branko stankovic cekamo vaskrsenje mrtvih- Pogovor za roman „Čekamo vaskrsenje mrtvih“ Branka Stankovića- Pogovor za roman „Čekamo vaskrsenje mrtvih“ Branka Stankovića(„Duhovni lug“, Kragujevac, 2017) -


O OVOM ROMANU


         Roman – prvenac Branka Stankovića „Čekamo vaskrsenje mrtvih“ nastao je upravo iz potrebe da se nađe istina o onome što nam se dešavalo u vremenu u kome smo, duhovno mrtvi, živeli, i u kome je sreća jedne države, koja se raspala u krvi, građena na kostima nevino pobijenih, između ostalog i u Miljevini kod Foče. Literarne rekonstrukcije prošlosti često nastaju tamo gde se ne može doći do pune istorijske istine o nekom događaju.
 Tako je i ovde: znalo se, u kraju iz koga pisac potiče, da je jedan od mobilisanih mladića preživeo, i da ga nisu ubili; ali, ko je on bio, i šta se s njim posle dešavalo, to nije otkriveno. Zato je Stanković u svom romanu – prvencu pribegao književnoj rekonstrukciji, nadajući se, da će, bar malo, doći do osvetljavanja one tame koja je odnela toliko ljudskih života. Dok se u zemljama poput Slovenije državna vlast trudi da pronađe, istraži i obeleži masovne grobnice, posledice komunističkog dželatstva, kod nas se još uvek mora pribegavati literarnim sredstvima da bi se ušlo u lavirinte prošlosti.

 


Stanković je pisac – početnik  koji  ima dara da vodi radnju, i da pojavu svojih likova obrazloži na uverljiv način. Likovi Zorana i Joke Jaramaz nose knjigu u željenom pravcu – ka razrešenju mnogih čvorova koga ne bi bilo bez silne ruke Gospodnje. I sporedna linija radnje, u koju je upletan kapetan Mile, Zoranov komandant, data je uverljivo: reč je o komandantu Treće kragujevačke brigade, Miletu Milutinoviću, koji se dugo posle rata borio protiv OZNE, a zatim uspeo da pobegne na Zapad, obmanuvši udbaše koji su ga pratili preko granice s ciljem da uhvate još jednog četničkog junaka, komandanta Mlavskog korpusa, Sinišu Ocokoljića Pazarca.


Skriveno srce romana je priča o plemenitom srbskom svešteniku iz slavnog roda Sokolovića, u romanu Vlada, u stvarnosti Budimira, koji je takođe postradao na ovom mestu, i zapečatio ga svojom mučeničkom krvlju. Jer, mučeništvo je svedočanstvo – mučenik je, u pravoslavnom Predanju, svedok koji svedoči svojom krvlju. I svedoči vaskrsenje iz mrtvih kao meru i proveru stvarnosti.
Zato nije nimalo slučajno da se sinovi sveštenika Sokolovića i preživelog stradalnika Zorana nađu da bi nastavili veliku priču koja je počela rađanjem Hristovim i trajće do Njegovog Drugog dolaska, a nastaviće se u večnosti.
Roman je, u poznoj renesansi, počeo kao žitije nesvetih, buržuja koji su stekli samosvest. Ali, Dostojevski je osetio da roman umire, i rešio je ga vrati žitiju – zato je u središtu „Braće Karamazova“ žitije sa poukama starca Zosime. Tim putem krenuo je i Branko Stanković.
Ali, kako je postao moguć zločin u Miljevini, koji, kao i svaki satanistički zločin, prevazilazi reči?


