U novinama „Demokratija“ na Savindan 1997. godine pojavio se intervju s pokojnim šumadijskim vladikom Savom (Vukovićem), poznatim istoričarom i litirgologom Srbske Crkve. U tom intervjuu, ovaj ugledni episkop, autor knjige „Srpski jerarsi“ je doslovno rekao (a naslov teksta je bio veoma karakterističan „Sveti Savo, pomagaj“):
>>Neću preterati ako kažem da naš srpski narod ima tu privilegiju da na svom čelu ima dve svete ličnosti: oca i sina. Prepodobnog Simeona Mirotočivog kao tvorca srpske države i njegovog sina svetog Savu koji je organizovao samostalnu Srpsku pravoslavnu crkvu. Pre svetog Save, za nas su se borili i Istok i Zapad i Grci i Latini. Zahvaljujući svetom Savi koji je izabrao onaj srednji put, put samostalnosti Srpske crkve, mi smo danas ono što jesmo. Srpski narod treba neprestano da zahvaljuje što je zahvaljujući svetom Savi, sa Bogom ostao nasamo. Ni preko Carigrada, ni preko Rima nego je uspostavio direktnu vezu sa Bogom. Zahvaljujući svetom Savi koji je organizovao samostalnu SPC mi nismo imali potrebe da se Bogu obraćamo preko tumača: ni na grčkom, ni na latinskom jeziku.
Danas, kada treba da uđemo u treći milenijum, pokušavaju neki da u SPC uvedu bogosluženje na nerazumljivom jeziku i služe čak u svojim katedralama na jeziku koji njihov pastva ne razume. I to na najveće praznike. Uvode tuđe običaje, tuđe mantije, tuđe kamilavke, misleći da na taj način vrše službu Bogu. Međutim, rade suprotno od onoga što je sveti Sava radio, koji je želeo da nas odvoji i od Istoka i od Zapada da budemo samostalni. Srpska pravoslavna crkva je zahvaljujući svetom Savi, evo više od 750 godina samostalna Crkva. Ne trebaju nam ni tuđe kape, ni tuđe mantije, ni tuđe crkveno pojanje, jer mi imamo naše srpsko pravoslavno crkveno narodno pojanje. Stidi se toga samo onaj ko ima izvesne komplekse. Takvu pojavu naš narod neće odobriti i to neće izaći na dobro./.../
Mi želimo da budemo u dobrim odnosima sa svim sestrinskim pravoslavnim crkvama. Mi smo primili hrišćanstvo od Grka i mi smo im zahvalni, Carigradsku patrijaršiju smatramo svojom majkom crkvom i saosećamo sa svim njenim nesrećama i nevoljama. Što se toga tiče, mi smo potpuno u saglasnosti sa Carigradskom patrijaršijom, ali ne želimo u našoj crkvi ničije tuđe običaje. Svaka autokefalna crkva ima pravo na svoj samostalni život. Nikome nije potreban 'mama kompleks'. Nikome nije potrebno udvoravanje, pogotovo Carigradskoj patrijaršiji, našoj majci crkvi. Oni koji žele da se na ovaj način dodvore ne čine uslugu ni Grčkoj pravoslavnoj crkvi, odnosno Carigradskoj patrijaršiji, jer mi pokušavamo da sada ispravimo one greške koje su u vezi sa fanariotima. Nije pametno sada uvoditi tuđe običaje, da se ponovo navuče mržnja na one koji su nas prosvetili. To što se sada radi, ne bi radio ni jedan pametan ni jedan normalan čovek, a još manje svešteno lice. Ili, što je još gore, da izbacuje ikone srpskih slikara iz crkava i kapela vladičanskih dvorova i da ih čak spaljuje (a što se dogodilo, na žalost, u jednom gradu). Osvećene ikone pred kojima su se vernici vekovima molili. Samo zato što nisu slikane u vizantijskom stilu. Ili da se patron jedne nove crkve (u pitanju je sveti Sava) promeni i da se crkvi da novi patron, koji nije srpskogporekla.<<
Trinaest godina je prošlo od ovih (sada vidimo – proročkih) reči. Vladike starog srbskog kova umiru jedan po jedan, a ko se usprotivi fanarioćenju Srba biva „surgunisan“, kao što se desilo s vladikom Artemijem. Ali, živi su Sveti Sava i Simeon i Nebeska Srbija naša, pa će i duše naše živeti.
Koji čita, da razume!
Vladimir Dimitrijević
