zan klod larse

Ako je jeres dovoljno jeretična,
ona utiče i na moral

Gilbert Česterton

MISTIČKI BLUD

Potpisnik ovih redova već odavno tvrdi da je ekumenizam mistički blud, koji je povremeno neposredno povezan i sa raznim vrstama opravdavanja protivprirodnog bluda. (http://borbazaveru.info/content/view/2211/52/) Tome je, između ostalog, dokaz i najnoviji članak jednog od najvećih pravoslavnih teologa Zapada, Žan-Klod Laršea, „Obesmišljavanje braka i opravdavanje homoseksualnosti: logična posledica ideologije mitropolita Jovana Zizjulasa“, koji se pojavio u najnovijem broju uglednog časopisa „Crkvene studije“ iz Niša.

(http://paxbyzantinoslava.com/Crkvene_studije_15.pdf )

Larše, dobro poznat našoj pravoslavnoj javnosti (nedavno su mu izašle, u Službenom glasniku iz Beograda, dve odlične knjige – životopis patrijarha Pavla i studija o lečenju duhovnih bolesti u pravoslavnom Predanju ), osnovnu ideju svog ogleda iskazuje sledećim rečima: „Homoseksualnost je sve prisutnija u Sjedinjenim Državama, uključujući i pravoslavne sredine. U nedavnom članku, jedan od glavnih sledbenika mitropolita Jovana Zizjulasa u Sjedinjenim Državama, arhimandrit Pantelejmon Manusakis, zastupa stavove protiv braka i podržava homoseksualnost. Sâm Zizjulas je u nekoliko navrata iskazao veliki stepen tolerancije u pogledu homoseksualnih načela. Ovaj rad ima za cilj da prevashodno istakne postulate Zizjulasove logike po kojoj se brak obesmišljava, a homoseksualnost opravdava, kao i da pokaže da je opravdanje homoseksualnosti u suprotnosti sa učenjima Svetih Otaca, crkvenih kanona i čitave Pravoslavne Crkve“.

ZIZJULASOVSKA IDEOLOGIJA PROTIV SVETE TAJNE BRAKA

Larše smatra da je Zizjulasova jeresoidna ideologija kvazi-personalizma u samoj osnovni pogodna za opravdavanje homoseksualnih veza, i to u ime tri principa, koje francuski teolog ovako određuje:“1) odbacivanje težnji ljudske prirode koje se smatraju bezličnom neophodnošću, koja je u suprotnosti sa slobodom ličnosti; 2) primat ličnosti nad prirodom i preovladavanje izbora te prirode nad prirodnom usmerenošću ličnosti; 3) primat eschaton-a (/…/stvarnosti budućeg veka) nad trenutnom stvarnošću; 4) odbacivanje tradicionalne (asketske) etike koja se poistovećuje sa moralizmom.“

