Preuzmite besplatno knjigu Dr Z. Čvorovića i Dr V. Dimitrijevića „Klovnokratija – Srbija za vlade Aleksandra Vučića“
Vučić Branković /umesto predgovora/
Kako se postaje Vuk Branković?
Srbi za izdajnika, uprkos savremenim istoriografima koji drugačije vide ulogu zeta kneza Lazara, i dalje kažu da je „Vuk Branković”.
Odakle današnja potreba mnogih iz tzv. „elite” da budu „Vuk Branković”?
Iz želje da se „bezbolno” napusti sopstveni identitet, da se postane neko drugi, kome će biti „lakše” kad se potčini moćnijem. Zavet vernosti Bogu i sebi podrazumeva svetosavsko življenje „iznad Istoka i Zapada” (Vladika Nikolaj) i svetolazarevsko saznanje da je zemaljsko prolazno, a nebesko večno, to jest da se sve daje za obraz, a obraz ni za šta. Samo ako je krst stradanja častan, narodna sloboda je zlatna. Ko nije hteo da živi „kosovskom mišlju” („Neka bude što biti ne može”), uvek je tvrdio da je srpski zavet iracionalan, a da je bekstvo od svog identiteta „razumno” i „odgovorno”.
Recimo, sadašnji predsednik Srbije smatra da u borbi protiv tvrdokornog nacionalnog identiteta treba koristiti i pijuk o takvom stavu izvrsnu analizu je, svojevremeno, napisao Slobodan Antonić.
Vuk Branković, u drami „Boj na Kosovu” Ljubomira Simovića ima svoju viziju, neverovatno sličnu kukavičkoracionalističkoj viziji savremenih „eurotičara”, begunaca od sebe i svoga. Evo kako je Vuk izlaže svetogorskom monahu Gerasimu, svom rođenom bratu:
„Ova soba je velika sedam sa osam!
Onaj bor je visok trideset metara!
Onaj vo, pred kovačnicom, težak je sedamsto kila!
Nad nama je tavan za četres kola sena!
Zvono na tornju u četiri izbija četiri, u sedam sati izbija sedam puta!
Eto šta je moja vizija!
Podrum je kameni, bure je drveno, rukavice su vunene! Zmija je otrovna, breskva je slatka, pelen je gorak!
Srba je malo, Turaka je mnogo!”
Judinstvo se, dakle, uvek, maskira u priču o očiglednostima.
Ono je klanjanje očitosti.
A očitost spoljašnje moći i uspeha je najočitija.
Might is right.