ZLOČIN U MILJEVINI


Istoričar ravnogorskog pokreta, Miloslav Samardžić, o jednom od najvećih zločina komunista prema Srbima, o ubistvu ogromnog broja ljudi u Miljevini kod Foče 1945. godine, piše: „Do ušća Sutjeske u Drinu stiglo je više od 10.000 četnika i nekoliko hiljada neboraca. Mnogi su izginuli, ali većina je zarobljena. Kada je 13. maja prestao organizovani otpor, kolone neboraca, a sa njima i dosta četnika bez oružja, krenule su prema Srbiji, noseći objave o amnestiji, u kojima je pisalo da je rat završen i da im se ništa neće desiti.
Međutim, bili su pohvatani i gotovo svi ubijeni. Prema komunističkim izvorima, od 13. do 20. maja 1945. godine u istočnom delu Bosne ubijeno je najmanje 9.300 zarobljenih četnika, odmah po zarobljavanju, ili posle kraćeg držanja u zarobljeništvu.       Ne može se reći da li se među 9.300 ubijenih podrazumevaju i civili koji su pratili četničku glavninu (rođaci, omladina za koje nije bilo oružja, itd), kao i pripadnike civilnih formacija Jugoslovenske vojske (članovi Centralnog nacionalnog komiteta Kraljevine Jugoslavije, članovi propagandne, kulturne i drugih sekcija, sanitetsko osoblje, sveštena lica, i sl).
Najveća grupa žrtava je danima, na kamionima, dovožena do prevoja Vratla kod Foče. Tu su vezivani bodljikavom žicom, po troje ili četvoro, i preko sela Ocrkavlja u dugim kolonama sprovođeni do kraške jame Ponor, udaljene dva kilometra od sela Miljevine. Iznad jame, metkom je ubijana samo po jedna žrtva, vukući za sobom dvojicu ili trojicu. “Danima se iz jame čulo zapomaganje nedotučenih“, svedočio je očevidac Milenko Mirkov Vuković iz Miljevine.
Drugi očevidac, Miladin Kebara, beleži: “Ponor o kome je reč udaljen je od moje kuće 1,5 kilometara, dubok je oko 200-300 metara. Kada sam se približio Ponoru ugledao sam partizane iznad puta. Obzirom da je teren brdovit, izašao sam iza krivine, čuo pucnje iz mašinke, i ugledao strašan prizor.
Iznad puta koji je pored same jame, padao je čovek i povlačio još trojicu sa sobom. Nagib je toliko veliki da je bilo dovoljno toliko potezanje da ostali gube ravnotežu i sunovrate se u jamu. Iz rupe se čuo strašan odjek pada. Kada sam pogledao ispred, video sam nepreglednu kolonu pored puta – bili su povezani po četvorica jedan do drugog. Čelu kolone prilaze po dva partizana, odsjecaju od kolone prvu četvoricu i narede im da stanu iznad jame; pucanj iz mašinke dva partizana koja to vrše u sedećem stanju, odjek iz jame i sve ponovo…
Većina pobijenih bila je ispod 20 godina, gotovo svi seljačka djeca u srbijanskim opancima, suknenim odelima.
Bili su to nenaoružani mladići, koji su pošli sa četnicima da bi se sklonili od komunističke nasilne mobilizacije. Mnogi od njih nisu išli na sever, kada su januara 1945. poslednje četničke kolone napustile ove krajeve, već su ih tu svo vreme čuvale srpske familije. Kebara svedoči da su im ubice psovale “srpsku majku“. To su bili partizani 16. muslimanske brigade. Sem u jami Ponor, “ubijali su ih i gde su ih zatekli, tako da sam gledao leševe po livadama i u šumi gde sam čuvao stoku“, piše Kebara
Treći očevidac, Milorad J. Vukosavljević, svedoči da je na čelu jedne od kolona pred Ponorom bio jedan pukovnik, koga su udarili u stomak, pa je “povukao i ostale za sobom“.
Četvrti očevidac, fočanski sveštenik Novak Stanojević, svedoči da je u ovoj oblasti ubijala i 10. hercegovačka brigada:“Doživeo sam dane meseca maja kada su vršena masovna streljanja šumadijskih četnika na terenima Foče – Zelengore – Miljevine – Kalinovika i kada je Drina bila puna leševa. Noću između 17. i 18. maja u selu Ocrkavlju bili su zarobljeni i te noći streljani sveštenik Budimir Sokolović i đakon Boško Živadinović…
Bio sam nad jamom o kojoj piše Vuković, u selu Budnju kod Miljevine. Opojio sam mnoge grobove u koje su, većinom same žene, sahranjivale po 30 i više leševa. Bilo je među njima sveštenika, pa su mi seljanke donosile njihove stvari koje su pronašle. Na jednom trebniku bilo je napisano: “Danas, 24. maja, ubili smo popa izdajnika – 3. bataljon 10. hercegovačke brigade“…
Poslednja grupa od oko stotinu bila je sprovedena za Sarajevo 26. juna, na treći dan Duhova.“