Prvi i treći princip, kaže Larše, legli su u temelj ogleda jednog od najuticajnijih Zizjulasovih sledbenika u SAD, arhimandrita Jovana Pantelejmona Manusakisa -,„Marriage and Sexuality in the Light of the Eschaton: A Dialogue between Orthodox and Reformed Theology“. Manusakis tvrdi da brak „pred teologiju, koja želi da ostane odana hrišćanskom poimanju eshatologije, postavlja čitav niz poteškoća“ i na brak gleda čak kao na „prepreku ka Carstvu Božijem“. Po dotičnom, kaže Larše: „1) Teologija braka u pravoslavnoj tradiciji nije najbolje utemeljena; „pogrešno je brak smatrati hrišćanskom institucijom“; brak nije sveta tajna; to je „ovozemaljsko pitanje“; 2) Brak kao društvena institucija ima bezličnu dimenziju, a porodice i bračni parovi, kao ćelije društva, odlikuju se egoizmom; 3) Brak nema ličnu dimenziju zbog svoje tesne povezanosti sa seksualnošću i razmnožavanjem; brak, sa jedne strane, zavisi od nagona i biološke potrebe i svedoči o vezi čoveka sa prirodom i sa njenim bezličnim tokovima; sa druge strane, brak je blisko povezan sa grehom, kao posledicom praroditeljskog greha i nosiocem posledica toga greha; njegov osnovni greh je u tome što „on rađanjem održava prirodu“ (koju sâma Zizjulasova ideologija smatra lošom); rađanje je samo izraz „egoizma u dvoje“, čiji je cilj da svaku jedinku predstavi kao nekoga ko čini taj par a koja želi samu sebe da održi; „zbog toga je poželjno da se mišljenje Crkve razdvoji od paganske egzaltacije plodnosti i rađanja“, jer je njen cilj da se ono što je biološko prevaziđe onim što je crkveno. 4) Brak je povezan sa čovekovom palom prirodom i u budućem veku više neće postojati, što pokazuje njegovu relativnost i nesavršenost. Manusakis čak naziva brak „svetom tajnom greha“. Posle toga autor vrednuje veze (ali ne i brakove) između osoba istog pola smatrajući ih, zbog pređašnjih razloga, uzvišenijim od veza između muškarca i žene. Po njegovom mišljenju, „Crkva je sa istorijskog stanovišta davala prednost jednom broju zajednica u kojima bi suživot dveju ili više osoba (bez obzira na pol ili seksualnu opredeljenost) mogao imati svoje mesto. Brak je bio samo jedna od tih zajednica. […] Ovi brakovi su bili kratki, trajavši onoliko vremena koliko su okolnosti dozvoljavale, ili duže. Nama je danas teško da ih tačno razvrstamo, jer su naše kategorije prevashodno određene brakom“. Autor u ove veze uključuje monaške zajednice i, na jedan dvosmislen način (videti nastavak njegovog izlaganja) i povezanost između Svetog Avgustina i njegove sabraće ili Svetog Grigorija Nazijanskog i Svetog Vasilija u Pontu. U nastavku možemo jasno videti da on pod tim podrazumeva da se takođe napravi mesta za veze homoseksualnog tipa: „Nesposobnost Crkve po ovom pitanju da razdvoji brak od seksualnosti i seksualnost od rađanja je i dalje njena najveća mana. […] Osuda svakog vida seksualnog izražavanja grešnim koja iz toga proizilazi a koje ne vodi rađanju je i dalje neosnovana. Seksualna želja je ljudskom rodu usađena odgajanjem; to je ono polje kada mi ulazimo u carstvo slobode prema potrebi prirode – na tome počiva razlika između želje i nagona. Seks je možda grešan samo u onoj meri kada se vezuje za ropski nagon (a videli smo da je to egoistično) organizma da sam sebe umnožava“. Dakle, zizjulasovac optužuje Svete Oce da su maltene upražnjavali homoseksualne veze u manastirima, i da je „lični izbor“ u toj oblasti bitniji od zahteva prirode! To su plodovi lažnog mišljenja, čiji je cilj da opravda svaku grehovnu strast u ponašanju nepokajanih grešnika.

Larše uočava da verni Zizjulasov sledbenik pederastičku seksualnost na svoj izopačeni način ni ne smatra ogrehovljenom, „jer nije vezana za rađanje.“

Titularni (bez pastve) mitropolit pergamski Jovan Ziziulas - duhovni otac srpskih ekumenista i novotaraca

OBRAZLOŽENJE SODOMITSKE PRAKSE

Perjanica ekumenskih jeretika, Jovan Zizjulas, čiji sledbenici pod delimičnom duhovnom okupacijom drže Srbsku Pravoslavnu Crkvu, po Laršeu je neko ko, iako se javno ne izjašnjava u korist homoseksualnosti, ipak daje ideološku osnovu za opravdanje ove strasti. Po Laršeu, Manusakisovo drugo obrazloženje za ponižavanje braka je „prvenstvo prirode nad ličnošću i činjenica da se ličnost, koja se poistovećuje sa slobodom, uobličava i potvrđuje kada se izjasni da je nezavisna od prirode, čak protiv nje“. To je, ukazuje nam pravoslavni bogoslov sa Zapada, osnova tzv.„rodne teorije“ (gender theory) „prema kojoj seksualna orijentacija ne mora da bude određena niti čak definisana prirodom (ili sekundarno društvom), već proističe iz ličnog izbora.“ U jednom intervjuu, veli Larše, Zizjulas je optužio Crkvu od Istoka da nije „moralizatorska“, a da postaje „moralizatorska“ kad je „nestandardna“ seksualnost u pitanju samo pod tobožnjim uticajem Zapada. Mitropolit – jeretik je rekao:„Moramo biti pošteni: Crkva nije odana samoj sebi, a rezultat toga je da su zvanične Crkvene zajednice vođene jednim totalitarističkim gledištem, doktrinarnim i moralizatorskim duhom“. Na pitanje „Da li je u to uključena i pravoslavna Crkva?“, Zizjulas odgovara: „Samo u izvesnim slučajevima i obično pod uticajem Zapada“.“

SVETINJA BRAKA U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Za razliku onih koji na Svetu Tajnu Braka hule, Crkva od Istoka ga visoko vrednuje. Larše kaže, objašnjavajući lažnost Manusakisove pervertirane „teologije“(Sveti Maksim Ispovednik je rekao da je teologija bez askeze „bogoslovlje demona“):“Podsetimo se ovde da je brak čvrsto utemeljen u Crkvi. Njemu je Bog dao smisao kada je stvarao čoveka i ženu (1 Moj 2, 18-24), a Hristos blagoslovio na svadbi u Kani Galilejskoj (Jn 2, 1-11). Potom ga je isticao i Sveti apostol Pavle (1 Kor 7, 2 ;1 Tim 3, 12 ; Tit 1, 6) poistovetivši ga sa svetom tajnom sjedinjenja Hrista i Crkve (Ef 5, 22- 32). Brak je u Crkvi veoma rano dobio status Svete Tajne (suprotno od onoga što tvrde neki modernistički pravoslavni autori). Sveti Grigorije Niski i Sveti Maksim Ispovednik zapisali su da se posledice praroditeljskog greha prenose prilikom začeća seksualnim putem, ali zbog toga nisu kritikovali rađanje (koje je dato čovečanstvu od Boga, nakon što se na ovome svetu smrt pojavila kao neminovno sredstvo za produženje vrste). Sveti Oci su uvek isticali vrednost braka za razliku od sekti (gnostici, enkratiti, priscilijanisti, mesalijanci, evhiti, katari, bogumili, hlisti, itd.) koje su ga vekovima potcenjivale ili odbacivale. Ponovljenoj tvrdnji Manusakisa da brak nije dobro, možemo sučeliti traktat Svetog Avgustina „Brak i dobro“ i mnoge druge napise ili omilije Svetih Otaca koji brane ovaj traktat predstavljajući ga kao dobro. Rađanje u braku je takođe vrednovano. Sveti Pavle od toga pravi put spasenja (1 Tim 2, 15), a Sveti Jovan Zlatousti poistovećuje porodicu sa „malom crkvom“. Suprotno od Manusakisa koji bračnu zajednicu svodi na sebično zadovoljavanje bioloških nagona, Sveti Oci u bračnom i porodičnom životu u hrišćanstvu vide put duhovnog života koji je jednak kvalitetu monaškog života, vide put samopožrtvovanja koji takav život zahteva, vide put rađanja duhovne ljubavi koju on podstiče, kao i put zajedničkog napretka ka „božanskom cilju“ koji on predstavlja.“

