG VAPAJNO NAŠEG. Čak i ako se čovek ne slaže sa svime, istintost postavljenog pitanja, NJEGOV TON, ne dolaze u pitanje. Evo, dakle, tog pisma:
PISMO ČITAOCA
„Nešto sam razmišljao o sveukupnoj srpskoj propasti poslednjih četvrt veka, i zapanjila me je gotovo potpuna podudarnost ove neprestajuće katastrofe sa napuštanjem crkvenoslovenskog jezika u bogosluženju. Poznata ti je latinska izreka ceteris paribus, iliti „all other things being equal“, a upravo to me je najviše i zapanjilo.
Srpska istorija je puna i prepuna katastrofa, raznovrsnih kazni Božijih, ali koliko ja znam, nakon svih tih katastrofa dolazilo je do, makar delimičnog, oživljavanja, oporavka, čega god. Srpska zemlja je opet rađala ljude (ne u smislu broja, nego – ljude, ljudine), stvaran je neki kvalitet, bar na nekom polju. Da uzmem za primer čak i drugi svetski rat. Katastrofa je bila sveobuhvatna, trajala četiri godine, posle toga je opet došla neka druga, komunistička katastrofa, i, iako je crkva bila krajnje stešnjena i narod namučen, ako ništa drugo, školovali su se neki stručnjaci, u raznim oblastima, stvaran je neki kvalitet. Pa i u književnosti, poeziji, muzici, slikarstvu, bilo čemu. Stvarano je nešto, negde. Posle prvog svetskog rata, podobno tome, došla je jugoslovenska katastrofa, ali stvaranje kvaliteta u mnogim oblastima nije prestalo.
Posle svake druge katastrofe u srpskoj istoriji bilo je podobno tome. Ovih poslednjih četvrt veka, to je prvi put da je pad sveobuhvatan, sveukupan, a bez tračka svetlosti sa bilo koje strane. Osim iz Rusije, ali jadni smo mi ako smo potrošili sve unutrašnje razloge za postojanje, pa treba neko i da živi za nas. Kao da je ovaj pad, ovaj sadašnji polom, kvalitativno drugačiji. E, ako je tako, šta bi ga onda moglo uzrokovati, a što je različito od uzroka svih drugih poloma?
Ako su gresi – Srbi su ih imali, psovku – imali, bogohuljenje – imali, čak i ekumenizam – imali (npr. još u vreme svetog vladike Nikolaja, doohridski period; da i ne spominjemo u kraljevini Jugoslaviji „štrosmajerovdan“ i slične ludosti), neslogu, izdaju – imali… i da ne idem dalje. Svi zamislivi i nezamislivi gresi su već bili tu, i kazne su dolazile, prolazile ili ostajale, već prema gresima. Ali je uvek, bez izuzetka uvek, bilo i kvaliteta, bilo je tog nekog najdonjeg kamena na kome se Srbin u sebi osećao Srbinom, znao na šta može da se pozove, imao neku mističnu vezu sa svojim narodom, pa čak i „pošteni“ (zabludeli) komunisti. Jer je i među njima definitivno bilo moralno poštenog sveta. I to krajnje poštenog (lično znam primere). A evo danas, i među nominalnim nacionalistima, pravoslavcima, mnogo je krajnje nemoralnog sveta „kojih bi se marva zastidela i veprovi divlji posramili„.