PRE SRBIJE, BILA JE RUSIJA


Ono što su Srbi videli u građanskom ratu 1941-1945 (a i kasnije), već je bilo u boljševičkoj revoluciji u Rusiji. Mitropolit petrogradski Jovan (Sničev) u svojoj knjizi „Carstvenost duha“ piše:“ Građanski rat dao je mnogo primera suptilnog religioznog divljaštva. Jedan od dokaza velike raširenosti tih jezivih pojava - dokaz snažan jer su ga proverili očevidci, zapanjujući po svojoj nemaskiranoj surovosti i rugačkoj bezočnosti - objavile su novine "Jaltijsko veče", u februaru 1920. godine.
Krajem maja 1919. godine Bela armija je osvajala Melitopolj. Ta operacija je stavljena u zadatak Mešovitom gardijskom puku pod komandom pukovnika Lukaška, u čiji je sastav, delom, ulazio četvrti streljački gardijski bataljon. Suprotstavljali su im se delovi poznate Dibenkove divizije. 2. juna, u oblasti sela Černigovka Berdjanske oblasti četa četvrtog bataljona pod komandom pukovnika Uhtjomskog vodila je borbu s nadmoćnim snagama neprijatelja. Pri odstupanju, knez Uhtjomski bio je ranjen, i kad je postalo jasno da neće uspeti da ga izvuku, on je, da bi izbegao mučenje kome bi ga crveni podvrgli, naredio jednom od oficira da ga ubije, što je i izvršeno. Osim Uhtjomskog, na bojnom polju ostao je još 21 čovek - ranjenici i poginuli.
Posle dva sata, selo je zauzeto bočnim udarom dve stotine kubanskih kozaka iz trupa generala Vinogradova. Nađena su tela svih prethodno ostavljenih boraca. Ali - u kakvom stanju! Na svim leševima posmatranjem su otkriveni tragovi ritualnog religioznog izrugivanja. Ono najsvetije za hrišćane - krsna stradanja Spasitelja - uvek je služilo kao predmet najsvirepijih bogohuljenja hristomrzaca. Rugajući se žrtvama, oni su simvolički ponavljali strašni zločin bogoubistva, potvrđujući svoje odricanje od Sina Božijeg. Mnoštvo sličnih mučenika Pravoslavna Crkva je kanonizovala, i vernici svešteno poštuju spomen njihov... I tako - na svakom od 22 leša bili su probijeni dlanovi i stopala (rane od klinova, koji probodoše ruke i noge Spasitelja), probijen levi bok (rana, koju je Hristu naneo rimski stražar), i komadić kože oderan s čela (trag trnovog venca). Bogohulstvo je sprovedeno kako nad leševima, tako i na još uvek živim ljudima, koji su za vreme tog mučenja umrli“.
Teror, i to demonski, je bio u osnovi komunizma.
Ali, kako su Srbi na to pristali?


KO SU BILI SRBSKI KOMUNISTI?


