Povodom besede profesora dr Leona Kojena na pomenu žrtvama komunističkog režima 1944–1945. godine, održanom u Lisičjem Potoku 3. novembra 2018.
Nikolaj Berđajev je uočio da je, s pojavom komunista, u Rusiji nastao novi „antropološki tip“. Nestalo je, veli ruski filosof, dobrote sa lica vladajuće kaste boljševika – dobrote koja se mogla zapaziti čak i na licima ruskih pijanica. Novi vlastodršci, glatko izbrijani, u kožnim kaputima, ČEKISTI, ličili su na bezdušne automate. Slična promena desila se, od pobede komunista, i u Srbiji.
Kakvi su bili srbski komunisti? Na šta su bili spremni?
Ovo je niz slika njihovog ponašanja posle okupacije Srbije, koju su izveli na sovjetskim tenkovima (obratimo pažnju: Sovjeti na tenkovima nisu ušli u Hrvatsku, niti su oslobodili Jasenovac; „fabrika smrti“ je prekovremeno radila sve do proleća 1945.)
Osnova njihovog delanja je, od osnivanja KPJ, bila srbofobija. Srbi su bili optuženi da su hegemoni, a svi ostali narodi u Kraljevini Jugoslaviji njihovi robovi.
Četvrta zemaljska konferencija KPJ 1934. godine osudila je „okupaciju Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od strane srpskih trupa“. KPJ je, u 28. broju svog glasila „Proleter“ 1932, podržala ustanak ustaša u Lici, naglašavajući da se, ipak, sa „velikosrpskom vojno-fašističkom diktaturom“ konačno mogu obračunati samo komunisti.
Godine 1943, s Nemcima u Zagrebu su se dogovarali i pregovarali Vladimir Velebit i Milovan Đilas. Velebitov otac, Ljubomir, austrougarski general, bio je, još od Prvog svetskog rata, prijatelj nemačkog generala Gleza fon Horstenaua, pa se Velebit, prilikom svojih poseta ustaškom Zagrebu, slobodno kretao. Osnovna pregovaračka pozicija partizana u razgovoru s Nemcima bila je: „NOV Jugoslavije smatra četnike kao glavne svoje neprijatelje“.
Kao što rekosmo, komunisti nikad ne bi osvojili Srbiju da im nisu pomogli Sovjeti, s Čerčilovim „blagoslovom“. A kad su osvojili Srbiju, napravili su neviđeni pokolj. Komunista i „Španac“, Petko Tanović iz Požege, ubio je, iz ideoloških razloga, svog sina Radojicu! A koliko je srbskih Kaina ubilo svoje Avelje – ni broja se ne zna. Srbija još nije sahranila žrtve komunističkog terora, a Titovi dželati slobodno šetaju Beogradom i primaju, od naših poreza uzete, svoje krvave penzije. Komunisti – Srbi, Titove sluge, krivi su za sve poraze Srbstva posle Drugog svetskog rata. Setimo se samo šta su radili 1944-1945, kad su se svetili Srbiji zato što ih nije htela. Koliko je domaćina ubijeno samo da bi im bila oduzeta imovina! U koliko je sela pucano u litije (vidi knjigu Dragiše Božića, „Crveni metak“, Moravci 2002.)! Koliko je nevinih ljudi oterano na robiju zbog vica na račun Josipa Broza! Koliko je dece zlostavljano zato što poste da se pričeste ili recituju u crkvi za Savindan! Koliko je kuća srbskih osramoćeno dok su muževi od udbaša silovanih žena bili na robiji!
Kad god razmišljamo – zašto nam je ovako, moramo se setiti da Srbija koju je (p)orobio Tito počiva na kostima nevinih žrtava njegovog revolucionarnog terora. Pokojni psihijatar i publicista, Boško Jovičić iz Čačka, u svom ogledu „Kainizam, krcunizam i svetosavlje“, pisao je:
„Masovna ubijanja kod nas posle rata imala su i ritualnu formu, pratila ih je i uzrečica ‘omrsio se’, oduzeti nekome život za počinioca je vid poslastice, naslađivao se prolivenom tuđom krvlju i tako, eto nas na nivou zverstva i pomračenog uma. Jedno je ubiti u ratu neprijatelja, a drugo likvidacija života zarobljenog i nemoćnog sveta. Zanimljiva je konstatacija da je našeg sveta najviše ubijeno van vojnih i ratnih operacija, time zločin dobija osvetničke okvire. No, pored svega, treba imati na umu da čovek nije rođen da ubija, niti je to svako u stanju da čini. Smutna vremena kao što su ratna i revolucionarna, uvek razobličavaju i tamne strane ljudske prirode. Ako ostavimo po strani indoktrinaciju svesti komunističkom idejom za koju je ista iznad svega i ni sa čim uporediva, ipak ubicom nije postao svaki njen privrženik. Oni koji su to činili znali su se vajkati da nisu ni od koga naterani već su sami prihvatili ponudu smatrajući to činom lojalnosti i odanosti partiji.“
Sa takvom prošlošću se mora raščistiti da bi se išlo dalje. Zato su godišnji pomeni u Lisičjem Potoku beogradskom, velikom stratištu žrtava komunističkog terora, pravi primer šta treba činiti da bi nam bilo bolje – opojati i kao ljude sahraniti one koji su ostali bez groba i mramora, a budućnost Srbije graditi na istini koja je jedini temelj svake budućnosti. Govor profesora Leona Kojena, čiji je deda, Milan Gavrilović, jedan od heroja autentične srbske državotvornosti u 20. veku, i koji se i sam, decenijama, borio i bori za obnovu Srbije na zdravim temeljima, podseća nas na naše dužnosti zbog kojih je i Sofoklova Antigona bila spremna da položi svoj život.
dr Vladimir Dimitrijević