OTAC EMILIJAN SIMONOPETRITSKI O BRAKU

Zizjulas i njegovi jeresoidi su su slepi za Predanje. Zato i ne vide istine koje su očite, a jedna od njih je Božje blagosiljanje bračne veze. Njemu je otac Emilijan Simonopetritski, pravi kaluđer Atosa, otpojao himnu:“Muž treba da se seća da je žena njegova ona koju mu je Bog poverio. Žena njegova je jedna duša koju mu je Bog dao da bi je ponovo vratio Njemu. On voli svoju ženu kao što Hristos voli Crkvu svoju. Štiti je, stara se o njoj, pruža joj sigurnost, pogotovo kada je zabrinuta, kada je bolesna. Znamo, uostalom, koliko je ženska duša osetljiva, zbog toga, kao što kaže Sveti Apostol Petar,“ukazujte im čast kao slabijem ženskom sasudu".Ženska duša se vređa, malodušna je, veoma lako se menja, odjednom ostaje bez nade. Zbog toga muž treba da bude uz nju, pun ljubavi i nežnosti, da bi uspeo postati blago njeno.

Brak je, dragi moji, kao jedan čamčić koji na talasima plovi između stena. Ako samo malo bude-te nepažljivi, razbiće se u paramparčad. Brak je, rekli smo, prvo: jedan put bola, drugo: put ljubavi, i treće: put ka nebu, poziv Božiji. Brak je, kao što kaže Sveto Pismo, „tajna velika".

Znamo za sedam Svetih Tajni. Ovde tajna znači jedan znak tajanstvenog prisustva nekog istinskog događaja. Ikona je jedna tajna. Kada joj se poklanjamo, ne poklanjamo se drvetu, nego Hristu ili Presvetoj Bogorodici ili Svetitelju koji je tajanstveno prisutan. Časni Krst je simvol Hrista. U njemu postoji tajanstveno prisustvo Hristovo. I brak je nešto takvo. „Gde su", kaže,“dvoje ili troje sabrani u ime moje, i ja sam među njima". Dvoje ljudi ulazi u brak u ime Hristovo - oni već postaju znak koji sadrži i poseduje samog Hrista.

Stoga, kada sa ovim saznanjem posmatraš neki bračni par, to je kao da posmatraš Hrista. U tome postoji neko bogojavljanje. Zbog toga u nekim drugim zemljama, u toku čina Svete Tajne braka, mladencima stavljaju krune, da bi pokazali kako je muž car Hristos, a žena Crkva, ili za to koriste maslinove grančice.

U braku je, dakle, sve simvolično. Zapaljene sveće simvolizuju pet devojaka. Kada ih sveštenik u toku čina Svete Tajne braka daje mladencima, kao da im govori: očekujete Hrista kao pet devojaka. Ili one simvolizuju ognjene jezike koji su sišli na Pedesetnicu, i u suštini bili prisustvo Duha Svetog. Sveštenik prstenove vere uzima sa Svete Trpeze, gde ih je prethodno stavio, i stavlja ih na sto, upravo da bi pokazao da brak počinje Hristom i da će se završiti Hristom. Sveštenik takođe sjedinjuje ruke mladenaca da bi pokazao da njih sjedinjuje sam Hristos.

Dakle, Hristos je utkan u tajnu i u život njihov.

Sve što se prilikom obreda Svete Tajne braka vrši jesu senke i simvoli koji pokazuju da je Hristos prisutan. Kada sediš i najednom ugledaš neku senu, shvataš da neko dolazi. Ne vidiš ga, ali znaš. Ustaneš ranom zorom i vidiš kao krv crven horizont na istoku. Još malo, kažeš, pa će izaći sunce. Zaista, tamo, iza planine, proviruje sunce.

Kada posmatraš svoj brak, svog muža, svoju ženu, kada posmatraš brige svoje, telo svog saputnika, sve u svom domu, znaj da su to znaci prisustva Hristovog. To je kao da čuješ korake Njegove, kao da dolazi, kao da ćeš sad začuti i glas Njegov. Sve su to senke koje nam pokazuju da je Hristos sa nama.

Istina je da se zbog svojih briga osećamo kao da je On odsutan. Ali, u senkama Ga vidimo i sigurni smo da je sa nama. Upravo zbog toga u drevna vremena nije bilo zasebne službe za Svetu Tajnu braka. Uzimali bi muža i ženu, dovodili ih u crkvu, pričešćivali ih i oni bi odlazili. Šta to znači? Da oni tad već žive sa Hristom. I venci su simvol prisustva Hristovog. Konkretno, oni simvolizuju stradanje. Sećate li se Četrdesetorice Mučenika u zaleđenom jezeru kojima je Hristos dao vence? Tako i Crkva sada mladencima daje vence, pominjući i Svetog Prokopija, koji je nekolicini žena savetovao da postradaju, da bi pokazale svoju ljubav prema Hristu. Dakle, muž i žena stavljaju vence da bi pokazali da su spremni da postanu mučenici Hrista radi, koji je sa njima.

Ulazim u brak, znači živim i umirem za Hrista. Ulazim u brak, znači želim i žedan sam Hrista.

Ko je još nosio venac? Carevi su nosili vence. Shodno tome, venci pokazuju da su supružnici carevi, a dom njihov carstvo, carstvo Crkve, jedan deo Crkve.

Odakle je počeo brak? Otkad je čovek sagrešio. Prethodno nije postojao brak u današnjem smislu te reči. Kada su prvostvoreni, nakon pada, izgubili raj, Adam je poznao Evu i otpočeo je brak. Zašto? Da bi se sećali pada svog, i izlaska iz raja, i da bi tražili raj. Brak sada biva ponovni povratak u duhovni raj, Crkvu Hristovu. Dakle, ulazim u brak znači postajem car, postajem verni i istinski član Crkve Hristove i trudim se u slavu Njemu.

Venci još pokazuju i konačnu pobedu u Carstvu Nebeskom. Kada sveštenik uzima vence, on Hristu govori:“Uzmi vijence njihove u Carstvo svoje".

Stoga je brak jedan put: počinje na zemlji i završava se na nebu. Jedno spajanje, uvezivanje sa Hristom, koji nas uverava da ćemo jednom otići na nebo. Brak je jedan „most koji prevodi sa zemlje na nebo".“Tako otac Emilijan.

I to da se zapamti: pravi kaluđeri, branioci Svetog Predanja, uvek su slavili i veličali hrišćanski brak, iako su bili sveštenodevstveni u životu svome i u mislima svojim.

UČENJE CRKVE O HOMOSEKSUALIZMU

Što se sodomije tiče, Larše kaže da celo Sveto Predanje osuđuje ovakve veze: “Crkva na to gleda kao na protivprirodni (fizički i/ili psiho-afektivni) način sjedinjavanja, drugim rečima, kao na izopačenost, duhovnu bolest i seksualnu strast koja se prenosi putem namere, misli, maštanja, želje, osećanja i dela koji predstavljaju grehove.“ On navodi mesta Svetog Pisma i dela Otaca koja na to ukazuju, a naročito Svetog Pavla ( Rim 1, 18-32 ): „Jer se otkriva gnjev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi […]; zato ih predade Bog u sramne strasti. Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno; a isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebe odgovarajuću platu za svoju zabludu“.

Larše dodaje:“Sveti Oci i crkveni kanoni smatraju greh homoseksualnosti jednim od najtežih grehova, a Kliment Aleksandrijski ga čak, kao smrtni greh, nalazi među deset Božijih zapovesti. Drugi ga poistovećuju sa brakolomstvom i bludom, a neki čak i sa ubistvom. Sveti Oci nemaju dovoljno moćnih reči za njegovu kvalifikaciju i smatraju da homoseksualci zaslužuju teške kazne na ovom i na onom svetu. Zizjulasova tvrdnja da je „Grčka Crkva tradicionalno blaga i da se uzdržava od donošenja sudova po tim pitanjima“, nije potpuno proverena (on se verovatno poziva na neke članove grčkog sveštenstva kojima je lični interes da se pokažu blagima po tom pitanju.) Potpuno je jasno i očigledno da Zizjulas i njegovi sledbenici još jednom dovode u pitanje ono što propoveda Crkva i ono što je u potpunom skladu sa načelima i tumačenjima Svetih Otaca, a ističu i vrednuju ona načela koja su preuzeta iz savremene filozofije i nemoralnih ultraliberalnih društava.“

Tako Larše. Hvala mu zbog toga.