U jesen 1944, u Beogradu, održava se Antifaštistička  skupština osloboćenja Srbije ASNOS), na kojoj se "antifašistički Srbi" utrkuju u davanju podaničkih  izjava. Oni kliču Titu, nazivajući ga: "ponos Jugoslavije", "najveći sin Jugoslavije", "naš iredvodnik i neimar", "ratni genije", "naš uzvišeni drug", "naš veliki vođa", "naš ljubljeni drug maršal", "genijalni vojskovoća, "naš omiljeni drug", "najveći sin svih Južnih Slovena", "veliki gigant" koji je Srbe spasio od "bratoubilačkog rata". Inženjer iz Lazarevca, Pavle Aleksić naziva Srbiju (koju   su   osnovali   Sveti   Sava   i Simeon!) novoroćenčetom, tražeći od Tita i njegovih saradnika da "ostanu pored kolevke novorođenčeta dok iovorođenče ne odraste i postane silan grm narodne slobode i narodnog jedinstva. Ne treba nam nikakva tetka, ne treba nam nikakva strina, nikakva maćeha, pored kolevke ovog novorođenčeta... Potrebni su joj roditelji koji su to stvorili, a to je Narodnooslobodilačka vojska i njen slavni vođa maršal Tito".
Univerzitetski profesor, Siniša Stanković, u nastupu samolustracije, uzvikuje: "Srbija je glavni stub reakcije na Balkanu i u čitavoj Evropi", a student iz Užica, Dobrivoje Vidić, pravda Pavelićeve zločine: "Šestotinaipedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca". Raspop Vladimir Zečević, Titov ministar policije, kaže da su predstavnici bivših stranaka, koji traže da u novoj zemlji bude opozicija, na strani okupatora i izdajnika. Major iz Kraljeva, Dušan Ristić, preti: "Moramo prečistiti sa svima onima koji danas nama čangrizaju, te pričaju: "Ne znam dokle će granice biti, čije će Kosovo biti, nadvladaće nas Hrvati! /.../ Svesne narodne mase pregaziće sve te špekulacije".
Zato je srbski pesnik Tanasije Mladenović, u mladosti partizan i komunista, u intervjuu „Pogledima“(20. novembar 1989 ) pošteno je priznao:“Mi, srpski komunisti, objektivno smo izdali svoj narod. Naglašavam – objektivno, jer subjektivno smo se borili stvarno za neke druge ciljeve i ideale. Danas se sve svodi na to da smo odigrali jednu lošu ulogu. Osvešćenje je došlo kasno. Kod nekih ranije, kod nekih kasnije, a kod nekih, na žalost, ni do danas“. Kod većine, na žalost, ni do danas – većina komunista se ne kaju što su služili zločinačkom Brozovom režimu, već nastavljaju po starom, do propasti. Njihovi naslednici su globalistički drugosrbijanski nihilisti, spremni da pljuju sve svetinje i poriču sve Bogočovečansko u srbskom narodu.
Ali, istina se mora znati. Roman Branka Stankovića krenuo je istinom.