Dakle, da ne dužim... Jedina suštinska razlika koja mi pada na pamet, jedino što je drugačije u poslednjih četvrt veka je potpuno napuštanje crkvenoslovenskog jezika u bogosluženju. O značaju crkvenoslovenskog mislim da nema razloga da pričam, jer verujem da smo istomišljenici. Kad se drvetu seku grane, ono ponovo raste; kad se zaseče koren, gotovo je. Crkvenoslovenski je i koren našeg drveta, i sidro našeg broda. A sidra više nema. Naravno da se može moliti i na srpskom, ali uz potpuno sečenje korena, čak i ta molitva postaje čardak ni na nebu ni na zemlji, tj. "Beograd na vodi". I veroučenje, i dogmatika, i sve drugo - ako je povređen koren, nema na čemu da se drži. A ako je u pitanju sakralni koren čitave nacije - onda više nema na čemu da se drži ni jedna uporišna tačka u društvu. A kao da se upravo to i dešava. Sveobuhvatno rušenje svega odjednom, a počevši od crkve. Ali kao da je početak rušenja crkve tu, u napuštanju sveštenog jezika, našeg sidra, našeg "uzemljenja", to jest po principu ceteris paribus, ako izuzmemo sve one metode rušenja koje su već bile prisutne.
I još nešto, a ti ne zameri molim te. Svetog Justina Ćelijskog iskreno poštujem, i kao sveca i kao čudotvorca, i nadam se da mi neće zameriti ove reči. Pogledaj razliku između svetog vladike Nikolaja i svetog Justina Ćelijskog (opet kroz prizmu odnosa prema crkvenoslovenskom). Individualna svetost - možda razlike i nema. Obojica su gorostasi, naravno Nikolaj ipak veći. Ali gotovo identični. Dogmatski, Justin je čak ispred, jer nikad nije ni imao "rane radove", u kojima je bilo nepravoslavnih elemenata (kao kod sv. vladike Nikolaja). On je sav - pravoslavan. A opet... Među poznatom duhovnom decom i poštovaocima sv. vladike Nikolaja, koliko znam, nije ni poznata nekakva izdaja ili skretanje sa puta. Oni su bili so srpskog monaštva, so srpske crkve, koja ju je održala u bogoborno vreme. Čak je i sv. Justin među njima, kao najveći među direktnim ili indirektnim duhovnim potomstvom svetog vladike. A duhovna deca sv. Justina... Mislim, naravno, na ovu četvoricu episkopa... Katastrofa, duhovna prokaza srpske crkve. Kako je to moglo da se desi? Hajde da jedan padne, ili dvojica, ali kako sva četvorica, svaki na svoj način? I još nešto, a ti izvini još jednom, mnogo me toga dugo vremena muči, a nisam imao sa kim da podelim. Zar nije uticaj ave Justina ili njegovih učenika na kraju doveo do prevoda Boga Slova, Boga Reči, kao Boga Logosa u srpskom izdanju Svetog pisma (sv. jevanđelje po Jovanu, glava prva). Zar to nije prvorazredni apsurd? Da najvažnija reč, najvažnijeg stiha, najvažnije glave, najvažnijeg jevanđelja, najvažnija reč čitavog Svetog pisma, ne može da se kaže na svom jeziku??????? Zar ne bi onda srpski jezik bio beskrajno siromašan, ubožjak među jezicima? Da nemamo reč za - Reč? Da moramo da zajmimo najvažniju reč iz grčkog, a da je sami uopšte ne razumemo? Zar ne bi onda tako uradili i sv. Kirilo i Metodije, zar ne bi tako bilo prevedeno i na latinskom (gde je, kao što znaš, Verbum), i na svim drugim jezicima. Da samo srpski, između svih drugih jezika, nema svoju reč za prvi stih svetog jevanđelja po Jovanu? I, bez daljeg osvrta - ali zar nije jedina druga zemlja u stanju podobnom srpskom - Bugarska? A, gle - i oni su se "rešili" crkvenoslovenskog. To jest sebe. Elem... Nisam mogao kraće. Ako ti nije teško, odgovori. /…/
Mislim da su novotarije samo jedan deo tog problema, da problem crkvenoslovenskog nadilazi sve to. Već kad su za sveštenstvo počele da se izdaju knjige sa crkvenoslovenskim tekstom napisanim srpskom ćirilicom (linija manjeg otpora, i to do krajnosti), što se kod Rusa radi samo za laike koji tek uče i molitve i jezik, već je time bilo urađeno više od pola posla... Jer ni sveštenici nisu zaista znali svešteni jezik, pa što bi iko drugi. Ali mislim da problematika nadrasta i to. Jer, sve osnovne prevode na crkvenoslovenski sačinili su preveliki svetitelji. To je kao pokušavati da ponovo prevedeš Septuagintu. Zato je Grci i ne diraju. Možda zvuči već pomalo dosadno, ali mislim da se problematika ne završava ni tu! Ima tu nešto mistično, nešto što je sveta tajna, što obuhvata ali i prevazilazi sve do sada navedeno. Neka žila kucavica koja je zasečena.
Najrečitiji Srbin, pre i posle svetog Save - sveti vladika Nikolaj. Vrhunski, psaltirski izraz, reči koje bi mogle da se napišu u Svetom pismu i da se ne primeti razlika. "Sredio Psaltir za narodnu upotrebu", ali ga nije ponovo prevodio! A mogao je, da je trebalo. Vukov Novi zavet takođe nije dirao, a mogao je, da je trebalo (uzgred, meni je Vukov prevod četvorojevanđelja nesravnjeno bolji od sinodskog - ne samo zbog nedopustivog menjanja reči "duša" u "život" i "Jevreji" u "Judejci"/kao "Srbi" u "Srbijanci", što uopšte nema isti smisao/ nisu "Judejci" rekli "krv Njegova na nas i na decu našu", nego Jevreji, kao što se ni Bog ne "razgnevi na "Srbijance" i na njihova sagrešenja", nego na Srbe/; već i zbog opšte lepote i tečnosti izraza; parcijalnim menjanjem celine se narušava ne samo celovitost nego, po pravilu, i lepota izraza).
I još nešto... Ne znam da li si sa time upoznat (velika većina ljudi nije), ali svi drevni prevodi Svetog pisma (grčki/Septuaginta, latinski, crkvenoslovenski) su, iz pobožnog poštovanja prema sveštenom tekstu, prevodili reč za reč! I - desilo se čudo Božije: najveličanstveniji prevodi su upravo ta tri (na zapadu, istoku i jugu)! Najpoetičniji, najsavršeniji - a kad se "ljudskim silama" nešto prevodi reč za reč, po pravilu bude rogobatno. Kao rane verzije gugl translejta. Napišeš crkvenoslovenski tekst ispod grčkog, napišeš ispod njega latinski, i u recimo 98% slučajeva (osim kad zbog duha jezika baš nikako ne može), red reči u rečenici je nepromenjen. Jer su verovali da je Bog znao zašto je tako stavio, i da je svetinja ne samo u smislu, nego i u strukturi, u redu reči, u redovima i između redova.
Sticajem okolnosti, primetio sam da je tako nešto rađeno sve do najnovijeg vremena - recimo, španski prevod Vulgate, koji se zove Tores-Amat, prva verzija iz 1834. mislim, pa tu Psaltir možeš da čitaš paralelno sa crkvenoslovenskim (ili grčkim, ili latinskim)!!! Izrazi, red reči itd... A savremeni "Tores-Amat" - (i dalje ga zovu Tores-Amat, iako nije!) menja sve živo. Ok, možda je smisao pretežno u redu (iako na mnogim mestima nije - "duša" u "život" itd, pa "toga radi pomaza te, Bože, Bog Tvoj...", takve stvari su redom promenjene, jer su izgubili duhovni razum), ali je opšti "ukus" drugačiji. Kao da je silu Božiju zamenila ljudska "premudrost"“.
Takvo sam pismo dobio ovih dana. I ako se čovek ne slaže sa svime što je u njemu rečeno, ipak i ipak – TON JE DUBOK I PRVEDAN. U narednim danima, biće odgovor na pismo. I to odgovor umnijih, učenijih, istinitijih od potpisnika ovih redova.
Vladimir Dimitrijević