HVALA I BRATU RODOLJUBU

Ali, mora se reći: pre više od deceniju i po, svoj glas u odbanu Svetog Predanja digao je jedan časni pravoslavni Srbin, Rodoljub Lazić. On je već tada, kad su Zizjulasu njegovi sledbenici u SPC pojali himne, uočio kuda vodi lažna nauka. O tome sam pisao u svom ogledu „Ekumenizam kao mistički blud“, pa ponavljam rečeno:

„Jedan od ključnih ideologa ekumenizma, mitropolit Jovan (Zizjulas) je, pod uticajem svojih druženja sa jereticima, već odavno počeo da menja hrišćansko shvatanje morala. Njegov odnos (u najmanju ruku – čudan) kad je homoseksualizam u pitanju, opisao je Rodoljub Lazić u knjizi „Nov (atorsko) o bogoslovlje mitropolita Ziziulasa“ (Beograd, 2002, str. 70-75) :

>> Na pitanje: "Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata ljude koji greše i da bude uz njih, očekujući da se promene. Šta, dakle mislite o grešnicima koji su često odbačeni? Na primer, homoseksualci. Za mnoge puritanske umove vrlo je sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoju homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da zajedno sa takvima budu u Crkvi, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Šta ćemo sa tim problemom, sa takvim ljudima? " — Mitropolit odgovara: "Mislim da je to pogrešan stav. Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika, isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima: ako je kod prvog u pitanju greh, onda je i kod drugog. To bi bila neka vrsta rasizma: da određeni greh smatrate neprihvatljivim, a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan: Crkva mora prihvatiti homoseksualce. Naravno, tada će kod njih doći do preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu premostiti" (str. 28-29).

Navešćemo i deo prethodnog Mitropolitovog odgovora, koji čini jasnijim ovaj, upravo citirani, njegov stav o homoseksualcima. Taj deo glasi: "Crkva mora prihvatiti sve, naročito grešnika. I, postepeno, Crkva će preobraziti tu ličnost od momenta njenog ulaska u crkvenu zajednicu. Protiv sam moralističkog učenja. Verujem da je najvažnije da neko postane član zajednice i onda će se sve prirodno odvijati" (str. 28).

Dakle, Mitropolit tvrdi da Crkva mora da prihvati homoseksualce tako što će ih primiti u crkvenu zajednicu i postepeno ih preobražavati. U crkvenu zajednicu neko se prima, znamo, kroz svetu tajnu Krštenja i Miropomazanja, a u zajednici uzrasta kroz svetotajinski i svetovrlinski život, čiji je savršetak Sv. Liturgija i Pričešće. Krštenje (i Miropomazanje) i Pričešće su opredeljujuće tačke da bi se neko mogao biti smatran članom crkvene zajednice. Mitropolit nam kaže da se homoseksualac može krstiti i pričešćivati u Crkvi. Međutim, Crkva ne misli kao Mitropolit. Krštenje podrazumeva pokajanje (preumljenje) i novi život u Hristu: "Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova" (Dap 2, 38); "Znajući ovo, da se stari naš čovek razape sa Njime, da bi se uništilo telo grehovno, da više ne robujemo grehu... Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem" (Rim 6, 6, 11); "A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominju među vama" (Ef 5, 3); "Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici... neće naslediti Carstvo Božje. I takvi bejaste neki, ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega" (1 Kor 6, 9, 11). Znači, bili su, ali više nisu.

Treba podsetiti da je u Starom Zavetu muželožništvo smatrano jednim od najtežih grehova i kažnjavano je po Mojsijevom zakonu - smrću (Lev 20, 13). Ono je bilo i uzrok što je Gospod uništio Sodom i Gomor (Post 19, 1-25). Normalno je da se i u Novom Zavetu ovaj greh shvata kao veoma težak i protivprirodan (Rim 1, 27-32). Kako onda neko može biti primljen u crkvenu zajednicu ako se nije pokajao i odrekao takvog greha (pitanje na oglašenju: "Odričeš li se Satane, i svih dela njegovih, i svih anđela (=đavola) njegovih, i svakog služenja njemu? "), nego će ga se tek kasnije, postepeno, odreći? I kako takvog čoveka odmah po krštenju pričestiti Telom i Krvlju Hristovim? Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? Ne može se piti čaša Gospodnja i čaša demonska (1 Kor 10, 21). Ne, homoseksualac ne može biti prihvaćen od Crkve pre nego što se pokaje i umre za taj greh. Ako, pak, neko ko je već kršten padne u takav greh, biva odvojen od zajednice vernih, kao što je odredio i Apostol Pavle za korintskog incestuoznog bludnika, pišući tim povodom: "Da se ne mešate sa nekim koji se brat zove, ako je bludnik, ili idolopoklonik, ili koristoljubac... sa takvim zajedno ni da ne jedete... i izbacite zloga između vas samih" (1 Kor 5, 11, 13). I na drugom mestu: "Zapovedam vam... da se klonite svakog brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas... toga obeležite i ne družite se sa njim, da bi se posramio; ali ga ne smatrajte neprijateljem, nego ga urazumljujte kao brata" (2 Sol Z, 6, 14, 15).

Nešto slično nalazimo i u Učenju Dvanaestorice Apostola: "A sa svakim onim koji greši protiv drugoga, neka niko ne razgovara, niti ga slušajte, dok se ne pokaje" (15, 3). Pored ovih opštih principa, postoje i konkretne epitimije za svaki pojedini greh, predviđene sveštenim Kanonima Crkve. Što se tiče homoseksualaca, 62. kanon Sv. Vasilija Velikog predviđa odlučenje od zajednice (=od Pričešća) u trajanju od 15 godina, a Sv. Grigorije Niski u trajanju od 21 godinu, isto kao i za preljubnike. Mi smo danas skloni da u ovako dugim epitimijama vidimo samo (neopravdanu, misle neki) strogost pojedinih Svetih Otaca. U stvari, ove epitimije su samo razrada jevanđelskih principa, i govore o dvema stvarima: o shvatanju da da se radi o veoma teškom grehu, sa jedne strane, i o ozbiljnosti sa kojom su Oci pristupali delu spasenja u Crkvi, sa druge strane.

Sve što smo do sada naveli pokazuje da je Crkva, ovako postupajući, postizala sveopštu korist: grešnika je spasavala, navodeći ga da se pokaje i napusti greh, a zajednici, odnosno svima ostalima je jasno ukazivala da je određeno ponašanje - greh, i da vodi u propast. Međutim, Mitropolitova logika o ovoj stvari ne postiže ni jedno ni drugo. Zahtevom da zajednica prihvati homoseksualca i da ga postepeno preobražava, on homoseksualca ustvari ostavlja u uverenju da nema potrebe da se preumljuje (pošto je već prihvaćen u zajednicu), a ostalim Hrišćanima praktično sugeriše da homoseksualizam i nije greh, te da ga i oni mogu nezazorno upražnjavati. Beznadežno je očekivati da će se trula jabuka očistiti od truleži tako što će biti stavljena u gomilu zdravih jabuka. Neće. Samo će i sve ostale jabuke, jedna za drugom, istruliti.

Osim ovog neuvijenog Mitropolitovog stava o neophodnosti prihvatanja homoseksualaca, u napred navedenom odlomku iz intervjua postoji još jedan prikriveni, a ništa manje opasan stav. Mitropolit najpre kaže: "Ako se homoseksualnost smatra grehom... ", dozvoljavajući mogućnost da to i nije greh. Pa šta bi onda bilo, ako ne greh? Razrešenje zagonetke nalazimo na kraju odgovora, gde Mitropolit govori o "izvesnom preobražaju u meri u kojoj se može odigrati", jer "postoje prirodne granice koje se možda ne mogu premostiti". I pored "kvantne" neodređenosti i neuhvatljivosti Mitropolitove misli, prepoznaje se njegovo shvatanje da je homoseksualnost bolest, i to verovatno neizlečiva, jer se neke granice "možda ne mogu premostiti". Još ćemo poverovati da je homoseksualnost nešto poput zaostalog duševnog razvoja, dakle krst koji sam po sebi već spasava. Možda tako na ovo gledaju neki savremeni psihijatri (i Mitropolit), ali Sveto Pismo i Sveti Oci - ne. Homoseksualnost nije bolest, nego greh, i homoseksualci ne mogu biti prihvaćeni od Crkve pre nego što se pokaju i odreknu takvog načina života.