SUŠTINA JE U VASKRSENJU


Slavni ruski filosof, Ivan Iljin, i znameniti ruski pripovedač, Ivan Šmeljov, godinama su bili u prepisci. Obojica hrišćani i rodoljubi, obojica „beli“, koji su izgubili rodinu zbog boljševičke okupacije, imali su o čemu da pišu jedan drugom, da jedan drugog teše i bodre. Šmeljov je, u građanskom ratu, ostao bez Sergeja, sina jedinca, i mnogo je zbog toga tugovao. Ipak, i njega je tešilo vaskrsenje Hristovo. Trećeg dana Vaskrsa 1933, 18. aprila, Šmeljov piše Iljinu da je tri sedmice pred Pashu bio teško bolestan, i da nije mogao da mrdne. A trebalo je ići na vaskršnju službu: „Kako ste Vi u pravu kada ste napisali: „Da nije vere i molitve, odavno ne bih živeo na ovom svetu.“ Shvatam, baš shvatam. Ovih dana sam to tako spoznao!Tri sam sedmice opet bolovao, i tako sam duhovno oslabio, da mi se nije milila ni svetlost. Da se podignem i pođem u crkvu – volje nisam imao. I Olga Aleksandrovna ( supruga Šmeljova, nap. V.D) se mučila. Nisam mogao da se molim... I dođe Velika Subota... Bolovi, tako, prestadoše – podigoh se, a srce se steže: pa kako to, da ne mogu da se pridignem da idem u crkvu, da dušu otvorim za molitvu! Slabost – ni rukama, ni nogama da mrdnem... I Olga Aleksandrovna tužno kaže – kako ćemo tako daleko do Podvorja (Svetosergijevsko podvorje u Parizu, nap. prir.), da ostanemo (kod kuće, nap.V.D)... A tri godine na Vaskršnjem Jutrenju nismo bili, ili smo išli na daču, ili sam ja bio bolestan. Osetih ja kako je njoj bolno bez – crkve. Ne, mora sve da se savlada! I odlučim se. Bolovi me muče. I, tako, oko pola devet... kroz ceo Pariz, iz Sevra. Bolovi su me ubijali, sav sam se skvrčio dok sam sedeo u metrou... U deset smo stigli do Svetosergijevskog Podvorja. Sveta tišina ozarila mi je dušu. Bolovi su prestali. I gle, počela je da mi dostrujava – da se u meni rađa... radost! Bodro, ne osećajući ni slabost, ni bol, s neobičnom radošću slušao sam Jutrenju, ispovedili smo se, odstojali celu Liturgiju, pričestili se... – i takva čudesna unutarnja svetlost je zasijala, takav spokoj, takvu bliskost neizrecivom, Božijem, osetih da ne pamtim – kad sam tako osećao! Kao da sam dodirnuo tajnu: nema smrti, sve što je otišlo – postoji, evo ovde, oko nas... I kad sam tako osetio, pogledao sam, sav u suzama, ponad ikonostasa, uvis... – to je bilo između Jutarnje i Liturgije... – nešto čudno se desilo! Mislio sam o našem dečačiću, Serjožici našem...- u duševnoj tihosti sam mislio, nema smrti, on je ovde, s nama... i sve s nama niti je „bilo“, niti će „biti“, nego jeste, večno jeste... I Karatašov (Anton Kartašov, ruski crkveni istoričar, nap. prir.), koji je sedeo tri koraka od mene,zbog nečega se podigao, prišao mi je, šapće!... – „kakva se pobeda sada praznuje!...treba samo paziti...! Jer nema smrti... svi umrli su živi... i nema ni živih, ni mrtvih... a sve je, sve – jedno...večno! Oteto od smrti i ada! Velikim čudom Vaskrsenja Hristovog!...“Samo smisao njegovih reči izlažem. Ali se to tako slilo sa mojim, tako je potvrdilo ono što je moje intimno, da me je osijalo! Nisam sa njim o tome pričao, i on nije mogao da zna o čemu sam mislio, s leđa mi je sedao, nije video moje lice, oči... predalo se ( od jednog ka drugom, nap. prir. ) Jer je to – istina. Eto kakvu sam radost stekao, savladavši slabosti i iskušenja Zloga, što me je zadržavalo – ne idi, teško je, nećeš izdržati. Pođoh, – i bolovi prestadoše, i pričestih se, i takvu radost, takav Svetli Praznik davno nisam doživeo, ma kakvi – nikad još nisam doživeo! /…/Ne, ne, zaista, zar je moguće živeti bez crkve?“
Nije moguće živeti bez Crkve.
Ili, kako je pevao još jedan ruski emigrant, Ivan Bunjin:


Cveće, i bumbari, i trave, i žita,
I žega u podne, plavetna krasota.
Svog sina će Gospod bludnog da upita:
„Okusi li sreću zemaljskog života?“
Sve zaboraviću. Pamtiće se staza
Što vodi kroz trave i žita voljena.
U suzama slatkim, ništa neću kazat,
Grleći Mu milosna kolena.


I zato je knjiga Branka Stankovića knjiga o vaskrsenju, koje je suština pravoslavne vere. Svi momci, koji su nevini stradali bačeni u Ponor kod Miljevine, ustaće o Drugom dolasku Hristovom, i Gospod milostivi će ih pogledati, i povesti ih Sobom, tamo gde nema tuge, uzdisanja i muke, nego život beskonačni. I ovaj roman je o toj našoj, neuništivoj hrišćanskoj nadi.


Dr Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1171262

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 166 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА