NOVI DANAK U KRVINOVI DANAK U KRVI
Centar za socijalni rad Zvezdara oduzeo je dete, šestogodišnju devojčicu, porodici Trkulja.
Porodica je za pedeset dana samo tri puta videla svoju kći. Slučaj je opasan presedan jer je poznato da sve radnje u vezi sa maloletnim licem moraju biti isključivo u njegovom najboljem interesu i na osnovu rešenja suda, koje ovde ne postoji. Otac i majka kojima je kći oduzeta nisu sudski lišeni roditeljskih prava.
Ipak, ma koliko bio zastrašujući, nećemo detaljnije pisati o slučaju Trkulja, o kome je napisan niz članaka na Internetu, pa svako ko želi može da se sa njim upozna. Sudbina bračnog para sa Zvezdare povod je da se pozabavimo širom pojavom:pretvaranjem Srbije u EU konclogor, u kome će tradicionalna porodica biti razbijena, a novi „danak u krvi“ uobičajena pojava, samo zbog bezumne jurnjave u briselsku klopku i prepisivanja tuđih zakona, neprimerenih kako našoj tradiciji, tako i zdravom razumu.
Naravno, oni koji nam žele „EU dobro“ predstaviće stavove suprotne svojima kao „mračni fanatizam“, i ukazaće nam na to da su zakoni koji štite decu tako što ih otimaju od roditelja doneti u evropskim zemljama „sa najvišim standardom“. Pa da vidimo kakav je standard u pitanju. Naravno, oni koji nam žele „EU dobro“ predstaviće stavove suprotne svojima kao „mračni fanatizam“, i ukazaće nam na to da su zakoni koji štite decu tako što ih otimaju od roditelja doneti u evropskim zemljama „sa najvišim standardom“. Pa da vidimo kakav je standard u pitanju.
NORVEŠKI STANDARDI
Irina Bergset, Ruskinja kojoj su u Norveškoj oduzeli decu, opisala je svoj slučaj kao jedan od mnogobrojnih na teritoriji evropskih zemalja „sa najvišim standardom“:“U Norveškoj postoji državni plan, kvota koliko se dece oduzima od roditelja. Organi socijalne zaštite se čak takmiče ko će bolje da ga ispuni – to je svojevrsno državno takmičenje. Grafici, dijagrami se objavljuju kvartalno – koliko su dece u kom rejonu oduzeli. Posebni agent organizacije Barnevarn dobija iz budžeta ogromnu nagradu za razaranje porodičnog gnezda, za krađu potomstva. To se događa u svim skandinavskim zemljama. Pritom, usvojitelj može da bira dete, kao na tržištu. Borci za ljudska prava iz Norveške ozbiljno smatraju da je Bernevarn korumpirani sistem za trgovinu decom. Naslov u norveškim novinama glasi: ”Jedna petina dece u Norveškoj već je spašena od roditelja”.“
Tako je i u naprednoj Finskoj.
FINSKA UTOPIJA
Finski politikolog Johanes Bekman o stanju u svojoj zemlji piše: “Pošto socijalne službe deklarativno tvrde da je glavni cilj njihove delatnosti dobrobit dece, a izolovati decu od mogućih pretnji treba treba maksimalno brzo, u mnogim zemljama je dozvoljeno oduzimati maloletnu decu roditeljima bez odluke suda, na osnovu subjektivnih procena predstavnika starateljskih organa. Na primer, u Finskoj u zakonu o zaštiti dece piše da osnov za oduzimanje deteta može biti „zabrinutost radnika socijalnih službi“, to jest opet njegovo subjektivno mišljenje. Recimo, ako roditelji ne rade, to može da zabrine socijalne službe, pošto roditelji koji ne rade nisu u stanju da na odgovarajući način izdržavaju decu. Ali, ako roditelji rade, to takođe može biti povod za zabrinutost socijalnih radnika, jer roditelji koji rade nemaju mogućnosti da posvete svojoj deci dovoljno vremena.“
Naravno da u tom ludilu ima sistema.
ZAŠTO VELIKI BRAT UPADA U PORODICU?
Novom svetskom poretku nije potrebna „klasična“ porodica, zasnovana na ljubavi roditelja i dece. Zbog toga porodicu više ne treba posmatrati kao komponentu kulturne tradicije. Učesnici porodičnih odnosa ne bi trebalo da parametre porodičnog života shvataju kao nešto što se samo po sebi razume, što proističe iz kulturne istorije njihovog naroda.
propisuju se zakonom, a individualne posebnosti trebalo bi da se formiraju na osnovu dokumentovane saglasnosti obeju strana (bračnog ugovora). U svetu gde je sve mobilno i gde ne postoje čvrste veze, ugovorna forma bračnih odnosa čini se najadekvatnijom. Po ovom modelu, porodica je nešto slično zajedničkom biznisu. Glavni cilj bračnog ugovora je da opiše imovinske odnose učesnika, kako ničija prava ne bi bila narušena. Drugim rečima, ugovor tretira porodicu kao sferu sukoba interesa. Pretpostavlja se da ugovor može biti raskinut, i na taj način se unapred predodređuje privremeni karakter porodice. Porodica je nešto prolazno, drugostepeno u odnosu na „slobodnu individuu“.