No, valja zapaziti da je ovaj Mitropolitov stav o homoseksualcima samo jedan od vidova u kojima se projavljuje ista misaona matrica - ostvarenje zajedništva "sveobuhvatnom" (u stvari lažnom) ljubavlju bez obzira na istinu. Drugu projavu ove matrice nalazimo na opštijem eklisiološkom planu, u ekumenističkom pokretu. Pravoslavni su u taj pokret ušli da bi, navodno, svedočili istinu Pravoslavne vere drugim hrišćanima. Prihvatili su druge hrišćane najpre kroz dijalog, a vremenom i kroz zajedničke molitve, pa čak i zajednička bogosluženja sa njima. Blagočestivi cilj je bio da se ostvari njihov preobražaj, da se odreknu pogrešnih učenja. Međutim, to se nije desilo, ali se desilo nešto drugo: Pravoslavni su izgubili svest o tome da je Pravoslavna Crkva ona Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. To smo već videli na primeru mitropolita Ziziulasa sa početka ovog napisa, a to potvrđuju i reči današnjeg patrijarha Carigradskog Vartolomeja iz intervjua američkom časopisu Hrišćanska istorija: "Misao o tome da je članstvo naše u vidljivoj Crkvi neophodno radi nasleđivanja raja, zasnovana je na lažnom tvrđenju da smo mi nekako analogni Carstvu Božjem u ovom svetu... Definicijom Pravoslavne Crkve kao Crkve koju je osnovao Gospod... preko Svojih svetih Apostola, mi bezuslovno ograničavamo Carstvo Božje" (Sveti knez Lazar, časopis Eparhije raško-prizrenske, br. 21, str. 14).

A sve je počelo navodnom (kažemo navodnom, jer je ekumenistički projekat bio i ostao masonski, dakle antihrišćanski), željom da se nepravoslavni hrišćani preobrate u Pravoslavlje. Treba biti svestan da je princip inkluzivnosti (drugo ime za lažnu sveobuhvatnu ljubav), za koji se zalažu svi ekumenisti, mešanje svetlosti i tame, pomračivanje oka koje je "svetiljka telu", usled čega i celo telo, umesto da svetli, postaje tamno (Mt 6, 22-23). Ne princip inkluzivnosti, nego ekskluzivnosti, shvaćene na pravi način. Ekskluzivnost je izbor Izrailja, naroda koji ima pravu veru u Boga. Ekskluzivnost je izbor Dvanaestorice i Sedamdesetorice, koji "nisu od sveta" i zato što nisu od sveta, mogu da prosvećuju svet i privode ga Bogu. Ekskluzivnost je izbor trojice koja su udostojena da budu svedoci Preobraženja Gospodnjeg. Ekekluzivnost je čuvati svoju Pravoslavnost, u kojoj je spasenje, da bi i drugi mogli postati pravoslavni. To je prava ljubav. <<

Hvala i bratu Rodoljubu, koji je na vreme ukazao kuda vodi zizjulasovština. A vi, braćo Srbi i sestre Srbkinje, držite se pravog puta Svetih Otaca, i bežite od lažnih učenja kao što se beži od zmije. Gospode Isuse Hriste, daruj pokajanje zabludelima, a nas sačuvaj na putu Istine Koja si Ti, naš Putu i naš Životu!

Napomena: na fotografiji u naslovu - Žan Klod Larše

Dr Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1090896

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 182 gostiju i nema prijavljenih članova