Godina 2018. treba da bude godina konačne izdaje Kosova i Metohije.Godina 2018. treba da bude godina konačne izdaje Kosova i Metohije.
Svaki glas koji se diže protiv te izdaje mora biti ućutkan. Naročito se ne sme čuti glas vrha SPC. A najbolji način da se zvanični glas Crkve ućutka je pravljenje niza skandala koji bi najstariju ustanovu ovog naroda, već odavno načetu ekumenizmom i modernizmom, kao i skandaloznim smenama eparhijskih arhijereja, kompromitovao u očima javnosti.I eto novog skandala: uhapšen je sveštenik pod optužbom da je diler droge (VIDI OVDE).
Ne mora da znači da je to tačno – ali je dovoljno da se pojavi u medijskom prostoru. I onda se samo pronese glas Odozgo (ne sa neba, naravno, nego od Vlast Imajućih i Kosovo Prodajućih) – šta oni da pričaju o caru Lazaru kad diluju drogu?
UDBA je, i to se zna, posle Drugog svetskog rata „izbušila“ SPC, postavljajući svoje ljude na mnoga bitna mesta i pokrećući ih na delovanje kad je to potrebno. Dobro obavešteni Velimir Rajić o tome je pisao:
„Željko Bartolović, visoki funkcioner Savezne državne bezbednosti, koji je od škole imao završenu srpsku pravoslavnu bogosloviju i Pravni fakultet u Beogradu, objavio je knjigu Probušena mantija (Osijek 2004). U knjizi je razgolitio saradnju pripadnika Rimokatoličke i SPC od običnog parohijskog ili župnog sveštenika do biskupa i episkopa. Pri tom je navodio puna imena i prezimena i do detalja opisivao saradnju. Naravno da je navodio i razloge saradnje: ucena nepodobnim fotografijama, ljubavnicama, proneverama novca… Jedan primerak knjige Bartolović je doneo u Patrijaršiju i poklonio je s posvetom!“
Radmila Radić i Momčilo Mitrović, sa Instituta za noviju istoriju Srbije, objavili su, 2012, zbornik zapisnika sa sednica srbijanske komunističke komisije za verska pitanja, i u predgovoru naveli citate iz udbaškog priručnika za vrbovanje špijuna u okviru verskih zajednica. To, uostalom, nije nikakvo čudo; tako je bilo i drugde. U Bugarskoj je deo episkopata takođe sarađivao sa komunističkom obaveštajnom službom, i to baš u okviru ekumenističkog pokreta.
Dakle, kad čujemo za ovakve skandalozne događaje, poput hapšenja „dilera u mantiji“, oni mogu biti ili proizvod neviđenog pada morala u crkvenoj sredini, što je neposredna posledica duha ekumenizma i modernizma, ili provokacija koju prave službe sa svojim saradnicima, pripremajući javnost za neke ozbiljne događaje. A, naravno, sve se može ispostaviti i kao laž.
Međutim, u doba kad se sprema izdaja Kosova i Metohije, vredi razmisliti o onome što se desilo. Prst koji preti onima što bi se mogli oglasiti podignut je više nego poučno – sada je preteći! Ima još tajni i skandala koji bi mogli da se pojave u „Blicu“ i sličnim „istinoljubivim“ medijima, zar ne?
SERIJA O NEMANJIĆIMA U NESLUČAJNO DOBA
Jedan moj poznanik je, pre tri decenije, rekao da će naša propast biti konačna kad bezbožnici snime seriju o Nemanjićima. I to se, najzad, desilo, u godini 2018, kada Klovnokratija Bez Smisla Za Humor namerava da preda Kosovo i Metohiju zarad utvare zvane Evropska Unija. Ko zna šta je moć televizije, biće mu jasno da se serija o Svetorodnoj Lozi nije pojavila slučajno – baš sada. Jer, po reči Svetog Jovana Kronštatskog, nema mesta za slučajnost u Carstvu Svemogućeg Boga. Srbe, uoči izdaje Zaveta, treba još više zbuniti i sludeti. A kako drugačije do ciničnim pretumačivanjem njihove svetle istorije?
Nije bilo dosta u „Ravnoj Gori“ predstaviti Dražu kao izgubljenog Hobita koji sa družinom luta Mordorom, dok Bjelogrlićev Broz liči na Džemsa Bonda; nije bilo dosta u „Senkama nad Balkanom“ predratni Beograd dati kao leglo ludaka, zločinaca i ubica, sa sve belim Rusima koji trguju drogom i ubijaju svog sveštenika. Cilj su, onaj konačni, bili, ni manje ni više, nego Nemanjići.
JUGOSLOVENSKA MAGLA U GLAVAMA
Pišući o TV seriji „Nemanjići, rađanje kraljevine“, filmski režiser Dragoslav Bokan kaže:
„Mnogo se i sa razlogom priča o TV seriji RTS-a ”NEMANJIĆI, RAĐANJE KRALJEVINE”, koja iz nedelje u nedelju vređa dobar ukus, zdrav razum i patriotska osećanja miliona srpskih gledalaca.
I svaka epizoda ponaosob izaziva burne reakcije i silne proteste, koji nikako da posustanu, već se samo povećavaju i umnožavaju.
I neuverljivost likova, i način njihovog govora, i deklamovanje umesto prave glume, i neumesni dijalozi, i bizarne greške, i nedostatak ma kakve emocije između junaka serije i srpskog gledališta, i dosadnjikavo prepričavanje istorijskih lekcija na nivou srednje škole, i preterana i pogrešna psihologizacija ličnosti koje zato više podsećaju na naše savremenike nego na mitske figure iz slavne prošlosti, i trapavo držanje vojnika i vojskovođa, i neshvatljivo ”pajtanje” članova Nemanjine familije sa njim (u realnosti – nedodirljivim vladarom), i statisti koji tragikomično otaljavaju svoje zadatke, i prazan hod u priči, i nedostatak crkvene i duhovne dimenzije (i ma kakve uzvišenosti ove epohe, poznatog kao ”doba vere”), i bleskasto ponašanje raznoraznih savetnika i učitelja županove porodice, i neshvatljivo loša podela uloga (dovoljno je navesti primer Nemanjine braće), i spuštanje važnih istorijskih ličnosti (na primer, vizantijskih careva) na nivo današnjih političara, i kostimirana maskarada (gde nijednog trenutka ne zaboravljamo da su pred našim očima glumci, a ne one istorijske ličnosti koje oni treba da predstavljaju), i vizuelno siromašni kadrovi, i loša (više dokumentarna) optika direktora fotografije, i višak kožuha i indijanskih kostima iz vesterna a manjak srednjovekovne elegancije i onovremene kraljevske raskoši, i maksimalno umanjivanje crkvenih aktivnosti kako srpske vlastele tako i našeg naroda, i folklorne epizode sa igračicama koje se vrte i keze pred kamerama nevešto glumeći nekakav ”erotični ples” (i to uz već hiljadu puta odslušanu muziku koja uvek predstavlja srednjovekovnu epohu), i apsolutno pogrešno izabran glumac za centralnu ličnost prvih nekoliko epizoda (nikad lošiji i ružniji Mladen Nelević u ulozi osnivača najveće srpske dinastije svih vremena), i sasvim savremeni uličarski žargon koji bi bio nedopustiv i početkom dvadesetog veka, a kamoli pre osam vekova… sve su to očigledne mane i nedopustive greške pomenute serije.
Zbog toga se mi iz nedelje u nedelju zgražamo, a gospodari našeg (?) javnog (?) servisa (?) se ljute na nas i nazivaju nas svakavim imenima, ne želeći da prihvate nijednu jedinu grešku na svoj račun – i time samo dodatno raspaljuju strasti, na opštu štetu.“
Dragoslav Bokan smatra da je ključni neuspeh serije u činjenici da su ga snimali oni koji su duhom Jugosloveni, koji ni ne osećaju Srbstvo i Srbski Zavet. Oni, kaže analitičar, možda nisu imali loše namere, ali jednostavno nisu mogli da naprave ništa bolje. U njihovim glavama i dušama nije srbska punota, nego jugoslovenska praznina. To nije Radio televizija Srbije, nego Radio televizija Jugoslavije. I Bokan je, stim u vezi, potpuno u pravu: između nas i nemanjićkog nasleđa stoji izdaja zvana jugoslovenstvo. Kraljevina Jugoslavija je potrošila nemanjićku Srbiju, a Tito je bio anti-car Dušan, posle čijeg doba je došla epoha anti – Lazara, anti – Stefana Visokog i anti – Đurđa Brankovića. Tako naša istorija uvire u ponor samozaborava.A ova serija treba sve to da zapečati. Uoči izdaje Kosova, koje je bilo središte srbske srednjovekovne države. Jer, Klovnokratija će, u ime EU, reći:„“Šta hoćete? Kosovo nikad i nije bilo naše!“
KRSTOLOMSTVO U TV SERIJI
Filmski kritičar Božidar Zečević uočio je u seriji o Nemanjićima i pravo krstolomstvo:
„Nemanja koji polazi u boj Za krst časni, cenzurisan je i uklonjen sa srpskog ekrana u osamnaestoj godini trećeg milenijuma, pred očima dva miliona srpskih gledalaca, od kojih se nijedan, pa ni neprikosnoveni autor, nije zbog toga pobunio. Naprotiv, gotovo radosno poručuje Mihić: „Izbacili smo Krst časni i sad svi čestitaju“, kao da je ovim zbacio s pleća neko teško breme. A nije. Naprotiv, ovim činom njegovi „Nemanjići“ definitivno tonu. Pod izgovorom da kult Časnog krsta nema veze sa Nemanjom, nego da je nastao u 19. veku i da su ga prvi pomenuli Mažuranić u „Smrti Smail-age Čengića“ i Njegoš u „Gorskom vijencu“, izbačen je iz serije „Nemanjići“. Ništa pogrešnije i neistoričnije od toga. Kult Časnog krsta uveli su upravo Nemanja i Stefan Prvovenčani.
„Kod Srba, časni krst pojavljuje se u doba Stevana Nemanje“, piše Miodrag Popović u svojoj kapitalnoj istorijsko-antropološkoj studiji Vidovdan i časni krst (1977). „Nemanjin sin Stefan prvovenčani u delu Život i dela svetoga Simeona opširno govori o časnom krstu koji mu je otac poslao iz Hilandara… Piše Prvovenčani: ‘Časni krst je bio čuvar i utvrđenje, pobeditelj i pomoćnik u bitkama protiv nevidljivih i vidljivih neprijatelja. On je zemlji tvrdo uporište i stena i knezovima tvojim oštro koplje, štit vere i smela pobeda.’ Njegovo donošenje iz Hilandara u Studenicu bilo je propraćeno jednodnevnom svetkovinom. Sam Stefan Prvovenčani, ustavši sa arhijerejima svojima, vapijaše: ‘Gredi hristonosni narode, da se poklonimo krsnom životodavnom drvetu.’“/…/Nemanja koji polazi u boj Za krst časni cenzurisan je i uklonjen sa srpskog ekrana u osamnaestoj godini trećeg milenijuma, pred očima dva miliona srpskih gledalaca, od kojih se nijedan, pa ni neprikosnoveni autor, nije zbog toga pobunio.
Pitanje Krsta časnog na crnoj listi je od 1944. godine ili možda još odranije, od ustanovljenja komunističke doktrine, koja je u ovom sloganu videla opasno jezgro srpske vitalnosti i sabornosti. Sada usred Srbije ta ideologija opet diže glavu i uvodi novi vid antisrpske cenzure koja, ako joj se to dozvoli, preti da nas vrati u mrak totalitarnog terora.“
Borba protiv srbske prošlosti nastavlja se. U „prerađenoj“ prošlosti Nemanja treba da liči na Radašina iz serije „Selo gori, a baba se češlja“. I to sve emituje uoči pokušaja predaje Kosova i Metohije. Naravno, mi se sa lažima RTS-a, kao ni sa izdajom Zaveta, nećemo miriti. Jer, Bog Kome su služili naši sveti preci je Hristos, Put, Istina i Život.
Dr Vladimir Dimitrijević