Ovaj model predstavlja potpunu suprotnost porodici u tradicionalnom društvu. Takva porodica je temeljni element društva. Ona je svagda primarna, i čovek koji se odvoji od porodice (od svog roda, naroda) jeste beskorenović.
U novom svetu, porodica se tretira kao zona ograničenja individualne slobode. Stoga se mora nadzirati da li ličnost ova ograničenja dobrovoljno prihvata, kako ona ne bi prerasla u nasilje. Samo je spoljašnji nadzor države u stanju da spreči porodično nasilje, da ne dopusti da se mogućnost nasilja ostvari. Zbog toga se u neototalitarnom sistemu pojavljuje specijalno zakonodavstvo, deklarativno usmereno ka sprečavanju i profilaktici porodičnog nasilja, ali sa ciljem razaranja tradicionalnih porodičnih veza.
Sa stanovišta globalističkog neototalitarizma, najpoželjnije su one porodice čiji članovi svesno odbacuju tradicionalno uređenje. Kao takve, antitradicionalne forme, pojavljuju se veze homoseksualaca. U homoseksualnoj vezi od samog početka ne postoje kulturni stereotipi porodičnog ponašanja. Kod homoseksualnih parova, želja da imaju decu često se ostvaruje posredstvom usvajanja, što znači da se deca u takvim porodicama od početka nalaze pod spoljašnjom kontrolom. Najzad, homoseksualac najviše odgovara poželjnom liku novog čoveka i, prema tome, velika je verovatnoća da će se i deca iz homoseksualnih veza vaspitavati u „pravilnom” koordinatnom sistemu.
Neototalitarizam nužno dolazi do zvaničnog priznavanja homoseksualnih „brakova“ i legalizacije usvajanja u homoseksualne „porodice”. Propaganda homoseksualizma postaje jedan od ključnih momenata neototalitarne ideologije. Majka i otac su opasnost za rođeno dete, ali dva pederasta (na grčkom, „oni koji vole dečake“) ili dve lezbejke su „nežni roditelji“. Kako da ne!
OTIMANJE DECE RODITELJIMA I OBNOVA PAGANIZMA
Pravni istoričar Zoran Čvorović tim povodom kaže: “Kada posmatramo promene u sferi porodičnog prava u savremenim državama koje pripadaju zapadnoj civilizaciji, ne možemo da se otmemo utisku da prisustvujemo retrogradnom istorijskom procesu, koji vraća državnu regulativu u intimnu sferu porodičnih odnosa, iz koje je ona istisnuta u hrišćanskoj epohi, posle proglašenja Milanskog edikta 313. godine. Jer, u antičkoj državi su sve strane ljudskog života, pa i njegov porodični život, upotpunosti bili podređeni interesu države, zbog čega su bili podvrgnuti njenom nadzoru. Vaspitanje nije bilo stvar porodice i pojedinca, već polisa kao nadličnog kolektiva. Prema rečima Fistela de Kulanža „država je smatrala da njoj pripada svaki građanin i dušom i telom, pa tome dosledno htela je da i telo i dušu dece obrazuje tako kako bi otuda imala što veće koristi”. To potvrđuje i Plutarhova beleška o tome da je „vaspitanje obuhvatalo i odrasle. Niko nije bio slobodan niti je mogao da živi kako hoće, nego je, kao u kakvom logoru, svako u gradu imao strogo regulisan način života i bavljenja zadacima države”. Između prava savremene države EU tipa da porodici oduzme decu i prava spartanske države da likvidira za buduću vojnu službu fizički nesposobnu odojčad Spartijata, ne postoji nikakva suštinska razlika. Formalna razlika potiče od argumenata koji služe da opravdaju intervenciju države u stvarima koji se nalaze s one strane svete međe porodičnog života. Dok je spartanska država intervenciju u sferu privatnog života porodice pravdala apsolutizovanjem interesa polisa, dotle se danas intervencija države u sferu porodičnih odnosa pravda apsolutizacijom najboljeg interesa deteta, čiji tumač, kao i u Sparti, država, a ne porodica. Tek je hrišćanstvo, na moralnim ruševinama antičkog sveta, povuklo jasnu liniju između privatne i javne sfere, koja odgovara razlici između duše i tela. Pa je, shodno tome, uređenje porodičnih i roditeljskih odnosa, kao deo sfere privatnih interesa, uglavnom ostavila bez spoljne pravne regulative, prepušatajući ih moralnom regulisanju.“
Ako sve to znamo, treba dobro da razmislimo da li svoj ulazak u neopagansku EU hoćemo da platimo dankom u krvi. Ako ne želimo da slučaj porodice Trkulja postane naša svekodnevica, potrudimo se da se uključimo u borbu za istinska ljudska prava, braneći, između ostalog, njihovo hrišćansko utemeljenje.
dr Vladimir Dimitrijević
Objavljeno u „Pečatu“ 24. novembra 2017.
