„Preplivaćemo Neretvu. Tifusari, za mnom“
Boško - Fabijan Šovagović – u filmu Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“
O ČEMU HALUCINIRAMO?
Predugo je srbski narod okovan lancima i u uslovima koji se, kako vreme odmiče, sve više pretvaraju u uslove koncentracionog logora. Život je, za mnoge, lišen nade, i izgleda kao da nam nema oporavka.
Masovno izumiranje stanovištva postalo je uobičajena pojava. Klovn Bez Smisla Za Humor nas je vezao za prugu, i čekamo voz koji će da naiđe i zauvek nas liši perspektive. Bilo kakve perspektive.
Živeći tako, pod stalnom pretnjom smrti, počinjemo da haluciniramo. Čini nam se – blizu je izbavljenje, i desiće se nekim čudom. Već sutra stiže ruski car na belom konju, a Šiptari, za jednu noć, beže sa Kosova i Metohije u pustinje Anadolije. Amerika se ruši u prah i pepeo, Brisel gori zbog svega što nam je počinio, NATO pada u blato…Mi, Srbi, jesmo narod najstariji, i svi potiču od nas…I Hrvati i muslimani, sad Bošnjaci, opet će biti Srbi, čim shvate da je pred Srbima velika budućnost…Neki čak predviđaju novu, teslijansku religiju, koja će, na osnovu vizija Nikole Tesle, povezati sve narode sveta.(https://dzonson.wordpress.com/).
ZAŠTO NAM SE PRIVIĐA?
Razumljivo je sve to, razumljivo. U svojoj knjizi o Jasenovcu, dr Nikola Nikolić je opisivao religiozne i druge halucinacije što su ih imali logoraši, koji više nisu mogli da izdrže ustaški teror:
„-Vidim, narode, arhandela Mihovila, u jednoj mu ruci mač ognjeni, a u drugoj ...
Top, top, reci, jadan! Jaooj, majko, evo . . .Top, veliki, veliki top zjapi!
— Kao crni bezdani ponor. . . Narode, vidim, kako riga usijano željezo.
— Crvena armija! – dobaci netko.
— Crvena armija!
— A joooj, a joooj, a joooj . . .
— Crvena armija!
Slušali smo iza pregrade, srce nam je tuklo, oči suzile, a usne same šaptale »Crvena armija!« »Crvena armija!« I mi padosmo u trans.
Satler je došao k meni uzbuđen:
— Nemamo više skopolamina ni morfija ni pantopona, uopće nikakva sredstva.
—Šta možemo! Sada šuti i slušaj!
Slušali smo dalje kroz ogradu.
– Vidim, narode, svetog Jurja na krilatu konju. Vatra konju iz nozdrva sipa i iz žvala.
— Sveti Juraj koplje strašno nosi. Konj mu iz Kozare na Grmeč preskače!“
Ostali logoraši pokušavaju da umire onog koji halucinira, ali ne uspeju, i to uglavnom uradi neki raspomamljeni ustaša, kamom. Jer nesrećnik više ne može da ćuti.
Zbog posledica života u Konclogoru Srbija, danas mnogi haluciniraju da će na „o-ruk“ promeniti stanje u kome smo, stanje koje, sve više, izmiče kontroli i postaje trajno ropstvo. Dovoljno je, misle mnoge dobronamerne, ali naivne, patriote, da dreknemo, da napravimo miting, da kažemo da ne pristajemo, da shvatimo da smo potomci Tribala – i eto rešenja. Avaj, avaj, avaj… Ne ide tako.
Baš kad je najteže, potrebna nam je najveća moguća trezvenost da bismo izdržali sudare svetova koji se, u globalizovanom okruženju, zbivaju na naše oči.
A kako trezveno razmišljati o nacionalnim pitanjima?
Evo jednog primera.
OBRAZAC TREZVENOSTI: VLADISLAV ĐORĐEVIĆ O SPISU „SRBI SVI I SVUDA“
Teolog i istoričar Vladislav Đorđević, u svom tekstu „Šta nam govori spis „Srbi svi i svuda 1836““, bavi se jednom od bitnih tema današnjice – a to je tvrdnja po kojoj su svi štokavci Srbi, bez obzira priznaju li to ili ne.
Između ostalog, kaže Đorđević: “U središtu gotovo svih srpsko-hrvatskih filoloških (i ne samo filoloških) sporenja stoje: regionalno opredeljeni štokavci. Naime, u prvoj polovini XIX veka postojale su dve jasno podeljene nacije: Srbi – po veri pravoslavni, a po jeziku štokavci i Hrvati – po veri katolici, a po jeziku kekavci ili kajkavci. Nevolje nastaju sa identifikovanjem onih koji su stajali između ove dve grupe – onih koji su po veri bili muslimani ili katolici, po jeziku štokavci. U studiji „Srbi svi i svuda”, napisanoj 1836, a objavljenoj 1849. u „Kovčežiću za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona”, Vuk St. Karadžić o njima jasno piše. U njoj on izveštava da štokavci „zakona Turskoga misle da su pravi Turci, i tako se zovu, premda ni od stotine jedan ne zna Turski” (str. 2). Odmah dodaje da štokavci „zakona Rimskoga sami sebe ili zovu po mjestima u kojima žive, n. p. Slavonci, Bosanci (ili Bošnjaci), Dalmatinci, Dubrovčani i. t. d., ili, kao što osobito čine književnici, starinskijem ali Bog zna čijim imenom, Iliri ili Ilirci” (str. 2). Vuk dodaje da ih pravoslavni štokavci, Srbi ili Srblji, zovu u „Bačkoj Bunjevcima, u Srijemu, u Slavoniji i u Hrvatskoj Šokcima, a oko Dubrovnika i po Boci Latinima” (str. 2). Iako se oni izjašnjavaju regionalno, Vuk ih naziva „Srbima zakona Rimskoga”. Ipak iskreno priznaje: „Srbi zakona Rimskoga ne će Srbi da se zovu” (str. 3).
Dakle, ti „Srbi zakona Rimskoga” koji „ne će Srbi da se zovu” predstavljaju ključnu srpsko-hrvatsku „jabuku razdora”. Za mnoge Srbe, pogotovo one filološki orijetnisane, oni su, kao i za Vuka, Srbi, jer su govorili štokavski kao pravoslavni Srbi. Za Hrvate, oni su naprosto Hrvati, jer su ne samo štokavci nego i katolici, a savremeni Hrvati su u suštini upravo to: štokavski katolici.
U suštini, greše i jedni i drugi. Srbi greše, jer jezik ni u Vukovo doba, a ni danas, nije bio jedino merilo nacionalnog određivanja. Vuk je zabeležio da katolički štokavci „ne će Srbi da se zovu” (str. 3). Zašto im onda Vuk, a i današnji neki srpski filolozi, nameću to ime?! Čemu nametati srpsko ime nekome ko to ime izričito odbija?!
Nisu u pravu ni Hrvati. Oni im nameću hrvatsko ime, mada je jasno da ga oni nisu znali ni priznavali. Tačno je da će oni tokom XIX veka najvećim delom steći hrvatsku nacionalnu svest i to stoga što su Hrvati, kekavci ili kajkavci, uzeli štokavštinu za svoj književni jezik. Dakle, tretirati regionalno opredeljene štokavske katolike prve polovine XIX veka kao Hrvate je anahronizam.
Kako rešiti srpsko-hrvatski filološki spor? Jedino uvažavanjem svih činioca: verskih i jezičkih. Isticati samo jednu grupu činilaca vodi u naučni partikularizam. Tipičan primer za to je srpsko i hrvatsko tretiranje dubrovačke književnosti. Dubrovačku književnost je moguće tretirati i kao srpsku u kao hrvatsku, a i kao posebnu.
Dubrovčani se nisu smatrali Srbima, ali se njihova književnost ipak može smatrati delom srpske književnosti. Razlog je tome taj što su oni, iako državno odvojeni od Srbije, ipak govorili štokavskim govorom kao i Srbi. Po jezičkom kriterijumu njihova književnost se može smatrati srpskom književnošću.
Dubrovački književnici su svoju književnost doživljavali kao „narodnu”, „našu”, „dubrovačku”, „slovinsku”. Oni, dakle, nisu svoju književnost smatrali hrvatskom, jer u vreme postojanja Dubrovačke republike hrvatska književnost je bila rezervisana najpre za čakavce, a kasnije i kekavce ili kajkavce. Dubrovačka književnost se i pored toga može smatrati delom hrvatske književnosti zato što okosnicu savremene hrvatske nacije čine dva bitna elementa dubrovačke samoindetifikacije: štokavština i katolicizam.
Iako se dubrovačka književnost može smatrati i srpskom i hrvatskom, najbolje je ne smatrati je ni srpskom ni hrvatskom, nego posebnom. To bi bilo u skladu sa mišljenjem samih Dubrovčana.
Iako se dubrovačka književnost po jezičkom kriterijumu može smatrati srpskom, Dubrovčani su ipak imali uglavnom nesrpsku nacionalnu svest; imali su posebnu državu, a sa Raškom neretko i ratovali. Razlozi za postojanje posebne dubrovačke nacionalne svesti su složeni, ali se svode na jezik i veru kao identitetske kriterijume. Bili su štokavci kao Srbi, pa nisu mogli biti Italijani; bili su katolici, pa nisu mogli biti Rašani, tj. Srbi. Mogli su, dakle, biti samo Dubrovčani.
Iako se dubrovačka književnost po jezičkom i religioznom kritrijumu danas može smatrati hrvatskom književnošću, ona se nije mogla takvom smatrati u vreme kada je postojala. Hrvatskom književnošću je do XVI veka smatrana ona na čakavštini, a od tada ona na kajkavštini. Dakle, uvršćavanje dubrovačke književnosti u hrvatsku književnost je anahronizam. Zbog svega navedenog, dubrovačku književnost je najbolje smatrati posebnom književnošću. Isto važi i za književnost drugih regionalno opredeljenih štokavaca.
Književnost i uopšte kulturu regionalno opredeljenih štokavskih katolika (i muslimana) najbolje je tretirati odvojeno: ni kao srpsku ni kao hrvatsku. Kada bi tako postupili, Srbi i Hrvati bi pokazali poštovanje prema realnom istorijskom stanju i prema autentičnom nacionalnom određenju štokavskih nesrba. Ne vredi nametati srpsko ime onima koji „ne će Srbi da se zovu”. Bolje bi bilo da počnimo da se pitamo kako da se slože, obože i umnože oni koji hoće Srbi da se zovu.“
UMESTO ZAKLJUČKA
Zaista – šta ćemo sa ovo malo jadnih Srba koji hoće da ostanu i opstanu kao Srbi? Kakvo je njihovo duhovno, moralno, materijalno stanje? Kakve su njihove perspektive? Hoće li zauvek nestati sa sveta?
O tome treba brinuti.
A prvi i glavni uslov je povratak Bogu i sebi, da nas, kako reče Vladika Nikolaj, ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom.
Ne smemo verovati da će nas spasiti neko automatsko čudo, nevezano sa našim pokajanjem i obnovom istorijske svesti i odgovornosti. Ne smemo se zanositi pričama o ruskom caru na belom konju i onim „Srbi, narod najstariji“. Jer, proročanstva o ruskom caru su uslovna – cara će biti ako bude pokajanja pravoslavnih naroda, a drevnost bez Hrista nam ništa ne pomaže, jer, kako reče Pismo, Bog od kamenja može podići decu Avraamu. Jesmo u logoru, ali od haluciniranja nam se neće otvoriti putevi ka slobodi. Ne možemo da preplivamo Neretvu u tifusarskoj groznici. To ne znači da ne treba da sanjamo slobodu, i da joj se nadamo, ali to znači da je put ka slobodi težak, strm, opasan, i da nam pobeda nije zagarantovana, i da se do nje ne stiže pukim sanjarenjem. Ali, da li je sloboda bila zagarantovana našim mučeničkim precima? Nije. Pa ipak, oni nikad nisu prestali da veruju i da se bore. A onda je sloboda granula.
Setimo se Nikolajevih „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“: Neka se svak, ko je srpski rodoljub, pašti da zadobije carstvo nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.Kad je naš narod rekao: pravda drži zemlju i gradove, kao da je rekao: carstvo nebesko drži carstvo zemaljsko. Jer, pravda je jedna sila od mnogih sila carstva nebesnoga. Jedna druga sila jeste vera, treća ljubav, četvrta isti na, peta milost, šesta mudrost, sedma čistota, i tako skoro bez broja i bez kraja. Razmislite koju od ovih sila imate, a koju nemate. Po žurite da ih sve zadobijete. Tako ćete biti savršeni kao Otac vaš nebesni što je savršen. Tako ćete odoleti mračnim silama pakla, koje su bile preovladale našom državom, koje će nas i u sećanju dugo moriti kao što mori strašan san. I tako ćete najzad, oružani silom nebeskom, najbolje potvrditi i svoje rodoljublje i svoj naziv pravoslavnih hrišćana. Neka vam je na pomoć Gospod Hristos, sa Ocem i Duhom Svetim na vek veka. Amin.
Dr Vladimir Dimitrijević
